Miguel de Cervantes – razlika između verzija
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
m Bot: popravljanje preusmjeravanja |
|||
Red 17:
| bračni_drug = Catalina de Salazar y Palacios
| zanimanje = romanopisac, pjesnik i dramatičar
| uticaj_od = [[Homer]], [[Vergilije]], [[antička filozofija|grčka filozofija]], [[viteška romansa]], [[italijanska renesansa]]
| uticaj_na = [[roman]]
| signature = Miguel de Cervantes signature.svg
}}
'''Migel de Servantes Saavedra''' ({{jez-špa|Miguel de Cervantes Saavedra}}; [[Alcalá de Henares|Alkala de Enares]], [[29. 9.|29. septembar]] [[1547]]. — [[Madrid]], [[23. 4.|23. april]] [[1616]]) je bio španski [[poezija|pesnik]], [[drama]]turg i iznad svega [[proza|prozni pisac]]. Smatra se jednom od najvećih figura španske književnosti. Prema svojim delima, pripada kako [[renesansa|renesansi]], tako i [[barok]]u i [[Zlatni
== Biografija ==
Život Migela Servantesa je do [[18.
Takođe treba napomenuti da je svoje drugo prezime, Saavedra, verovatno uzeo od nekog daljeg rođaka nakon povratka iz alžirskog zarobljeništva<ref name="Karavađo" /><ref>Španci imaju dva prezimena, prvo je od oca, drugo od majke. Po svoj prilici, Servantes je iz nepoznatih razloga odbacio majčino prezime i uzeo prezime nekog daljeg rođaka, kako to navodi Karavađo.</ref>. Najraniji dokument na kom se Servantes potpisuje sa ova dva prezimena (Servantes Saavedra), datira nekoliko godina nakon što se vratio u Španiju. Počeo je da dodaje drugo prezime, Saavedra, oko [[1586]]. ili [[1587]]. u zvaničnim dokumentima kao što je na primer bio dokument u vezi sa njegovim brakom sa Katalinom de Salazar<ref>Garcés, María Antonia. An Erotics of Creation. Cervantes in Algiers: a Captive's Tale. Vanderbilt University Press. ISBN 0-8265-1470-7. str. 191-192</ref>.
=== Detinjstvo ===
Servantes se rodio u [[
[[Datoteka:Casacervantes valladolid lou.JPG|thumb|250px|Servantesova kuća u Valjadolidu]]
Godine [[1551]]. porodica Servantes se definitivno preselila u [[Valjadolid]] u potrazi za boljim životom. Nakon entuzijazma novog početka, Rodrigo Servantes je zapao u dugove zbog kojih je više puta dospevao i u zatvor, a cela imovina mu je bila konfiskovana. Nakon nekoliko veoma teških godina, godine [[1553]]. Rodrigo Servantes se vratio s porodicom u Alkalu na kratko, da bi potom otišao sam u [[
U Kordobi je Migel krenuo da se školuje na akademiji Alonsa de Vijerasa ({{jez-es|Alonso de Vieras}}). Ubrzo će pokazati veoma veliko interesovanje za [[književnost]]. Nešto kasnije nastavio je školovanje kod kordopskih [[
Asevedo ({{jez-es|Padre Acevedo}}) u čijim su [[komedija]]ma igrali njegovi studenti. Otac Asevedo će takođe veoma mnogo uticati na formiranje budućeg dramaturga Servantesa. U to doba će Servantes početi da piše i svoje prve pozorišne komade realističnog karaktera.
Red 43:
Početkom [[1566]]. godine porodica se preselila u [[Madrid]], grad koji je bio u usponu i doživljavao je demagrafsku eksploziju zahvaljujući tome što se u to doba tamo preselio dvor [[Filip II|Filipa II]]. U to doba Serantes je napisao svoje prve stihove — [[sonet]] u čast rođenja druge kćerke [[Filip II|Filipa II]] i njegove druge žene, [[Izabel de Valoa]]. [[Huan Lopez de Ojos]] ({{jez-es|Juan López de Hoyos}}), profesor u školi „Estudio de la Vilja“ ({{jez-es|Estudio de la Villa}}), koju je Servantes pohađao, objavio je čak neke Servantesove stihove (nuestro caro y amado discípulo<ref name="Karavađo2" /> — „našeg nam dragog i voljenog učenika“) u svojoj knjizi o bolesti i smrti Izabele de Valoa.
Prema dokumentima nađenim u Arhivu Simankas ({{jez-es|Archivo de Simancas}}), zbog navodnog učešća u [[dvoboj]]u u kom je bio ranjen izvesni Antonio de Segura<ref name="Karavađo3">[http://www.cervantesvirtual.com/bib_autor/Cervantes/biografia_3.shtml Prof. Jean Canavaggio. Miguel de Cervantes Saavedra (1547-1616). Cervantes en su vivir. Lepanto]</ref> ({{jez-es|Antonio de Sigura}}), [[15.
=== Mladost — Italija, Bitka kod Lepanta i alžirsko zarobljeništvo ===
Red 50:
U [[Italija|Italiji]] je stupio u službu kardinala Akvavive ({{jez-es|Acquaviva}}). Prošao je [[Italija|Italiju]] uzduž i popreko, i video nekoliko italijanskih pozorišnih remek-dela. Godine [[1570]]. ipak je odlučio da napusti palatu svog gospodara i da se prijavi kao vojnik u [[Španska armada|Špansku armadu]]. Otišao je u [[Napulj]] gde se pridružio četi koju je predvodio Alvaro de Sande ({{jez-es|Álvaro de Sande}}). U maju 1571. godine osnovana je [[Sveta liga]], kao i vojska don [[Huan od Austrije|Huana od Austrije]], kraljevog polubrata, a španske snage se užurbano spremaju za odlučujući sukob sa Turcima. U leto [[1571]]. u [[Italija|Italiju]] je pristigla i četa [[Dijego de Urbina|Dijega de Urbine]] ({{jez-es|Diego de Urbina}}) u kojoj je služio Migelov mlađi brat, Rodrigo i kojoj se Migel pridružio, ne toliko iz ubeđenja koliko iz privatnih razloga.
