Akvarel – razlika između verzija

Papir se najpre navlaži čistom vodom pomoću [[kist]]a, [[sunđer]]a ili pamučne krpice preko cele površine, a moguće je ovlažiti samo delove papira na kojima želimo efekte prelivanja i spontanog mešanja boja. Nove mogućnosti likovnog izraza dobijamo tako što ostavimo sliku da se osuši te onda možemo da nastavimo sa slikanjem.

 

Akvarel je poznat još u starom [[Egipat|Egiptu]], gde su ga izrađivali na [[papirus]]u, u [[Kina|Kini]] na papiru i svili. Poznat je i u strom [[Japan]]u, [[Indija|Indiji]] i [[Persija|Persiji]]. Akvarel su negovali antički Grci i Rimljani, a javlja se i u starhrišćanskoj umetnosti. Preko Vizantijskih slikara prelazi u srednjevekovne [[samostan]]e u celoj Evropi. Brojni [[misal]]i, [[psaltir]]i, [[brevijar]]i i hronike toga vremena iluminirane su [[minijatura]]ma, [[inicijali]]ma i [[ornamenti]]ma, rađenim vodenim bojama.

 

 

U [[19. vek]]u u tehnici akvarela vodi [[Francuska]]:[[Teodor Žeriko]], [[Ežen Delakroa]], [[Onore Domije]], [[Eduar Mane]], [[Pjer Ogist Renoar]], [[Pol Sezan]].

U 20. veku ovom tehnikom se služe [[Anri Matis]], [[Andre Dionaje de Segonzak]], [[Pol Sinjak]], [[Moris de Vlamenik]], i dr. Nemsčkim ekspresionistima posle [[Prvi vetski rat|Prvog svetskog rata]] akvarel je gotovo glavno slikarsko sredstvo:[[Franc Mark]], [[Georg Gros]], [[Maks Pehštajn]], [[Pol Kle]] i dr.

 

 

* Deo o razvoju akvarela Opća enciklopedija JLZ Zagreb 1977

 

[[sq:Akuareli]]

[[sr:Акварел]]

[[sv:Akvarell]]

[[te:నీటి వర్ణ చిత్రాలు]]