Che Guevara – razlika između verzija

 

'''Ernesto Gevara de la Serna''', poznatiji kao '''Che Guevara''' ili samo '''Che'''; rođen [[14. jun]]a [[1928]]. u mestu [[Rosario]], u [[Argentina|Argentini]], ubijen [[9. oktobar|9. oktobra]] [[1967]]. u selu [[La Igera]], u [[Bolivija|bolivijskoj]] provinciji [[Valje Grande]]) bio je [[marksizam|marksistički]] [[revolucija|revolucionar]], [[kuba]]nski [[gerila|gerilski]] vođa i teoretičar, lekar, diplomata i pisac.

Časopis „[[Tajm]]“ proglasio je Gevaru jednim od 20 najvećih svetskih ikona i heroja u okviru 100 najuticajnijih ljudi sveta 20. veka,<ref>{{cite news|publisher=Time|url=http://www.time.com/time/time100/heroes/profile/guevara01.html|title=Time 100: Che Guevara|year=1999|month=June|day=14|first=Ariel|last=Dorfman|accessdate=27. maja 2009}}</ref> a čuvenu fotografiju Gevare (desno), koju je načinio [[Alberto Korda Dijaz|Alberto „Korda“ Dijaz]], Akademija umetnosti u Merilendu proglasila je „najpoznatijom fotografijom na svetu i simbolom dvadesetog veka“.<ref>Akademija umetnosti u Merilendu, prenosi BBC: [http://news.bbc.co.uk/2/hi/americas/1352650.stm Che Guevara photographer dies]. Dobavljeno dana 28. maja 2009.</ref>

 

[[Datoteka:CheG1951.jpg|thumb|thumb|right|200px|22-godišnji Gevara, 1951. godine u Argentini. Fotografiju je načinio njegov otac.]]

Ernesto Gevara de la Serna je rođen u dobrostojećoj porodici [[Španija|špansko]]-[[Irska|irskog]] porekla.<ref name="kirjasto">[http://www.kirjasto.sci.fi/guevar.htm kirjasto.sci.fi: Če Gevara — kratka biografija]. Dobavljeno dana 26. maja 2009.</ref><ref name="lalic26">Lalić 2006, str. 26. [[#refLalic2006|↓]]</ref> Njegov otac, Ernesto Rafael Gevara Linč, potiče iz špansko-irske porodice (majka mu je bila Irkinja<ref name="lalic26"/>), bio je arhitekta po struci,<ref name="lalic26"/> i pripadao je argentinskoj [[oligarhija|oligarhiji]]. Njegova majka, Selija de la Serna, bila je španskog porekla.<ref name="lalic26"/> Ernesto je bio najstariji od petoro dece. Dve godine posle rođenja ustanovljeno je da Ernesto boluje od [[astma|astme]]; lečenje nije pomoglo, te su roditelji odlučili da se iz vlažnog [[Buenos Ajres]]a presele u [[Kordoba|Kordobu]], u varoš Alta Grasija, u unutrašnjosti zemlje. Iako je patio od napada astme, koji su kasnije čak i drastično uticali na njegov život, Ernesto se istakao kao sportista, često plivajući, igrajući [[fudbal]], [[golf]] i [[ragbi]].<ref>Sandison 1998, str. 8. [[#refSandison1998|↓]]</ref> Njegov drug Alberto Granado opisivao je kasnije kako je Ernesto imao čudnu tendenciju da šokira ljude: „...imao je nekoliko nadimaka. Zvali su ga »El Loko« ({{jez-špa|El Loco}}, „Ludi“) Gevara. ... Hvalio se kako se retko kupa, na primer. Zvali su ga i »Čančo« ({{jez-špa|Chancho}}, „svinja“). Znao je i da kaže: »Ima 6 meseci kako nisam oprao ovu ragbi-majicu«...“.<ref>Anderson 1997, str. 36. [[#refAnderson1997|↓]]</ref> U Kordobi je završio gimnaziju, a kad mu je bilo 19 godina, porodica se ponovo vratila u Buenos Ajres da bi Ernesto upisao medicinski fakultet, [[1948]]. godine.

Za vreme studija pozvan je na [[regrutacija|regrutaciju]] i nalaz vojne komisije je bio da je mladić „delikatnog zdravlja, sa hroničnom astmom, nesposoban za vojnu službu“.<ref name="lalic27">Lalić 2006, str. 27. [[#refLalic2006|↓]]</ref><ref>[http://www.hyperhistory.net/apwh/bios/b4guevara_che.htm HyperHistory.net: Guevara, Che Ernesto]: „...[Guevara] applied for the Argentine army before applying for university, but was rejected because of his asthma.“. Dobavljeno dana 26. maja 2009.</ref>

 

[[Datoteka:Norton 500 Manx 1961.jpg|thumb|thumb|right|200px|Primerak motocikla marke „Norton 500“ iz 1961. godine, kakvim je Gevara, zajedno sa svojim drugom Albertom Granadom, pošao na svoju prvu „turneju“ po Južnoj Americi.]]

