Razlike između izmjena na stranici "Kvintilijan"

nema sažetka uređivanja
(KVINTILIJAN I OBRAZOVANJE GOVORNIKA)
 
== '''Kvintilijan i Obrazovanje govornika''' ==
 
Sadržaj
<blockquote style=&quot;border: 1px solid blue; padding: 2em;&quot;>
1 Uvod
2 Curriculum vitae
3 Izgubljena dela
4 Obrazovanje govornika
4.1 Kvintilijanov vaspitni sistem i njegovi pedagoški principi
4.2 Rimski školski sistem
4.3 Kvintilijanov stav o gimnastici, filosofiji i istoriji i njihovoj ulozi u obrazovanju besednika
4.4 O retorici, njenom cilju i predmetu
4.5 O stilu
4.6 Stilske figure
4.7 O kompoziciji i ritmu
5 Kvintilijanov uzor
6 Kvintilijanov lični stil
7 Epilog
8 Literatura
</blockquote>
 
 
'''Uvod'''
 
U I veku n. e. tj. u drugoj polovini klasičnog perioda rimske književnosti počinju da se ističu i pisci rimskih provincija. Najbrže i najsnažnije su se osetili rezultati romanizacije na zapadu Imperije, u tadašnjoj rimskoj provinciji Hispaniji, današnjoj Španiji. Širenje romanizacije na Iberskom Poluostrvu započeli su Kvint Sertorije, jedan od ranijih rimskih namesnika, i njegovi naslednici, tako da su već u Avgustovo doba postojale razne škole širom poluostrva. Osnovne škole su bile izgrađene čak i u malim rudarskim centrima južne Lusitanije, a u svakom malo značajnijem gradu mogli su se videti grčki i latinski gramatičari i retori. Iz tog vremena su potekli čuveni španski književnici: Seneka Retor, Seneka Filosof, Lukan, Marcijal, Kolumela i Marko Fabije Kvintilijan.
 
== '''Uvod''' ==
 
'''Curriculum vitae'''
 
U I veku n. e. tj. u drugoj polovini klasičnog perioda rimske književnosti počinju da se ističu i pisci rimskih provincija. Najbrže i najsnažnije su se osetili rezultati romanizacije na zapadu Imperije, u tadašnjoj rimskoj provinciji Hispaniji, današnjoj Španiji. Širenje romanizacije na Iberskom Poluostrvu započeli su Kvint Sertorije, jedan od ranijih rimskih namesnika, i njegovi naslednici, tako da su već u Avgustovo doba postojale razne škole širom poluostrva. Osnovne škole su bile izgrađene čak i u malim rudarskim centrima južne Lusitanije, a u svakom malo značajnijem gradu mogli su se videti grčki i latinski gramatičari i retori. Iz tog vremena su potekli čuveni španski književnici: [[Seneka Retor]], [[Seneka Filosof]], [[Lukan]], [[Marcijal]], [[Kolumela]] i Marko Fabije Kvintilijan.
Marko Fabije Kvintilijan rođen oko 35. g. n. e. u Kaligurisu, gradiću na reci Ebru u Hispaniji, proveo je veći deo života u Rimu, gde se i školovao i gde mu je otac, izgleda, imao retorsku školu. Učitelji su mu bili čuveni rimski filolog Remije Palemon, pisac prve značajnije rimske gramatike i retor Domicije Afer, koji su bili verni tradiciji književnosti Avgustovog doba, što je i uslovilo njegov klasicistički ciceronijanizam. Kao advokat, sa nepunih trideset godina, vratio se u rodni grad u nameri da otvori školu retorike i tamo upoznao prokonzula Servija Sulpicija Galbu, koga je senat kasnije proglasio za cara. 68. g. n. e. Kvintilijan se zajedno sa Galbom vraća u Rim i Vespazijan ga kao proslavljenog advokata i učitelja retorike postavlja za prvog od države plaćenog profesora retorike sa godišnjom platom od sto hiljada sestercija. Nastavničkim radom se bavio sve vreme za vladavine Tita i Domicijana. Posle dvadesetogodišnjeg uspešnog rada u školi, oko 90. g. n. e, kao veoma cenjen i poštovan pedagog, hvaljen sa svih strana za stečene zasluge u vaspitanju i obrazovanju omladine, napušta profesorski posao i konačno se posvećuje pisanju obimnog retorskog priručnika- Obrazovanju govornika (Institutio oratoria), svog poslednjeg, glavnog i jedinog sačuvanog dela. U to vreme mu je Domicijan poverio odgoj svoje dvojice nećaka, budućih pretendenata na carski presto i odlikovao ga konzulskom čašću. Tada se otprilike i oženio mladom devojkom, koja mu rađa dva sina i umire u devetnaestoj godini života. Ubrzo posle toga mu umiru i sinovi- stariji u petoj, a mlađi u desetoj godini života. Ali on i pored sve svoje tragedije ostaje trezven, pošten i savestan i nalazi spas u radu. Tada sastavlja svoja glavna dela o uzrocima propadanja besedništva i o vaspitanju besednika. Umro je između 95. i 100. g. n. e.
 
