Che Guevara – razlika između verzija
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
Nema sažetka izmjene |
m Vraćene izmjene Django0230 (razgovor) na posljednju izmjenu korisnika Munja-x86 |
||
Red 28:
U decembru 1953. godine,<ref name="washington2008">{{cite news|title=Rebel Wife|publisher=The Washington Post|year=2008|month=October|day=12|url=http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2008/10/09/AR2008100902413_pf.html|first=Hilda|last=Gadea|accessdate=27. 5. 2009.}}</ref> Ernesto je u Gvatemali upoznao [[Hilda Gadea|Hildu Gadeu]], ekonomistkinju iz Perua, koja je imala političke kontakte kao članica levo orijentisane [[Američka narodna revolucionarna alijansa|Američke narodne revolucionarne alijanse]]. Ona ga je upoznala sa nekolicinom visokih zvaničnika Arbensove vlade, kao i sa nekolicinom Kubanaca koji su bili povezani sa Fidelom Kastrom i njegovim revolucionarnim pokretom „[[26. jul (pokret)|26. jul]]“, koji je dobio ime po datumu kada je Kastro 1953. godine poveo napad na vojnu kasarnu „Monkada“, sa konačnim ciljem da obori diktatorsku vlast [[Fulgensio Batista|Fulgensija Batiste]] na Kubi. Među tim Kubancima je bio i [[Niko Lopez]], jedan od Kastrovih narednika.
Nakon skidanja Arbensa sa vlasti, Gevara se opet prijavio da se bori na strani Arbensa, ali cela akcija je opet bila neuspešna, i Arbens je pobegao, potraživši utočište u ambasadi Meksika.{{napomena|U svojoj knjizi „[[#refLalic2006|Če Gevara]]“, Borislav Lalić na 52. strani navodi: „Če Gevara nije stigao u Meksiko iz Gvatemale kao »pečeni revolucionar«, jer u Gvatemali revolucije nije ni bilo, ali je u njemu sve više sazrevalo uverenje da mu lekarska diploma neće biti životna sudbina“.}} Novi režim je brzo proterao sve levičarski-orijentisane intelektualce.<ref name="lalic49"/> Ernestova poznanica Hilda Gadea je prvo zatvorena, a kad je puštena, morala je pod hitno da napusti zemlju. Ernesto se spasio u ambasadi Argentine, gde je ostao dok nije dobio pasoš pomoću kojeg je na bezbedan način mogao
== Kuba ==
Linija 80 ⟶ 73:
Aleida ga je podstakla da sluša [[klasična muzika|klasičnu muziku]], koju je zavoleo.{{napomena|Dejvid Sandison, na 66. strani svoje knjige „[[#refSandison1996|The Life & Times of Che Guevara]]“, navodi da mu je, od klasične muzike, [[Ludvig van Betoven|Betovenova]] bila omiljena.}} Ostali luksuzi koje je sebi dopuštao bili su [[mate]], kao omiljeno piće, i njemu omiljene [[kubanske cigare]] „Montekristo br. 4“ ({{jez-špa|Montecristo No. 4}})<ref>Lalić 2006, str. 70. [[#refLalic2006|↓]]</ref><ref>Sandison 1996, str. 66. [[#refSandison1996|↓]]</ref>
=== Odnosi sa SSSR ===
Gevara je praktično bio arhitekta dobrih odnosa između [[Sovjetski Savez|SSSR]] i Kube.<ref>Anderson 1997, str. 492. [[#refAnderson1997|↓]]</ref> Kao takav, on je odigrao ključnu ulogu u donošenju sovjetskih nuklearnih raketnih glava na Kubu u oktobru 1962, što je uskoro dovelo do tzv. [[Kubanska raketna kriza|Kubanske raketne krize]], koja je dovela do ivice nuklearnog rata između [[Sovjetski Savez|SSSR]] i [[Sjedinjene Američke Države|SAD]]. U intervjuu sa britanskim novinarom časopisa „Dejli vorker“, nekoliko dana po završetku krize, Gevara je i dalje bio, kao i Kastro, besan zbog, kako se činilo, izdaje koju je SSSR počinio nad Kubom, tvrdeći da bi rakete, da su bile pod kubanskom kontrolom, sigurno ispalili.<ref name="anderson545">Anderson 1997, str. 545. [[#refAnderson1997|↓]]</ref> Sem Rasel, reporter koji je ovom prilikom pričao sa Če Gevarom, objasnio je da je od Če Gevare izašao sa „pomešanim utiscima“, opisujući ga kao „ čoveka toplog karaktera“, „očigledno visoke inteligencije“, koji se, međutim, „ponašao kao ludak kad je govorio o projektilima“.<ref name="anderson545"/>