Dana [[23. oktobar|23. oktobra]] [[1951]], još uvek ne završivši fakultet, Ernesto je iz Buenos Ajresa otputovao u Kordobu, odakle je sa starim drugom Albertom Granadom krenuo na putovanje ka severu. Krenuli su svojim starim motociklom, marke „Norton 500“,<ref name="kirjasto"/> kojem su dali nadimak „La Poderosa“ (na španskom: „Moćna“).<ref name="lalic27"/>

Za sve ovo vreme, Ernesto je pisao svoj dnevnik putovanja, tzv. „Dnevnik motocikliste“ ({{jez-špa|Diarios de motocicleta}}), koji je godinama kasnije postao dobro prodavan širom sveta u izdanju [[Njujork tajms]]a,<ref>[http://query.nytimes.com/gst/fullpage.html?res=9D03E5D6123DF934A35752C1A9629C8B63&scp=5&sq=motorcycle+diaries+Ernesto+(Che)+Guevara&st=nyt Bestseleri „Njujork tajmsa“], 7. novembar 2004.</ref> 2004. godine se pretočio i na filmsko platno, pod imenom „[[Dnevnik motocikliste (film)|Dnevnik motocikliste]]“. Gevara je docnije govorio kako je kroz putovanja kroz [[Latinska Amerika|Latinsku Ameriku]] doživeo „bliski susret sa siromaštvom, glađu i bolestima“, skupa sa „nemogućnošću lečenja deteta zbog nedostatka novca“ i „zatupljivanjem od stalne gladi i kažnjavanja“, koje vodi ka tome da otac „prihvati gubitak sina kao nevažnu nezgodu“. Gevara je kasnije takođe navodio da ga je upravo ovo iskustvo navelo na zaključak da, ako želi da pomogne ovim ljudima, mora napustiti carstvo medicine i razmisliti o političkoj areni oružane borbe.<ref>[http://www.marxists.org/archive/guevara/1960/08/19.htm On Revolutionary Medicine]; Gevarino obraćanje kubanskoj vojsci 19. avgusta 1960.</ref>

 

Vratio se u [[Buenos Ajres]] [[31. avgust]]a, a studije završio [[11. april]]a [[1953]]. godine. Od 30 predmeta koje je polagao, 18 ocena su glasile „dovoljan“, 8 „dobar“, a samo 4 „odličan“.<ref name="lalic29">Lalić 2006, str. 29. [[#refLalic2006|↓]]</ref> Završivši fakultet, Ernesto je roditeljima objavio da ponovo kreće na put — na „severnu turneju“ koja će obuhvatiti skoro sve zemlje Latinske Amerike na obali [[Veliki tihi okean|Tihog okeana]], severno od Argentine: [[Bolivija|Boliviju]], [[Peru]], [[Ekvador]], [[Kolumbija|Kolumbiju]] i [[Srednja Amerika|Srednju Ameriku]].<ref name="lalic29"/> Na put je krenuo 7. jula 1953, sa svojim drugom Karlosom Galikom Fererom. Stigavši u Boliviju, u La Paz, on je uskoro upoznao Alberta Rohoa, po profesiji advokata, a po političkim stavovima levičara koji je iz Argentine pobegao zbog političkog progona. Tamo je Roho bio uhapšen pod optužbom za terorizam, ali je uspeo da pobegne iz zatvora, domogne se ambasade [[Gvatemala|Gvatemale]] i pobegne u Čile, a zatim u La Paz (gde je i upoznao Gevaru). Odatle je planirao da ide u Gvatemalu, gde je na vlasti bio [[Hakobo Arbens]], tada jedini demokratski izabran predsednik u Centralnoj Americi.<ref name="lalic29"/> U literaturi se spominje da je možda upravo Roho u ovom periodu „izoštrio“ Gevarine „revolucionarne nagone“, i da ga je on podstakao da otputuju na svoje sledeće odredište — Gvatemalu — gde su se, po Rohovim rečima, dešavale „nove i interesantne stvari“.<ref name="lalic29"/> Iako isprva planirajući da iz La Paza dođe do [[Venecuela|Venecuele]], u [[Karakas]], Gevara se predomislio i skupa sa Rohom otputovao preko [[Panama|Paname]] u [[Gvatemala|Gvatemalu]]. Njegov drug Galika odlučio je da ostane u [[Lima|Limi]], glavnom gradu [[Peru]]a.

 

Nakon skidanja Arbensa sa vlasti, Gevara se opet prijavio da se bori na strani Arbensa, ali cela akcija je opet bila neuspešna, i Arbens je pobegao, potraživši utočište u ambasadi Meksika.{{napomena|U svojoj knjizi „[[#refLalic2006|Če Gevara]]“, Borislav Lalić na 52. strani navodi: „Če Gevara nije stigao u Meksiko iz Gvatemale kao »pečeni revolucionar«, jer u Gvatemali revolucije nije ni bilo, ali je u njemu sve više sazrevalo uverenje da mu lekarska diploma neće biti životna sudbina“.}} Novi režim je brzo proterao sve levičarski-orijentisane intelektualce.<ref name="lalic49"/> Ernestova poznanica Hilda Gadea je prvo zatvorena, a kad je puštena, morala je pod hitno da napusti zemlju. Ernesto se spasio u ambasadi Argentine, gde je ostao dok nije dobio pasoš pomoću kojeg je na bezbedan način mogao dopreti do [[Meksiko|Meksika]]. S ovog putovanja, Gevara je jednom prilikom pisao svojoj tetki Beatris: „Na slici našeg voljenog druga [[Josif Staljin|Staljina]] zakleo sam se da neću predahnuti pre nego ta kapitalistička hobotnica bude uništena“.<ref>Taibo 1999, str. 31. [[#refTaibo1999|↓]]</ref>

 

[[Datoteka:Che Guevara - 2do Viaje - 1953-55.png|thumb|left|thumb|200px|Mapa Čeovog putovanja od 1953. do 1956, uključujući put u Gvatemalu i Meksiko, a na kraju putovanje brodom na Kubu, sa Kastrom i njegovim revolucionarima.]]

