Politički stih

Politički stih (grč. πολιτικοί στίχοι) je glavni metrčki oblik vizantijske poezije pisane narodnim grčkim jezikom. Najraniji zabeleženi primeri upotrebe ovoga stiha potiču iz 10. veka, a on se koristi i danas u neohelenskom narodnom pesništvu.

Oblik

Politički stih sastoji se od 15 slogova i najčešće nema rime, u skladu s tradicijom starogrčke poetike. Prema tome, ovaj je stih po tipu jamski heptametar, odnosno sastoji se od sedam stopa i jedne neakcentovane polustope. Uobičajena cezura nalazi se nakon osmog sloga. Svaki politički stih može se analizirati kao kombinacija dva stiha, jednog od osam i jednog od sedam slogova. Prema tome, shematski prikaz političkig stiha izgleda ovako (gde - označava dugi, a U kratki slog):

U - | U - | U - | U - || U - |U - | U - | U

Istorija

Deseti vek

Nema sasvim pouzdanih podataka koji bi upućivali na postojanje političkog stiha u vremenu pre 10. veka. Najstariji sačuvani primeri ove metričke forme nalaze se u Knjizi o ceremonijama, koja se pripisuje caru Konstantinu VII Porfirogentinu, te se njen nastanak najpribližnije može datirati u vreme pre njegove smrti 959. godine. Ti stihovi glase:

Ἰδὲ τὸ ἔαρ τὸ καλὸν πάλιν ἐπανατέλλει,

φέρον ὑγιείαν καὶ χαρὰν καὶ τὴν εὐημερίαν.

Vidi kako proleće lepo ponovo dolazi

noseći sobom zdravlje, radost i vedrinu.

Na tom se mestu ova dva stiha pojavljuju prvi put u knjizi, a zatim se odmah prekidaju rečima καὶ τὰ λοιπά, καθὼς ἡ συνήθεια ἔχει (= "i tako dalje, kako je uobičajeno"). Malo dalje pojavljuju se u nešto izmenjenom obliku:

Ἰδὲ τὸ ἔαρ τὸ γλυκὺ πάλιν ἐπανατέλλει,

χαρὰν ὑγιείαν καὶ ζωὴν καὶ τὴν εὐημερίαν,

ἀνδραγαθίαν ἐκ Θεοῦ τοῖς βασιλεῦσι Ῥωμαίων

καὶ νίκην θεοδωρητὸν κατὰ τῶν πολεμίων.

Vidi kako proleće slatko ponovo dolazi,

donosi radost i zdravlje, život i vedrinu,

hrabrost rimskim od boga carevima

i pobedu nad neprijateljima kao Božji dar.

Reči "i tako dalje, kako je uobičajeno" pokazuju da je ta pesma bila u širokoj upotrebi u ceremonijalu na vizantijskom dvoru i pre 959. godine, a pošto je i inače konzervativni i obrazovani Konstantin VII u poptpunosti prihvata, sasvim je verovatno da je ona nastala i pre 912. godine, te da stoga predstavlja najraniji sačuvani primer političkog stiha. Ta je pesma zapravo χορευτικόν (= pesma uz ples) koja pozdravlja dolazak proleća i koja se pevala na "Mesarskom hipodromu" (Ἱπποδρομιον Μακελλαρικόν), koji se u Knjizi o ceremonijama povezuje s rimskim festivalom Lupercalia. Smatra se da je ovaj vizantijski festival sačuvao ne samo rimsko ime, nego i neke od ceremonijalnih rituala. Ova pesma, dakle, očigledno potiče iz tradicije kalendarskih pesama u slavu proleća, koja se može pratiti od antičkih vremena do 12. veka. Stoga se sa sigurnošću može reći da se u ovom slučaju ne radi o metričkom eksperimentu, već o jednoj ustanovljenoj konvenciji: na to upućuju tradicionalni žanr pesme, arhaizirajući ritual jednog prehrišćanskog praznika i opšti konzervativizam ceremonijala na vizantijskom dvoru. Ostale pesničke tvorevine u političkom stihu koje potiču iz 10. veka jesu tri tužbalice povodom smrti cara Lava VI (912), jedna tužbalica povodom smrti Konstantina VII iz 959. godine, te dva epitafa iz 931. godine, posvećena Kristoforu, sinu Romana Lakapina.