=== Govor u Ujedinjenim nacijama ===
U decembru 1964, Če Gevara je bio zvanični predstavnik Kube u sedištu [[Ujedinjeni narodi|Ujedinjenih nacija]] u Njujorku. U svom govoru, on je oštro kritikovao nesposobnost UN da se izbore protiv brutalnog [[apartheid|aparthejda]] koji se sprovodi u Južnoj Africi, pitajući sve prisutne „zar UN ne mogu učiniti ništa da to zaustave?“<ref name="unspeech">[http://www.marxists.org/archive/guevara/1964/12/11.htm Govor Ernesta Če Gevare na konferenciji UN], 11. decembra 1964. godine. Dobavljeno dana 26. maja 2009.</ref> Če je takođe oštro osudio politiku SAD prema crncima, optužujući ih da ih svakodnevno diskriminišu, a da njihove ubice oslobađaju i štite, čak kažnjavajući crnce kad zahtevaju svoje pravo na slobodu. Gevara je upitao „kako oni koji sve ovo čine mogu sebe nazivati zaštitnicima slobode?“<ref name="unspeech"/>
Če Gevara je u govoru predstavio Latinsku Ameriku kao „porodicu od 200 miliona ljudi koje muče iste muke“.<ref name="unspeech"/> Najavio je da će stranice ovog dela istorije pisati „gladne indijanske mase, seljaci bez zemlje, iskorištavani radnici i napredne mase.“ U ovim trenucima, pretio je Gevara, anonimne mase će početi da pišu sopstvenu istoriju „sopstvenom krvlju“, i povratiti „ona prava kojima se svi smeju već 500 godina“. Govor je završio najavljujući da će „talas gneva“ očistiti Latinsku Ameriku i da će se radničke mase, koje „okreću točak istorije, po prvi put probuditi iz dugog, surovog sna u koji su gurnuti.“<ref name="unspeech"/>
=== Putovanja krajem 1964. ===
Gevara se 17. decembra 1964. godine otisnuo na tromesečno putovanje po svetu, u kojem će posetiti [[Narodna Republika Kina|Narodnu Republiku Kinu]], [[Egipat]], gde je upoznao [[Gamal Abdel Nasser|Gamala Abdela Nasera]], [[Alžir]], [[Gana|Ganu]], [[Gvineja|Gvineju]], [[Mali]], [[Benin|Dahomej]], [[Republika Kongo|Kongo Brazavil]] i [[Tanzanija|Tanzaniju]]. Dodatno je svraćao u [[Irska|Irsku]] i [[Čehoslovačka|Čehoslovačku]].
U Alžiru je održao svoj govor na konferenciji afričko-azijske solidarnosti.{{napomena|Kasnije se pokazalo da je ovaj govor u Alžiru bio njegov poslednji u životu javni nastup na međunarodnoj sceni.}} U tom govoru, akcenat je stavio na sledeće tri stvari:<ref>Lalić 2006, str. 84. [[#refLalic2006|↓]]</ref><ref>Guevara 1969, str. 352–359. [[#refGuevara1969|↓]]</ref>
* U svetu treba uspostaviti „gerilski internacionalizam“ iza kojeg će stati veliki broj zemalja u procesu oslobođenja i razvoja.
* Taj „gerilski internacionalizam“ morao bi da računa na snažnu i besplatnu podršku i pomoć zemalja socijalističkog bloka, naročito država koje su proizvođači oružja.
* Na kraju, Če je uputio oštre kritike socijalističkom bloku zemalja, bloku koji se, po njegovom mišljenju, „pretvorio u imperijalizam iz druge ruke“.
Socijalistički blok zemalja je u svom centru svakako imao Moskvu, i ova optužba je shvaćena kao izazivanje Moskve od strane države Kube, jer je Gevara bio član najužeg rukovodstva kubanske revolucije i jedan od njenih glavnih teoretičara. Mnogi su očekivali da će uslediti drastično pogoršanje odnosa između ovih dveju zemalja. Sa putovanja se vratio 14. marta 1965. godine, gde su ga dočekali Fidel i Raul Kastro na aerodromu u Havani.