Učestvovao je u čuvenoj [[Bitka kod Lepanta|bici kod Lepanta]], [[7.
{| class="toccolours" style="float: left; margin-left: 1em; margin-right: 2em; font-size: 85%; background:#c6dbf7; color:black; width:30em; max-width: 40%;" cellspacing="5"
| style="text-align: left;" | ...''Ali nisam mogao da ne osetim što me je nazvao matorim i jednorukim, kao da je do mene stojalo da zadržim vreme, te da za me ne protiče, kao da sam moju ruku izgubio u kakvoj krčmi, a ne u najuzvišenijoj prilici što su je videla prošla stoleća i sadašnja, i špto će je budući vekovi videti. Ako moje rane ne blistaju u očima onoga koji ih gleda, bar ih poštuju oni koji znaju gde sam ih zadobio; a vojniku bolje dolikuje da je mrtav u boju negoli slobodan u bekstvu; pa o tome ja mislim, kad bi mi sad predložili i ostvarili nešto nemoguće, ja bih više voleo što sam se našao u onom divnom boju negoli da sam sad izlečen od mojih rana, a da nisam bio u njemu...''
Red 56:
| style="text-align: left;" | ''Don Kihot (II deo), „Predgovor čitaocima“. Prevod: Đorđe Popović<ref>Servantes M. Don Kihot (II deo). Veselin Masleša, Sarajevo, 1988 (prevod: Đorđe Popović)</ref>)''
|}
Tada će nastati i neka od njegovih značajnih dela — [[Put na Parnas]] ({{jez-es|Viaje del Parnaso}}), [[Galateja (pastoralni roman)|Galateja]] ({{jez-es|La Galatea}}), [[Novelas ejemplares|Uzorne novele]] ({{jez-es|Novelas Ejemplares}}), [[Pustolovine Persilesa i Sihismunde]] ({{jez-es|Los trabajos de Persiles y Segismunda}}). U tom periodu, glavni uticaji koje je Servantes primio na polju književnosti bili su [[
U aprilu [[1576]]. godine Servantesov otac je saznao da mu je sin zatočen u [[Alžir]]u, te je pokušao da skupi novac za otkup, ali bez uspeha. Tražio je pomoć od Kraljevskog saveta ({{jez-es|Consejo Real}}) i Saveta Kastilje ({{jez-es|Consejo de Castilla}}), ali je bio odbijen. Onda je Servantesova majka, Leonor, izašla pred Krstaški savet ({{jez-es|Consejo de la Cruzada}}) i pod lažnim izgovorom da je udovica, uspela da dobije pomoć u vidu pozajmice. Međutim, suma nije bila dovoljna, a Migel, siguran u beg koji je bio planirao, odrekao se prava prvorođenog sina u korist svog brata, te je tako Rodrigo, a ne Migel bio oslobođen na osnovu poslatog otkupa. Beg međutim, nije uspeo, a Servantes, pošto je priznao da je on bio vođa, morao je da provede pet meseci u kraljevskim tamnicama. Ovo nije bio ni prvi ni poslednji put da je Servantes pokušao da pobegne. Samo ga je status privilegovanog zatočenika koji je imao zahvaljujući pismu [[Huan od Austrije|Huana od Austrije]] koje je nosio sa sobom u trenutku zarobljavanja spasao od sigurne smrti.
Red 62:
U maju [[1580]]. godine u Alžir je stigao [[fra Huan Hil]] ({{jez-es|Fray Juan Gil}}), glavni prokurator religioznog reda sv. Trojice. Sa sobom je nosio otkup koji se jednim delom sastojao od sume koju je priložila Servantesova majka (280 eskuda) i delom od novca koji je dat kao pomoć ekspediciji (220 eskuda). Servantes je u septembru bio oslobođen, ali pre nego što je pošao za Španiju, morao je da se odbrani od optužbi da je sarađivao sa muslimanskim [[gusari]]ma<ref name="Karavađo" />.
Dana [[27.
