Parmenid – razlika između verzija
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
→Teorija bića: ISTO JE BITI I MISLITI; STOGA - MISLITE, DA BI BILI |
→Poema o prirodi: Dopuna poeme |
||
Red 3:
'''Parmenid iz Eleje''' ([[Grčki jezik|grč]]. Παρμενίδης ὁ Ἐλεάτης, rođen oko 515. god. st. e., umro oko 450. st. e.) bio je rani [[Antička Grčka|grčki]] [[Filozofija|filozof]], rodom iz [[Eleja|Eleje]], grčkog grada na južnoj obali [[Italija|Italije]]. On je bio pravi osnivač tzv. [[Elejska škola|elejske škole]], premda se njenim utemeljiteljem ponekada proglašava i [[Ksenofan]]. Elejskoj su školi još pripadali [[Zenon iz Eleje]] i [[Melis sa Samosa]]. Na Parmenidovu filozofsku misao najviše su uticali [[Anaksimen]], [[Anaksimandar]] i [[Pitagora]].
'''Uvod'''
Parmenid se smatra osnivačem i prvim filozofom elejske škole. Po Apolodronovoj gruboj proceni, rođen je baš kada je Eleja utemeljena. Što se tiče samog njegovog života, postoje nekoliko izvora. Prvi je Platonov dijalog Parmenid, u kojem piše da je Parmenid dolazio u Atinu sa svojim prijateljem Zenonom, i da je tad razgovarao sa mladim Sokratom. U drugom dijalogu Sofist, Platon kaže: „Naš elejski narod vodi poreklo od Ksenofana i dalje...“; ovu rečenicu Aristotel koristi za tvrđenje da je Parmenid Ksenofanov učenik. Ali ipak se ne zna da li je u pitanju samo Platonova ironija ili neka suptilna aluzija koju ne možemo da odgonetnemo. Smatra se da je „od Ksenofana i dalje“ aluzija na Parmenidov način pisanja, na podražavanje njegovog pesničko-mitološkog stila.
Po Diogenu Laerćaninu, male su šanse da su se Ksenofan i Parmenid uopšte sreli, ali Diogen govori o uticaju pitagorejaca na Parmenida. On tvrdi da je Parmenid bio dobar prijatelj pitagorejca Amenija, i da ga upravo taj Amenije „izveo“ na filozofski put, tj. naučio ga teorijskom životu. Iz zahvalnosti Parmenid je podigao grobnicu i posmrtni spomenik Pitagori i Ameniji , kojima se u kasnijim vekovima izgubio svaki trag.
Parmenid je bio prvi mislilac koji je svoje učenje izrazio u stihu i to u heksametru, koji je u to vreme bio uobičajan način pesničkog izražavanja u Grčkoj. Zajedno sa Ksenofanom i Epiharmom, ubraja se u grupu pesnika filozofa, ali Parmenidova poema nije samo misaono pesništvo, kao kod gorenavedenih filozofa, već poema je mišljenje bića.
Parmenid je autor samo jedne filozofske poeme, od koje su se sačuvali samo najvažniji fragmenti preko pisca Simplikosa (današnji izgovor – Simlikije). On je živeo gotovo hiljadu godina posle Parmenida, u VI veku n.e., i bio je jedan od poslednjih akademičara u Atini, jedan od šestorice filozofa kji su izgubili posao posle Justinijanovog dekarta, prema kome nikom više nije dozvoljeno da predaje filozofiju. Ovaj znameniti novoplatoničar je najverovatnije imao priliku da čita Parmenidovu poemu u celini i to prema rukopisu koji se nalazio u Platonovoj Akademiji.
Fragmenti ove poeme su prevedeni na naš jezik tek 1972.godine. Početak ima mitološki karakter i počinje slično kao i Hesiodova Teogonija:
„ Poneše me bedevije, i odvedoše me tamo gde me vukla žudlja moje duše. Nađoh se na slavnom putu boginja, koji jedino vodi poznavanju stvari. Upravo tamo su me nosile ove ljute bedevije, koje su vukle moja kola, dok su im nimfe pokazivale put. Škripale su užarene osovine uskovitlanih točkova, dok su ćerke Helijeve napuštale zavičaj noći i šireći svoja krila zaklanjale su oči, vodeći me u carstvo svetlosti. Tamo se vide dve dveri koj spajaju puteve Dana i Noći. Tamo gore nadzire se luk nadvratnik, a dole kameni prag. Same dveri izdignute u vazduhuzatvorene su masivnim dvokrilnim vratima, a Dike (Pravda) osvetnica čuva ključeve dveri ( Ključeve koje poseduje Pravda osvetnica jesu ključevi od Dana i Noći, odnosno svetlosti i tame). Nimfe se obraćaju boginji pravde rečima umilnim i vešto je ubeđuju da skine zasun i otvori dveri. Kad se dveri raskriliše, puče pred očima njihova ogromna veličina. Njihova krila od tuči, okovana klinovima, klatiše se mimogredno na svojim šarkama. Na desnoj strani ukaza se široki put kojim se nimfe uputiše zajedno s konjima i kolima. Boginja me prijateljski pozdravi i reče: dobro došao mladi čoveče,... zla kob nije ti vođa na ovom dalekom putu, vrlo udaljenom od utabanih staza običnih smrtnika. Tvoj vođa je ljubav za pravdu i ljubav za istinu.“
Dâ se primetiti da je za senzibilitet modernog čitaoca ovo dosta grub pesnički opis. Simboli su direktni, i ne ostavlja se mogućnost da se nešto tumači kao alegorija. Dveri i konji su prikazani kao ovozemaljske dveri i konji, jedino odudara susret sa boginjom, koja dalje kaže: „ Zaista, ti treba da znaš sve, i ono što je potpuna istina za dušu nepokolebljivu, i ono što su iluzorna mnjenja smrtnika koja pouzdanja nikakvog nemaju.“
Na ovom mestu, na samom početku, Parmenid uvodi jednu značajnu podelu svih tvrđenja na istinita i na obična mišljenja, obična mnjenja. Mnjenja nemaju nikakve vrednosti; jer mnjenja običnih smrtnika su zablude, što znači da obični ljudi misle da je jeste ono što nije i da nije ono što jeste. Boginja obećava da će Parmenidu otkriti istinu, jer on treba da zna sve: „Napusti pogrešan put, ne dopuštaj navici da te prisiljava, ne daj da te mnogobrojna zapažanja bace na put kojim hodaju slepi kod očiju i gluvi kod ušiju, i ne zavedi se rečima! Prosuđuj umom ovu priču, i pazi, postoji samo jedna priča koja može biti ispričana.“
Ovde je karakteristično to da Parmenid ne istražuje istinu, on je dobija kao gotovu, kao otkrivenje. Doduše postoji put „istine“ kojom se ona može utvrditi, ali u poemi nije reč o istraživačkom poduhvatu, nego o istini koja se objavljuje pesniku misliocu. Zato se ovaj prolog može shvatiti i razumevati kao religiozni tekst.
'''TEORIJA BIĆA'''
Prema Parmenidu, [[bitak]] ili Jedno ''jeste'', a nastajanje ili promena je samo privid. Naime, ako nešto nastaje, ono mora nastati ili nečega (bitka)ili ni iz čega (nebitka). Ako nešto nastaje iz nečega, onda ono već ''jeste'', i u tom slučaju, ono ne nastaje. Ako, pak, nastaje iz nebitka, onda to nešto jeste ''ništa'', jer iz ničega može postati samo ništa, tj. ništa ne može postati.
| |||