 
'''Izgubljena dela'''
 
2== '''Curriculum vitae ''' ==
Tokom svoje duge besedničke karijere i dugogodišnjeg nastavničkog rada pisao je mnoge besede i teorijske spise, možda samo u praktične školske svrhe, jer je malo objavljivao. Sam priznaje da je objavio samo sudski govor Za Nevija Palemena Arpinija (Pro Naevio Palemeno Arpiniano), dok su dva druga sudska govora objavljena bez njegovog odobrenja, kao i dva spisa njegovih predavanja iz oblasti retorike u obliku studentskih beleški, izgleda, pod naslovom Priručnik za besednike (Ars rhetorica). Sam Kvintilijan pominje te spise koje nije autorizovao kao artes rhetoricae (Inst. I, 7). Pod Kvintilijanovim imenom sačuvane su i dve zbirke retorskih vežbi tzv. Declamationes Maiores i Declamationes Minores, koje su mu se počele pripisivati tek od IV v. n. e, ali su to ustvari falsifikati, što se vidi po sadržaju i stilu. D. Maiores predstavljaju potpuno razrađene retorske vežbe sa fiktivnim temama, a D. Minores samo skice takvih deklamacija. Sam Kvintilijan nije imao dobro mišljenje o toj vrsti deklamacija i njihovoj vrednosti za retorsko obrazovanje.
 
