|
<div style="margin-left: 10px; padding-top: 10px; padding-bottom: 10px; padding-left: 5px; padding-right: 5px; background: #f9f9f9; border:1px solid #8888aa; border-right-width:2px; border-bottom-width:2px; font-family: times new roman; font-size: 40pt; text-align: center; font-weight: bold; float: right;"><span style="text-decoration: blink">Srpsko-hrvatski jezik NE postoji</span><br><br>
'''Friedrich Nietzsche''' ([[15.10.]] [[1844]]. - [[25.8.]] [[1900]].) je [[Njemačka|njemački]] filozof, psiholog i filolog poznat kao zagovornik teze o [[natčovjek]]u, volji za moć i drugih ideja koje su predstavljale radikalni raskid s tradicionalnim konceptima filozofije i morala u [[19. vijek]]u. Nietzschea često smatraju duhovnim praocem [[nacizam|nacizma]], iako je on sam bio žestoki protivnik njemačkog [[nacionalizam|nacionalizma]] i [[antisemitizam|antisemitizma]]. Umro je u duševnoj bolnici od [[progresivna paraliza|progresivne paralize]] - posljedice [[sifilis]]a.
Sljedbenici Nietzscheove filozofije zovu se '''ničeanci'''.
{{U začetku}}
[[Category: Filozofi|Nietzsche, Friedrich]]
[[en: Friedrich Nietzsche]]
Niče( 1844-1900)
I DEO UVODNE NAPOMENE i BIOGRAFIJA
II DEO ODREĐENJE TRAGEDIJE
III DEO O KORISTI i STETI ISTORIJE ZA ŽIVOT
IV DEO VEĆNO VRACANJE
V DEO KRITIKA METAFIZIKE
VI DEO KRITIKA LOGIKE
VII DEO VOLJA ZA MOĆI
VIII DEO METAFIZIKA i NIHILIZAM
IX DEO JEZIK i METAFIZIKA
X DEO TEORIJA i PRAKSA
XI DEO POJAM PERSPEKTIVIZAM
XII DEO ODNOS PREMA UMETNOSTI
XIII DEO ODNOS PREMA DAREVINI
I BIOGRAFIJA
Bio je poljskog porekla. Izvorno njegovo prezime je Nicki, ali je zbog protestantske veroispovesti morao da napusti teritoriju Nemačke i da se preseli u Prusku.
Nije bio sistematičan u svome mišljenju, za razliku od nemačkih filozofa. Od svoje četvrte godine živeo je u ženskom društvu, što na njega ostavlja negativne posledice, a život okončava pomračenog uma, kao i njegov otac. Postoje dve interpretacije,zbog čega je došlo do pomračenosti uma. Prva polazi od naslednog faktora, a druga polazi od toga da je teška polna bolest zahvatila i nervni sistem.
Ničea je odlikovala neobična osetljivost i to u dvostrukom smislu. Za razliku od nemačkih filozofa umeo je da prepozna neke fenomene, da ih percipira i protumaci, a sa druge strane bio je vrlo osetljiva osoba što ga je verovatno dovelo do stanja pomračenosti uma.
Studirao je filologiju i bio je brilijantan student, vrlo brzo je nadmašio svoje profesore i nalazio je nove puteve za tumačenje onoga što su profesori govorili. Ničeova nadarenost je vrlo rano uočena, tako da je on i pre nego što je doktorirao, u svojoj dvadeset i petoj godini izabran za profesora, što je neviđen presedan u istoriji nemačkih akademskih krugova.
Doktorirao je sa delom “HOMER i KLASICNA TELEOLOGIJA”.
Zastupao je dosta radikalno shvatanje, u kojem je ostao usamljen, a kao i Šopenhauer i Niče je to neprihvatanje teško podnosio. Na samom početku svog intelektualnog stasavanja, njegova pozicija bi se mogla nazvati pozicijom idealizma ili romantizma, ali to je bilo samo traženje vlastitog glasa.