=== Zrelost — Povratak u Španiju i zatvor ===
[[Datoteka:Miguel de Cervantes lithography.jpg|thumb|250px|Litografija Servantesovog portreta. Ne postoje portreti napravljeni za Servantesovog života. Postoje samo portreti načinjeni nakon njegove smrti na osnovu šturih opisa sebe koje je sam autor davao u svojim delima]]
Nakon dolaska u [[Španija|Španiju]], Servantes je prvo pokušao da sredi pozajmicu sa Savetom Kastilje koju je njegova porodica dobila za njegov otkup. Takođe želeo je da bude siguran da je pomilovan za dvoboj sa Segurom zbog koga je pre deset godina bio osuđen. U [[Valensija|Valensiji]] će posetiti Timonedu, izdavača dela [[Lope de Rueda|Lopea de Ruede]], a takođe će se družiti sa tamošnjim pesnicima i piscima. Po dolasku u [[Madrid]], svoju porodicu je našao u veoma teškoj situaciji. Otac je bio do guše u dugovima i gluv, a majku je grizla savest zbog toga što je morala da laže zarad svojih sinova. Njegov brat Rodrigo je zbog takve materijalne situacije opet bio u službi [[Vojvoda od Albe|vojvode od Albe]]. U tom periodu je odlučio da ode na dvor i zato će putovati prvo u [[Oran]], zatim [[
Iako van [[Madrid]]a, nije prekinuo veze sa književnim svetom. Obnovio je prijateljstvo sa svojim starim profesorom, [[Lopez de Ojos|Lopezom de Ojosom]], koji će biti blisko upoznat sa delom koje je tada počeo da piše, pastoralnim romanom „Galateja“. Takođe se ponovo našao sa svojim starim prijateljima piscima, [[Pedro Lajnez|Pedrom Lajnezom]] i [[Fransisko Figeroa|Fransiskom Figeroom]], a sklopio je i nova prijateljstva sa pesnicima [[Pedro Padilja|Pedrom Padiljom]], [[
Tih godina se stvaraju mnoge glumačke družine koje prikazuju kako svetovne tako i crkvene pozorišne prikaze po gradovima, nastaju prva improvizovana ali stalna pozorišta koja su se nazivala [[korali za komedije]] ({{jez-es|corrales de comedias}}), a uporedo nastaje i nova dramska vrsta, [[nova komedija]], koja je po temama i stilu bliža običnom narodu, a po formi totalno razbija klasičnu koncepciju dramske vrste. U tim počecima nastanka „narodnog“ pozorišta, određeni autori, među kojima je bio i Servantes, pokušavaju da spasu klasični teatar<ref name="Karavađo5" />. S tim u vezi, Servantes će napisati nekoliko klasičnih [[tragedija]], od kojih su dve preživele do danas: „[[Alžirske dogodovštine]]“ i „[[Opsada Numansije]]“. Ne zna se, međutim, ništa o drugih dvadeset ili trideset komedija za koje on sam tvrdi da je napisao u tom periodu<ref name="Karavađo5" />.
Godine [[1587]]. Servantes se oprostio od svoje žene iz nepoznatih razloga i otišao u [[
Servantes će u ovom periodu napisati mnoge od svojih [[
Godine [[1594]]. Servantes je dobio posao sakupljača poreza. Posao je obavljao u provinciji [[Provincija Granada|Granada]] i kad ga je konačno završio i vratio se u [[
U tom zatvoru u Sevilji Servantes je imao prilike da dođe u bliski kontakt sa najnižim slojevima društva i njihovim žargonom, pravilima, hijerarhijom, što će kasnije iskoristiti u svojim delima. U tom istom zatvoru će nastati i prvo poglavlje „Don Kihota“, kako sam tvrdi u Prologu prvog dela<ref name="Karavađo7" />.
Red 88:
Godine [[1604]]. Servantes se nastanio sa svojom ženom u [[Valjadolid]]u, gde se iste godine preselio i dvor [[Filip III od Španije|Filipa III]]. Tu je našao i izdavača Fransiska de Roblesa, sina Blaska de Roblesa koji mu je pre mnogo godina izdao „Galateju“<ref name="Karavađo8">[http://www.cervantesvirtual.com/bib_autor/Cervantes/biografia_8.shtml Prof. Jean Canavaggio. Miguel de Cervantes Saavedra (1547-1616). Cervantes en su vivir. El ingenioso hidalgo]</ref>.
Krajem decembra [[1604]]. godine izašao je iz štampe prvi deo „[[Don
Posle izlaska [[Don
Servantes se definitivno vratio u [[Madrid]] [[februar]]a [[1608]]. Prvo je živeo u ulici Magdalena, a zatim se preselio u ulicu Leon, u, kako se tada zvao, „kvart muza“, gde su živeli i [[Lope de Vega]] i [[Francisco de Quevedo|Fransisko de Kevedo]] i [[Velez de Gevara]]. Godine [[1612]]. preselio se u ulicu Uertas, da bi konačno [[1615]]. prešao u kuću na uglu ulica Leon i Frankos<ref name="Karavađo9">[http://www.cervantesvirtual.com/bib_autor/Cervantes/biografia_9.shtml Prof. Jean Canavaggio. Miguel de Cervantes Saavedra (1547-1616). Cervantes en su vivir. En la Villa y Corte]</ref>.
Svoje poslednje godine života Servantes uglavnom je provodio u [[Madrid]]u, iz kog je odlazio samo na kratka putovanja u [[
U ovim poslednjim godinama života Servantesa su ophrvali porodični problemi i tri smrti: njegove sestre Andreje u oktobru [[1609]], njegove unuke, Izabele Sans šest meseci kasnije i njegove druge sestre, Magdalene, januara [[1610]]<ref name="Karavađo9" />. Pozne godine su Servantesu takođe donele osećaj bliskosti s Bogom: aprila [[1609]]. godine postao je član „Kongregacije slugu svetog sakramenta“ ({{jez-es|Congregación de los Esclavos del Santísimo Sacramento}}), iako se ništa ne zna o tome da li se striktno pridržavao njihovih pravila ([[post]]ovi i [[apstinencija]] određenih dana, svakodnevno prisustvovanje [[misa]]ma, spiritualne vežbe i posete bolnicama). U julu [[1613]]. postao je iskušenik, a zaredio se [[2.
U međuvremenu, Servantes je završio i svoje „[[Novelas ejemplares|Uzorne novele]]“<ref name="Karavađo10" />. Neke su najverovatnije nastale u doba njegovih putešestvija po [[Andaluzija|Andaluziji]], kao [[Rinkonete i Kortadiljo]] ili [[Ljubomorni Ekstremadurac]], druge su pak nastale u periodu njegovog boravka u [[Valjadolid]]u, a druge su, opet, nešto kasnije napisane, kao [[Razgovor pasa]], ili [[La Gitanilla|Cigančica]] i u kojima se jasno vide aluzije na rastuću netrpeljivost prema [[moriskosi]]ma koji su [[1609]]. bili proterani kraljevskim dekretom. Delo izlazi iz štampe u izdanju Huana de la Kueste [[1612]]. godine, sa posvetom grofu od Lemosa sa kojim je Servantes mislio da će ići u [[Italija|Italiju]]<ref name="Karavađo10" />. Odmah su doživele uspeh: za deset meseci u Španiji su štampana četiri izdanja, posle kojih će doći još 23 izdanja do kraja veka, a Rose d'Odigije ({{jez-fr|Rosset y D'Audiguier}}) ih prevodi na francuski [[1615]]. godine. Francuski prevod je doživeo osam izdanja tokom 17. veka<ref name="Karavađo10" />.