 
Izgleda da je od svih Kvintilijanovih izgubljenih dela najznačajniji bio retorski spis O uzrocima propadanja besedništva (De causis coruptae eloquentiae). Taj spis je Kvintilijan sastavio nekoliko godina pre nego što je započeo sa pisanjem svog glavnog dela O obrazovanju govornika, koje nam i pruža podatke o sadržini te rasprave, u kome Kvintilijan kaže da je tu raspravu pisao posle smrti svog petogodišnjeg sina da bi u radu našao utehu. U ovoj raspravi je davao odgovor na pitanje koje je uznemiravalo mnoge grčke i rimske pisce u I veku nove ere, između ostalih, anonimnog pisca dela O uzvišenome i istoričara Tacita, koji mu je posvetio Dijalog o besednicima, za koga su neki stariji naučnici neosnovano smatrali da je to delo ustvari ova Kvintilijanova izgubljena rasprava. U njoj je Kvintilijan, zadržavajući se na tehničkim i stilskim problemima, napao savremenu praksu retorskih škola u kojima su održavane deklamacije sa fiktivnim temama, koje su se potpuno udaljavale od životne stvarnosti. Najviše je raspravljao o prirodi stilskih mana koje nastaju gomilanjem efekata i kritikovao je Senekin „novi stil“ . Dakle, glavna tema ovog dela bile su, negativne stilske i jezičke pojave u nastavi retorskih škola i u savremenom govorništvu. Međutim, mnogo su potpunije i tačnije od Kvintilijana, dvorskog čoveka- državnog profesora retorike i vaspitača carevih nećaka- objasnili uzroke propadanja besedništva pisac dela O uzvišenome i Tacit, koji je za vreme Domicijanove despotske vladavine ćutao, a potom sastavio istoriju punu strašnih slika carske samovolje. Oni su smatrali da je besedništvo počelo da opada posle pada Republike carskim apsolutizmom i ograničavanjem slobode govora.
'''Marko Fabije Kvintilijan''' rođen oko 35. g. n. e. u Kaligurisu, gradiću na reci Ebru u Hispaniji, proveo je veći deo života u Rimu, gde se i školovao i gde mu je otac, izgleda, imao retorsku školu. Učitelji su mu bili čuveni rimski filolog Remije Palemon, pisac prve značajnije rimske gramatike i retor Domicije Afer, koji su bili verni tradiciji književnosti Avgustovog doba, što je i uslovilo njegov klasicistički ciceronijanizam. Kao advokat, sa nepunih trideset godina, vratio se u rodni grad u nameri da otvori školu retorike i tamo upoznao prokonzula Servija Sulpicija Galbu, koga je senat kasnije proglasio za cara. 68. g. n. e. Kvintilijan se zajedno sa Galbom vraća u Rim i Vespazijan ga kao proslavljenog advokata i učitelja retorike postavlja za prvog od države plaćenog profesora retorike sa godišnjom platom od sto hiljada sestercija. Nastavničkim radom se bavio sve vreme za vladavine Tita i Domicijana. Posle dvadesetogodišnjeg uspešnog rada u školi, oko 90. g. n. e, kao veoma cenjen i poštovan pedagog, hvaljen sa svih strana za stečene zasluge u vaspitanju i obrazovanju omladine, napušta profesorski posao i konačno se posvećuje pisanju obimnog retorskog priručnika- Obrazovanju govornika (Institutio oratoria), svog poslednjeg, glavnog i jedinog sačuvanog dela. U to vreme mu je Domicijan poverio odgoj svoje dvojice nećaka, budućih pretendenata na carski presto i odlikovao ga konzulskom čašću. Tada se otprilike i oženio mladom devojkom, koja mu rađa dva sina i umire u devetnaestoj godini života. Ubrzo posle toga mu umiru i sinovi- stariji u petoj, a mlađi u desetoj godini života. Ali on i pored sve svoje tragedije ostaje trezven, pošten i savestan i nalazi spas u radu. Tada sastavlja svoja glavna dela o uzrocima propadanja besedništva i o vaspitanju besednika. Umro je između 95. i 100. g. n. e.
 
 
 
3== '''Izgubljena dela ''' ==
 
 
Tokom svoje duge besedničke karijere i dugogodišnjeg nastavničkog rada pisao je mnoge besede i teorijske spise, možda samo u praktične školske svrhe, jer je malo objavljivao. Sam priznaje da je objavio samo sudski govor Za '''Nevija Palemena Arpinija (Pro Naevio Palemeno Arpiniano)''', dok su dva druga sudska govora objavljena bez njegovog odobrenja, kao i dva spisa njegovih predavanja iz oblasti retorike u obliku studentskih beleški, izgleda, pod naslovom Priručnik za besednike (Ars rhetorica). Sam Kvintilijan pominje te spise koje nije autorizovao kao artes rhetoricae (Inst. I, 7). Pod Kvintilijanovim imenom sačuvane su i dve zbirke retorskih vežbi tzv. '''Declamationes Maiores''' i '''Declamationes Minores''', koje su mu se počele pripisivati tek od IV v. n. e, ali su to ustvari falsifikati, što se vidi po sadržaju i stilu. D. Maiores predstavljaju potpuno razrađene retorske vežbe sa fiktivnim temama, a D. Minores samo skice takvih deklamacija. Sam Kvintilijan nije imao dobro mišljenje o toj vrsti deklamacija i njihovoj vrednosti za retorsko obrazovanje.
 