Vrlo brzo se okrece od svega toga i prihvata varjantu svojevrsnog naturalizma. Njegova pozicija bila je delo njega samoga. Pored naturalizma njegova pozicija bi se mogla nazvati i vitalizam, odnosno voluntarizam.
*Vitalizam je sklonost da se stvari posmatraju iz aspekta života
*Voluntarizam je sklonost da se stvari tumace iz perspektive volje.
Ono što je interesantno za Ničea je da je priznanje dostigao tek posle svoje mentalne smrti. Niče predstavlja neku vrstu autsajdera u filozofiji, nije imao temeljno obrazovanje iz filozofije, ali je pokazivao neobičnu sposobnost percipiranja određenih filozofskih problema. On udara direktno i bezobzirno na same temelje filozofske tradicije i na same temelje Evrope. Naročito je uticajan u liku Martina Hajdegera i kroz poststrukturalizam ili postmodernu. Pod uticajem Ničea bili su Ril, Tard, Terida i Fuko.
II ROĐENJE TRAGEDIJE
“Rođenje tragedije iz duha muzike” je ujedno i naziv Ničeovog prvog dela. U ovom delu Niče pokušava da antiku tumači na neortodoksni, antihumanisticki način.
Niče je u grčkoj kulturi tradicije prepoznao dve paralelne linije, dva pravca mišljenja, koja su se vremenom i preplitale, dionizijsku i apolonsku (nazvao po božanstvima). Apolon je bio bog harmonije, reda, lepote, sklada, i predstavljao je ono što je smirujuće, uređujuće, što predstavlja neku vrstu nužnosti, a sa druge strane uveo je drugo, dionizijsko načelo razobručenosti, nagona, načelo za koje se vezuje nesklad, suprotno Apolonu. Niče smatra da između dionizijskog i aplononskog načela treba uspostaviti ravnotežu.
Za Ničea Sokrat predstavlja sudbonosnu figuru celokupne evropske potonje istorije. On prednost dao apolonskom načelu što predstavlja sudbonosni, kobni događaj evropske povjesti i time je počeo sunovrat evropskog duha. Kod Sokrata je po Ničeovom mišljenju problematičan njegov intelektualizam, uverenje u nadmoć ljudskog uma (um na srpskom je prevod latinske reči intelektus, koja je opet prevod grčke reči nus). I druga stvar su direktne posledice intelektualizma na praktičnu sferu je to što je Sokrat smatrao da se vrlina može naučiti, i da, sa druge strane, vrlina može biti podučavana. Sokrat je smatrao da se ljudi mogu naučiti raznim stvarima, ako je njihov duh u stanju da tu poduku primi, bez obzira na poreklo odn. lozu kojoj rođenjem pripada.
Nasuprot sokratovskom humanizmu Niče se zalagao za tragičnu viziju ili tragično osećanje života Tragično viđenje života: Niče smatra da su u životu nužnosti te koje stalno preovlađuju nad čovekovom slobodom, pa je stoga svako delanje čoveka unapred ograničeno.
Samo uslovno se može poistovetiti tragična vizija sveta sa pesimizmom, na taj način se možemo osloboditi od zabluda, od uobraženja, ne boreći se za one stvari koje su apriori nedostižne, a možda čak i sporne. Ovakva vizija predstavlja pokusaj smirenja ljudske egzistencije, a ne kao pesimisticko nastojanje da se razviju sve vrste iluzija (što znači da Niče nije bio pesimista).
III “O KORISTI i ŠTETI ISTORIJE ZA ŽIVOT” (izdata kao deo ciklusa “Nesavremena razmatranja”)
Niče daje klasifikaciju postojećih načina tumačenja istorije.
Prvi način je antikvaran: starine pokušavaju da se sačuvaju od zaborava, jer se sve što je iz prošlosti smatra dobrim. Za antiku je karakterističan ovakav pristup.
Drugi stav je monumentalan ili monumentalisticko pisanje istorije, koje se jednim delom oslanja na antikvarni, ali on pokusava da prepozna određene uzorne figure i otporne tačke, tačke oslonca u kojima prepoznaje uzore za današnjicu.