Godine [[1613]]. počeo je da piše i „Put na Parnas“ po ugledu na istoimeno delo [[Čezare Kaporali|Čezarea Kaporalija]] ({{jez-it|Cesare Caporali}})<ref name="Karavađo10" />. Delo će izaći iz štampe [[1614]]. godine.
Red 109:
U „Dodatku na Parnas“, Servantes objašnjava kako je odlučio da svoje komedije „publici predstavi u knjizi, kad već ne može u pozorištima“ i tako se [[septembar|septembra]] [[1615]]. godine pojavila zbirka „[[Osam komedija i osam novih međuigri]]“ u izdanju Huana de Viljaroela ({{jez-es|Juan de Villarroel}})<ref name="Karavađo10" />. Ove komedije su sastavljene u različito doba i ne može se utvrditi njihov hronološki sled, ali jedno je sigurno — njihovo objavljivanje ih je spaslo od zaborava.
[[Datoteka:Los trabajos de Persiles y Sigismunda (1617).png|thumb|250px|Naslovna strana prvog izdanja „Pustolovina Persilesa i Sihismunde“]]
Iako je još u prvom delu „Don Kihota“ obećavao nastavak dogodovština veleumnog plemića i njegovog konjušara, Sanča, Servantes je ispunio obećanje tek nakon 10 godina i to tek nakon izlaska [[
Servantes mu je odgovorio s merom u Prologu drugog dela „Don Kihota“, rekavši kako je svoje rane zaradio u „najuzvišenijoj prilici što su je videla prošla stoleća i sadašnja, i što će je budući vekovi videti“. Zatim je na elegantan način dao i svoju ocenu o samom apokrifnom delu — u samoj knjizi dok Don Kihot prelistava Aveljanedinu knjigu, tu se zadese dva čitaoca koji razočarano komentarišu „budalaštine koje su upravo pročitali“, a potom Servantes ubacuje u radnju i jedan lik iz apokrifnog dela i daje mu priliku da upozna pravog „Don Kihota“ i da uvidi da je Aveljanedin lik jedan običan prevarant<ref name="Karavađo11" />.
U [[novembar|novembru]] [[1615]]. godine, posvećen grofu od Lemosa, izašao je drugi deo „Veleumnog plemića, Don Kihota od Manče“, u kome Servantes opisuje nastavak dogodovština plemenitog [[
Nekoliko meseci pred smrt, Servantes poslednjim snagama uspeva da završi svoje poslednje delo, „[[Pustolovine Persilesa i Sihismunde]]“<ref name="Karavađo12">[http://www.cervantesvirtual.com/bib_autor/Cervantes/biografia_12.shtml Prof. Jean Canavaggio. Miguel de Cervantes Saavedra (1547-1616). Cervantes en su vivir. Agonía y muerte]</ref>, koje je verovatno počeo još 1609. i najavljivao ga je više puta u svojim ranijim delima<ref name="Persiles">Pavlović-Samurović Lj, Soldatić D., str. 316-8</ref>. Po tematici, „Persiles“ pripada podvrsti [[pustolovni roman|pustolovnog romana]] koji ima elemente [[viteški roman|viteškog]] i [[ljubavni roman|ljubavnog romana]], veoma popularnog u [[16.
Servantes je bio sahranjen [[23.
[[Datoteka:Miguel de Cervantes Saavedra 01.jpg|thumb|'''Miguel de Cervantes Saavedra''']]
Red 125:
=== Pesničko delo ===
Servantes je u toku celog svog stvaralačkog života negovao [[poezija|poeziju]] i voleo je, iako ga njegovi savremenici nisu smatrali naročitim [[
Servantesova poezija je sinteza dve glavne struje koje su u na kraju renesanse i početku baroka vladale u španskom pesništvu<ref name="Poezija" />:
Red 142:
Ovaj vid poezije Servantes je pisao pod jakim uticajem italijanskih pesnika, na početku svoje književne karijere, u doba kad je pisao [[Galateja (pastoralni roman)|Galateju]], a zatim i u doba kad je sastavljao prvi deo „Don Kihota“<ref name="Poezija1">Pavlović-Samurović Lj, Soldatić D., str. 278-9</ref>. Pastoralna tematika, koja je glavna tema ovih pesama je Servantesu bila posebno draga. „Galateja“, koja je bila pisana prema tada vladajućim pravilima, obiluje delovima napisanim u stihu. Zaljubljeni pastiri i pastirice pevaju ili recituju stihove uz pratnju instrumenata i kroz njih izražavaju svoja razmišljanja i osećanja<ref name="Poezija1" />. Metričke forme koje se najčešće koriste su renesansne metričke forme poezije pod italijanskim uticajem: [[sonet]]i, [[ekloga|ekloge]], kao i [[petrarkističke pesme]]. Potom, [[sekstina|sekstine]] (šest strofa od po šest stihova i jedna strofa od tri stiha), [[glosa|glose]]. Od [[strofa]], najčešći su [[tercet]]i i [[oktava (metrika)|oktave]]. Idealizovana slika pastoralnog sveta se provlači kao glavna tema u ovim pesmama, u kojima se pojavljuju idealizovani pastiri i pastirice obuzeti prefinjenim, skoro posvećenim kultom ljubavi. Stihovima se u „Galateji“ izražavaju teme kao što su tuga zbog neuzvraćene ljubavi, ljubomora, beznadežnost, sumnja, strepnja, neizvesnost, buđenje nove nade, žudnja za smrću koja jedino može da donese utehu onom ko je beznadežno zaljubljen, kao i pohvale dami (u pastoralnim romanima, pastirice su bile u stvari dame prerušene u pastirsku odeću, prema tome, bile su oličenje lepote, čednosti i vrline<ref name="Poezija1" />.
