Свети [[Nikolaj Velimirović|епископ Николај]] о овом свецу у “Охридском Прологу” пише следеће:
“''…Св. Урош цар Српски. Син цара Душана. Царовао у тешко време распада царства српског.<br>Кротак, побожан и благ он није хтео силом потчињавати необуздане великаше, међу којима је<br>најнеобузданији био Вукашин, који доброме цару главе дође. Мученички пострада добри Урош 2.<br>децембра 1367. год. У својој 31. години. Од људи убијен он би од бога прослављен. Његове<br>чудотворне мошти почивале су у манастиру Јазику у Фрушкој Гори, одакле су за време другог<br>светског рата (1942 г.) пренете у Београд и положене у саборну цркву поред тела кнеза Лазара<br>и деспота Стефана Шиљановића. За време овога доброг цара сазидан је манастир св. Наум на<br>Охридском језеру; сазида га Урошев великаш Гргур.''”
Одавде видимо да постоје одређена неслагања око године смрти, али се углавном узима 1371.
