Perikle – razlika između verzija
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
m +infobox biografija |
m Bot: ispravljena preusmerenja |
||
Red 15:
}}
'''Perikle''' ili '''Periklo''' ([[Grčki jezik|grč]]. Περικλῆς, 495–429. st. e.) je bio [[
== Mladost ==
Perikle je na čelo atinske [[
Perikle je rođen tokom prve generacije koja je mogla koristiti novo oružje – glas u narodnoj skupštini – protiv starih moćnih porodica. Njegov otac, Ksantip, tipičan pripadnik ove generacije, gotovo sigurno član stare i ugledne porodice, počeo je svoju političku karijeru "dinastijskim" brakom sa jednom članicom kontroverzne porodice [[Almeonidi|Alkmeonida]]. Uskoro je napustio njihovu političku poziciju, verovatno se razišavši sa njima po pitanju odnosa sa [[Pesrija|Persijom]], te je pošao novom stazom sudskog gonjenja kao političkog oružja. Možda zbog toga što nije dobio širu narodnu podršku, Ksantip je kažnjen [[Ostrakizam|ostrakizmom]] 484. godine, mada se vratio posle opšte [[Amnestija|amnestije]] 480. godine, pa je i zapovedao atinskim snagama [[Bitka kod Mikale|kod Mikale]] 479. godine. Umro je verovatno ubrzo posle toga. Perikle je možda od njega nasledio privrženost demokratiji, kao što je od njega nasledio i zemljište u [[Deme|demi]] Holargu, severno od grada Atine, koje ga je stavljalo veoma visoko, mada ne i u sam vrh, u atinskoj piramidi bogatstva. Periklova majka Agarista, pošto je bila iz porodice Alkmeonida, obezbedila mu je odnose sa ličnostima čija je politička vrednost bila u opadanju, a u nasleđe mu je ostavila i prokletstvo svoje porodice, njihov verski usud koji su njegovi neprijatelji ponekada koristili protiv njega.
Jedino ime koje se pominje u vezi sa Periklovim ranim obrazovanjem jeste ime Damona, učitelja [[Muzika|muzike]], čiji se uticaj, kažu izvori, nije ograničio samo na muziku. Takođe je pažljivo pratio predavanja [[Presokratovci|presokratskih filozofa]] [[Zenon iz Eleje|Zenona iz Eleje]] i [[Anaksagora|Anaksagore iz Klazomene]]. Kasnije, već kao rukovodilac atinske države, Perikle je stalno održavao tesne odnose sa najnaprednijim i najtalentovanijim ljudima svog vremena – sa [[
U svojoj političkoj delatnosti Perikle je od samog početka prišao demokratskom pokretu, onim srednjim slojevima [[demos]]a – [[Trgovina|trgovcima]], brodovlasnicima, vlasnicima [[Zanatstvo|zanatskih]] radionica, srednjim, pa čak i sitnim zemljoposednicima – koji su bili zainteresovani za razvoj pomorske moći Atine, za učvršćenje njenih trgovinskih veza, za razvoj pomorske trgovine i koji su ranije podržavali [[Temistokle|Temistokla]], a zatim Efijalta.
Red 37:
Kao drugi dokaz demokratizacije atinskog državnog uređenja služi širenje običaja da se za čitav niz dužnosti službena lica biraju [[žreb]]om, umesto glasanjem, kako u birani ranije. Pomoću kocke popunjavane su gotovo sve dužnosti, osim dužnosti stratega i onih za koje je bilo potrebno stručno znanje.