Treći je kriticki stav prema istoriji. Niče preuzima Kantov stav (kod Kanta se kritika vezuje za nepristrasno stajalište uma), dok je Ničeovo shvatanje kritike bliže onom današnjem kolokvijalnom shvatanju (kritika kao osporavanje, neslaganje).
Dok se u istorijskoj nauci smatra da istorja treba da ostane nepristrasna, iako je to teško izvesti, Niče smatra da unapred treba odustati od ideala nepristrasnosti u nauci, a narocito u samoj istorijskoj nauci. Istorija ne treba da bude pravedna. On se ne zalaže za uvođenje anomije u pisanju istorije, ali on smatra da istorija ne treba da se stara o tome da li je nešto pravedno ili ne. Po njemu, ona mora da bude svesna da kao takva niti može, niti treba da teži nepristrasnosti, već da treba da služi određenim interesima.
Nemoguće je postići vrednosnu neutralnost humanističkih nauka, a i ne treba, jer bi bilo štetno. Diskursi ne mogu biti vrednosno neutralni, oni su po pravilu u funkciji struktura moći. Ovakav njegov stav će slediti Derida i iznad svih Mišel Fuko.
Nauka treba da služi interesima i kao takva predstavlja izraz volje za moći.
U razumevanju istorije mora se izabrati integralni pristup, pristup koji neće odvajati prošlo od sadašnjosti i budućnosti. On smatra da jedan od uzusa, diktuma kojeg treba da drži istorijska nauka jeste da ne sme da dozvoli da prošlost odnese prevagu nad sadašnjošču i budućnošću (ovaj stav preuzima Martin Hajdeger u vlastitoj koncepciji povjesti).
IV VEČNO VRAĆANJE ISTOGA
“Večno vraćanje istoga” predstavlja jednu od prepoznatljivih lozinki Ničeovog filozofiranja. Ničeov razvoj je bio postepen, za razliku od Šopenhauerovog. Niče postepeno razvija svoju poziciju u okviru koje postoji nekoliko etapa koje obeležavaju njegov razvoj. Tek sa zapadanjem filozofije u krizu, nakon WWII, počinju da se tumače Ničeovi pogledi.
Početkom osamdesetih godina Niče je pokušao da razvije svoju teoriju, svoju metafiziku, jer je osetio da je njegovo mišljenje do tada mahom imalo polemički karakter, bilo je kritički usmereno prema različitim tekovinama evropskog duha, dok je ono pozitivno u njegovom mišljenju mahom ostajalo u nekakvim skicama i naznakama. On je pokušao da razvije svoju teoriju, ali se uglavnom svodio na kritikovanje drugih.
“Večno vraćanje istog” znači da tok čovekove, svetske istorije nije linearan, nema svoj početak i svoj kraj (kao npr. kod hrišćanstva). Uverenje o linearnom toku počiva na predpostavci da sve ima svoj smisao i svrhu, koju dostiže na svom kraju, pa tako i istorija (teleološki stav). Niče smatra da se dešavanja u svetu odvijaju bez početka i bez kraja, i da se bezbroj puta ponavljaju ista stanja. Uverenje da je moć našeg delovanja i mišljenja ograničena, da svime vlada nužnost i sudbina zove se AMOR FATI, ljubav prema sudbini. Onda kada shvatimo da je sudbina neprozirna, onda su moguća dva stava, očajanje zbog toga ili neka vrsta prihvatanja koja na kraju prelazi u ljubav prema takvoj sudbini, radost što živimo život prema unapred određenoj sudbini, pa ne moramo da se mučimo da je menjamo.
Večno vraćanje znači da svet u svakom trenutku dostiže svoje ispunjenje, zapravo ispunjenja i nema. Treba odustati od traganja za ispunjenjem, jer ono ne postoji.