Jedanaesti vek

Povezanost političkih stihova sa carskom porodicom primećuje se i u 11. veku, u delima koja se pripisuju Mihailu Pselu (1018–1078). Većina njegovih spisa u političkim stihovima upućena je carevima. Dva spisa – jedna gramatika i jedno delo o Psalmima – posvećeni su Konstantinu IX Monomahu. Većinu ostalih dela Psel je sastavio dok se nalazio na položaju mentora Konstantina X Duke i na položaju učitelja Mihaila VII Duke. Tri didaktičke pesme posvećene su Mihailu, od kojih je jedna napisana po naredbi cara Konstantina. Još dve pesme sastavljene su u didaktičkom tonu i obraćaju se "caru" (ἄναξ), "vladaru" (αὐτοκράτωρ) i "nosiocu krune" (στεφηφόρε). U ovu se shemu ne uklapaju samo dve pesme: jedna o bogoslužju, verovatno upućena sveštenicima, i jedan Šestodnev, koji je, kako izgleda, sačuvan nepotpuno.

Psel upotrebljava politički stih samo u jednostavnim spisima koji je trebalo da posluže kao "uvod" u različite discipline, važne za njegove učenike iz carske porodice, kao što su retorika, pravo, gramatika i neke religijske teme. Kao i kod Jovana Cecesa, i ovde je književna forma podređena jasnoći i razumljivosti, pa i sam Psel svoje delo objašnjava rečima kao što su εὐσύνοπτος i εὐθήρατος (= "razumljiv" i "pristupačan"). Njegov pristup temi o kojoj piše biće σύντομος ali πληρήστατος (= "sažet" ali "veoma temeljit"). Za jezik kojim piše kaže da je ἕτοιμον εἰς κατάληψιν καὶ πρόχειρον εἰς γνῶσιν (= "odmah razumljiv i lako shvatljiv"). Na drugom mestu kaže kako piše ἐν ἁπλουστέραις λέξεσιν καὶ κατημαξευμέναις (= "nešto jednostavnijim i prostim jezikom"), kao što će nakon njega Ceces koristiti izraze πανδήμιοι (= "narodski") i (καθ-)ἡμαξευμένοι (= "prosti, rustični").

Dvanaesti vek

U periodu od stupanja na presto Jovana II Komnina 1118. godine do kraja 12. veka napisan je veliki broj dela u političkim stihovima, od kojih je veliki deo nepoznatog ili nesigurnog autorstva. Ta su dela posebno povezana upravo sa carem Jovanom II, sa njegovom sinovima i njihovim suprugama. Jovan Ceces (1110–posle 1180) napisao je u političkim stihovima Teogoniju, posvećenu Irini, supruzi sevastokratora Andronika Komnina, starijeg brata Manojla I Komnina. Izbor književne forme, pa dakle i upotrebu političkih stihova, načinila je sama Irina, koja je ovo delo i poručila od Cecesa:

Ἐπεὶ...ἐκζητεῖς...

θεῶν τε τὸν κατάλογον καὶ γένος τῶν ἡρώων,

σὺ μὲν ἐμοὶ τὰς ἀκοὰς τὰς βασιλείους δίδου,

ἐγὼ δὲ πάντα σοι σαφῶς ἐπιδρομάδην λέξω,

ἀμελετήτως αὐθωρὸν καὶ κατεστενωμένως,

Εἰ δέ ποτε θελήσειας μαθεῖν καὶ πλατυτέρως

κἀγώ σοι ταῦτα βουληθῶ μετὰ μελέτης γράφειν...

Pošto tražiš...

katalog bogova i rodoslov herojâ,

ti mi sada svoju carsku pažnju posveti,

ja ću pak tebi sve jasno i brzo reći,

odmah, bez pripreme, na žalostan način.

No ako bi nekad poželela više da naučiš,

i meni će drago biti da ti brižljivo to opišem...

Sam Ceces ne odobrava ovakav izbor književne forme, te dalje na jednom mestu kaže:

...ἀπέτισα τὸ χρέος,

ἐν παιγνιώδεσι γραφαῖς συγγράψας τὰ σπουδαῖα.

...ispunih svoju dužnost,

ozbiljne stvari opisavši u spisima zabavnim.