Početkom [[1955]]. godine radio je kao doktor u bolnici u [[Meksiko (grad)|Meksiku]]. Tu je u junu iste godine upoznao [[Raul Kastro|Raula Kastra]], koji će ga kasnije upoznati sa [[Fidel Kastro|Fidelom Kastrom]]. Tokom prve noći u kojoj je upoznao Kastra, Gevara je potvrdio da je upravo ova kubanska revolucionarna borba ta koju je tražio, i potpisao učlanjenje u pokret „26. jul“.<ref>Taibo 1999, str. 55. [[#refTaibo1999|↓]]</ref> U ovom periodu, Gevara je dobio i svoj čuveni nadimak „Če“.{{napomena|Nadimkom „Če“ u Meksiku, i celoj Latinskoj Americi, inače često zovu Argentince, jer je u Argentini to svakodnevna uzrečica-poštapalica. U srpskom jeziku to bi bilo nešto poput „druže“, „ortak“, „bre“.}}

Kastrova vojska je [[8. januar]]a 1959, nakon više od dve godine vojevanja po šumama Sijere Maestre, trijumfalno umarširala u [[Havana|Havanu]].

 

Nakon pobede revolucije, Če je [[9. februar]]a dobio počasno kubansko državljanstvo.<ref>Anderson 1997, str. 397. [[#refAnderson1997|↓]]</ref> Najpre je postavljen za direktora Centralne banke Kube, a kasnije i za ministra industrije.

 

Kastrova vlada je, prema onima koje su smatrali ratnim zločincima, uhapšenim za vreme i nakon pobede revolucije, sprovodila mere slične onima koje su sprovođene u [[Nirnberški proces|Nirnberškom procesu]] nakon [[Drugi svetski rat|Drugog svetskog rata]].<ref>Gómez 1991, str. 115-116. [[#refGomez1991|↓]]</ref> To je značilo smrtnu kaznu za izuzetno teške zločine, bilo da su podržavali revoluciju ili vlast oborenog diktatora. Po izvorima iz kubanskog ministarstva pravde, to je imalo podršku od većine stanovništva. Da bi ove mere sproveo, Kastro je imenovao Če Gevaru upravnikom zatvora „La Kabana“ ({{jez-špa|La Cabaña}}); na toj funkciji je bio 3 meseca, od 2. januara do 12. juna 1959.<ref>Anderson 1997, str. 372, 425. [[#refAnderson1997|↓]]</ref> Gevara je bio zadužen za čišćenje u vojsci koja je do tada bila pod Batistinom vlašću i učvršćivanje pobede sprovodeći „revolucionarnu pravdu“ nad onima koji su se smatrali izdajnicima, špijunima ili ratnim zločincima.<ref>Anderson 1997, str. 376. [[#refAnderson1997|↓]]</ref> Vršeći dužnost upravnika zatvora, Gevara je razmatrao zahteve za pomilovanje. U nekim slučajevima, smrtna kazna se izvršavala streljanjem. Ministar pravde u novoj vladi, Raul Gomez Treto, smatrao je da je ukidanje ograničenja nad smrtnom kaznom bilo opravdano, jer je sprečavalo da nezadovoljni građani uzmu pravdu u svoje ruke, kao što se već dešavalo u prošlosti. Imajući u vidu 20.000 ljudi koje su ubili Batista i njegovi saučesnici za vreme svoje vladavine,<ref>Niess 2007, str. 61. [[#refNiess2007|↓]]</ref> istraživanje javnosti je pokazalo da 93% naroda to podržava,<ref>Taibo 1999, str. 267. [[#refTaibo1999|↓]]</ref> tako da su mere ministarstva pravde izvršene bez nezadovoljstava u zemlji. Iako se tačan broj kažnjenih smrtnom kaznom razlikuje od izvora do izvora, procenjuje se da je oko 200 ljudi ubijeno u ovo vreme.{{napomena|[[#refAnderson1997|Anderson (1997)]] navodi da je broj kažnjenih smrtnom kaznom, konkretno u zatvoru „La Kabana“, bio 55 (str. 387). Takođe navodi da je ukupan broj zvanično ubijenih širom Kube bio nekoliko stotina (str. 387). Armando Lago se u svom manuskriptu sa tačnim imenima i prezimenima pogubljenih od 1957. do 1959. slaže sa ovim brojevima, navodeći 196 preciznih imena i još 20 nepoznatih osoba. ([http://www.cubaarchive.org/downloads/CA08.pdf ceo dokument])}}

 

Če Gevarin konačni i najistaknutiji položaj u vlasti Kube bio je položaj glavnog ambasadora Kube u svetu. Dana 12. juna 1959. godine, Kastro je poslao Čea na tromesečni obilazak 14 zemalja sveta, od jula do avgusta, sa službenom kubanskom delegacijom. Većina tih zemalja je pripadala savezu „[[Bandung]]“ zemalja Afrike i Azije. U Japanu je proveo 12 dana (od 15. do 27. jula), učestvujući u pregovorima oko proširenja saradnje ovih dveju zemalja. Tokom te posete, Če je tajno{{napomena|Gevara je zatražio da mu japanska vlada odobri posetu Hirošimi, ali, kada su oni to odbili, Gevara je tajno napustio svoj hotel u Osaki i otputovao noćnim vozom u Hirošimu, sa svojim pomoćnikom Omarom Fernandezom.}} posetio [[Hirošima|Hirošimu]], gde je američka vojska 14 godina ranije bacila [[atomska bomba|atomsku bombu]]. Gevara je bio „zaista šokiran“ onim što je tamo video, ukupnim stanjem i načinom na koji su bolesnici tretirani.<ref>[http://www.hdrjapan.com/japan/japan-news/aide-reveals-che-guevara's-secret-trip-to-hiroshima/ Aide reveals Che Guevara's secret trip to Hiroshima] (14. oktobar 2007)</ref> U nastavku svog diplomatskog putovanja obišao je još i [[Indonezija|Indoneziju]] i [[Pakistan]].

