Đura Jakšić – razlika između verzija
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
Nema sažetka izmjene |
Nema sažetka izmjene |
||
Red 3:
Јакшић је рођен у Српској Црњи у Аустроугарској (данас Србија). Његова кућа је претворена у спомен музеј у његову част. Његово рано образовање било у Темесцхвар (данас Румунија) и Сегедину (данас Република Мађарска). Јакшић живео једно време у Великom Бечкерекu(сада Зрењанин), где је почео да студира сликарство под Константин Данил. Јакшић син српског православног свештеника, а онда је отишао на студије ликовних уметности у Бечу и Минхену, али је револуција 1848 прекинуо школовање, што он никада није био у стању да заврши. У 1848 револуције је био рањен док се борио у Србобрану. После револуције, преварени од стране Аустријанаца после маја Скупштини, он је дошао да живи у Србији, где је служио као учитељица и разне друге могућности, иако је често незапослени.Политички либерална, био је прогоњен од стране власти. Умро је у очају и демолирани од болести у 1878, након што је учествовао у устанку против Турака у Босни и Херцеговини.
Јакшић ужасава се рационализам и материјализам свог времена. Оно што је видео и сликао су људска бића опседнут са злом, али сија за божанског у њима: Он остаје један од најомиљенијих песника Срба и симбол њиховог националног духа.
Јакшић је један од најизразитијих представника српског романтизма. Страствени, нагло маштовити, емотивни, бунтовна и прожета романтичним националистичка осећања, своје песме о слободи, његове инвецтивес против тираније и његових стихова рефлексије лирске исповести са романтичном патетике. Он је видео и сликао Косово, Баттле оф Монтенегрис и Ноћну стражу. Визије које ће обновљени у својој стиху, мало по мало, ту и тамо. И у његовој поезији и сликама, сврха уметности Јакшићеве је пре свега морални. Показујући људима своју визију могућност истинске слободе духа, он се надао да их ослободи окова конвенције и традиције, да им помогне да остваре своје потенцијале од поверења своју интуицију. Његове визије су такође социјална и политичка. Према српској књижевној Јована Скерлића критичара, Јакшић је био под утицајем углавном Александра Петофи, велики мађарски песник револуције из 1848, као и Лорд Бајрон поезија приказом грчког рата за независност. Јакшић, Скерлић осећао, био можда и превише уметник, и да ће видети ништа осим уметност у свему он је волео .... Овде Скерлић открива ограничења његове илузија средњем добу (непосредно пре његове смрти). ЈАКШИЋ не може судити, било као уметника који меддлед у мистицизму, или као мистик који је запослила слике уметности. Његов лик је потпуно хомогена, сваки од његових тежњи била уско повезана са свим својим другим занимањима, да ли је он списи лирицс, епске песме, драме, романе драматична, издаваштво, израда оловку скицу визије које су летјели пред његовим очима, или Једноставно сликање на платну његове величанствене портрети. То је типично за њега да је, поред сликарства и бојење његове песме, требало је да их певају музику. Током свог живота, а након тога, иако је имао много поштовалаца Јакшић-они укључени Константин Данил, његов некадашњи уметнички наставника, портретиста Катарина Ивановић, Урош Кнежевић, сликари Павле Чорбановић, Јован Поповић и Ђорђе Крстић, и, међу песницима и писцима, Лаза Костић, Симо Матавуљ, Коста Трифковић, Светозар Милетић, Јован Јовановић Змај, и Војислав Илић.
Јакшић је један од лидера српског романтизма и један од највећих српских сликарки у свом дану. Иако је написао низ лабаво организоване романтичним представама, његова репутација почива углавном на његовим сликама и поезије, која се креће од сонета, стихове и родољубивих песама на цео епике размера, или, како се понекад назива, романа у стиховима.
Књижевни радови
Он је написао око четрдесет приповедака, три пуне дужине драме у стиху о историјским темама:
Станоје Главаш (1878)
Миграција Срба (Сеоба Србаља, 1864)
Елизабет Црногорска краљица (Јелисавета кнегиња црногорска, 1868) и роман Ратници.