Po linearnom shvatanju, npr. hrišćanstvu, posle ispunjenja sledi era blaženstava, i nakon toga nema istorije u klasičnom smislu reči. Međutim, po Ničeu je ima, i to zato što u suštini u istoriji nema nikakog novuma, nikakve novine, sve što je sada slučaj i što će biti je nekada već bilo. Ovakva interpretacija je suprodstavljena Hegelovoj interpretaciji, koji preuzima i donekle sekularizuje hrišćansku viziju istorije u nekakvu teologiju duha, po kojoj postoji početak i kraj istorije i ona nalazi svoje ispunjenje.
Jedan od načina da se kaže šta je suština večnog vraćanja istorije, jeste da se kaže da je svaki pojedinačni događaj večan. Događaj prestaje biti večan, ako se u toku hoda povesti uspostave neke strukture za koje se ispostavlja da su suštinske, da su najvažnije i da su svi drugi događaji, drugostepeni u odnosu na te suštinske događaje i tekovine povesti. Pošto takvih esencijalnih događaja po Ničeu nema, znači da svaki događaj ima svoju vrednost i ovo je bukvalno apologija života. *apologija - govor po nečemu ili govor u prilog nečemu, apologetski govor je govor onih koji brane nešto, koji ga hvale Za razliku od Hegela koji smatra da je najviše pravo u povjesti pravo apsoluta i da su sva druga prava nižega stepena obaveznosti.
Niče smatra da život ima najvišu vrednost, ali ne bilo kakav život, već život koji će biti u skladu sa onim suštinskim u čoveku. Drugačije rečeno, ni sam Niče nije spreman da kaže da je svaki ljudski život vredan samo zato što je ljudski život, jer postoje oni životi koji se vode na način koji predstavlja potiranje dostojanstva i vrednosti života.
V KRITIKA METAFIZIKE
Ničeova kritika nije bila nepristrasna. Obično se za pojam nepristrasne kritike vezuju uverenja da treba pratiti unutrašnje ili imanentne slabosti neke teorije. Ničeova kritika nije imanentna, nije bila unutrašnja, već je transcedentna, spoljasnja.
Pojam transcedentnoga je posebno karakterističan za Kantovu misao. Transcedentno u različitim konceptima označava različite stvari; pre Kanta ona je označavala sferu onostranosti, pri cemu se upotrebljavala u teološkom konceptu, gde se u sferi transcedencije, onostranosti nalazi Bog. Transcedentno za Kanta predstavlja ono sto se nalazi sa one strane granica saznanja, nešto što je nedostupno našim saznajnim moćima.Transcedentna kritika ne vodi računa o deklarisanim predpostavkama određene teorije, koja pokušava da joj pristupi sa aparaturom koja je strana toj poziciji i da je onda ponovo kritikuje na način i po osnovi koja nema mnogo veze sa pozicijom koja ta teorijska veza želi da dokaže i da predoči. Transcedentna kritika je često u opasnosti da bude irelevantna i kad se kaže da je kritika spoljašnja, to znači da ona ne ulazi u samu suštinu stvari, da se bavi nekim stvarima koje su toj stvari nebitne.
Niče preuzima ovaj pravac u filozofiji, jer on kao autsajder ne želi da preduzima uhodane pravce, već želi da prepozna nekakve skrivene motive koji su filozofsku tradiciju opredelili da misli na način na koji misli.
Njegova kritika je geneološko-psihološka, on pokušava da pronađe ne teorijske motive koji leže u temelju metafizike, već i vanfilozofske, vanmisaone motive, koji onda treba da pokažu zbog čega je metafizika krenula tim putem kojim je krenula.
Niče smatra da su temelji metafizickih pojmova nagoni,osećanja i želje. Tvrdi da metafizika služi određenoj interpretaciji života. Zbivanje sveta, stvarnosti nije umno, a još manje naše mišljenje može da odgonetne nužne zakonitosti zbivanja sveta, stoga svaki pokušaj da se svet tumači kao racionalan i umno uređen i da se odgonetne putem racionalnog mišljenja, po Ničeu predstavlja puku himeru, fikciju i uobražavanje. Zato je zadatak kritičkog mišljenja da pokaže koji su pravi motivi koji leze iza svega toga.