 

Dana 4. marta 1960. godine, francuski teretni brod „La Kubre“, koji je prevozio municiju iz luke u [[Antverpen]]u, dva puta je eksplodirao tokom istovara u luci u Havani. Poginulo je preko 100 ljudi.<ref>Kubanske arhive informacija. [http://cuban-exile.com/doc_151-175/doc0166.html La Kubre eksplodirao u Havani 1960]. Dobavljeno dana 29. maja 2009.</ref> Gevara je pružio prvu pomoć žrtvama. Sutradan, na spomenu ovim žrtvama eksplozije, [[Alberto Korda]] je fotografisao Gevaru, čime je nastala njegova kasnije najpoznatija fotografija „[[:Datoteka:Heroico1.jpg|thumb|Herojski gerilac]]“ ({{jez-špa|Guerrillero Heroico}}).

 

Če Gevara je smatrao da se i za vreme mira mora nastaviti revolucija. Zapravo, kako je Kastro po zauzimanju Havane rekao, revolucija je tek počinjala. Čeove ideje za razvoj privrede zasnivale su se na širokom spektru različitih privrednih aktivnosti, kao i na „dobrovoljnom radu i dobroj volji“, kao modelu na kojem treba da se zasniva jedinstvo individue i mase. Ovo je pokušavao pokazivati sopstvenim primerom: danonoćno je obavljao svoje dužnosti kao ministar industrije, učestvovao u građevinskim poslovima, pa čak i seči [[šećerna trska|šećerne trske]], kad je imao slobodan dan.<ref>[http://www.pbs.org/wgbh/amex/castro/peopleevents/p_guevara.html pbs.org: Che Guevara (1928-1967)]. Dobavljeno dana 27. maja 2009.</ref>

 

Aleida ga je podstakla da sluša [[klasična muzika|klasičnu muziku]], koju je zavoleo.{{napomena|Dejvid Sandison, na 66. strani svoje knjige „[[#refSandison1996|The Life & Times of Che Guevara]]“, navodi da mu je, od klasične muzike, [[Ludvig van Betoven|Betovenova]] bila omiljena.}} Ostali luksuzi koje je sebi dopuštao bili su [[mate]], kao omiljeno piće, i njemu omiljene [[kubanske cigare]] „Montekristo br. 4“ ({{jez-špa|Montecristo No. 4}})<ref>Lalić 2006, str. 70. [[#refLalic2006|↓]]</ref><ref>Sandison 1996, str. 66. [[#refSandison1996|↓]]</ref>

 

Gevara je praktično bio arhitekta dobrih odnosa između [[Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika|SSSR]] i Kube.<ref>Anderson 1997, str. 492. [[#refAnderson1997|↓]]</ref> Kao takav, on je odigrao ključnu ulogu u donošenju sovjetskih nuklearnih raketnih glava na Kubu u oktobru 1962, što je uskoro dovelo do tzv. [[Kubanska raketna kriza|Kubanske raketne krize]], koja je dovela do ivice nuklearnog rata između [[Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika|SSSR]] i [[Sjedinjene Američke Države|SAD]]. U intervjuu sa britanskim novinarom časopisa „Dejli vorker“, nekoliko dana po završetku krize, Gevara je i dalje bio, kao i Kastro, besan zbog, kako se činilo, izdaje koju je SSSR počinio nad Kubom, tvrdeći da bi rakete, da su bile pod kubanskom kontrolom, sigurno ispalili.<ref name="anderson545">Anderson 1997, str. 545. [[#refAnderson1997|↓]]</ref> Sem Rasel, reporter koji je ovom prilikom pričao sa Če Gevarom, objasnio je da je od Če Gevare izašao sa „pomešanim utiscima“, opisujući ga kao „ čoveka toplog karaktera“, „očigledno visoke inteligencije“, koji se, međutim, „ponašao kao ludak kad je govorio o projektilima“.<ref name="anderson545"/>

 

U decembru 1964, Če Gevara je bio zvanični predstavnik Kube u sedištu [[Organizacija ujedinjenih nacija|Ujedinjenih nacija]] u Njujorku. U svom govoru, on je oštro kritikovao nesposobnost UN da se izbore protiv brutalnog [[aparthejd]]a koji se sprovodi u Južnoj Africi, pitajući sve prisutne „zar UN ne mogu učiniti ništa da to zaustave?“<ref name="unspeech">[http://www.marxists.org/archive/guevara/1964/12/11.htm Govor Ernesta Če Gevare na konferenciji UN], 11. decembra 1964. godine. Dobavljeno dana 26. maja 2009.</ref> Če je takođe oštro osudio politiku SAD prema crncima, optužujući ih da ih svakodnevno diskriminišu, a da njihove ubice oslobađaju i štite, čak kažnjavajući crnce kad zahtevaju svoje pravo na slobodu. Gevara je upitao „kako oni koji sve ovo čine mogu sebe nazivati zaštitnicima slobode?“<ref name="unspeech"/>