Izgleda da je od svih Kvintilijanovih izgubljenih dela najznačajniji bio retorski spis '''O uzrocima propadanja besedništva (De causis coruptae eloquentiae)'''. Taj spis je Kvintilijan sastavio nekoliko godina pre nego što je započeo sa pisanjem svog glavnog dela O obrazovanju govornika, koje nam i pruža podatke o sadržini te rasprave, u kome Kvintilijan kaže da je tu raspravu pisao posle smrti svog petogodišnjeg sina da bi u radu našao utehu. U ovoj raspravi je davao odgovor na pitanje koje je uznemiravalo mnoge grčke i rimske pisce u I veku nove ere, između ostalih, anonimnog pisca dela O uzvišenome i istoričara Tacita, koji mu je posvetio Dijalog o besednicima, za koga su neki stariji naučnici neosnovano smatrali da je to delo ustvari ova Kvintilijanova izgubljena rasprava. U njoj je Kvintilijan, zadržavajući se na tehničkim i stilskim problemima, napao savremenu praksu retorskih škola u kojima su održavane deklamacije sa fiktivnim temama, koje su se potpuno udaljavale od životne stvarnosti. Najviše je raspravljao o prirodi stilskih mana koje nastaju gomilanjem efekata i kritikovao je Senekin [['''„novi stil“''']] (antitetični, poentiran, iseckan i pun sentenci, nastao kao varijanta azijanizma grčkih retora prenetog u Rim i predstavlja suštu suprotnost Ciceronovom aticističkom stilu) . Dakle, glavna tema ovog dela bile su, negativne stilske i jezičke pojave u nastavi retorskih škola i u savremenom govorništvu. Međutim, mnogo su potpunije i tačnije od Kvintilijana, dvorskog čoveka- državnog profesora retorike i vaspitača carevih nećaka- objasnili uzroke propadanja besedništva pisac dela O uzvišenome i [[Tacit]], koji je za vreme Domicijanove despotske vladavine ćutao, a potom sastavio istoriju punu strašnih slika carske samovolje. Oni su smatrali da je besedništvo počelo da opada posle pada Republike carskim apsolutizmom i ograničavanjem slobode govora.
 
Antički izvori hvale Kvintilijanov karakter, a na osnovu njegovog sačuvanog dela, vidi se da je bio odmeren, osetljiv i pažljiv čovek, rođeni pedagog i psiholog koji sa nežnošću, ali i po određenim principima vaspitava i edukuje svoje učenike.
 
 
== '''''Obrazovanje besednika'''''Kurzivan tekst''==
 
''
 
Institutio oratoria'''''ПодебљанInstitutio текстoratoria''''', glavno i jedino sačuvano Kvintilijanovo delo, napisano je posle autorovog dugog opiranja i zahvaljujući upornim molbama njegovog prijatelja Trifona, jednog od najpoznatijih izdavača iz tog vremena. Delo je posvećeno Kvintilijanovom iskrenom i odanom prijatelju [[Marcelu Viktoriju]], ljubitelju nauke. Kako sam kaže, sastavljao ga je nešto više od dve godine. Delo sadrži dvanaest knjiga, a pronađeno je u Švajcarskoj u manastiru Sent Galen 1416. godine. Obrazovanje besednika je najvažniji i ujedno najobimniji dokument o antičkoj nastavi retorike. Predstavlja kritički prikaz celokupnog dotadašnjeg retoričkog iskustva.
 