U „[[Don
==== Prigodne pesme ====
U Servantesovo doba bio je običaj da se pišu prigodne pesme posvećene poznatim ličnostima, a povodom nekog posebnog događaja<ref name="Poezija2">Pavlović-Samurović Lj, Soldatić D., str. 280-2</ref>. Servantes je napisao nekoliko takvih pesama, posvećenih raznim ličnostima ([[Lope de Vega]], [[Juan Rufo|Huan Rufo]] i dr.) i uglavnom pohvalnih, ali i izvestan broj [[satira|satiričnih]] pesama, kao što su „Grobu kralja Filipa u Sevilji“ ({{jez-es|Al túmulo del rey Felipe en Sevilla}}) ili „Jednom uobraženku koji je postao prosjak“ ({{jez-es|A un valentón metido a pordiosero}}). Posebno se ističu dve pesme koje su upućene španskoj tzv. [[Španska armada|Nepobedivoj armadi]], pre i nakon katastrofalnog poraza [[1588]]<ref name="Poezija2" />.
Takođe vredi pomenuti i „Poslanicu Meteu Vaskezu“ ({{jez-es|Epístola a Mateo Vázquez}}), jedinu pesmu prigodnog karaktera na autobiografskoj osnovi. Radi se o dugoj lirskoj pesmi sa narativnim elementima koju je Servantes pisao Mateu Vaskezu, sekretaru [[Filip II od Španije|Filipa II]], dok je bio u [[alžir]]skom zatočeništvu. Cilj ove poslanice bio je da se privuče pažnja dvora i kralja na mnogobrojne španske zarobljenike koji su čamili po alžirskim tamnicama i čekali da im kralj pomogne. Poslanica sadrži dva tipa pesničkog govora: prvi, konvencionalni, koji je inače korišćen pri upućivanju neke molbe visokim zvaničnicima, i drugi, lirski, kojim je Servantes opisao biografske detalje. Servantes u ovoj pesmi izražava svoje poverenje u španski dvor i govori kako veruje da vojnička požrtvovanost nije bila uzaludna i da u španskom društvu postoji pravda, međutim, ipak kroz određene formulacije kao što je „promašena mladost“ (la mal lograda juventud) provejava naslućivanje uzaludnosti sopstvene hrabrosti<ref name="Poezija2" />. Poslanica je jedna od malobrojnih Servantesovih književnih tvorevina u kojima govori na relativno otvoren način, u prvom licu, o svom životu. Smatra se najboljom lirskom tvorevinom u pesništvu [[Španija|Španije]] u poslednjih 20 godina [[16.
==== Pesme po ugledu na narodnu poeziju ====
Ne postoje samostalne Servantesove pesme pisane po ugledu na narodnu poeziju, već samo u okviru njegovih proznih dela. U Uzornim novelama se mogu naći takvi stihovi, a ponekad se ne radi ni o celim pesmama, već samo o fragmentima — nekoliko stihova pisanih u duhu narodne poezije. Bile su uglavnom namenski uključivane u prozna dela. Npr. u noveli [[La Gitanilla|Cigančica]] ima nekoliko romansi kao i pesmica sa puno deminutiva karakterističnih za narodnu poeziju kojom je ona lećila glavobolju. Takođe možemo naći [[segidilja|segidilje]] u noveli [[Rinkonete i Kortadiljo]], u sceni zabave [[pikaro|pikara]] i njihovih devojaka, a u [[Slavna sudopera|Slavnoj sudoperi]] mazgari i služavke počinju da improvizuju uz gitaru melodične i ritmične stihove nalik na narodnu poeziju<ref name="Poezija3">Pavlović-Samurović Lj, Soldatić D., str. 282-3</ref>.
Od metričkih formi prenetih iz narodne poezije, Servantes je negovao [[romansa (poezija)|romansu]] u tradicionalnom obliku i [[viljansiko]], kao i varijantu viljansika, [[letrilja|letrilju]]<ref name="Poezija3" />.
Red 157:
Ovo je Servantesova najznačajnija tematska grupa pesničkih tvorevina u koju spadaju dve dugačke pesme, „[[Kaliopina pesma]]“, koja čini sastavni deo pastoralnog romana „[[Galateja (pastoralni roman)|Galateja]]“ i „[[Put na Parnas]]“.
Kaliopina pesma je pohvalna lirsko-epska pesma u svečanom, čak ponekad patetičnom tonu. [[Nimfe|Nimfa]] [[Kaliopa]] u idealizovanom pastoralnom pejzažu i u društvu drugih idealizovanih pastira i pastirica peva hvale određenom broju pesnika Servantesovih savremenika. Što se metrike tiče, pisana je u jedanaestercima grupisanim u 111 strofi od osam stihova, tzv. kraljevske oktave ({{jez-es|octavas reales}}) sa konsonantskom rimom. Najveći broj imena koja se u ovoj pesmi pominju, danas nemaju nikakvog značaja, ali se pominju i neka koja su veoma bitna imena u španskoj književnosti ([[Alonso de Ersilja]], [[Lope de Vega]], [[Luis de Góngora y Argote|Luis de Gongora]])<ref name="Poezija4">Pavlović-Samurović Lj, Soldatić D., str. 283-6</ref>.