Међу његовим неколико стихова неколико које припадају најбоље у српској поезији КСИКС века: На Липару (На брду Липар), Пут у Горњак (Пут за Горњак), Мила (Ова песма је посвећена својој првој великој љубави Мила, који је намеравао да се ожени, али никада заправо нашао храбрости да јој кажем једну реч. Радила је у Инн њеног оца, "Бели крст", где је Ђура Јакшић је био редован гост. Он дозвољено само Мила да сипа своје пиће, увек у тишини. Он је такође скренуо скице Мила, један од њих је касније постала његова чувена слика "Девојка у плавом" (Девојка у плавом) Стварни песма је написана током кратког периода времена које је провео далеко Мила са својим рођацима.. Тих дана Изгледало је као узраста до песника и он стварно мислио да никад неће вратити Он је отворио своје срце са овом песмом.. "... Ана тоци, Ана слузи, ал` за Милом срце Тузи ... "(... Ана сипа, Ана служи, али за Мила срце тугује ... (Ана је била Мила сестра која је такође радила у Инн)), ОТАДЗБИНА (Отаџбина), Вече (вече), поноц (поноћ). У каријере већине уметника, можемо пратити постепени успон, уследило врло често спор пад. Али, иако је он прешао на од чудесне луцидности његових раних песама са дубоком заборав његовог каснијег рада под називом Приповетке (Приповедање), објављеном постхумно у два тома у два наврата, 1882-1883 и 1912 године у Београду. Преко њих је изразио песимизам и огорчење о суровом животу удараца, а људи су га решавати Он је и корисник и жртва романтичне духа, у својим радовима, као иу животу..
Његове приче и драме су, у највећем делу, покушава да оживи славну српску прошлост. Може и Он се сматрати идеалним представник старости омладина (Млади). У његовим приповеткама је унео креације свог романтичног маште ослобођени свих спољашњих утицаја. Његов драме миграције Срба (1864), Елизабет (1868), и Станоје Главаш (1878) су натопљени са суштином његовог држављанства. У техничком стилу, они су нешто недостаје, иако они компензују својом лепотом, пун инспирације. Његова песма На Липару је тендер, и устаје надугачко у соја раскоши и узвишености, које касније песници никад нису били у стању да превазиђе. Неке од његових песама су означени са песимизма. Суморно особина је посебно уочљиво у његовом бајање поноц (поноћ), закључно са тужним тоном, дубоко подсећа на Едгара Алана Поа, мада је сасвим другачија у мелодији речи и структура:
Врата цреакед ....
О, сабласно дух! Ох, драги сенка!
О, моја мајка, срећна сам сада!
Ипак су ми прошли много, много година
Уз њихово горко и још увек горке истине;
Много пута моје груди је дрхтао,
А моје срце је Фаин да се пробије,
Због људи и њихових грешака.
Ипак сам тешио са смрћу;
Многе горке чаше сам куаффед од,
Многи векне са сузама сам отопио ....
О, мама, мама! Ох, драги дух!
Пошто сам те последњи пут видела, мајка драга,
Није добро је дошао близу да ме благослови,
А можда чак и сада мислите:
"Добро је да се са њим не чује
Паук ткање о'вер је поцрнела плафон!
Он је средина људи, комшије! "....
Ипак, то је лоше бити међу олоша:
За стабљике злобе простору са пороцима,
Са њима завист тресе братске руке,
И лаж је увек да се нађе
Тамо где поквареност их води,
Ласкање и издаја суд и служе их,
У пратњи неверства, као и ....
О, мама, мама, злонамерно је свет,
Живот, ох, моја мајка је пуна туге.
Јакшић краљ у херојском стилу, такође је један од најталентованијих и остварио српских сликара 19. века и можда најчувенији представник романтизма у српском сликарству.
Иако најпознатији по својој књижевности и сликама, Јакшић је такође наставник и професор. Школе и факултети широм Србије и остатак бивше Југославије и даље носи његово име.
Уметност опус
Следеће сликарство Ђуре Јакшића су изложени у Народном музеја у Београду:
Аутопротраит (Ђура Јакшић)
Битка Монтенегрис
Косовска
Ноћна стража (На стражи)
Убиство Карађорђа (убиство Карађорђа Петровића)
Страхиња Бан (Страхиња Бановић)
Кнез Лазар Хребељановић (Лазар Србије)
Девојка у плавом (Девојка у плавом)
Портрет директора Ћирића
Цар Душан (Степхен Урош ИВ Душан Србије)
Кназ Милан Обреновић ИВ иtd
| |||