Izvori kojima se Kvintilijan služio, da bi stvorio sliku antičke retorske teorije nisu nam dovoljno poznati i uglavnom nisu ni sačuvani. Takođe se ne može sa sigurnošću utvrditi gde je svoje prethodnike koristio neposredno, a gde posredno. On pominje latinski prevod jednog retorskog priručnika koga je sastavio Gorgija iz Atine, učitelj Ciceronovog sina Marka. A taj prevod je sastavio nepoznati Publije Rutilije Lupus, od koga su nam sačuvane samo dve knjige o figurama reči, dok su ostale dve o figurama misli izgubljene.
 
Pri sastavljanju ovog dela pridržavao se ustaljenog rasporeda dužnosti retora ([[officia oratoris]]): iznalaženje teme i ubedljivih argumenata (inventio), njihovo raspoređivanje u besedi (dispositio), izraz (elocutio), pamćenje (memoria) i način kazivanja (pronuntiatio).
 
Koncepcija Kvintilijanovog dela odstupa od suvoparnog tehničkog izlaganja uobičajenog za većinu antičkih priručnika. On čitaoca vodi kroz stupnjeve vaspitanja retora do sagledavanja lika idealnog besednika, dok većina autora poznatih antičkih retorskih priručnika, pa i novovekovnih, kao npr. J. Sterija Popović, na početku daju definiciju retorike i sliku idealnog govornika, pa tek onda donose teorijska uputstva za postizanje najvišeg cilja retorike. A što se tiče samog izlaganja govorničke veštine, tu Kvintilijan sledi tradiciju ostalih antičkih priručnika i daje sistematski prikaz retorike od III do XI knjige. Kvintilijanov priručnik predstavlja i najvažniji dokument o neprekidnom prisustvu antičkog školskog predanja u oblasti retorike.
 
 
 
'''o Kvintilijanov vaspitni sistem i njegovi pedagoški principi'''
4.1 ==='''Kvintilijanov vaspitni sistem i njegovi pedagoški principi '''===
 
Kvintilijan zahteva od svojih vaspitanika najširu kulturu smatrajući da nema nijedne naučne grane iz koje se ne može izvući nešto korisno. On je svestan da nastava treba da se odvija postupno i primenjujući određene metode i zato ismeva savremenu praksu brzog prelaženja nastavnog programa u osnovnoj školi, dok školama višeg stepena zamera što zadržavaju učenike da osede učeći i praktikujući deklamacije.
On uporno insistira, kako od roditelja, tako i od učitelja, da detetu pruže dobar primer. Zahteva stroge moralne i intelektualne kvalifikacije dojkinja, pedagoga i drugih lica koja dolaze u dodir sa detetom. Telesne kazne osuđuje i smatra neefikasnim i ponižavajućim vaspitnim sredstvom. Traži da se vaspitanikova ličnost poštuje, a za stimulisanje učenikove aktivnosti uvodi takmičenje, pohvalu i druga humanija sredstva od telesne kazne. Uočava da u nastavi i vaspitanju važnu ulogu imaju igra i odmor. Nastava treba da bude prilagođena mentalnom uzrastu i sposobnostima učenika, a učitelj mora da uvidi individualne karakteristike temperamenta i intelektualnih sposobnosti svakog pojedinog učenika. Za početnu nastavu treba odabati najboljeg učitelja, a to znači da on mora da bude strogo moralan čovek i da poseduje najviše stručne kvalifikacije. Što se tiče same nastave, Kvintilijan pretpostavlja kolektivnu razrednu nastavu privatnom kućnom vaspitanju sa jednim učiteljem.
Njegov vaspitni sistem bio je zamišljen kao lek protiv postojećeg stanja stvari u rimskom školskom sistemu u kojem su govorništvo i druge naučne discipline izgubile staru slavu i u kome su đaci bili nezainteresovani, roditelji nemarni, a učitelji nestručni i nisu marili za stare običaje. Kvintilijan je mislio da će bar donekle povratiti staru čestitost na kojoj se zasnivala snaga rimskog republikanskog društva. Njegove pedagoški principi, iako su bili namenjeni omladini Rimske Imperije, imaju trajnu vrednost i mogu se primeniti u svakom dobu i u svakoj zemlji, tako da su mnoge od njih postale zajednička baština čovečanstva.
'''
o Rimski školski sistem'''
 
