Razlike između izmjena na stranici "Mobilni telefon"

Dodano 17 bajtova ,  prije 9 godina
m/м
razne ispravke
m/м (r2.7.1) (robot Dodaje: su:Telepon keupeul)
m/м (razne ispravke)
{{redirect|Mobitel|slovenskog mobilnog operatera|[[Mobitel (tvrtka)]]}}
 
 
'''Mobilni telefon''' ([[sleng]]: mobitel, mobilni) je prijenosni [[elektronika|elektronički]] uređaj za komuniciranje na veće ili velike udaljenosti. Glavna komunikacijska funkcija je prijenos glasa ([[telefon]]), no u novije vrijeme dodate su funkcije kao: kratke poruke ([[SMS]]), elektronička pošta, [[internet]], te slike i [[video]] ([[MMS]]). Mobilni telefoni se razlikuju od prijenosnih telefona, po tome što imaju veći domet i nisu vezani uz jednu baznu stanicu. Osnovni koncepti iza mobilne telefonije izumljeni su u [[Bell Labs]] [[1947]].
 
 
== Kako je počelo? ==
 
 
 
 
== Kao pčelinje saće ==
 
Šezdesetih godina širina kanala FM sistema ograničena je na jednom od popularnih frekvencijskih opsega (UHF - Ultra High Frecuency) na 25 MHz, i na taj način se došlo do ideje o celularnoj (ćelijskoj) radio-mreži sa dovoljnim brojem kanala u zadatom opsegu. Drugo značajno tehničko dostignuće ovog perioda jeste pronalazak automatskih trunking radio-sistema, u kojima mobilnom radio-primopredajniku nije trajno dodeljen određeni frekvencijski kanal, već se u momentu poziva automatski bira trenutno slobodan kanal iz skupa dozvoljenih. Dalji razvoj mobilne telefonije obeležile su dve revolucionarne ideje: celularna struktura mobilne telefonske mreže i uvođenje digitalnog prenosa. Celularna, tj. ćelijska struktura mobilnih mreža, podrazumeva deljenje teritorije koju mreža pokriva na izvestan broj manjih delova, tzv. ćelija (eng. cell). Termin “ćelija” nastao je asocijacijom na pčelinje saće čije šestougaone ćelije imaju oblik kakav bi u idealnom teorijskom slučaju trebalo da imaju i ćelije mobilne mreže koje u potpunosti pokrivaju neku teritoriju. U svakoj ćeliji postoji radio-uređaj koji komunicira sa mobilnim telefonima koji se u zadatom trenutku nalaze na teritoriji te ćelije. Taj uređaj se obično naziva bazna stanica (Base Transmitter Station) i ima nekoliko radio-primopredajnika koji istovremeno podržavaju komunikaciju sa desetak do tridesetak mobilnih telefona. Sve bazne stanice povezane su žičnom ili radio-vezom sa telefonskim centralama mobilne mreže, a one sa telefonskim centralama klasične javne telefonske mreže, a preko njih i sa celim svetom. Ćelijska struktura omogućava da se isti frekvencijski kanal istovremeno koristi u više ćelija, pod uslovom da su one međusobno dovoljno udaljene (da ne bi dva bliska korisnika na istom frekvencijskom kanalu ometali jedan drugog). U susednim ćelijama obavezno se koriste različiti frekvencijski kanali. Na taj način je omogućeno višestruko iskorišćavanje frekvencijskih kanala, što je od presudnog značaja da broj korisnika koje mreža može da opsluži bude dovoljno veliki da bi mreža bila komercijalno isplativa. Celularnost mobilne mreže olakšava modifikacije mreže i poveđanje kapaciteta mreže u slučaju potrebe (povećanje broja korisnika). Ćelijska struktura nameće i nove tehničke probleme, npr. prelazak mobilnog telefona iz ćelije u ćeliju tokom razgovora mora biti propraćen komandnom procedurom u mreži, koja taj prelazak mora da učini neosetnim za korisnika (tzv. Handover). Prvi celularni sistem ušao je u komercijalnu upotrebu 1983. godine u Čikagu.
 
 
== Komercijalni CDMA ==
 
Sa gledišta strateškog opredeljenja u pogledu izgradnje budućih mobilnih mreža, digitalne mreže su u prednosti u odnosu na analogne. Dilema je na koji način iskoristiti raspoloživi frekvencijski opseg na što veći broj potencijalnih korisnika u digitalnoj mreži (tzv. “način multipleksiranja signala”). Mogućnosti su frekvencijski multipleks (FDMA - Frequency Division Multiple Access), vremenski multipleks – (TDMA- Time Division Multiple Access) i kodni multipleks – (CDMA- Code Division Multiple Access), preuzet iz vojnih sistema sa proširenim spektrom (Spread Spectrum Systems), preciznije iz tehnike sa direktnom sekvencom (Direct Sequence), za poznavaoce vojnih komunikacija. Komercijalni CDMA sistemi do pre nekoliko godina bili su samo u fazi testiranja, međutim danas, naročito u Severnoj Americi, kompanijama su podeljene dozvole za rad za mobilnu telefoniju koje rade na ovom principu i njihova komercijalna primena je u punom zamahu. Ostali digitalni sistemi za mobilnu telefoniju bazirani su na kombinovanom FDMA-TDMA principu i godinama su u komercijalnoj upotrebi. Tipični predstavnici su američki D-AMPS (Digital Advanced Mobile Phone System) i čuveni evropski GSM sistem (Global System for Mobile Communications), koji već nekoliko godina uspešno funkcioniše i u našoj zemlji.
 
Tornjevi za mobilne telefone evropske mreže koriste frekvenciju od 900 MHz i/ili 1800 MHz. Frekvenciju od 900 MHz podržavaju svi modeli mobilnih telefona, dok obe frekvencije 900MHz i 1800 MHz podržavaju dual-band mobilni telefoni što je naznačeno u njihovoj tehničkoj specifikaciji. Zemlje Amerike koriste frekvencije od 900 MHz ili 1900 MHz i u tom slučaju je neophodno imati tiple-band telefon koji podržava 900MHz/1800 MHz/1900 MHz. Frekvencija 1900 MHz najčešće se koristi u zemljama Severne, Centralne i Južne Amerike.
 
== SpoljašnjeEksterni vezelinkovi ==
[http://www.mobilnarevija.com/ Mobilni telefoni], vesti, opisi, testovi, recenzije.
== Eksterni linkovi ==
 
{{Commonscat|Mobile phones}}
 
177.192

izmjene