Nakon skoro tri decenije, Servantes će napisati još jednu pesmu u istom stilu i tematici — [[Put na Parnas]], objavljen [[1614]]. godine<ref name="Poezija4" />.
Red 171:
=== Dramsko delo ===
Servantes je u periodu od [[1580]]. do [[1587]]. godine intenzivno pisao za pozorište, koji su po svoj prilici bili prikazivani u madridskim pozorištima. Nakon [[1587]]. godine, Servantes je prestao da se bavi pozorištem, a u isto vreme na špansku pozorišnu scenu stupio je [[Lope de Vega]] i počeo da uvodi korenite promene u celokupnoj koncepciji teatra španskog [[Zlatni
Nakon pauze od skoro 30 godina, [[1615]]. godine iz štampe izlazi zbirka pozorišnih komada — [[Osam komedija i osam novih međuigri]], koje su napisane ili prilagođene novom pozorišnom konceptu Lopea de Vege<ref name="Pozorište"/>.
Red 184:
{{glavni članak|Opsada Numansije}}
„Opsada Numansije“ je klasična [[tragedija]] pisana prema pravilima [[antičko pozorište|antičkog pozorišta]] koja obrađuje istinit [[
[[Numancija|Numansija]] je bila [[Keltiberi|keltiberski]] grad čiji su stanovnici, nakon višegodišnje opsade [[
Što se forme tiče, napisana je u stihu i ima četiri čina. Glavnog junaka nema, postoji samo Numansija, kao kolektivni junak<ref name="Pozorište1"/>. Tragedija opisuje poslednje dane opsade u gradu, užasnu glad koja je harala, neizvesnost i neizbežno približavanje trenutka konačne odluke — sramna predaja ili slavna smrt. Očajanje, strah, želja za životom, odbijanje poniženja pred neprijateljem, pokazano je kroz različite likove. Scena u kojoj dolazi do vrhunca dramske napetosti je kad Markino, vrač, pokušava da sazna šta ih očekuje u budućnosti. Proročanstvo je nemilosrdno — predskazuje se smrt Numansije, ali ne i poraz, što je Numantincima bio dovoljan znak šta im je činiti. Nakon niza vrlo potresnih scena kolektivnog ubistva, Rimljani ulaze u opusteli grad. u tom trenutku, Servantes opet dovodi do vrhunca napetost pojavljivanjem dečaka Barijata na zidinama. Scipion mu obećava slobodu i bogatstvo ako se preda, jer mu je potrebno da dovede makar jednog zarobljenika kako bi trijumf bio njegov, međutim, Barijato se ipak baca sa zidina i umire, ne dozvolivši da žrtva Numantinaca bude uzaludna<ref name="Pozorište1"/>. U tragediji se takođe pojavljuju i tzv. „moralne figure“ — Rat, Glad, Bolest, Španija i Slava. Slava se pojavljuje na kraju tragedije i obećava da će numantinsko herojstvo ostati zabeleženo za večna vremena.
Red 192:
Servantes predstavlja Numantince kao slavne i hrabre pretke Španaca koji su dostojni potomci numantinske požrtvovanosti i junaštva. Prema mišljenju mnogih kritičara, Opsada Numansije je najbolja španska tragedija svih vremena<ref name="Pozorište1"/>.
Opsada Numansije nije bila objavljena za Servantesovog života. Prvi put je štampana [[1784]]. godine. U moderno doba, „Opsada Numansije“ je prikazivana [[1937]]. u [[Pariz]]u, [[1949]]. godine u [[
==== Osam komedija i osam novih međuigri ====
Red 202:
Sudbina zatočenika je obrađena u tri komedije. [[Alžirske tamnice]] je kompleksna priča o španskom roblju u [[alžir]]skim tamnicama, borbi za očuvanje vere, rađanju ljubavi između pripadnika različitih veroispovesti, odnosu između gospodara i njihovih zarobljenika. Takođe sadrži i dosta [[pikaro|pikarskih]] elemenata. [[Srčani Španac]] je komedija zasnovana na [[autobiografija|autobiografskim]]<ref name="Pozorište2"/>, dok je [[Velika sultanija]] zasnovana na pseudoistorijskim elementima, sa složenim dramskim zapletima punim neočekivanih obrta i scenskih efekata, što su osnovne karakteristike [[nova komedija|nove komedije]].
Pod jakim italijanskim uticajem su pisane dve komedije: [[Kuća ljubomore]] i [[Ljubavni lavirint]]. Osetan je [[
[[Pedro de Urdemalas]] je komedija sa pikarskom tematikom i smatra se jednom od najuspelijih Servantesovih komedija. Nakon mnogobrojnih živopisnih scena pikarskog života, Pedro na kraju odlučuje da postane glumac jer mu se čini da je to jedina profesija gde može da postane što god poželi u čemu ga neće sputavati njegovo poreklo i njegov materijalni položaj. [[Srećni propalica]] takođe sadrži elemente pikareske. Ovaj pozorišni komad pripada komedijama o svecima ({{jez-es|comedia de santos}}), dramska vrsta koja je bila veoma popularna u Servantesovo vreme. Glavni junak, Kristobal de Lugo je bio istorijska ličnost. Servantes prikazuje njegov životni put pikara koji je na kraju završio u Meksiku i postao izuzetno pobožan kaluđer čija će bogougodna dela učiniti da na kraju završi kao svetac. Prvi čin obrađuje na vrlo živopisan način Kristobalov pikarski život i seviljsko podzemlje, a drugi i treći su posvećeni Kristobalovom preobraćenju, pobedi nad iskušenjima i trijumfu vere i napisani su na veoma konvencionalan način<ref name="Pozorište2"/>.