 

Če Gevara je u govoru predstavio Latinsku Ameriku kao „porodicu od 200 miliona ljudi koje muče iste muke“.<ref name="unspeech"/> Najavio je da će stranice ovog dela istorije pisati „gladne indijanske mase, seljaci bez zemlje, iskorištavani radnici i napredne mase.“ U ovim trenucima, pretio je Gevara, anonimne mase će početi da pišu sopstvenu istoriju „sopstvenom krvlju“, i povratiti „ona prava kojima se svi smeju već 500 godina“. Govor je završio najavljujući da će „talas gneva“ očistiti Latinsku Ameriku i da će se radničke mase, koje „okreću točak istorije, po prvi put probuditi iz dugog, surovog sna u koji su gurnuti.“<ref name="unspeech"/>

 

Gevara se 17. decembra 1964. godine otisnuo na tromesečno putovanje po svetu, u kojem će posetiti [[Kina|Narodnu Republiku Kinu]], [[Egipat]], gde je upoznao [[Gamal Abdel Naser|Gamala Abdela Nasera]], [[Alžir]], [[Gana|Ganu]], [[Gvineja|Gvineju]], [[Mali]], [[Benin|Dahomej]], [[Republika Kongo|Kongo Brazavil]] i [[Tanzanija|Tanzaniju]]. Dodatno je svraćao u [[Irska|Irsku]] i [[Čehoslovačka|Čehoslovačku]].

 

Socijalistički blok zemalja je u svom centru svakako imao Moskvu, i ova optužba je shvaćena kao izazivanje Moskve od strane države Kube, jer je Gevara bio član najužeg rukovodstva kubanske revolucije i jedan od njenih glavnih teoretičara. Mnogi su očekivali da će uslediti drastično pogoršanje odnosa između ovih dveju zemalja. Sa putovanja se vratio 14. marta 1965. godine, gde su ga dočekali Fidel i Raul Kastro na aerodromu u Havani.

 

[[Kongo]], u kom je 17. januara 1961. izveden vojni udar i ubijen dotadašnji predsednik [[Patris Lumumba]], a na čelo države došao diktator [[Moiz Čombe]], predstavljao je privlačno odredište za nastavak Gevarine revolucije. Godine [[1965]]. Če je u tajnosti otputovao u Kongo, sa grupom kubanskih saboraca, kako bi vodio oružani otpor nametnutom diktatoru. Godinu dana niko nije znao gde se Če nalazi, i u medijima su bile česte pretpostavke da je Kastro, nakon Čeovih teških govora uperenih ka [[Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika|SSSR]], odlučio da Gevaru skloni sa političke scene i likvidira.<ref>Lalić 2006, str. 75. [[#refLalic2006|↓]]</ref> Zapravo, Gevara je za to vreme bio u Kongu, gde je, skupa sa kubanskim gerilcima i drugim revolucionarima, pokušavao da organizuje i sprovede revoluciju.

 

Za vreme njegovog odsustva, 18. maja 1965. godine, umrla je njegova majka, Selija de la Serna. Sahranjena je na aristokratskom groblju „Rekoleta“ u [[Buenos Ajres]]u, u prisustvu poznanika i prijatelja. Vrativši se u Havanu, Gevara je uskoro počeo pripremati svoj novi revolucionarni pokret, ovaj put u [[Bolivija|Boliviji]].

 

[[Datoteka:Adolfo Mena González (el Che).gif|thumb|thumb|desno|250px|Fotokopija lažnog Gevarinog pasoša na ime Adolfo Mena Gonzales, koji je koristio da bi stigao u Boliviju]]

Gevara je u Boliviju krenuo nakon opsežnih priprema na Kubi. Da ga ne bi prepoznali, i da bi ga pustili preko granice, Gevarin izgled je još na Kubi drastično izmenjen. Ugrađeni su mu veštački zubi, stavljene naočari, brada i brkovi su mu obrijani, udebljao se, a kosa mu je počupana do pola glave, da bi izgledao kao proćelav sredovečni gospodin. Na dan 3. novembra je, sa lažnim pasošem i pod lažnim imenom Adolfo Mena Gonzales, krenuo preko [[Moskva|Moskve]], [[Prag]]a, [[Beč]]a i [[Brazil]]a, da bi 6. novembra stigao u Boliviju. Stigao je u ustaničku bazu Njankauasu. Prostor za ovu bazu, gde je Če osnovao i teren za vojne vežbe, ranije su kupili neki bolivijski komunisti na zahtev Fidela Kastra. Tu ga je sačekala mala grupa kubanskih gerilaca. Oko 2 meseca kasnije, 31. decembra, u bazu je stigao i Mario Monhe, generalni sekretar Komunističke partije Bolivije. Dogovor o saradnji nije postignut i Čeu je ostalo da se bori bez podrške bolivijskih komunista.<ref name="lalic248">Lalić 2006, str. 248. [[#refLalic2006|↓]]</ref>