U ovo doba uvedeno je i nagrađivanje rada za obavljanje javnih funkcija, koje je vršeno iz sredstava državne blagajne. To je otpočelo na osnovu Periklovog zakona o platama [[
Plaćanje rada na državnim dužnostima pružilo je masi atinskih građana mogućnost da aktivno koriste svoja [[politička pra]]va. Otada je svaki, pa i najsiromašniji građanin Atine mogao da gotovo sve svoje vreme posveti javnim poslovima. Tako su, na primer, počeli da porotnike biraju prvenstveno iz najsiromašnijih slojeva atinskog stanovništva – učešće u radu suda za mnoge je građane postalo izvor prihoda za život. Ovi izdaci iznosili su relativno mali procenat u stavci rashoda atinskog budžeta. Atinska država je lako podnosila takve izdatke, jer je stajala na čelu [[
Značajan je Periklov zakon o sastavu atinskog građanstva, donesen 451/0. godine. Pre tog zakona atinskim građaninom smatran je onaj kome je otac bio atinski građanin koji je priznao novorođenče, nad njim izvršio određene obrede i uveo ga u spisak građana svoje [[deme]]. Majka novorođenčeta pri tome nije morala da bude atinska građanka. Prerastanje Atine u jedan od najvećih [[Politika|političkih]], [[Kultura|kulturnih]] i [[Ekonomija|ekonomskih]] centara Grčke učinilo je da je ona postala privlačna tačka za građane drugih gradova; sva dobra koja su uživali atinski punopravni građani prirodno su kod mnogih drugih izazvala želju da se orode sa Atinjanima ili na bilo koji drugi način uključe u njihove redove. Međutim, finansijske mogućnosti atinske države nisu bile neograničene. Porast broja atinskih građana ugrožavao je tako njihove privilegije. Zato je Perikle 451/0. godine doneo zakon, prema kome se za sticanje atinskog građanstva postavljaju drugi uslovi: od sada je prava atinskog građanina dobijao samo onaj čiji su i otac i majka po svom rođenju spadali među prave Atinjane. Suština tog zakona najjasnije se ispoljila 444. godine, kada je [[Egipat|egipatski]] vladar [[Psametih]] poslao na poklon atinskom demosu 40.000 [[medimn]]i pšenice koju je trebalo podeliti građanima. Upravo su tada sa svih strana počele da stižu tužbe i atinski sud bio je pretrpan mnoštvom parnica o nezakonito rođenima. Rezultat tih procesa bilo je osetno smanjenje broja onih koji imaju pravo na dobijanje žita; time je povećan deo koji pripada punopravnim građanima.
Red 45:
== Državno uređenje ==
Puna [[Zakonodavna vlast|zakonodavna]], [[Izvršna vlast|izvršna]] i [[sudska vlast]] pripadala je u Periklovo doba svim punopravnim građanima koji su bili organizovani u narodnu skupštinu – [[Atinska skupština|eklesiju]]. Eklesija, koja se okupljala na brežuljku [[Pniks]]u otprilike svakih deset dana, nije svoja prava ni na koga prenosila, već ih je koristila neposredno. Pravo učešća u skupštini imali su svi punopravni muškarci koji su navršili trideset godina života. Svakom učesniku bila je zagarantovana [[sloboda govora]] i [[zakonodavna inicijativa]]. Svako je mogao istupiti s bilo kakvim predlogom, s kritikom svakog od službenih lica ili već prihvaćene i sprovedene mere, svakog zakonskog projekta. Teško je stoga tačno definisati krug pitanja kojima se bavila eklesija. Raspolažući neograničenim pravima, ona je mogla raspravljati o bilo kojem pitanju, bilo da je spadalo u delokrug sudstva ili nekog od službenih lica. U praksi eklesije od najvećeg su značaja bili sledeći poslovi: izbor stratega i drugih viših vojnih funkcionera, [[objava rata]], [[sklapanje mira]], zaključivanje saveza i druga pitanja [[