 
Kvintilijan nije uveo nikakve novine u već uhodani grčko-rimski školski sistem. On je prihvatio savremenu praksu i zadržao uokvireno, celokupno obrazovanje ('''encyclios paideia'''''Kurzivan tekst''). Taj sistem je obuhvatao sedam tzv. slobodnih umetnosti (artes liberales): gramatiku, retoriku, dijalektiku, geometriju, aritmetiku, astronomiju i teoriju muzike, od kojih su u srednjem veku prve tri činile tzv. trivium, a ostale četiri quadrivium.
4.2 ==='''Rimski školski sistem '''===
Rimski školski sitem se odvijao u trostepenoj nastavi, slično našoj osnovnoj, srednjoj i višoj nastavi. Prvo obrazovanje učenici su dobijali od učitelja koji se zvao gramatista ili literator, a zatim bi odlazili u školu grammaticus-a i na kraju rhetor-a.
 
Kvintilijan nije uveo nikakve novine u već uhodani grčko-rimski školski sistem. On je prihvatio savremenu praksu i zadržao uokvireno, celokupno obrazovanje ('''''encyclios paideia'''''Kurzivan tekst''). Taj sistem je obuhvatao sedam tzv. slobodnih umetnosti (artes liberales): gramatiku, retoriku, dijalektiku, geometriju, aritmetiku, astronomiju i teoriju muzike, od kojih su u srednjem veku prve tri činile tzv. [[trivium]], a ostale četiri [[quadrivium]].
Rimski školski sitem se odvijao u trostepenoj nastavi, slično našoj osnovnoj, srednjoj i višoj nastavi. Prvo obrazovanje učenici su dobijali od učitelja koji se zvao gramatista ili literator, a zatim bi odlazili u školu [[grammaticus]]-a i na kraju [[rhetor]]-a.
U osnovnoj nastavi se učilo pisanje i čitanje slova i brojeva i osnovni pojmovi računanja. Kvintilijan smatra da je za ovaj uzrast jako važno čitanje lektire i kao najprikladniju smatra basne i lake kratke priče, pri čemu daje prednost grčkim piscima, jer će dečaci dobiti veći podsticaj jačom literaturom, a latinski će zahvaljujući svojoj okolini svakako naučiti.
 
 
 
 
'''o Kvintilijanov stav o gimnastici, filosofiji i istoriji i njihovoj ulozi u obrazovanju besednika'''
4.3 ==='''Kvintilijanov stav o gimnastici, filosofiji i istoriji i njihovoj ulozi u obrazovanju besednika '''===
 
Kvintilijan se nigde nije toliko udaljio od grčkog vaspitnog metoda kao u pitanju fizičkog vaspitanja, koje je u Grčkoj igralo jednu od glavnih uloga ne samo u obrazovanju, nego uopšte u životu. Rimljani su smatrali da je grčka atletika korisna radi vojničkih, higijenskih i rekreativnih ciljeva i nisu joj pridavali toliki značaj u obrazovanju. Kvintilijan nije imao negativan stav prema onim granama sporta koje pospešuju eleganciju govornikovih pokreta, nego protiv onih učitelja koji mnogo vremena troše na mazanje tela uljem i na prekomerna uživanja u vinu i koji u sebi ubijaju duh zbog velike brige o telu.
 
 
'''o O retorici, njenom cilju i predmetu'''
 
4.4 ==='''O retorici, njenom cilju i predmetu '''===
Za samu reč '''rhetorike'''''Kurzivan tekst'' Kvintilijan ne nalazi adekvatan pojam u latinskom jeziku.
 