I Ceces i drugi autori često upotrebljavaju reč παιγνιώδης i njene sinonime za oznaku političkih stihova. Da su politički stihovi na neki način bili povezani s "igrom" i "zabavom", može se zaključiti iz činjenice da su u ovim stihovima pisani i takvi spisi kao što su gramatike i sličan nastavni materijal. Iako pesnička forma izgleda sasvim neprikladna za takav sadržaj, postoje dva razloga za njenu upotrebu. Prvi leži u tome što svaki nastavnik želi da održi utisak vlastite kompetentnosti kakvu nalažu obrazovni standardi njegove epohe. Ali ako ti standardi podrazumevaju upotrebu visokog stila, sa mnogim teškim rečima i nejasnim oblicima, postoji bojazan da će njegovi spisi biti pristupačni samo malom broju jednako obrazovanih ljudi. Jednostavno rešenje ovoga problema pružaju politički stihovi: koristeći formu koja nema klasičnih uzora, nastavnik može slobodno odabrati jednostavan vokabular i one rečenične strukture koje su razumljive njegovim polu-obrazovanim učenicima. Drugi se razlog najjasnije vidi u uvodu jednog anonimnog gramatičkog leksikona:

Οὐ μὴν δὲ γράψομεν ἁπλῶς τὰς λέξεις δίχα στίχων

ἀλλὰ καὶ ἐναρμόνιον σαφῶς ὀρθογραφήσω,

εἰς δεκαπέντε συλλαβὰς τὸν στίχον περιπλέξω,

ὅπως ἀποστηθίζομεν ὡς εὐμαρῶς τῇ φύσει.

Nećemo prosto reči bez stihova pisati,

nego ću skladno i jasno njihovo pisanje dati,

svaki ću stih od petnaest slogova složiti,

da bismo ih – što se lakše može – napamet naučili. (19–22)

Premda je jasno da se od učenika očekivalo da stotine ovih stihova nauče napamet, ipak je u tome trebalo da bude nekog zadovoljstva. Nepoznati autor jedne gramatike tako govori o "mešavini ozbiljnog i igre, u političkim stihovima" (σπουδὴν παιγνίῳ κεραννύς, πολιτικσῖς ἐν στίχοις). Može se zaključiti da stalna upotreba termina παιγνίον i παιγνιώδης (= "igra" i "zabavan") u vezi s političkim stihovima predstavlja ključ za odgonetanje prirode ove tvorevine usmenog narodnog pesništva. Bez obzira na svoje druge karakteristike, ta je književnost barem delimično bila zabavnog karaktera. To potvrđuje činjenica da su politički stihovi odabrani kao forma za dela koja treba naučiti napamet, a svakako se lakše uči napamet materijal koji je prezentovan u jednostavnom, poznatom ritmu. Postoji stoga očigledna veza između pamćenja i usmene književnosti; pamćenje učenika trebalo je da stimuliše korišćenje versifikacije koja je inače povezana sa zabavom.

Vratimo se ponovo dvoru Jovana II i njegovoj carskoj porodici. Sevastokrator Andronik Komnin i Irina, već pomenuti prinčevski par, na neki su način povezani s desetinama pesama u prodromovskom Magnana-kodeksu Marcianus XI 22, od kojih je većina u političkim stihovima. Jedan od poetskih eksperimenata na narodnom grčkom jeziku, sačuvan u korpusu Ptohoprodroma, najverovatnije je upućen Androniku. Irini je posvećen Istorijski pregled (Σύνοψις Ἱστορική) Konstantina Manase, kao i jedna astrološka pesma koja se pripisuje čas Prodromu čas Manasi, pri čemu su oba dela pisana u političkim stihovima. Još je duži spisak dela posvećenih Manojlu Komninu i njegovim suprugama. Veći deo toga korpusa čine prigodne pesme, čiji autori ničim ne objašnjavaju zašto su odabrali političke stihove.

Izgleda da je Irina od Konstantina Manase posebno naručila da napiše Istorijski pregled, te tom delu odredila i sadržaj i formu, upravo kao što je bio slučaj i sa Cecesovom Teogonijom. Manasa svoje delo počinje pohvalom Irini zbog njene odluke da nastavi s bavljenjem književnošću, a zatim nastavlja:

Ἐπεὶ γοῦν ἐπεπόθησας οἵα τροφίμη λόγου,

εὐσύνοπτόν σοι καὶ σαφῆ γραφὴν ἐκπεπονθῆναι,

τρανῶς ἀναδιδάσκουσαν τὰς ἀρχαιολογίας,

καὶ τίνες ἦρξαν ἀπ' ἀρχῆς καὶ μέχρι τοῦ προῆλθον

καὶ τίνων ἐβασίλευσαν, ἐτῶν δὲ μέχρις πόσων,

ἡμεῖς ἀναδεξόμεθα τὸ βάρος τοῦ καμάτου,

κἂν δυσχερὲς κἂν ἐπαχθὲς τὸ πρᾶγμα, κἂν ἐργῶδης·

παραμυθοῦνται γὰρ ἡμῶν τοὺς ἐν τοῖς λόγοις μόχθους

αἱ μεγαλοδωρίαι σου καὶ τὸ φιλότιμόν σου,

καὶ τὸν τοῦ κόπου καύσωνα καὶ τῆς ταλαιπωρίας

αἱ δωρεαὶ δροσίζουσι κενούμεναι συχνάκις.

