Napon pare – razlika između verzija

'''Napon pare''' - je [[pritisak]] pare iznad [[tečnost]]i. [[Molekul]] na površini tečnosti može u sudaru sam molekulom iz unutrašnjosti (usled toplotnog kretanja) da dobije komponentu brzine normalnu na površinu tečnosti i da se tako 'otkine' sa površine. To je dobro poznati proces isparavanja. Dakle, iznad svake tečnosti postoji izvestan broj molekula (ili atoma za atomske tečnosti) u gasnoj fazi koji obrazuju paru. Kao i svaki drugi gas, para na datim uslovima vrši određeni pritisak što zovemo napon pare.

 

<!--== Razlika između pare i gasa ==

U svakodnevnom životu govorimo o gasovitom azotu ili kiseoniku ali isto i o vodenoj pari-->

 

Na isti način na koji molekuli napuštaju površinu tečnosti, mogu u nju da se vrate. Dakle, molekul usled toplotnog kretanja udara površinu tečnosti i postoji konačna verovatnoća da ga na površini zadrže privlačne međumolekulske sile. To je proces koji zovemo kondenzacija. Jasno da se isparavanje i kondenzacija istovremeno odigravaju i ako je sistem zatvoren i prepušten samome sebi nakon dovoljno dugog vremena uspostaviće se ravnoteža - broj molekula koji ispare u jedinici vremena po jedinici površine jednak je broju molekula koji se kondenzuju. Dakle, kada se uspostavi ravnoteža brzina isparavanja i brzina kondenzacije se izjednačavaju i na datoj temperaturi napon pare dostiže konstantnu vrednost, dakle, dostignut je '''ravnotežni napon pare''' ili '''pritisak zasićene pare'''.

 

Ravnotežni napon pare zavisi od vrste tečnosti, a za za svaku tečnost zavisi od temperature. Ukoliko temperatura raste, raste i pritisak, dobijajući maksimalnu vrednost pri kritičnoj temperaturi i tada se on naziva i kritični pritisak. Iznad svoje kritične temperature gasna faza se ne može pritiskom prevesti u tečnost. Dakle, iznad kritične temperature govorimo o gasu, a ispod o pari. Na primer kritična temperatura vode je 374 °C pa u svakodnevnom životu govorimo o vodenoj pari.