Za samu reč '''rhetorike''rhetorike'''Kurzivan tekst'' Kvintilijan ne nalazi adekvatan pojam u latinskom jeziku.
On retoriku deli na tri dela: umetnost, umetnika i umetničko delo. Umetnost je nauka o dobrom govoru, umetnik – govornik čiji je cilj da dobro govori, a delo je dobar govor. Dakle, za Kvintilijana je retorika ars bene dicendi, a njen cilj je pravilno govoriti i misliti. On smatra da se govornička veština može postići samo neumornim radom, istrajnim učenjem, raznovrsnim vežbama, čestim probama, udubljivanjem u predmet i osobitom prisutnošću duha. Predmetom retorike smatra sve ono što može biti sadržaj govora.
 
 
==='''o O stilu'''===
 
Teorija stila zauzima jedno od značajnijih mesta u ovom Kvintilijanovom priručniku. Ono što je čini originalnim je odsustvo svakog dogmatizma. Kvintilijan nema nameru da izlaže opšta i važeća pravila za sva vremena. Kvintilijanova teorija stila se temelji na učenjima ranijih teoretičara. On je od njih preuzeo ono što je po njegovom mišljenju bilo najbolje i ispravio i dopunio ih na osnovu svog iskustva.
Kvintilijan je svestan činjenice da nije dovoljno samo pravilno i jasno pisati i govoriti. Da bi govorenje i pisanje bilo efektnije potreban je umetnički element (ornatus), koji mora ostati diskretan, čak i skriven. Kao prvi umetnički element preporučuje živo slikovito predstavljanje stvari smatrajući da ovo umetničko sredstvo podstiče čitaoce i slušaoce na veću pažnju. U umetnička sredstva ove vrste ubraja još emfazu, amplifikaciju i sentenciju.
 
Kvintilijan prihvata tradicionalnu podelu stila na jednostavan ([['''genus subtile''']]), uzvišen ([['''g. grande''']]) i umeren ([['''g. medium''']]).
 
 
 
'''Stilske figure'''
4.6== '''Stilske figure ''' ==
 
 
Kvintilijanovo učenje o stilskim figurama je jedno od najpoznatijih i najsistematičnijih u antičkoj stilskoj tradiciji.
Kvintilijan pod tropom podrazumeva promenu prvobitnog značenja reči u drugo značenje radi stilskog ukrašavanja. Pri definisanju tropa, on nije dao ništa novo, već prihvata definicija većine gramatičara, po kojima je trop prenošenje reči iz vlastitog značenja u neko drugo, koje njima ne pripada.
 
Najstariju definiciju tropa dao je aleksandrijski gramatičar Trifon iz I veka st. ere po kome je trop reč nastala promenom osnovne reči, što odgovara Ciceronovoj definiciji verborum immutatio. Kvintilijan u definiciji tropa upotrebljava dva termina: sermo translatus i verbum translatus. Takav način obeležavanja tropa sledi Aristotelovu oznaku [[''metaphora'''''''Подебљан текстmetaphora''''']].
 
U kategoriju tropa Kvintilijan svrstava: metaforu, koju smatra najobičnijim i najlepšim tropom, sinegdohu, metonimiju, antonomaziju, onomatopeju, katahrezu, metalepsu, epitet u onom slučaju kad je u kombinaciji sa antonomazijom, ironiju, perifrazu, hiperbaton i hiperbolu. O njima podrobno govori u VI poglavlju VIII knjige potkrepljujući objašnjenja raznim primerima.
 
Što se tiče figure (gr. [['''shema''shema'''Kurzivan tekst'']]), Kvintilijan je definiše kao govorni oblik koji se udaljava od običnog i direktnog načina izražavanja i prihvata postojeću podelu na figure misli i figure reči. Figura ne povlači za sobom ni promenu reda reči, ni promenu njihovog osnovnog značenja, kao što je slučaj sa tropom. Kvintilijan govor bez ukrasa poredi sa ukočenim vajarskim oblicima, a figurativni govor sa delima novijih vajara u čijim se oblicima naslućuje pokret i osećanje (motus i affectus). Da bi pojačao svoju argumenaciju Kvintilijan daje primer Mironove statue Diskobola.
 
