Milutin Milanković – razlika između verzija
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
m r2.7.1) (robot Dodaje: ja:ミルティン・ミランコビッチ |
sređivanja |
||
Red 1:
'''Milutin Milanković''' ([[1879]]. - [[1958]].), srpski geofizičar,građevinski inženjer, klimatolog, astronom, osnivač katedre za nebesku mehaniku na [[Beogradski univerzitet|Beogradskom univerzitetu]] i svetski uvažavan naučnik, poznat po teoriji [[ledeno doba|ledenih doba]], koja povezuje varijacije zemljine orbite i dugoročne klimatske promene. Ova teorija je poznata pod imenom [[Milankovićevi ciklusi]].
== Biografija ==
Milanković je rođen [[28. maj]]a [[1879]]. godine u [[Dalj]]u, blizu [[Osijek]]a na području [[Kraljevina Hrvatska i Slavonija|kraljevine Hrvatske i Slavonije]] koja je bila deo [[Austro-Ugarska|Austro-Ugarske]]). Pohađao je Bečki tehnološki institut, gde je diplomirao građevinu [[1902]]. i stekao doktorat iz tehničkih nauka [[1904]]. Kasnije je radio u tada čuvenoj firmi Adolfa Barona Pitela
Tek što se Milanković doselio u Beograd, usledili su burni događaji: [[Balkanski ratovi]], a zatim i [[Prvi svetski rat]]. Kada je [[1914]]. izbio rat (tek što se oženio), [[Austro-Ugarska ]] vojska je internirala Milankovića u Nesider, a kasnije u [[Budimpešta|Budimpeštu]], gde mu je bilo dozvoljeno da radi u biblioteci Mađarske akademije nauka. Već [[1912]], njegova interesovanja su se usmerila ka proučavanju solarne klime i planetarnim temperaturama. Dok je bio interniran u Budimpešti, Milutin Milanković je posvetio svoje vreme radu na ovom polju, i do kraja rata je završio monografiju o ovom problemu, koja je objavljena [[1920]], u izdanju Srpske akademije nauka i umetnosti u [[Pariz|Parizu]], pod naslovom
▲Tek što se Milanković doselio u Beograd, usledili su burni događaji: [[Balkanski ratovi]], a zatim i [[Prvi svetski rat]]. Kada je [[1914]]. izbio rat (tek što se oženio), [[Austro-Ugarska ]] vojska je internirala Milankovića u Nesider, a kasnije u [[Budimpešta|Budimpeštu]], gde mu je bilo dozvoljeno da radi u biblioteci Mađarske akademije nauka. Već [[1912]], njegova interesovanja su se usmerila ka proučavanju solarne klime i planetarnim temperaturama. Dok je bio interniran u Budimpešti, Milutin Milanković je posvetio svoje vreme radu na ovom polju, i do kraja rata je završio monografiju o ovom problemu, koja je objavljena [[1920]], u izdanju Srpske akademije nauka i umetnosti u [[Pariz|Parizu]], pod naslovom -{''Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire''}- (Matematička teorija termičkih fenomena uzrokovanih sunčevim zračenjima).
Rezultati ovog rada su mu doneli značajnu reputaciju u naučnom svetu, mahom zbog njegove krive insolacije na zemljinoj površini. Ova solarna kriva nije potpuno prihvaćena sve do [[1924]]. kada je veliki meteorolog i klimatolog [[Vladimir Kepen]] (''Wladimir Köppen'') sa svojim zetom, [[Alfred Vegener|Alfredom Vegenerom]] (''Alfred Wegener''), predstavio krivu u svom radu, pod naslovom ''Climates of the geological past''. Posle ovih prvih priznanja, Milankovoć je [[1927]]. pozvan da sarađuje u dve važne publikacije: prva je bila priručnik iz klimatologije (''Handbuch der Klimatologie''), a druga je bila priručnik iz geofizike (''Guttenberg's Handbuch der Geophysik''). Za nju je napisao uvod ''Mathematische Klimalehre und astronomische Theorie der Klimaschwankungen'' (Matematička nauka klimata i astronomska teorija varijacija klimata), objavljen [[1930]]. na nemačkom, a [[1939]]. preveden na ruski. .