U lovu na Gevaru angažovana je i specijalna trupa iz sastava osme divizije bolivijske armije. Tom trupom je komandovao pukovnik Hoakin Zenteno Anaja. Komandant specijalnog bataljona „zelenih beretki“ je bio pukovnik Andreas Selić, [[jugoslavija|jugoslovenskog]] porekla, koji je rukovodio operacijom na samom terenu. Ukupno je angažovano preko hiljadu vojnika. U borbama koje su usledile učestvovali su i američki stručnjaci za borbu protiv gerile.{{napomena|Neki od tih stručnjaka došli su iz SAD, a jedan broj iz američke „Južne komande“ u Panami, koja se godinama pre toga bavila obučavanjem latinoameričkih trupa za borbu protiv terorizma i gerile.}}

 

[[Datoteka:CheExec24.jpg|thumb|thumb|right|250px|Telo Če Gevare nakon ubistva. Fotografiju je načinio operativac CIA pre odnošenja tela iz La Igere u Valje Grande (9. oktobar 1967)]]

Dana 8. oktobra [[1967]]. kod sela [[La Igera]], nakon kratkog i slučajnog okršaja vatrenim oružjem, bolivijska vojska je iz zasede uhvatila Čea i jednog njegovog saborca. Če je bio ranjen u nogu i nije mogao da se brani. Kada su shvatili ko je u pitanju, vojnici su hitno pozvali svog nadređenog, kapetana Garija Pradu, a on je hitno telefonirao u [[Valje Grande]], da bi pozvao pukovnika Zentena, komandanta osme divizije. Šifrovana poruka obaveštenja je glasila: „Imamo tatu u rukama.“<ref>Lalić 2006, str. 120 [[#refLalic2006|↓]]</ref> Uhvaćeno je ukupno tri gerilca: Če, Vili Kuba i Huan Pablo Čanga. U čekanju da dođu nadležni nadređeni, Gevara je prebačen u obližnju seosku školu. Tu je prvi stigao pukovnik Andreas Selić, a sutradan ujutru, [[9. oktobar|9. oktobra]], i [[Feliks Rodrigez]], agent [[Centralna obaveštajna agencija|CIA]] kubanskog porekla, tada pod pseudonimom Feliks Ramos Medina. On je svojim pretpostavljenima u Vašingtonu odmah javio o hvatanju Čea, potvrđujući do tada nezvanične novosti.

 

Oko podneva tog 9. oktobra, iz La Paza je stigla šifrovana poruka: „Izdajte pasoš za tatu“. Za sve vreme od hvatanja, Če nije pristao na ispitivanje. Bolivijski vozač helikoptera Haime Nino de Guzman, koji je prisustvovao događaju, opisivao je kasnije da je Gevara izgledao užasno: bio je ranjen u desni list, odeća mu je bila pocepana, a kosa prljava. Uprkos tome, Guzman se seća da je „Če držao glavu visoko, gledao svakog direktno u oči i samo tražio da mu se da duvana da zapali.“ Guzman dalje tvrdi da se „sažalio“ i dao mu duvan za lulu, nakon čega mu se Gevara osmehnuo i zahvalio.<ref name="miamiherald1997">{{cite news|title=The Man Who Buried Che|first=Juan|last=O. Tamayo|publisher=Miami Herald |year=1997|month=September|day=19|url=http://www.fiu.edu/~fcf/cheremains111897.html|accessdate=27. maja 2009}}</ref> U noći 8. oktobra, Gevara je, uprkos tome što su mu ruke bile vezane, pritisnuo bolivijskog oficira Espinozu uza zid, nakon što je ovaj pokušao da mu uzme lulu kao suvenir.<ref name="miamiherald1997"/> Pred samo izvršenje smrtne kazne iz prkosa je čak pljunuo u lice jednog od visokih oficira koji su se tu zatekli.<ref>Michele 1968, str. 33. [[#refMichele1968|↓]]</ref> Za izvršenje pogubljenja izabrana je „zelena beretka“, narednik Mario Teran; ne zna se da li se sam prijavio ili su ga odredili. Feliks Rodrigez mu je dao instrukciju da ne puca u glavu, nego od vrata nadole. U svojoj knjizi „Če Gevara — život, smrt, legenda“, [[Borislav Lalić]] navodi da su mu poslednje reči pre streljanja, upućene unervoženom naredniku, bile: „Uozbilji se, momče. Treba da pucaš u čoveka.“<ref>Lalić 2006, str. 127. [[#refLalic2006"|↓]]</ref> Džon Li Anderson, međutim, u svojoj knjizi „Če Gevara: revolucionarni život“, navodi da su mu poslednje reči bile: „Pucaj, kukavico. Ubićeš samo čoveka.“<ref>Anderson 1997, str. 739. [[#refAnderson1997|↓]]</ref> Upucan je iz karabina, najpre u desnu stranu grudnog koša, zatim u desno rame, u nogu, stomak i u levu stranu grudnog koša. Dok je izgovarao poslednje reči, jedan vojnik mu je prišao i ispalio još jedan metak u vrat, nakon čega je izdahnuo, u 13:10 č.