Kvintilijanovo poređenje figurativnog izraza sa pokretima i afektima u vezi je sa antičkom kategorizacijom načina podvrgavanja jezičkog izraza. Ta podela se kod Kvintilijana zasniva na sledećim delovima: adiectio, detractio, transmutatio, immutatio.
 
 
 
'''O kompoziciji i ritmu'''
4.7== '''O kompoziciji i ritmu ''' ==
 
 
Knjige koje govore o stilu završavaju se dugim raspravljanjem o kompoziciji tj. onom stilskom faktoru koji daje govoru vitalnost i čini ga lepšim i snažnijim. Ovaj deo njegove rasprave smatra se najuspešnijim i najrasvetljenijim. On priznaje uobičajena tri vida razvrstavanja reči: red reči, rečeničnu strukturu i ritam, kome posvećuje najviše pažnje. Ističe da slabije izraze treba stavljati napred, kako bi postepeno rastao emocionalni efekat, da postoji tradicionalni red u izvesnim frazama i da glagol treba da stoji na kraju rečenice, mada nema gramatičkih pravila od kojih se ne može odstupiti kada smisao i snaga rečenice to zahtevaju.
 
 
 
'''Kvintilijanov uzor'''
5== '''Kvintilijanov uzor ''' ==
 
Kvintilijanov ideal je Ciceron, koga je proglasio glavnim i jedinim uzorom svakog besednika, jer ih je nadmašio u svim svojstvima koja se kod svakog pojedinog hvale. Među proznim piscima on zauzima prvo mesto. Kod Kvintijana su najčešći citati i primeri iz Cicerona. Kvintilijan je teorijski obrazložio i u neku ruku stvorio ciceronijanizam u doba kada se Senekina usitnjena rečenica takmičila sa Ciceronovom dugačkom, ritmički uravnoteženom periodom. Međutim, Kvintilijan nije u praksi potpuno odbacio tekovine „novog stila“, čije je ekstremne oblike osuđivao.
 
 
 
'''Kvintilijanov lični stil'''
6== '''Kvintilijanov lični stil ''' ==
 
 
Iako mu je Ciceron bio idol, a Seneka predstavnik svega onoga čega se treba kloniti, ipak je vremenski period od jednog i po veka učinio da se on nije mogao potpuno da se oslobodi tendencija savremenog stila. U Kvintilijanovom stilu se zapaža nekoliko markantnih crta koje ga odvajaju od njegovog učitelja ne samo po upotrebi reči, nego i u rečeničnoj konstrukciji. On je, kako sam kaže, morao da se povinuje zahtevima i ukusu svojih savremenika. Njegov stil se odlikuje, iako ne u onoj meri kao kod drugih pisaca tzv. srebrnog latiniteta, antitetičnim, poentiranim, iseckanim i sentencioznim izrazom.
 
 
 
== '''Epilog''' ==
 
 
Iako je Kvintilijan, prvi profesionalni učitelj retorike, bio dvorski čovek za vreme Domicijanovog krvavog apsolutizma, u kome su gonjeni ne samo hrišćani nego i filosofi, naročito stoičari i popularni putujući učitelji – kiničari, on nije bio političar, niti borac za republikanske ideale. Nije bio ni filosof u grčkom smislu. Ono po čemu čovečanstvo treba da ga pamti, izuzimajući njegove ogromne zasluge na polju retorike, jesu njegovi humani pedagoški principi, koji i danas nalaze primenu širom sveta.
 
 
== LITERATURA: ==
 
 
M. Budimir, M. Flašar, Pregled rimske književnosti: de auctoribus Romanis, V izdanje, Univerzitet u Beogradu, 1996.
3

izmjene