Jedna od pretpostavki metafizike je uverenje da postoji razlika između sveta pojava i sveta suštine. Niče smatra da treba zaboraviti razliku između transcedentnoga i imanentnoga, razlike nema, da ne postoji svet onostranosti i da ne postoje nekakve skrivene suštine koje čuče iza skrivenoga sveta. Sve je privid, odnosno suštine ne postoje na način nazavistan od našeg mišljenja. Privid je, po Ničeu, prava i jedina realnost. Ne postoji čista istina, istina po sebi, već postoje perspective, ne postoji suština, već samo privid. Posledica svega toga jeste da ako ne postoji sustina i ako ne postoji istina, onda nema ni znanja, već postoje samo interpretacije, a smisao znanja jeste da je jedno i da je nezavisno od pojedinacnih interpretacija. Niče je antiesencijalista
Metafizika se može shvatiti i kao henologija, učenje o jednom. Niče smatra da je do predpostavke o svejedinstvu sveta došlo tako što se naša predstava nekriticki prenosi na svet, odnosno ako postojim ja koji promišljam o svetu i ja jesam jedan, onda valjda postoji i jedan svet koji je predmet moga promisljanja. Niče smatra da svet nije monarhičan, već da je poliarhičan, da ima mnoštvo načela, zbivanje sveta se dešava kao mnoštvo koje ne može biti obuhvaćeno nikakvim jedinstvom. Uverenje da je svet jedinstvo i da se to jedinstvo sklapa i uklapa od pojedinačnih jedinica, Niče difamira i dezavujiše na sledeći način: ”Potrebne su nam jedinice da bismo mogli da računamo”.On kaže da nepostoje jedinice, već kretanje nekih dinamičnih sila, a ne jedinice koje mogu da se posmatraju kao ujednačene.
VI KRITIKA LOGIKE
Niče polazi od jedne tačke koja se smatra samorazumljivom tokom cele povesti metafizike, a to je da se logika mišljenja i logika stvarnosti poklapaju.
Reč logika dolazi od reči logos, što pored ostalog znači govor, logika je disciplina koja se bavi zakonitostima umnoga govora. Već odavno je logika svedena na formalne zakonitosti. Jezik formalne logike nije pravi jezik. Reč logos znači i umni zakon, tako da se logika pominje i u kontekstu logike bića.
Metafizika polazi od toga da postoji neka vrsta usaglašenosti između toga kako funkcioniše naše mišljenje i toga kako funkcioniše stvarnost kojom se to mišljenje bavi.
Postavlja se pitanje šta je sa jezikom? Da li je jezik puki posrednik između bica i misljenja ili ima neku svoju ulogu koja nije tako jednostavna. Za razliku od metafizike koja veruje da postoje zakonitosti stvarnosti koji deluju nezavisno od našega mišljenja, jezika, mi ne možemo govoriti o istini nezavisno i pre našega mišljenja, jer se istina uspostavlja tek našim mišljenjem, odnosno njegovim logičkim zakonitostima.Temelji i stavovi logike jesu stav protivrečnosti i stav identiteta. Nešto ne može istovremeno biti i A i B, pogotovo ako su A i B međusobno kontradiktorno povezani, ne može ista stvar biti i A i ne A (stav protivrecnosti). Međutim, Niče smatra da je to dogmatska predrasuda, mi ne možemo da tvrdimo da se stvarima ne može istovremeno prepisivati i A i ne A, zato što mi nemamo načina da, nezavisno od našega mišljenja, ustanovimo da li je to u stvarnosti moguće. Pretpostavka stava protivrečnosti jeste nešto na čemu se temelji naše mišljenje i ono od njega zavisi, jer naše mišljenje ne može da funkcionise ukoliko bi prihvatili kao istinit stav, da neko istovremeno može biti i čovek i nečovek, to je nemoguće zbog zakonitosti mišljenja.
Mi nemamo načina da proverimo da li te zakonitosti mišljenja važe i za samu stvarnost, nezavisno od tih zakonitosti misljenja.