Red 227:
„Galateja“ je imala više uzora: [[Đakopo Sanacaro|Sanacarovu]] „[[Arkadija (Sanacaro)|Arkadiju]]“, [[Horhe de Montemajor|Montemajorovu]] „[[Dijana (pastoralni roman)|Dijanu]]“ i „Zaljubljenu Dijanu“ [[Gaspar Hil Polo|Gaspara Hila Pola]] ({{jez-es|Gaspar Gil Polo}}). Kroz uzvišenu i veliku ljubav pastira Elisija prema lepoj i punoj vrlina pastirici Galateji Servantes obrađuje temu ljubavi shvaćenoj na tipično renesansni filozofski način. Koncepcija neoplatonske ljubavi koju je Servantes usvojio od [[Leon Jevrejin|Leona Jevrejina]] i njegovog dela [[Dijalozi o ljubavi]] izlaže se preko komplikovane ljubavne priče prerušenih pastira i pastirica<ref>Sam Servantes kaže da su mnogi od njegovih pastira i pastirica to „samo po odelu“.</ref> koji vode duge razgovore o ljubavi i drugim filozofskim temama. Pastoralna sredina u kojoj se odvija radnja Galateje takođe je idealizovana kao i pastiri i pastirice.
Servantes će kasnije u [[Don
{{citat2|''Taj Servantes mi je od toliko godina veliki prijatelj i znam da se bolje razume u nedaćama negoli u stihovima. U njegovoj knjizi zamišljaj može da podnese, gdešto započinje, a ne dovršava ništa. Valja pričekati drugi deo koji obećava; da ako se popravi i potpuno zasluži pomilovanje, koje mu se sada odriče, a dok se to ne vidi, držite ga, kume, zatvorena u svojoj kući.''<ref>Servantes M. Don Kihot (I deo). Veselin Masleša, Sarajevo (prevod: Đorđe Popović) str. 82</ref>}}
Red 235:
[[Datoteka:Coloquio.jpg|thumb|150px|Razgovor pasa. Ilustracija iz prvog izdanja]]
„Uzorne novele“, je zbirka od 12 [[novela]] objavljena [[1613]]. godine. Novela je prozna vrsta koja je u Servantesovo vreme bila nova u [[Španija|Španiji]]. Servantes je toga bio svestan i u Prologu tvrdi da je on bio prvi pisac u Španiji koji je zaista pisao novele, a da su do tada španski pisci ili prevodili ili podražavali italijanske novele. I naziv, i prozna vrsta novele vode poreklo od [[
Servantes svoje novele naziva „uzornim“ (''ejemplares'')<ref> Pridev ''ejemplar'' do sada prevođen kao „uzoran“, mada bi možda tačniji prevod bio „primeran“. Lj. Pavlović-Samurović u: Lj. Pavlović-Samurović, D. Soldatić. Španska književnost, Nolit, Beograd, 1985. str. 296.</ref> [[Hoakin Kasalduero]] primećuje da je Servantes u svojim novelama prevazišao renesansnu koncepciju života i umetnosti i da njegovi likovi u stvari predstavljaju oličenje baroknog odnosa prema položaju čoveka u svetu<ref name="Novele"/>. Umesto renesansnog idealizovanja i usavršavanja stvarnosti, u Servantesovim novelama stvarnost se uzdiže na plan bitnog i suštinskog. Ne traže se idealizovana bića, već idealizovane vrline<ref>J. Casalduero. Sentido y forma de las Novelas ejemplares. Gredos, Madrid, 1969. str. 22</ref>.
Red 245:
|-
|width="50%"|
# [[La Gitanilla|Cigančica]] ({{jez-es|La Gitanilla}})
# [[Širokogrudi udvarač]] ({{jez-es|El amante liberal}})
# [[Rinkonete i Kortadiljo]] ({{jez-es|Rinconete y Cortadillo}})
Red 264:
[[Datoteka:Monumento a Cervantes (Madrid) 07.jpg|thumb|300px|left|Skulptura sa [[Španski trg (Madrid)|Španskog trga]] u [[Madrid]]u ([[Federiko Kulo-Valera]]), dodata spomeniku Servantesu [[1960]]. godine.]]
„Rinkonete i Kortadiljo“, „Brak na prevaru“ i „Razgovor pasa“ su tri novele u kojima ima elemenata pikarskog romana. „Rinkonete i Kortadiljo“ se smatra ne samo najboljom novelom ove zbirke, već i nejuspelijom novelom čitave španske književnosti<ref name="Novele"/>. Radnje u pravom smislu reči, u ovoj noveli, zapravo nema, jer je ona opis kratkog razdoblja života dvojice pikara, bez uvoda i bez zaključka. Radnja se odvija u [[
„Brak na prevaru“ i „Razgovor pasa“ su u stvari dva dela jedne duže novele<ref name="Novele"/>. Prvi deo („Brak na prevaru“) govori o ljudima koji prevarom pokušavaju da izvuku neku korist za sebe — siromašni vojnik i siromašna žena sumnjivog morala predstavljaju se lažno jedno drugom i nakraju se venčavaju. Radnja i pikarska sredina je opisana uverljivo sa mnošvom detalja i pričom prevarenog mladoženje u prvom licu, kako je to uobičajeno u pikarskim romanima. Drugi deo („Razgovor pasa“) se dešava u bolnici gde je završio prevareni mladoženja koji je iz svog kratkotrajnog braka izvukao samo [[sifilis|neprijatnu bolest]] i gde on jedne noći, pošto nije mogao da zaspi, sluša razgovor dva psa kroz koji se oživljava mnogo šira [[pikaro|pikarska]] sredina. Pas Berganza priča svoju život koji je proveo kao pravi pikaro, menjajući gospodare, i kroz njegovu priču se sagledava naličje španskog društva onog vremena<ref name="Novele"/>.