== Kongo ==
[[Kongo]], u kom je 17. januara 1961. izveden vojni udar i ubijen dotadašnji predsednik [[Patris Lumumba]], a na čelo države došao diktator [[Moiz Čombe]], predstavljao je privlačno odredište za nastavak Gevarine revolucije. Godine [[1965]]. Če je u tajnosti otputovao u Kongo, sa grupom kubanskih saboraca, kako bi vodio oružani otpor nametnutom diktatoru. Godinu dana niko nije znao gde se Če nalazi, i u medijima su bile česte pretpostavke da je Kastro, nakon Čeovih teških govora uperenih ka [[Sovjetski Savez|SSSR]], odlučio da Gevaru skloni sa političke scene i likvidira.<ref>Lalić 2006, str. 75. [[#refLalic2006|↓]]</ref> Zapravo, Gevara je za to vreme bio u Kongu, gde je, skupa sa kubanskim gerilcima i drugim revolucionarima, pokušavao da organizuje i sprovede revoluciju.
[[Datoteka:CheinCongo2.gif|thumb|right|200px|37-godišnji Če u Kongu, za vreme Kongoanske krize]]
Međutim, u Kongu nije bilo borbenog morala niti volje za pobunom, o čemu je Gevara pisao Kastru u svojim pismima. Vojska je bila razbijena, disciplina vrlo slaba; vojne vežbe su se sastojale od plemenskih rituala, „u kojima je najviše bilo urlika i udaranja nogama o prašnjavo tle“.<ref name="lalic87">Lalić 2006, str. 87. [[#refLalic2006|↓]]</ref> U jednom pismu Fidelu Kastru, Če je pisao:<ref name="lalic87"/>
{{citat|Nisu voleli disciplinu. Kad sam im rekao da će obuku obavljati na licu mesta, bili su razočarani. Hteli su da idu na obuku na Kubu, ili u Kinu, tamo gde je sve plaćeno, komforno i bezbedno, gde se dobro jede, ima pića i žena. Kad sam za vreme usiljenih marševa zahtevao da nose hranu, odgovarali su osorno da nisu mazge i da neće da nose. Neki od ustaničkih vođa su dolazili kod mene da prijave da imaju trupe od 1000 i 2000 vojnika, a kasnije se ispostavilo da nemaju nikog. Ali, oni nisu lagali da bi sebi podigli značaj, nego da bi na tolike vojnike dobili trebovanje u hrani i opremi.}}
S druge strane, na strani predsednika Čombea borile su se dobro organizovane grupe [[Belgija|belgijskih]] i [[južna Afrika|južnoafričkih]] plaćenika, a poslednjih meseci njegovog boravka u Kongu i grupe kubanskih emigranata koje su primale instrukcije direktno od CIA. Postojale su indicije da je CIA znala da Gevara vodi pobunjenički pokret u Kongu, ali da se to saznanje iz taktičkih razloga nije puštalo u javnost.<ref name="lalic91">Lalić 2006, str. 91. [[#refLalic2006|↓]]</ref> Tek, nakon što su i vlasti [[Tanzanija|Tanzanije]] uskratile zvanično gostoprimstvo svim Kubancima po odluci [[Organizacija afričkog jedinstva|Organizacije afričkog jedinstva]] (OAJ),<ref name="lalic91"/> i nakon što je Kastro poslao depešu u kojoj mu savetuje da, ako više ništa ne može da učini, bolje da se vrati,<ref name="lalic91"/> Gevara se, nakon godinu dana od svog dolaska u Kongo, u najvećoj tajnosti vratio u [[Havana|Havanu]], izuzetno razočaran.
Za vreme njegovog odsustva, 18. maja 1965. godine, umrla je njegova majka, Selija de la Serna. Sahranjena je na aristokratskom groblju „Rekoleta“ u [[Buenos Aires|Buenos Ajresu]], u prisustvu poznanika i prijatelja. Vrativši se u Havanu, Gevara je uskoro počeo pripremati svoj novi revolucionarni pokret, ovaj put u [[Bolivija|Boliviji]].