Naše mišljenje predstavlja oruđe kojim mi pristupamo razumevanju stvarnosti. Kako mi znamo da zakoni mišljenja važe za bića? Niče kaže da mi to ne možemo znati, jer da bismo mogli proveriti, trebalo bi da imamo nezavisnu proceduru koja će da vidi kako se odnose mišljenje i biće. Uverenje da ista zakonitost funkcioniše i za ljudsko mišljenje i za biće koje postoji izvan mišljenja, po Ničeu je dogmatska i nedokaziva.
Niče je bio jedan od prvih mislillaca koji je bio zaslužan za izlaženje metafizike na loš glas. Drugačije rečeno, logika mišljenja i logika stvarnosti nije ista, jer logika stvarnost ne postoji. Niče smatra da su zakonitosti mišljenja i način funkcionisanja bića neuporedivi. Iz toga sledi da stvarnost nije racionalna (teza iracionalizma).
Niče dalje tvrdi da je u temelju stava protivrečnosti senzualisticka predrasuda
*senzualizam-izvor opažanja, saznanja je čulo
To nije subjektivizam koji smatra da izvor opažanja iskustven, već je to još jača, još ekstremnija pozicija koja smatra da su nam dovoljna samo čula da bismo mogli da razumemo svet oko sebe. Senzualisticka predrasuda je u tome da ne možete istovremeno imati opažaj o nekome telu izvan nas i opažaj koji je potpuno suprotan tom opažaju. Niče smatra da ta senzualisticka predrasuda nekritički prenesena i na samu zakonitost bića, i tako dolazi do stava ili A ili ne A. Predpostavka ovakvog tumačenja je statična, dok Niče predpostavlja da se stvarnost zbiva kao stalno kretanje, kao borba sila, stalno je u previranju i u njoj nema čvrstih entiteta (antiesencijalista: nema entiteta, nema suštine).
Ako postoji čvrsto postavljanje suštine, onda se može govoriti o entitetima. Logika je vezana za predpostavku da postoje identicni slucajevi.Kada bi se moglo misliti o svetu po zakonima logike, dolazilo bi do toga da se nešto izmisli, da postoji neki svet van našega mišljenja koji upravo odgovara funkcionisanju našega misljenja. Logika, po Ničeu, živi na neodrživim pretpostavkama.
Jedino opravdanje koje Niče nalazi logici je biološko prirode, logika ima biološko opravdanje: mi kao ljudi ne bismo mogli da se snalazimo u stvarnosti bez nje kao operativnog sredstva. Naime, mi moramo da pretpostavimo da postoje čvrsti entiteti, kako bismo mogli da preživimo. Saznajni aparat nastaje apstrahovanjem i uprošćavanjem kojim se želi vladati stvarima. Logika predstavlja sredstvo snalaženja u životu i sredstvo kojim čovek tokom evolucionog hoda sebi omogućava da preživi u stvarnosti koja je njemu neprijateljska, i da njome ovladava.
Hegel je takođe bio jedan od mislilaca koji je kritikovao tradicionalnu logiku. Njegova logika je dijalekticka logika. Hegel pokušava da pokaže da opozicija između identiteta i razlike nije neprevladiva i da se ona u jednom dijalektickom procesu koji nije samo odlika našega mišljenja, već i odlika same stvarnosti, može prevazići. Suprotnost između identiteta i razlike je neprevladiva i treba priznati primat razlike
VII VOLJA ZA MOĆI
1. Niče celukuonu stvarnost, biće definise kao život.
2. Suština života volja za moći. Niče smatra da je volja za moći univerzalan fenomen i da on postoji u celokupnoj stvarnosti, s tim u vezi volja za moći nije neobuzdana težnja za vladanjem, već je stvaralačka delatnost koja stvari čini onakvim kakve jesu.
