Razlike između izmjena na stranici "Kvintilijan"

nema sažetka uređivanja
== '''Kvintilijan i Obrazovanje govornika''' ==
 
 
 
 
Tokom svoje duge besedničke karijere i dugogodišnjeg nastavničkog rada pisao je mnoge besede i teorijske spise, možda samo u praktične školske svrhe, jer je malo objavljivao. Sam priznaje da je objavio samo sudski govor Za '''Nevija Palemena Arpinija (Pro Naevio Palemeno Arpiniano)''', dok su dva druga sudska govora objavljena bez njegovog odobrenja, kao i dva spisa njegovih predavanja iz oblasti retorike u obliku studentskih beleški, izgleda, pod naslovom '''Priručnik za besednike (Ars rhetorica)'''. Sam Kvintilijan pominje te spise koje nije autorizovao kao artes rhetoricae (Inst. I, 7). Pod Kvintilijanovim imenom sačuvane su i dve zbirke retorskih vežbi tzv. '''Declamationes Maiores''' i '''Declamationes Minores''', koje su mu se počele pripisivati tek od IV v. n. e, ali su to ustvari falsifikati, što se vidi po sadržaju i stilu. D. Maiores predstavljaju potpuno razrađene retorske vežbe sa fiktivnim temama, a D. Minores samo skice takvih deklamacija. Sam Kvintilijan nije imao dobro mišljenje o toj vrsti deklamacija i njihovoj vrednosti za retorsko obrazovanje.
 
Izgleda da je od svih Kvintilijanovih izgubljenih dela najznačajniji bio retorski spis '''O uzrocima propadanja besedništva (De causis coruptae eloquentiae)'''. Taj spis je Kvintilijan sastavio nekoliko godina pre nego što je započeo sa pisanjem svog glavnog dela O obrazovanju govornika, koje nam i pruža podatke o sadržini te rasprave, u kome Kvintilijan kaže da je tu raspravu pisao posle smrti svog petogodišnjeg sina da bi u radu našao utehu. U ovoj raspravi je davao odgovor na pitanje koje je uznemiravalo mnoge grčke i rimske pisce u I veku nove ere, između ostalih, anonimnog pisca dela O uzvišenome i istoričara Tacita, koji mu je posvetio Dijalog o besednicima, za koga su neki stariji naučnici neosnovano smatrali da je to delo ustvari ova Kvintilijanova izgubljena rasprava. U njoj je Kvintilijan, zadržavajući se na tehničkim i stilskim problemima, napao savremenu praksu retorskih škola u kojima su održavane deklamacije sa fiktivnim temama, koje su se potpuno udaljavale od životne stvarnosti. Najviše je raspravljao o prirodi stilskih mana koje nastaju gomilanjem efekata i kritikovao je Senekin [['''„novi stil“''']] (antitetični, poentiran, iseckan i pun sentenci, nastao kao varijanta azijanizma grčkih retora prenetog u Rim i predstavlja suštu suprotnost Ciceronovom aticističkom stilu) . Dakle, glavna tema ovog dela bile su, negativne stilske i jezičke pojave u nastavi retorskih škola i u savremenom govorništvu. Međutim, mnogo su potpunije i tačnije od Kvintilijana, dvorskog čoveka- državnog profesora retorike i vaspitača carevih nećaka- objasnili uzroke propadanja besedništva pisac dela O uzvišenome i [[Tacit]], koji je za vreme Domicijanove despotske vladavine ćutao, a potom sastavio istoriju punu strašnih slika carske samovolje. Oni su smatrali da je besedništvo počelo da opada posle pada Republike carskim apsolutizmom i ograničavanjem slobode govora.
 
Antički izvori hvale Kvintilijanov karakter, a na osnovu njegovog sačuvanog dela, vidi se da je bio odmeren, osetljiv i pažljiv čovek, rođeni pedagog i psiholog koji sa nežnošću, ali i po određenim principima vaspitava i edukuje svoje učenike.
==='''Kvintilijanov vaspitni sistem i njegovi pedagoški principi'''===
 
Kvintilijan zahteva od svojih vaspitanika najširu kulturu smatrajući da nema nijedne naučne grane iz koje se ne može izvući nešto korisno. On je svestan da nastava treba da se odvija postupno i primenjujući određene metode i zato ismeva savremenu praksu brzog prelaženja nastavnog programa u osnovnoj školi, dok školama višeg stepena zamera što zadržavaju učenike da osede učeći i praktikujući [[deklamacije]].
 