Za drugu knjigu, Milanković je napisao četiri odeljka razvijajući i formulišući svoje teorije: teoriju sekularnih pokreta zemljinih polova i teoriju glacijalnih perioda ([[Milankovićevi ciklusi]]), koja je izrađena na ranijem radu [[Džejms Krol|Džejmsa Krola]] (''James Croll''). Milanković je uspeo da unapredi Krolov rad delom zahvaljujući poboljšanim računanjima zemljine orbite, koje je [[1904]].
objavio [[Ludvig Pilgrim]] (''Ludwig Pilgrim''). Svestan da je njegova teorija solarnog zračenja uspešno kompletirana, i da su papiri koji se bave ovom teorijom ''razbacani'' u više radova, Milanković je odlučio da ih sakupi i objavi pod jednim naslovom.
Pred sam početak rata u Jugoslaviji, [[1941]]. je završeno štampanje obimnog i najznačajnijeg dela ''Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem'' (Kanon osunčavanja zemlje i njegova primena na problem ledenih doba), na 626 strana, objavljenog u izdanjima [[Srpska kraljevska akademija|Srpske kraljevske akademije]]. Ovo delo je prevedeno na engleski [[1969]], od strane Izraelskog Programa za Naučne Prevode, pod naslovom ''Canon of Insolation of the Ice-Age Problem''.
Kritike [[Milankovićevi ciklusi|Milankovićeve teorije]] ledenih doba počele su [[1950|' 50-ih]] godina. Kritike su potekle uglavnom od meteorologa koji su tvrdili da su insolacione promene zbog promena u zemljinoj orbiti isuviše male da značajnije izmene klimatski sistem. Ipak, kasnih [[1960|' 60-ih]]. i [[1970|' 70-ih]], istraživanja sedimenata duboko u morima su dovela do široke potvrde Milankovićevih stavova, jer je otkriven perioditet (100.000 godina), koji se blisko poklapao sa orbitalnim periodom (videti [[Ledeno doba]] za više podataka). Naučni genije Milutina Milankovića dobio je nesumnjivo međunarodno prizanje 10. decembra 1976. godine kada su u časopisu "Nauka" (''Science'') objavljeni konačni rezultati opsežnog petogodišnjeg projekta čiji je predmet bio da da odgovor na pitanje jesu li Milankovićevi proračuni bili tačni ili ne. Tada je utvrđeno da su varijacije Zemljine orbite indikacije ledenih doba. Milankovićevi radovi tada su postali predmet intenzivnog izučavanja timova stručnjaka, budući da je njegov rad duboko zadirao u probleme ne jedne već više naučnih disciplina.
Godine [[1988]]. u [[Peruđa|
Kao dodatak naučnom radu, Milanković je uvek pokazivao veliko interesovanje za istorijski razvoj nauke. Napisao je knjigu o istoriji astronomije, kao i dve knjige za širu čitalačku publiku: prva - ''Kroz vasionu i vekove'' govorila je o razvoju astronomije, a druga, nazvana ''Kroz carstvo nauka'', se bavila razvojem nauka.
Milutin Milanković je u svom bogatom stvaralačkom životu uradio i predložio, između ostalog, reformu gregorijanskog i julijanskog [[Kalendar |kalendara]], koja je vodila izgradnji jedinstvenog, do sada najpreciznijeg kalendara ([[Milankovićev kalendar]]) i koja je prihvaćena na Svepravoslavnom kongresu u [[Carigrad]]u [[1923]]. godine. Milanković je detaljno pisao o ovom svom pokušaju u izveštaju [[Srpska akademija nauka i umetnosti| Srpskoj kraljevskoj akademiji]] po povratku sa Kongresa, u svojim memoarima i u "Kanonu osunčavanja", napominjući da mu nije jasno zašto reforma, koja je jednoglasno usvojena 30. maja 1923. godine u Carigradu, i pored svih svojih prednosti, kasnije nije primenjena.
Milanković je objavio i autobiografiju iz tri dela: ''Uspomene, doživljaji i saznanja''. Ova autobiografija nije prevedena na engleski jezik. Njegov sin, Vasko Milanković je napisao biografsko delo: ''Moj otac, Milutin Milanković.''
Godine [[1920]]. izabran je za dopisnog člana [[Srpska akademija nauka i umetnosti|Srpske akademije nauka i umetnosti]], a za redovnog člana [[1924]]. Za dopisnog člana [[Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti|Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti]] izabran je [[1925]], bio član Nemačke akademije Naturalista "
Kada su nemačke okupacione vlasti u [[Drugi svetski rat| Drugom svetskom ratu]] [[1941]]. godine tražile od profesora [[Beogradski univerzitet|Beogradskog univerziteta]] da potpišu Apel srpskom narodu (i podrže okupaciju zemlje), Milutin Milanković je jedan od nekolicine profesora koji je odbio da to učini.
| |||