Struktura [[Veće pet stotina|Veća pet stotina]], čije su se sednice održavale svaki dan, i to obično u većnici ([[buleuterion]]) na [[Atinska agora|agori]], bila je uglavnom ista kao i u vreme [[Klisten]]a. Ono se sastojalo od predstavnika deset [[fila]], po 50 [[pritan]]a iz svake. Pritani su redom obavljali svoje funkcije, po strogo utvrđenom redu prema kome je i godina bila podeljena na deset delova. Funkcije veća sastojale su se u pripremama predmeta za narodnu skupštinu i rešavanju nekih pitanja drugorazrednog značaja između dva zasedanja eklesije. Na samoj skupštini takođe su bila u delokrugu Veća pitanja predsedavanja, određivanja roka za saziv idućeg zasedanja skupštine, sastavljanja dnevnog reda itd. Nijedno pitanje nije se moglo pretresati u narodnoj skupštini dok se prethodno o njemu ne izjasni Veće. Ali time Veće ni u kojem slučaju nije stajalo iznad skuštine. Tu se zapravo radi o proceduri koja je uslovljena time što skupština zbog svoje glomaznosti nije mogla da pretresa pitanja s potrebnom pažnjom i ozbiljnošću ako ona nisu bila unapred obrađena. Veće se moralo starati i o tome da se izvrše odluke narodne skupštine. Osim toga, ono je posredovalo u poslovima sa drugim državama, uvodilo u narodnu skupštinu poslanstva, sklapalo i [[Zakletva|zakletvom]] potvrđivalo ugovore. Ono je takođe primalo izveštaje od raznih činovnika, davalo im uputstva i moglo ih kazniti novčanom kaznom do iznosa od 500 [[Grčki novac|drahmi]]. Veće je za svoj rad bilo odgovorno; ako nije bilo prigovora, na kraju mandata dobijalo je počasni venac.
Atinski sud [[Porota|porotnika]] – [[heliaia|helijeja]] – i po svojoj strukturi, i po svojim funkcijama, i po osobenostima načina rada, predstavljao je jedinstvenu instituciju. Helijeja je brojala 6.000 porotnika, koji su bili podeljeni u deset [[dikasterija]], po 500 ljudi u svakoj (po 100 porotnika u svakoj dikasteriji smatrano je rezervom). Da bi se sprečilo podmićivanje, sudski predmeti su dikasterijama raspoređivani žrebom. U naročito važnim slučajevima sastavljane su po dve, čak i po tri dikasterije, radi pretresanja jednog predmeta. Sudski proces u helijeji bio je izgrađen na principu takmišenja ''(agon)''. Porotnici bi saslušali i podnosioca tužbe i tuženog i svedoke, dozvoljavali su im da se svađaju na licu mesta; kad bi porotnicima cela stvar postala jasna, pristupali su glasanju. Pri tome, atinski sud nije poznavao specijalne tužioce. Optužbu u bilo kom predmetu – čak i u slučaju kada se radi o interesima države – podnosio je i branio svako ko je hteo. Principijelno se smatralo da su državni interesi pitanja koja treba da leže na srcu svakog građanina, pa je prema tome svako imao dužnost i pravo da istupi u njihovu odbranu na sudu. Nije bilo ni profesionalnih branilaca: svaki građanin morao je da se brani sam. U slučaju da se neko osećao nesposobnim da to učini, obraćao se stručnjaku ([[logograf]]u) i zatim je učio napamet govor koji bi mu on napisao. Karakterističan je odnos atinskog suda prema [[Ropstvo|robovima]]. Ako je neki rob morao da istupi kao svedok, po zakonu je morao svoj iskaz dati samo uz mučenje. Ako bi rob pri tome umro, njegovom vlasniku bila bi nadoknađena vrednost – materijalna šteta pričinjena sudskim procesom.