Feliks Rodrigez je, nakon Čeove smrti, prisvojio nekoliko Gevarinih ličnih predmeta uključujući i ručni sat koji je godinama nakon toga nosio na ruci, pokazujući ga s vremena na vreme novinarima.{{napomena|Nakon pobede kubanske revolucije, kada je Čeov prijatelj Oskarito Fernandez Mel video da Če nema sat, on mu je poklonio svoj zlatni ručni sat, marke „roleks“.<ref>Lalić 2006, str. 184. [[#refLalic2006|↓]]</ref> Nakon nekog vremena, Če mu je pružio komadić papira — priznanicu iz Nacionalne banke na kojoj piše da je Mel „donirao“ zlatnu narukvicu kubanskim zlatnim rezervama. Gevara je nastavio nositi taj sat, ali sa običnom narukvicom.<ref>Anderson 1997, str. 503. [[#refAnderson1997|↓]]</ref>}} Po drugim izvorima, Čeov ručni sat je uzeo pukovnik Andreas Selić, skupa sa Čeovim pištoljem.<ref>Lalić 2006, str. 177-178. [[#refLalic2006|↓]]</ref> Danas su neki od njegovih ličnih predmeta, uključujući baterijsku lampu, u posedništvu CIA. Agent CIA kubanskog porekla, Gustavo Viljoldo, na dan pogubljenja odsekao je i jedan pramen Čeove kose, da bi ga godinama kasnije, 2007. godine, prodao na javnoj aukciji za 119.500 dolara.<ref>{{cite news|publisher=The New York Times|url=http://www.nytimes.com/2007/10/26/world/americas/26che.html?_r=3&oref=slogin&oref=slogin|title=Lone Bidder Buys Strands of Che’s Hair at U.S. Auction|day=26|month=October|year=2007|last=Lacey|first=Marc|accessdate=27. maja 2009}}</ref>

 

Krajem 1995. godine, penzionisani general Mario Vargas ispričao je Džonu Liju Andersonu, autoru knjige „Če Gevara: Revolucionarni život“, da je Gevara sahranjen kod stare aerodromske piste u Valje Grandeu. Međunarodni tim istraživača je kopao na toj lokaciji preko godinu dana, da bi u julu 1997. godine tim kubanskih [[geologija|geologa]] i argentinskih [[sudska medicina|forenzičara]] našao ostatke 7 tela u dve masovne grobnice, uključujući jedno bez šaka. Bolivijsko ministarstvo unutrašnjih poslova je identifikovalo telo kao Gevarino, nakon provere zuba koji su se „savršeno poklapali“ sa kalupom Čeovih zuba, sačinjenim na Kubi pred Čeov odlazak u Kongo. Međutim, u vreme iskopavanja javio se i Gari Prado, tada general u penziji, tvrdeći da su navodi o Čeovom sahranjivanju lažne i da je Gevara zapravo kremiran, a njegov pepeo razasut po planini. Naređenje da se tako uradi, po tvrdnji Prada, stiglo je direktno iz kabineta tadašnjeg predsednika Bolivije [[Rene Barijentos|Renea Barijentosa]].<ref>Lalić 2006, str, 154. [[#refLalic2006|↓]]</ref> Još jedan svedok, Marselino Kardenas, koji je u vreme događaja bio stražar pored Čeovog leša, tvrdi da iskopani posmrtni ostaci nisu Gevarini. On navodi da su šake odsečene radi identifikacije i Hoakinu, Čeovom gerilcu, koji je ubijen kod reke Rio Grande, te da su iskopani posmrtni ostaci čoveka bez šaka sigurno njegovi.<ref>Lalić 2006, str, 156. [[#refLalic2006|↓]]</ref> Ipak, 17. oktobra 1997, pronađeni ostaci za koje se smatra da su Čeovi, skupa sa 6 ostalih iskopanih tela, sahranjeni su uz vojne počasti u posebno izgrađenom [[mauzolej]]u u kubanskom gradu [[Santa Klara]], gde je Če svojevremeno vodio svoje trupe u kubanskoj revoluciji.<ref>{{cite news|day=17|year=1997|month=October|publisher=CNN|title=Cuba salutes Che Guevara|url=http://www.cnn.com/WORLD/9710/17/cuba.che|accessdate=27. maja 2009}}</ref>

 

CIA i američka vlada su se distancirale od odluke da se Če ubije; u memorandumu koji je savetnik za nacionalnu bezbednost Volt Vitman Rostou uputio tadašnjem predsedniku SAD [[Lindon Džonson|Lindonu B. Džonsonu]] kaže se da je „neko doneo idiotsku odluku da se Če Gevara pogubi“,<ref name="lalic186">Lalić 2006, str. 186. [[#refLalic2006|↓]]</ref> ali da je ta odluka „razumljiva sa stanovišta bolivijskih vlasti“.<ref>{{cite news|first=Mark|last=Lacey|year=2007|month=October|day=26|url=http://www.nytimes.com/2007/10/26/world/americas/26che.html?_r=2&oref=slogin&oref=slogin|title=Lone Bidder Buys Strands of Che's Hair at U.S. Auction|publisher=New York Times|accessdate=28. maja 2009}}</ref> Međutim, Feliks Rodrigez, koji je posle tvrdio da je od Vašingtona navodno imao naređenje da se Če sačuva živ, lično je preneo iz La Paza šifrovanu poruku „Izdajte pasoš za tatu“, koja je značila smrt za Gevaru.<ref name="lalic186"/>

 

[[Datoteka:Che Guevara - Grab in Santa Clara, Kuba (frag).jpg|thumb|thumb|right|200px|Spomenik Če Gevari u Santa Klari, sa natpisom „[[Hasta la Victoria Siempre]]!“ (''Do konačne pobede!''). Ova rečenica je vremenom postala Čeov zaštitni znak; njom je za života potpisivao brojna pisma koja je slao svojim drugovima.]]

