Francesco Foscari – razlika između verzija

Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
Gusskie (razgovor | doprinos)
Nova stranica: {{Владар | име = Франческо Фоскари | слика = Artgate Fondazione Cariplo - Hayez Francesco, L'ultimo abboccamento di Giacomo Foscari figlio del doge Gi...
(nema razlike)

Verzija na datum 13 maj 2013 u 20:05

Šablon:Владар Франческо Фоскари (19. јун 1373, Млеци - 1. новембар 1457, Млеци), био је 65. млетачки дужд и владао је од 1423. до 1457, када га је Савет десеторице натерао на абдикацију. Најдуже је владао Млетачком републиком. Водио је и неколико ратова са разним противницима. Подржавао је ренесансу, а саградио је и базилику Санта-Марија Глориоза деи Фрари.

Младост и успон на власт

Био је син грофа Падовске околине Ђованија Николоа и Катарине Јоване и унук Фрање Фоскарија. Династија Фоскари настала је 1331. године. Већ 1395. године оженио се Маријом Андреом Приули (Банцо), која му је родила четворо деце. Године 1400. постао је сенатор, а 1404. године постао је члан десеточланог савета. Године 1418. постао је прокуратор Светог Марка, други најважнији канцелар у Републици. Био је амбасадор султана Мехмеда I Челебије и угарског краља Жигмунда. Био је брилијантан говорник, са одличним памћењем и имао је велику моћ убеђивања.  

Одмах по доласку на власт

Мир са Србима

15. априла 1423. године, Франческо је изабран за млетачког дужда. Први Франческов велики потез био је не славни мир са Србима 12. августа, када је Франческо обавезао да ће Србима да плаћа данак 1000 дуката, а херцеговинском војводи Сандаљу Хранићу 600 дуката. Франческо је морао да преда Србима Дриваст, Бар и Будву, али је присвојио 2 Српска опсадна утврђења ок Скадра.

Помоћ Византији

У то време Турци су опседали Цариград, а византијски цар Манојло II Палеолог звао је католике у помоћ. Једино му се одазвао Франческо који је 14. септембра примио Солун.

Односи са угарским краљем Жигмундом

Франческо је ускоро ступио у савез са босанским краљем Твртком II Котроманићем, против угарског краља Жигмунда, али рат никад није почео, јер је морао да ратује у Ломбардији, против Миланског војводства, а да стање буде још горе 1424. године догодила се велика суша. Већ августа 1425. године Жигмунд га је позвао у рат против Турака, али после освајања Оршаве, Жигмунд је морао да се повуче јер су Хусисти однели неколико победа на северу у Бохемији. У лето 1426. Франческо је напао српске поседе у Зети. Српски деспот Стефан Лазаревић позвао је Жигмунда у помоћ. Новим уговором о миру деспот је Франческу признао Паштровиће и Грбаљ. Жигмунд му је опростио што је напао свог вазала Стефана, чак га је пошто му је веровао поново позвао у рат против Турака, што је Франческо одбио.

Марамонтеова побуна

Године 1427. или 1428. у Зети је избила побуна законитог престолонаследника Стефана Балшића Марамонтеа. Марамонте је крајем 1429. године освијио Дриваст и опљачкао околину Улциња. Марамонте је придобио један део Арбанаса. Франческо му је преценио главу за 500 дуката. Због те побуне Франческова војска није могла да брани остале делове државе, па су Турци у савезу са Србима у пролеће 29. марта 1430. године заузели Солун и опљачкали га, а највише је било робља. Марамонте се пошто се уплашио од Турака предао Франческу и постао његов заменик. Марамонте је добио задатак да ратује по Ломбардији, где је и умро.

Стање у Млецима

Током друге половине треће деценије XV века десиле су се у Млетачкој републици многе природне катастрофе, као плиме и поплаве, а 1431. године и мраз у Лагуни. Незадовољни дуждем 1430. године, породица Лоредан и Андрија Контарини покужали су да антентат на дужда, али им није успело. Ратови током дуждевог живота су осиромашили државну касу, а од куга су му умрла 4 детета, али на крају жив је само остао син Ђаком (Ђакопо).

Односи са Србима

Да би се борио против Турака у Албанији Франческо је 14. августа склопио мир са Србима, али умасто да нападне Турке Франческо је напао Сандаља и освојио Котор и околну Херцег Новија, а 31. децембра у савезу са Србима освојио је Херцег Нови, а потом је свргнуо зетског митрополита и поставио надбискупа. После пада Смедерева, 1440. године српски деспот Ђурађ Бранковић побегао је у Зету, где је тражио смештај и град Улцињ. Дужд је на ово прво пристао али ово друго је одбио. У то време Франческо је био у рату са Угарима и одсекао је Угарску од мора, а онда дошао у сукоб са Херцеговином и Османским Царством, али и ако није могао то да уради обећао је деспоту да ће посредовати за српско-турски мир. Ђурађ чувши за то отишао је у Млетке, али је 9. јула преко Шибеника и Дубровника Ђурађ је отишао за Зету, јер је схватио да Франческо није био у стању да му помогне.  

Франческо као босански престолонаследник

Са босанским краљем Твртком II Котроманићем од кад му је Франческо позајмио 32 000 дуката, Млетачка република је била савезник. Твртко је од Франческа тражио да му дозволи да се у случају потребе склони у Млетке, да Млечани извозе уружије у Босну и изјављивао је да после његове смрти Франческо завлада Босанским краљевством јавно или тајно и да рахи са њим шта год хоће. 21. фебруара 1441. године Франческо је одговорио да пристаје, али само није одговорио за босанско наследство.  

Рат против Херцеговине и Франческо у Варнинском крсташком рату

Стефан Вукчић Косача пошто му је Франческо преотео Будву и Љуштич дошао је у сукоб са њим. У први мах Франческо је опљачкао обалу Херцеговине и помагао побуну Владислава Херцеговића, Стефановог сина против оца. Та побуна донела је Стефану пораз пред Баром 22. октобра 1442. године. По наредби Ђурађа Бранковића у знак захвалности Франческу, зетски градови које су држали срби предали су се млетачким снагама. Напуљско отимање Јакинске марке од млетачког штићеника Фрање Сфорце довело је до напуљско-млетачког рата, али так 19. фебруара 1444. године успео је да се склопи напуљско-херцеговински савез против Млетачке републике. На Франческову страну стао је босански краљ Томаш Остојић и од пролећа босански великаш Радослав Павловић, али до рата је дошло тек после Франческовог одласка у крсташки рат против Османлија.

22. јуна кренула је млетачка флота од 16 галија (8 папских, 8 републичких), а придружила им се и армада бургундског војводе Филипа III Доброг са грчком флотом. Ова флота имала је задатак да помаже прелазак Хришћана преко Дунава и спречава долазак турског појачања из Азије у Европу. Прва борба водила се против Зете где се Франческо учврстио, али после одласка хришћанске флоте Напуљци су дошли у Зету са својом флотом и опљачкали Херцег Нови. После пораза хришћанске флоте Франческо је оптужио папу. У савезу са Томашем, Франческо је на повратку из рата освојио Омиш. 23. августа 1445. године дошло је до мира, којим Франческо добија Омиш и Бар.

Šablon:Низ

Šablon:Млетачки дуждеви