Red 278:
[[Datoteka:El Toboso Monumento a D. Quijote y Dulcinea .jpg|thumb|300px|right|Spomenik Dulsineji i Don Kihotu u Tobozu]]
„Don Kihot“ je jedno od remek-dela španske i svetske književnosti, najviše objavljivana i najprevođenija knjiga na svetu posle [[Biblija|Biblije]]<ref>Virtuelni muzej Don Kihota [http://www.donquijote.org/vmuseum/quixote-anniversary/ izvor]</ref>. Smatra se kamenom temeljcem zapadnoevropske književnosti i jednim od najboljih, ikad objavljenih dela fikcije, kao i najvažnijim delom španskog [[Zlatni
Kako ga je sam pisac predstavio, „Don Kihot“ je pisan kao parodija na viteški roman koji je u španskom društvu [[17.
Tema romana je bila više nego poznata i ranije već obrađivana u literaturi — ličnost koja poludi od preteranog čitanja, te uobrazi da je nešto što nije. Tema ludila je međutim veoma filozofski obrađena. Ludilo daje „Don Kihotu“ mogućnost da se iščupa iz krutih društvenih okvira i da radi ono što voli. Na neki način, ludilo ga oslobađa društvenih obaveza i obzira na koje ga inače teraju njegov stalež i položaj. Ludilo Don Kihota takođe je dalo mogućnost samom Servantesu da izrekne određene kritike društva (odnos [[stari hrišćanin|starih]] i [[novi hrišćanin|novih hrišćana]], na primer) koje u to doba nisu mogle biti izrečene od strane zdravorazumske osobe jer bi inače morala da snosi posledice. Moderna servantistika, naročito počev od romantizma, nalazi u Don Kihotu jednu dublju, skriveniju filozofsku osnovu, kao na primer [[Amerigo Kastro]], koji kao pravu temu „Don Kihota“ vidi „umetnički, moralno i intelektualno opravdano suprotstavljanje jednog protiv mnogih“<ref name="sam"/>.
Red 327:
[[Datoteka:Gustave Doré - Miguel de Cervantes - Don Quixote - Part 1 - Chapter 1 - Plate 1 "A world of disorderly notions, picked out of his books, crowded into his imagination".jpg|thumb|200px|left|Ilustracija [[Gistav Dore|Gistava Dorea]]]]
Servantesov roman Don Kihot izvršio je ogroman uticaj na razvoj prozne književnosti. Preveden je na sve moderne jezike i doživeo je preko 700 izdanja. Prvi prevod je bio na engleski, koji je uradio [[Tomas Šelton]] [[1608]]. godine, ali nije objavljen sve do [[1612]]<ref name="PrevodDK"/>. Don Kihot je poslužio kao uzor za nastanak mnogobrojnih umetničkih dela, uključujući opere italijanskog kompozitora Đovanija Paisijela, francuskog kompozitora Žila Masenea i Španca Manuela de Falje. [[Richard Strauss|Rihard Štraus]] je takođe pretočio priču o Vitezu Tužnoga Lika u muzičku poemu. Na filmu, Don Kihot se pojavljuje [[1933]]. godine u režiji Nemca G. V. Pabsta i [[1957]]. Rusa Grigorija Kozinceva; balet sa koreografijom Žorž Balanšin (1965), američki mjuzikl „Čovek iz Manče“ (1965) Dejla Vasermana, Miča Lija i Džoa Dariona.
Takođe je dosta uticao na radove [[Tobijas Smolet|Smoleta]], [[
Osim „Don Kihota“, i druga Servantesova dela su bila uzor kasnijim piscima širom sveta. Jedna od uzornih novela, [[La Gitanilla|Cigančica]], poslužila je kao ideja [[
== Servantesovi biografi ==
Prvi Servantesov biograf je bio Gregorio Majans i Siskar ({{jez-es|Gregorio Mayáns y Siscar}}). Prvi radovi Majansa i Siskara pojavili su se [[1738]]. godine i prethodili su izdanju „Don Kihota“ na španskom u četiri toma, u izdanju Džejkoba i Ričarda Tonsona, knjižara iz Londona<ref name="Rođendan"/>.
Benediktinac fra Martin Sarmijento ({{jez-es|Fray Martín Sarmiento}}) je u Aedovoj „[[Topografija i opšta istorija Alžira|Topografiji]]“ (delo čije autorstvo neki servantisti pripisuju samom Servantesu) naleteo na podatak („španski idalgo iz Alkale de Enares“<ref name="DE"/>) koji je navodio na zaključak da je Servantes rođen u [[
Tokom vladavine [[Fernando VII od Španije|Fernanda VII]], Fernandez de Navarete je pronašao i objavio seriju dokumenata koji će baciti dodatnog svetla na Servantesovu biografiju<ref name="Postrioridad">[http://www.cervantesvirtual.com/bib_autor/Cervantes/biografia_13.shtml Prof. -{Jean Canavaggio. Miguel de Cervantes Saavedra (1547-1616). Cervantes en su vivir. Posterioridad}-]</ref>.
Tokom [[19.
Veoma značajno delo koje i dan danas služi kao dragoceni izvor informacija o Servantesovom životu je
Red 349:
== Zanimljivosti ==
* Vlada mišljenje da su Servantes i [[
* Ne postoje portreti Servantesa urađeni u doba kad je on živeo. Samo postoje slike urađene na osnovu šturih opisa samog sebe koje je sam autor dao na mnogobrojnim mestima u svojim delima.
| |||