Od službenih lica koja su svoja ovlašćenja dobijala svake godine putem izbora u narodnoj skupštini najveći značaj imao je kolegijum desetorice [[Atinski stratezi|stratega]]. Na tu dužnost počev od 444. godine, pa tokom daljih 15 godina, biran je i sam Perikle ponovo svake godine. U vreme Perikla stratezi nisu primali platu, pa su na tu dužnost mogli pretendovati samo imućni ljudi. U rukama stratega bila su koncentrisane najvažnije funkcije administrativne, izvršne i vojne vlasti. Stratezi su komandovali atinskom [[Mornarica|flotom]] i vojskom, obavljali su sve poslove spoljne politike atinske države i predstavljali su je u [[
Pre stupanja na dužnost svaki je službenik morao da prođe neku vrstu ispita (dokimasia), koji vrši sud, samo su arhonte ispitivali i Veće pet stotina i sud, a članove Veća bivši saziv Veća. Tom prilikom proveravalo se da li je službenik pravi građanin, da li je ispunio svoje građanske dužnosti, da li neporočan itd., što je sve trebalo dokazati svedocima. Za neke su se službe tražila i posebna svojstva: tako se za arhonte tražilo da im dedovi i s očeve i s majčine strane budu građani; za stratege – da su oženjeni i da imaju posed u [[Atika|Atici]]. Nakon službe svaki je službenik polagao račun: dok nije položio račun on nije od svoje imovine mogao nikome ništa dati ni iz zemlje otići.
Red 59:
Važno je takođe da se razmotri pitanje opštih garancija za stabilnost poretka u doba Perikla. Kao što je rečeno, atinska narodna skupština koja se sastajala svakih deset dana imala je vrhovnu vlast u državi. Prema tome, ona je raspolagala i pravom da menja osnovne državne [[zakon]]e, koji su činili njen [[ustav]]. Stoga se, teorijski gledano, opasnost bitnih promena postojećeg državnog poretka javljala sa svakim sastankom građana na Pniksu. Da bi se sprečila ta opasnost, u Atini su postojale posebne institucije koje su atinskom ustavu garantovale izvesnu trajnost.
Najvažnija među njima bila je institucija '''γραφὴ παρανόμων''', tj. "tužba protiv onih koji su predložili loše zakone". Svaki građanin koji je želeo da pokrene ovu tužbu o tome je davao izjavu u skupštini. Zatim je morao da se zakune da neće to svoje pravo koristiti na štetu atinskog naroda, i posle toga bi on sam iznosio prigovor na bilo koji predlog koji je iznesen u skupštini ili na zakon koji je već bio usvojen, a koji je, po njegovom mišljenju, u suprotnosti sa postojećim zakonodavstvom. Takav prigovor odmah je obustavljao vrednost predloga, odluke ili zakona, a cela stvar ustupana je narodnom sudu – helijeji. U sudu je podnosilac pritužbe pred sudijama porotnicima dokazivao osnovanost svog protesta prema pravilima takmičarskog procesa. Kao branilac osporenog predloga, odluke ili zakona nastupao je onaj građanin koji ih je u svoje vreme podneo narodnoj skupštini ili posebna komisija koja je stvar sprovela u narodnoj skupštini. Saslušavši obe strane, sudije su donosile odluku. Ako je pritužba bila prihvaćena kao osnovana, onda su se osporeni zakon ili odluka ukidali, a građanin koji ih je u svoje vreme predložio odmah se pozivao na odgovornost pred sudom "zato što je sugrađane doveo u zabludu". Sud ga je mogao osuditi na veću novčanu kaznu ili na još strožiju kaznu uključujući i [[egzil|progonstvo]] ili [[Smrtna kazna|smrtnu kaznu]]. Danas se često upotrebljava čuvena Periklova rečenica koju je izgovorio za vreme jednog suđenja: "Ljudi nemojte krv prolivati, kad sve može lepa reč da učini".
Na taj način, za svaki svoj predlog u narodnoj skupštini građanin je odgovarao svojom imovinom i životom, i nije bio odgovoran samo pred organima države već i pred svakim drugim atinskim građaninom. Međutim, u korišćenju prava pritužbe svakog građanina na protivzakonitosti bile su moguće i zloupotrebe: bilo je i takvih koji su hteli da koriste pravo "grafe paranomon" u cilju nanošenja štete [[Država|državi]]. Takva mogućnost takođe je bila predviđena atinskim zakonodavstvom: ako je helijeja odbacila pritužbu podnesenu putem "grafe paranomon" i ako je za njenog podnosioca glasalo manje od jedne trećine porotnika, onda su tog podnosioca na licu mesta pozivali na sudsku odgovornost zbog neosnovanosti pritužbe i mogli su mu izreći srogu kaznu.