== Bolivija ==
[[Datoteka:Adolfo Mena González (el Che).gif|thumb|thumb|desno|250px|Fotokopija lažnog Gevarinog pasoša na ime Adolfo Mena Gonzales, koji je koristio da bi stigao u Boliviju]]
Gevara je u Boliviju krenuo nakon opsežnih priprema na Kubi. Da ga ne bi prepoznali, i da bi ga pustili preko granice, Gevarin izgled je još na Kubi drastično izmenjen. Ugrađeni su mu veštački zubi, stavljene naočari, brada i brkovi su mu obrijani, udebljao se, a kosa mu je počupana do pola glave, da bi izgledao kao proćelav sredovečni gospodin. Na dan 3. novembra je, sa lažnim pasošem i pod lažnim imenom Adolfo Mena Gonzales, krenuo preko [[Moskva|Moskve]], [[Prag]]a, [[Beč]]a i [[Brazil]]a, da bi 6. novembra stigao u Boliviju. Stigao je u ustaničku bazu Njankauasu. Prostor za ovu bazu, gde je Če osnovao i teren za vojne vežbe, ranije su kupili neki bolivijski komunisti na zahtev Fidela Kastra. Tu ga je sačekala mala grupa kubanskih gerilaca. Oko 2 meseca kasnije, 31. decembra, u bazu je stigao i Mario Monhe, generalni sekretar Komunističke partije Bolivije. Dogovor o saradnji nije postignut i Čeu je ostalo da se bori bez podrške bolivijskih komunista.<ref name="lalic248">Lalić 2006, str. 248. [[#refLalic2006|↓]]</ref>
Ubrzo potom, vlada Bolivije i Vašington su saznali za Gevarino prisustvo u Boliviji i počeo je lov na njega, koji je obuhvatao oko 1500 ljudi, što pripadnika bolivijskog režima [[Rene Barijentos|generala Barijentosa]], što operativaca CIA.<ref name="lalic108">Lalić 2006, str. 108-110 [[#refLalic2006|↓]]</ref><ref name="lalic248"/> U narednim mesecima je usledio niz vatrenih okršaja između Čeove gerile i vladinih trupa. Čea su naglo ponovo počeli da stižu napadi astme, izgubio je oko 20 kilograma, a seljaci su se sve manje pridruživali dobrovoljnim odredima. Štaviše, pokazalo se da Indiosi predano sarađuju sa vlastima, pogotovu kad su za to dobro nagrađeni.<ref name="lalic108"/> Tanja „La Geriljera“, koja je od početka Čeovog poduhvata u Boliviji bila uz Čea, i predstavljala jednu od prvih Čeovih i Kastrovih ljudi, sve je više gubila moral i izazivala nervozu kod drugova.{{napomena|Hajdi Tamara Bunke Bider, pod nadimkom Tanja, rođena u Buenos Ajresu, nemačko-poljskog porekla, samo u krugu svojih prijatelja bila je Tamara Bunke; na putovanja u Evropu i Južnu Ameriku nosila je pasoš na ime Hajdi Bidel Gonzales, u Berlinu se jednom pojavila sa pasošem na ime Marte Irijarte, a u proleće 1963. na Kubi je dobila dokumenta na ime Tamara Lorenso.}} U jednom od teških okršaja, na reci [[Rio Grande]], 31. avgusta 1967, vojska je iz zasede ubila 10 Čeovih gerilaca, uključujući i Tanju „La Geriljeru“. Nedelju dana kasnije, nekoliko kilometara niz reku, pronađen je njen leš, skupa sa torbom u kojoj je bilo i njeno pismo majci, koje nije stigla da pošalje:<ref name="lalic108"/>
{{citat|Draga majko,<br />Sada me uhvatio strah. Ne znam šta će biti sa mnom. Možda ništa. Ali, strah me ne napušta. Plačem često. Ne drže me više nervi. Ne znam kako je to biti „majka hrabrost“. Zar si ti bila majka strašljivica? Ja više nisam ni žena, ni devojka, nego samo malena uplašena devojčica.}}
U lovu na Gevaru angažovana je i specijalna trupa iz sastava osme divizije bolivijske armije. Tom trupom je komandovao pukovnik Hoakin Zenteno Anaja. Komandant specijalnog bataljona „zelenih beretki“ je bio pukovnik Andreas Selić, [[jugoslavija|jugoslovenskog]] porekla, koji je rukovodio operacijom na samom terenu. Ukupno je angažovano preko hiljadu vojnika. U borbama koje su usledile učestvovali su i američki stručnjaci za borbu protiv gerile.{{napomena|Neki od tih stručnjaka došli su iz SAD, a jedan broj iz američke „Južne komande“ u Panami, koja se godinama pre toga bavila obučavanjem latinoameričkih trupa za borbu protiv terorizma i gerile.}}
== Smrt ==
| |||