Niče pokušava da metaforu volje za moći prenese na celokupnu stvarnost. Volja za moći se manifestuje na dva načina i u teoriji i u životu
1. dopuštena, prava - ona koja je u skladu sa životom, ona koja to jeste
2. pervertirana, izokrenuta – ona u kojoj su zamenjene teze
Izvorna volja za moći ne želi da se prikriva, ljudi koji vode ovakav život ne kriju da žive za moć i da jači nameću moć slabijima. Niče nije bio apologeta svake sile, njega je najviše napadala crkva zbog takvog stava. Naime, sila čije nametanje nije u cilju pospešivanja života i životnosti, već u vladavini nekih drugih načela kojima se umrtvljuje život, po Ničeu je neautenticna volja za moći, predstavlja nešto što treba proterati. On promoviše samo onu silu koja pospešuje život.
Niče smatra da rimokatolicka crkva uvodi moralna ograničenja da bi onesposobila jake, ona umrtvljuje život. Najjači su istovremeno opremljeni i najjačim duhom, kad Niče govori o nadčoveku, on misli na ljude koji svesno krše ustaljeni, hrišćanski, platonisticki moral u ime viših vrednosti i koji su ne samo najjači, već i najumniji, najobdareniji sposobnošću shvatanja stvarnosti oko sebe.
VIII METAFIZIKA i NIHILIZAM
*nihilizam - gubitak vere u smislenost i vrednost sveta, pa i samoga života. Nihilizam predstavlja iskustvo nevere
Niče s jedne strane kritikuje nihilizam tradicije, nihilizam hrišćanstva, zato što on dovodi do iskustva besmisla. Nihilizam kod Ničea predstavlja dvostruku upotrebu, on tvrdi za tradiciju koju napada da je nihilisticka, jer uspostavlja lažni sistem vrednosti, a sa druge strane sa stanovišta te tradicije može se reći da je Ničeov napad na temelje tog sistema nihilističan i ono što ostaje nakon njegovog napada jeste pustoš.
Nihilizam je događaj u okviru povesti.
Ako predpostavimo da je Niče u pravu da tablica vrednosti na kojoj se temelje hrišćanstvo i filozofija lažna, da ona krivotvori život, ne bi ništa bilo problem sa tim krivotvorenjem sve do trenutka dok se u samoj povesti ne pokaže da postoje problemi sa takvom tablicom vrednosti, kada se to desi, počinje da se širi ne verovanje. Taj sistem koji počiva vekovima, ne pociva na dokazanosti, jer se to i ne može dokazati, taj sistem počiva na odsustvu sumnje, jer svi su verovali.
“Bog je mrtav” (Niče) – to znači da su ljudi u povesti prestali da veruju u tog i takvog Boga. Ova izjava predstavlja konstataciju da se u okviru povjesti srušio ideal hrišćanskog Boga, da se počela širiti nevera u njega i da samo iskustvo postojanja te nevere predstavlja veliki izazov za tog boga, jer ako je taj Bog svemoguć i ako je tablica vrednosti koju je on uveo zaista odrziva, kako uopšte ima nevernika? Onda znaci da jevanđelja predstavljaju jednu prolaznu istorijsku tradiciju.Kada se hrišćanstvo počine tumačiti kao istorijski fenomen, a ne kao obznana istine, onda je to kraj hrišćanstva kao vere. Tada vera postaje privatna stvar i svet prestaje da se temelji na vrednostima kao što je jevanđelje.
IX JEZIK i METAFIZIKA
Iskazi u logici zasnovani su na SP strukturi, na postojanju subjekta i predikata. Postoji ne slučajna usaglašenost između gramatike i metafizike. Predpostavka gramatike je da postoji rečenicni deo koji se zove subjekat koji ima određena svojstva, osobine. Prepostavlja se da kad god imamo subjekat, imamo i nešto što je stalno, što je nepomerljivo. Po Ničeu je to sporno.
Niče smatra da je predpostavka metafizike slepa vera u gramatiku, a gramatika se temelji na logici ili je dobrim delom srodna njoj. Ako se nekritički gramatička pravila primene na metafiziku, onda nije sporno da gramatički subjekat istovremeno predstavlja i neki stvarni nepromenljivi identitet, neku datost. Niče smatra ovakvo shvatanje predstavlja puku himeru, pošto po njemu stvarnost funkcionise kao nekakva igra razlicitih volja za moći.
