Razlike između izmjena na stranici "Tit Lukrecije Kar"

Pre svega, [[Epikurejciepikurejstvo|epikurejska filozofija]], koju Lukrecije izlaže u svom delu, zasniva se u potpunosti na razumu i odbacuje svaku vrstu "romantičnog" gledanja na svet. Drugo, Lukrecije bi teško bio u stanju stvoriti ovakvo pesničko remek-delo da je većinu vremena bio duševno rastrojen. Kao što Ciceron primećuje u jednom pismu svome bratu Kvintu, "Lukrecijeve pesme sadrže, kako kažeš u svom pismu, mnogo iskrica inspiracije i mnogo pesničke veštine". Treće, Hijeronom je, kao jedan od ranih [[Hrićanstvo|hrišćanskih]] [[Crkveni oci|crkvenih otaca]], verovatno želeo da diskredituje Lukrecijevu filozofiju, čija je jedna od temeljnih postavki odbacivanje vere u bilo kakav [[Podzemnipodzemni svetsvijet|zagrobni život]] i u bilo kakva božanstva koja utiču na život ljudi. Da bi ga se diskreditovalo, Lukrecije je optuživan za nemoral, veštičarenje i gubitak pameti. Najzad, Vergilije u svojim ''Pesmama o zemljoradnji'' (''Georg''. II, 490–492), jasno aludirajući na Lukrecija, kaže: ''Felix qui potuit rerum cognoscere causas / atque metus omnis et inexorabile fatum / subiecit pedibus strepitumque Acherontis avari'' (= "Srećan je onaj što uzroke stvari je spoznao te pod / noge je bacio svaki strah, neumoljivu sudbu / tako i žubor nezasitog Aheronta"). Bilo bi u najmanju ruku čudno da je Vergilije ovakve uzvišene stihove napisao u slavu čoveka koji je počinio samoubistvo u trenucima duševnog rastrojstva i manijakalne [[Depresija|depresije]].

Njegov [[heksametar]] odiše snažnom pesnikovom individualnošću i pomalo je rogobatan u poređenju s urbanom glatkoćom Vergilijevih ili [[Publije Ovidije Nazon|Ovidijevih]]vih stihova. [[Akcent]]i koji padaju na kratke [[vokal]]e, česte [[Asonanca|asonance]] i [[Sinkopa|sinkope]] vokala mogu nekome zvučati grubo, premda je to uglavnom samo utisak koji je stvoren poređenjem s kasnijim pesnicima i nepoznavanjem načina na koji su vešti čitaoci zapravo recitovali poeziju na latinskom jeziku. Lukrecijev jezik je pomalo arhaičan, s genitivom na ''-ai'' ili na ''-um'', s upotrebom oblika ''ollus'' umesto klasičnog ''ille'', te s infinitivima na ''-ier''. Ep je bogat [[aliteracija]]ma i [[onomatopeja]]ma. Potpuni latinski filozofski vokabular stvoriće tek Ciceron, pa se Lukrecije žali na ''egestas linguae'', tj. na siromaštvo jezika s kojim se suočava u pokušaju da svoju tematiku izloži na latinskom. U tim slučajevima pribegava prevođenju s [[Grčki jezik|grčkog jezika]] i upotrebi [[metafora]] (''semina rerum'', ''corpora minima'').

Ep je bogat vrhunskim pesničkim slikama. Uvod u prvu knjigu, poznat kao ''Invokacija [[Venera (planeta)|Venere]]'', neprevaziđen je u rimskoj književnosti, kako po svom ekstatičnom proslavljanju životne snage i regeneracije sveta te hrabrosti i vrhunske oštroumnosti Epikurove, tako i po jetkoj kritici praznoverja ''(religio)'', što predstavlja preludij za prelazak na osnovnu temu pesme. Lukrecije u epu upravo suprotstavlja ''ratio'' ("razum", koji vodi do istinske spoznaje) i ''religio'' ("vera", koja ljude stavlja u ropski položaj i tera ih na svakakva zločinstva – pesnik od mnogobrojnih primera navodi žrtvovanje [[Ifigenija|Ifigenije]]).

Uvodni delovi različitih knjiga naglašavaju koliko je nova tema koju Lukrecije izlaže i koliko zahvalnosti čovečanstvo duguje Epikuru što ga je oslobodio od neutemeljenih strahova i praznog, nesrećnog i ropskog života. Veličanstveni završetak treće knjige (o smrti i zašto je se ne treba plašiti) i šeste knjige (o bolesti, posebno [[Kuga|kugi]]) daju neke od najplastičnijih opisa u književnosti, a slični su i razni drugi opisi u epu – opisi oluja, bitaka, požara i poplava. Opis čuvene [[Atina (grad)atena|atinske]] kuge na kraju šeste knjige veoma je uspeo i sastavljen je prema klasičnom [[Tukidid]]ovom opisu.

Struktura svake knjige i epa u celini odgovara tipičnoj strukturi argumentacije: definisanje problema, postavljanje teze, davanje antiteze, pobijanje antiteze, iznošenje zaključka. Premda napisan u šest knjiga, ep se može podeliti na dva glavna dela. Prve tri knjige izlažu osnovnu teoriju o [[Biće|biću]] i nebiću, [[Materija|materiji]] i prostoru, atomima i njihovom kretanju, prostornoj i vremenskoj neograničenosti [[univerzumsvemir|univerzuma]]a, pravilnostima reprodukcije (nema čuda i slučajnosti, sva bića rađaju se s jasnim uzrokom, na jasnom mestu i u jasno vreme), prirodi uma (''animus'', koji upravlja mišljenjem) i duha (''anima'', osećaj) kao materijalnim entitetima, i o prirodi njihove moralnosti, s obzirom da sama bića i njihove funkcije (svest, bol) doživljavaju kraj u trenutku kada i tela u kojima se nalaze i s kojima su isprepleteni. Poslednje tri knjige daju atomističko i materijalističko objašnjenje pojava koje zaokupljaju pažnju ljudi, kao što su čula, reprodukcija, prirodne sile, poljoprivreda, nebo i bolest.