On uporno insistira, kako od roditelja, tako i od učitelja, da detetu pruže dobar primer. Zahteva stroge moralne i intelektualne kvalifikacije dojkinja, pedagoga i drugih lica koja dolaze u dodir sa detetom. Telesne kazne osuđuje i smatra neefikasnim i ponižavajućim vaspitnim sredstvom. Traži da se vaspitanikova ličnost poštuje, a za stimulisanje učenikove aktivnosti uvodi takmičenje, pohvalu i druga humanija sredstva od telesne kazne. Uočava da u nastavi i vaspitanju važnu ulogu imaju igra i odmor. Nastava treba da bude prilagođena mentalnom uzrastu i sposobnostima učenika, a učitelj mora da uvidi individualne karakteristike temperamenta i intelektualnih sposobnosti svakog pojedinog učenika. Za početnu nastavu treba odabati najboljeg učitelja, a to znači da on mora da bude strogo moralan čovek i da poseduje najviše stručne kvalifikacije. Što se tiče same nastave, Kvintilijan pretpostavlja kolektivnu razrednu nastavu privatnom kućnom vaspitanju sa jednim učiteljem.
Kvintilijan je svestan činjenice da nije dovoljno samo pravilno i jasno pisati i govoriti. Da bi govorenje i pisanje bilo efektnije potreban je umetnički element (ornatus), koji mora ostati diskretan, čak i skriven. Kao prvi umetnički element preporučuje živo slikovito predstavljanje stvari smatrajući da ovo umetničko sredstvo podstiče čitaoce i slušaoce na veću pažnju. U umetnička sredstva ove vrste ubraja još emfazu, amplifikaciju i sentenciju.
 
Kvintilijan prihvata tradicionalnu podelu stila na jednostavan ([['''genus subtile''']]), uzvišen ([['''g. grande''']]) i umeren ([['''g. medium''']]).
 
 
Kvintilijan pod tropom podrazumeva promenu prvobitnog značenja reči u drugo značenje radi stilskog ukrašavanja. Pri definisanju tropa, on nije dao ništa novo, već prihvata definicija većine gramatičara, po kojima je trop prenošenje reči iz vlastitog značenja u neko drugo, koje njima ne pripada.
 
Najstariju definiciju tropa dao je aleksandrijski gramatičar Trifon iz I veka st. ere po kome je trop reč nastala promenom osnovne reči, što odgovara Ciceronovoj definiciji verborum immutatio. Kvintilijan u definiciji tropa upotrebljava dva termina: sermo translatus i verbum translatus. Takav način obeležavanja tropa sledi Aristotelovu oznaku [['''''[[metaphora]]''''']].
 
U kategoriju tropa Kvintilijan svrstava: metaforu, koju smatra najobičnijim i najlepšim tropom, sinegdohu, metonimiju, antonomaziju, onomatopeju, katahrezu, metalepsu, epitet u onom slučaju kad je u kombinaciji sa antonomazijom, ironiju, perifrazu, hiperbaton i hiperbolu. O njima podrobno govori u VI poglavlju VIII knjige potkrepljujući objašnjenja raznim primerima.
 
Što se tiče figure (gr. [['''''[[shema]]''''']]), Kvintilijan je definiše kao govorni oblik koji se udaljava od običnog i direktnog načina izražavanja i prihvata postojeću podelu na figure misli i figure reči. Figura ne povlači za sobom ni promenu reda reči, ni promenu njihovog osnovnog značenja, kao što je slučaj sa tropom. Kvintilijan govor bez ukrasa poredi sa ukočenim vajarskim oblicima, a figurativni govor sa delima novijih vajara u čijim se oblicima naslućuje pokret i osećanje (motus i affectus). Da bi pojačao svoju argumenaciju Kvintilijan daje primer Mironove statue Diskobola.
 
Kvintilijanovo poređenje figurativnog izraza sa pokretima i afektima u vezi je sa antičkom kategorizacijom načina podvrgavanja jezičkog izraza. Ta podela se kod Kvintilijana zasniva na sledećim delovima: adiectio, detractio, transmutatio, immutatio.
== '''Kvintilijanov uzor''' ==
 
Kvintilijanov ideal je [[Ciceron]], koga je proglasio glavnim i jedinim uzorom svakog besednika, jer ih je nadmašio u svim svojstvima koja se kod svakog pojedinog hvale. Među proznim piscima on zauzima prvo mesto. Kod Kvintijana su najčešći citati i primeri iz Cicerona. Kvintilijan je teorijski obrazložio i u neku ruku stvorio ciceronijanizam u doba kada se Senekina usitnjena rečenica takmičila sa Ciceronovom dugačkom, ritmički uravnoteženom periodom. Međutim, Kvintilijan nije u praksi potpuno odbacio tekovine „novog stila“, čije je ekstremne oblike osuđivao.
 
 
 
 
Iako je Kvintilijan, prvi profesionalni učitelj retorike, bio dvorski čovek za vreme Domicijanovog krvavog apsolutizma, u kome su gonjeni ne samo hrišćani nego i filosofi, naročito [[stoičari]] i popularni putujući učitelji – [[kiničari]], on nije bio političar, niti borac za republikanske ideale. Nije bio ni filosof u grčkom smislu. Ono po čemu čovečanstvo treba da ga pamti, izuzimajući njegove ogromne zasluge na polju retorike, jesu njegovi humani pedagoški principi, koji i danas nalaze primenu širom sveta.
 
 
M. Budimir, M. Flašar, Pregled rimske književnosti: de auctoribus Romanis, V izdanje, Univerzitet u Beogradu, 1996.
 
Marko Fabije Kvintilijan, Obrazovanje govornika, II izdanje, Veselin Masleša, Sarajevo, 1985.
 
V. Jelić, Sterija i Kvintilijan, Matica srpska, Novi Sad, 1988.
 
Violeta Jelačić-Srbulj, Retorika i Progymnasmata- udžbenik za IV razred filoloških i klasičnih gimnazija, III dopunjeno izdanje, Filološka gimnazija, Beograd, 2001.
3

izmjene