Difrakcija – razlika između verzija

Do difrakcije dolazi kod prostiranja [[talasval|talasa]]a svih vrsta elektromagnetnih ([[svjetlost|svetlost]], [[Rendgenski zraciX-zrake|H-zraka]], [[radio talasivalovi|radio talasa]]), zvučnih talsa itd. Osim toga difrakcija je potvrđena i kod fizičkih objekata na atomskom nivou, jer i čestice pokazuju talasne osobine i u ovom slučaju pojava se može objasniti principima [[Kvantna mehanika|kvantne mehanike]].

Iako do difrakcije dolazi kad god talas naiđe na prepreku, efekti difrakcije su najuočljiviji kada je veličina otvora (prepreke) reda veličine [[talasna dužina|talasne dužine]] talasa. Najpovoljnija situacija za posmatranje difrakcije je kada [[val|talas]] nailazi na prepreku koja ima više bliskih otvora pomenutih dimenzija jer se tada na zaklonu formira difrakciono- [[Interferencija|interferenciona]] slika usled različitih putanja kojim se novonastali talasi prostiru.

Efekat difrakcije je prvi pot detaljno objašnjen od strane [[Frančesko Marija Grimaldi|Frančeska Marije Grimaldija]] koji je pojavi dao ime polazeći od latinske reči ''diffringere'', što znači “razbiti u komade”. Rezultati do kojih je Grimaldi došao su objavljeni posthumno [[1665]]. [[Isaac Newton|Isak Njutn]] je takođe proučavao efekte vezane za difrakciju.

[[Tomas Jang]] je izveo poznati eksperiment [[1803]]. godine demonstrirajući interferenciju talasa na dva bliska otvora. Ovaj eksperiment mu je pomogao da dođe do zaključka da se [[svjetlost|svetlost]] prostire kao [[val|talas]], nasuprot tvrdnjama mnogih naučnika da svetlost ima partikularnu prirodu tj. tvrdnjama da je svetlost sastavljena od čestica. Agustin Žan Frenelovi radovi o difrakciji objavljeni [[1815]]. i [[1818]]. godine takođe su išli u prilog ovoj tvrdnji. Ovi radovi su sadržali jednačine koje su potrebne za temeljan opis difrakcije.

Po kvantnoj teoriji svaka čestica pokazuje i talasne osobine. Dakle i čestice mogu da interferiraju i difraktuju poput na primer zvučnih talasa. Zapravo, difrakcija elektrona i neutrona, koja je potvrđena eksperimentom, je bila bitna pojava za kvantnu mehaniku jer je predstavljala jak argument u njenu korist kada su mnogi sumnjali u njenu ispravnost. [[Talasna dužina]] čestica se naziva [[Luj de Broj|de Broljeva talasna dužina]] i iznosi ''λ=h/p'' gde je h [[Planckova konstanta|Plankova konstanta]] a p [[impuls]] ([[masa]]*[[brzina]] čestice za čestice koje se ne kreću brzinama bliskim [[brzina svetlostisvjetlosti|svetlosnoj]]). Za makroskopske objekte ova talasna dužina je toliko mala da se slobodno može zanemariti. Atom [[natrijumnatrij]]auma koji se kreće brzinom od 3000m/s ima de Broljevu talasnu dužinu od 5 pikometara - dakle čak i [[atom]]i imaju jako male talasne dužine.

Osobina čestica da imaju male talasne dužine ih čini idealnim za proučavanje [[kristal]]nih struktura materijala u čvrstom stanju i velikih [[molekulmolekula]]a poput [[protein]]a.

*[[TalasVal|Talasi]]i