Pretpostavka tradicionalne metafizike je bezupitno poverenje prema gramatici. Predpostavka gramatike je pretpostavka za uređeni poredak, ako se saznanje o stvarnosti treba izvrsavati putem iskaza koji imaju strukturu SP, to znači da se celokupni svet zamišlja kao nekakva hijerarhijska struktura u kojoj postoje uzročno-posledične veze.
Po Ničeu mi moramo da uništimo veru u gramatiku kako bismo se oslobodili lažnog morala, da bi promenili ovaj svet koji se temelji na tom moralu.
Na nivou praktičke filozofije, ako se govori o SP strukturi, to znači da postoje vršioci radnji i postoje radnje koje ti vršioci vrše. Niče tvrdi da mi po gramatičkoj navici da gde god imamo predikat imamo i subjekat, gde god postoji vršenje radnje mi smatramo da postoji i vršilac, što je pogrešno. po njemu postoje samo radnje, odnosno postoje samo impulsi, naša predpostavka da oko nas postoje nekakvi ljudi koji su akteri nekih radnji je puki privid.
U stvarnosti postoje samo različiti izrazi volje za moći, a svaki čovek predstavlja određenu interpretaciju volje za moći. U temelju svega je volja za moći, zato je njegova metafizika voluntaristička.
Ako je to tačno to znači da mi moramo da priznamo radnju, desavanje, zbivanje, ali ne i one koji navodno izvršavaju te radnje, jer pravi subjekat svih dešavanja i u ljudskom svetu i u prirodi jeste samo volja za moći.
Njegova deskripcija metafizike na teorijskom plenu ima jake praktične posledice. Za razliku od racionalizma, Niče ne smatra da intelekt usmerava akciju i volju, već smatra da volja predstavlja manifestaciju života koji funkcionise na bitno iracionalan nacin, pa iako se moze govoriti o nekom “ja”, to nije nikako intelektualno, eticko, već nagonsko “JA”.
X TEORIJA i PRAKSA
Kao i Sokrat, i Niče smatra da postoji tesna povezanost između teorije i prakse. Razdvajanje teorijskog i praktičnog je, po Ničeu, štetno i moguće je da se vrši samo uslovno, za potrebe analize. Ono što razlikuje Sokrata i Ničea je da, dok Sokrat predpostavlja harmoniju između teorijskog i racionalnog u smislu da postoji primat teorijskog, Niče smatra da je tačno da je ova veza neraskidiva, ali da nije um taj koji rukovodi našim akcijama i da sila koja rukovodi akcijama ne može da se racionalno spozna. Niče tvrdi da onaj koji deluje nije racionalan, pa čovek ne može biti ni za šta odgovoran.
XI PERSPEKTIVIZAM
Ničeova filozofija se odlikuje bitnom perspektivistickom usmerenošću, u tom smislu, da ako se celokupna stvarnost shvati kao volja za moći, onda tumačenje istine predstavlja takođe pokušaje da se progura određena interpretacija, i da joj se pribavi opšte važenje. Time je ona volja za moći koja je stajala iza te interpretacije odnela pobedu.
Niče smatra da ne postoji jedna nezavisna i sveobuhvatna interpretacija, već da postoji mnoštvo različitih interpretacija. Ako je svaka interpretacija izraz neke naše perspektive, a ono što mi jesmo je volja za moći, onda ono što se na području prakse može nazvati sukobljavanje, borba različitih volja za moći, na terenu teorije može se nazvati borbom razlicitih interpretacija. Ona interpretacija koja nadvlada je pobedila.
Ono što je po Ničeu problem sa metafizikom je to što je ona pokušavala da iznađe samu, jednu istinu. Po Ničeu borba oko istine je borba oko interpretacija, a borba između različitih interpretacija je beskonačna, nije moguće da se u vremenu uspostavi definitivna istina, jer ona interpretacija koja za sebe smatra da je konačna, odnosno da oličava nadperspektivnu istinu po Ničeu je krivotvorenje.
U stvarnosti tok povesti se može shvatiti kao borba različitih volja za moći.
| 