Od Gevare je oduzet iz njegov dnevnik koji je vodio u Boliviji; sastojao se od oko 30.000 reči, na španskom jeziku, ručno pisan, i sadržao kolekciju njegove poezije, kratku priču o „mladoj komunističkoj gerili koja uči kako da prevaziđe strah“.<ref>{{cite news|title=Bidding for Che|publisher=Time|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,837605,00.html|year=1967|month=December|day=15|accessdate=27. maja 2009}}</ref> Dnevnik je sadržao opise gerilskih akcija u Boliviji.<ref name="diario">Guevara, Ernesto "Che" (1967b). ''Diario (Bolivia)''. 1966–1967.</ref> Prvi zapis je načinjen 7. novembra 1966, nedugo nakon svog prvog dolaska u Boliviju, a poslednji 7. oktobra 1967, dan pre nego što je uhvaćen. U dnevniku se opisuje kako je gerila morala započeti svoje operacije prerano, jer je bolivijska vojska otkrila njihovo prisustvo, objašnjava se zašto je Gevara odlučio da podeli gerilce u dva odreda, koji kasnije nisu mogli da uspostave kontakt, i opisuje sveukupan neuspeh operacije. Takođe se opisuje razdor između njega i [[Komunistička partija Bolivije|Komunističke partije Bolivije]], zbog čega je Gevara imao znatno manje vojnika nego što je isprva očekivao. Pored toga, Gevara u dnevniku objašnjava kako je imao problema sa regrutovanjem novih vojnika, između ostalog i zbog toga što su učili jezik [[kečua jezik|kečua]], umesto jezika koji se govorio u tom delu zemlje, [[Gvarani (jezik)|gvaranija]].<ref>Ryan 1998, str. 45. [[#refRyan1998|↓]]</ref> U svojim poslednjim danima života, Gevara je sve više i obolevao. Dobijao je napade astme, i neki od poslednjih izvršenih napada bili su izvedeni u cilju da se domognu lekova.<ref>Ryan 1998, str. 104. [[#refRyan1998|↓]]</ref>

Tokom vremena pojavile su se i nove verzije ovog dnevnika, od kojih je svaki unosio i po neku novinu (to su verzije Izraela Rejesa Zajasa (pseudonim „Braulio“), Harija Vilegasa Tamaja („Pombo“), Elizea Rejesa Rodrigeza („Rolando“) i Darijela Alarkona Ramireza („Beninjo“). U julu 2008, bolivijska vlada [[Evo Morales|Eva Moralesa]] je objavila dva ranije zapečaćena dnevnika u dve izlizane sveske, skupa sa knjižicom zapisa i nekolicinom crno-belih fotografija. Tada je i bolivijski ministar kulture Pablo Grou najavio da će do kraja godine biti objavljene fotografije svake rukom pisane stranice Če Gevarinog dnevnika.<ref>{{cite news|publisher=Reuters|month=July|day=7|title=Bolivia unveils original Che Guevara diary|url=http://www.reuters.com/article/lifestyleMolt/idUSN0743477420080707?pageNumber=1&virtualBrandChannel=0|accessdate=28. maja 2009}}</ref>

 

[[Datoteka:Palestinians wearing Che Guevara tshirts.jpg|thumb|thumb|right|200px|Palestinci sa majicama sa likom Čea (2004)]]

I nekoliko desetina godina nakon Čeove smrti, njegov život i zaostavština ostaju inspiracija za mnoge.

 

Grafike njegovog lika štampane su na mnogim odevnim i drugim predmetima, poput majica, zastava, šalova, šolja, tetovaža, bikinija itd; ironično, ovakva masovna prodaja doprinosi upravo potrošačkom sistemu koje je on sam prezirao. Sam njegov otac, Ernesto Gevara Linč, govorio je kako je „ljut na novinare i razne literarne »fabrikante«, koji tako bezdušno eksploatišu mit njegovog sina i prodaju ga širom sveta“.<ref>Lalić 2006, str. 200-201. [[#refLalic2006|↓]]</ref> Bilo kako bilo, Gevara je ostao simbol za mnoge mlade pobunjenike širom sveta.<ref>{{cite news|url=http://www.guardian.co.uk/film/2004/jul/11/features.review|publisher=Guardian|title=Just a pretty face?|day=11|month=July|year=2004|first=Sean|last=O'Hagan|accessdate=28. maja 2009}}</ref>

Nakon pobede revolucije na Kubi, ali i pre i posle toga, Gevara se bavio pisanjem političke teorije revolucije i gerilskog ratovanja. Iza njega je ostalo više pisanih dela, od kojih neka predstavljaju cele knjige, koje su se kasnije desetinama godina objavljivale širom sveta i prevodile na više svetskih jezika. Među njima su sledeće:

* ''[[Gerilsko ratovanje]]'' (1960)

* ''[[Sećanja iz kubanskog revolucionarnog rata]]'' (1963)

* ''[[Dnevnik motocikliste]]'' (izdata posthumno, u [[London]]u, 1996)

* Intervju sa Gevarom iz 1964. godine prilikom posete [[Dablin]]u (2:53); arhiva Radio-televizije Irske; Gevara govori na španskom, prevodilac prevodi na engleski ([http://www.rte.ie/laweb/smil/t01/t01g_cguevara_tv.smil video])

* Kultur video 2001: ''Če: Istražujući legendu'' ({{jez-engl|El Che: Investigating a Legend}}), engleski titlovi:

** Drži govor protiv imperijalizma (1:20; [http://www.che-lives.com/home/modules.php?name=Downloads&d_op=getit&lid=11 video])

(dodatni arhivski materijal je dostupan ispod, u [[#Spoljašnje veze|spoljašnjim vezama]]).