Red 67:
Ne treba zaboraviti da atinske [[Žena|žene]] – da se i ne govori o robovima – nisu imale nikakvih političkih prava. Punopravnih građana u atinskoj državi nije bilo više od 15–20 odsto celokupnog stanovništva. Ali od onih koji su ulazili u sastav privilegovane manjine svi ni izdaleka nisu imali stvarne mogućnosti da koriste svoja prava. Učešće običnih građana u narodnoj skupštini za vreme Perikla nije plaćano davanjem neke pomoći iz državne blagajne. Zato svi oni koji su živeli od svog rada nisu mogli da svakih deset dana po više časova provedu na Pniksu. Još manje mogućnosti za to imali su atički seljaci: da posete narodnu skupštinu, morali su doći u grad, a u periodu intenzivnih poljskih radova mali broj seljaka mogao je sebi priuštiti to da napusti polja. Zbog svega toga, iako je celokupan broj atinskog građanstva iznosio oko 30–35 hiljada ljudi, broj učesnika u narodnoj skupštini izgleda da nije prelazio 2–3 hiljade, a samo u nekim naročitim slučajevima okupljalo se više građana.
Međutim, u antičkom državnom pravu nije postojao pojam [[kvorum]]a. Neposredno učešće u narodnoj skupštini shvatano je kao pravo, a ne kao obaveza. Zato, ako neko od građana nije dolazio na zasedanje skupštine, smatralo se da na neki način prenosi svoje pravo na prisutne, i odluka eklesije imale su zakonsku snagu bez obzira na broj građana koji su je doneli. Tako se desilo da je atinska skupština, posebno za vreme [[Peloponeski rat|peloponeskog rata]], često donosila sasvim slučajne odluke koje su bile u suprotnosti sa interesima države i opštim kursom njene politike. Među funkcionerima biranim žrebom ili glasanjem u skupštini često su se mogli naći nezgodni ljudi i ljudi nesposobni za obavljanje dužnosti na koju su izabrani: njihova jedina prednost sastojala se u tome što su na dan izbora prisustvovali zasedanju na Pniksu. Takođe, zahvaljujući činjenici da služba stratega nije bila plaćena, nju su mogli vršiti samo bogati građani, koji često nisu bili naročito privrženi [[
Jasno je da su protivnici atinske demokratije nastojali da iskoriste slabe strane državnog uređenja za svoje interese. Oni se nisu mirili sa porazom i na sve moguće načine pokušavali su da vrate svoje izgubljene povlastice. Posle [[Kimon]]ove smrti njihov je vođa postao [[Tukidid iz Alopeke]], Milesijin sin, koji je u eklesiji redovno istupao protiv Perikla. Perikle je, međutim, odneo pobedu i putem ostrakizma prognao Tukidida iz Atine. Ali, oligarhijski elementi ni posle toga nisu položili oružje. Istina, uspeh u borbi protiv demokratije mogli su postići tek u godinama teških potresa u doba peloponeskog rata, tj. posle Periklove smrti.
Perikle se istovremeno sukobljavao i sa opozicijom u samoj demokratiji. Najsiromašniji slojevi Atinjana smatrali su da sprovedene reforme nisu dovoljne; oni su težili ka radikalnijem državnom preobražaju, prebacujući Periklu preteranu neodlučnost i umerenost. Periklova vlada morala je da računa s takvim raspoloženjima; imajući ih u vidu, ona je sprovodila specijalne mere. Za vreme Perikla, na primer, veliki razmah postigla je izgradnja javnih objekata. Ostvarena je davnašnja [[
== Vanjski linkovi ==
| |||