Pošto si poželela, kao poklonik rečitosti,

da ti se razumljiv i jasan pošalje spis

s jasnom i dobrom poukom iz stare istorije,

i koji to dobiše vlast u početku i koliko ona trajaše,

i nad kim su zavladali i koliko duga moć im bejaše,

ja ću preuzeti napor toga teškoga zadataka,

mada je neugodan on, dosadan i vrlo zahtevan.

Jer ipak moj trud u ovome pisanju ublažuju

izdašni darovi tvoji i darežljivost tvoja,

i vrućinu koja me obuzima usled umora i napora

odnose darovi što često od tebe mi stižu.

Pomenuta astrološka poema i jedna Ptohoprodromova pesma na narodnom jeziku takođe su posvećene patronima u zamenu za poklone, mada se u ovim pesmama ne pominje da li su bile posebno naručene. Ptohoprodrom započinje svoju pesmu iskazivanjem određene žalosti zbog toga što Jovanu Komninu ne može posvetiti ništa drugo do nekoliko političkih stihova, ali na neki način istovremeno nagoveštava da ima nečega upravo prikladnog u tome što se caru poklanja takav dar:

Τί σοὶ προσοίσω, δέσποτα, δέσποτα στεφηφόρε,

ἀνταβοίμην ὀποίανδε ἢ χάριν προσενέγκω

ἐξισωμένην πρὸς τὰς σὰς λαμπρὰς εὐεργεσίας,

τὰς γινομένας εἰς ἐμὲ τοῦ κράτους σου παντοίας;

Πρό τινος ἤδη πρὸ καιροῦ καὶ πρὸ βραχέος χρόνου,

οὐκ εἶχον οὖν, ὁ δύστηνος, τὸ τί προςαγαγεῖν σοι

κατάλληλον τῷ κράτει σου καὶ τῇ χρηστότητί σου,

καὶ τῇ περιφονείᾳ σου καὶ χαριτότητί σου,

εἰ μὴ τινὰς πολιτικοὺς ἀμέτρους, πάλιν στίχους,

συνεσταλμένους, παίζοντας, ἀλλ' οὐκ ἀναισχυντῶντας,

παίζουσι γὰρ καὶ γέροντες, ἀλλὰ σωφρονεστέρως.

Šta da ti ponudim, care, gospodaru krunisani,

kakav uzvratni dar ili hvalu da ti prinesem,

dostojnu tvojim blistavim dobročinstvima,

koja raznovrsna tvoje veličanstvo podari meni?

Već neko vreme, tokom kraćeg perioda,

nisam ja – prokletnik! – imao da ti prinesem ništa

prikladno tvojoj moći i čestitosti tvojoj,

ništa prikladno slavi i blagodarnosti tvojoj,

osim opet nekih nemetričkih stihova, onih političkih,

skromnih, zabavnih, ali ne pak i besramnih,

jer i stari se ljudi igraju, ali razumnije.

Iz 12. veka potiče, kao što je rečeno, nekoliko poetskih "eksperimenata" na narodnom grčkom jeziku, od kojih su svi bili sastavljeni u političkim stihovima i u sferi carskog dvora. Tu spadaju sve četiri pesme iz Ptohoprodromovog korpusa. Pesma iz zatvora (Στίχοι οὓς ἔγραψε καθ' ὃν κατεσχέθη καιρόν) zapravo je molba koju Mihailo Glika upućuje Manojlu Komninu i u kojoj ga moli da ga oslobodi nepravedne kazne. Najzanimljiviji stihovi iz ove "kolekcije" potiču iz pera Teodora Prodroma: navedena rečenica kojom se još jednom zabava povezuje s političkim stihovima; satirični komentar o onima koji pretpostavljaju da je upotreba političkih stihova i jednostavnog jezika garancija iskrenosti; pesma o svim tajnama jednog manastira, ispevana u formi i jeziku koji su očigledno prikladni za nepismenog monaha.

Podaci koji potiču iz 12. veka navode na zaključak da je politički stih u to vreme bio u širokoj upotrebi za pesme na narodnom jeziku, ali na jednom neformalnom nivou, zbog čega je danas o tome sačuvano malo tragova. Na vezu između narodnog jezika i političkog stiha ukazuju, pored ostalih podataka (u koje spada i isključiva upotreba ovog stiha za poetske eksperimente na narodnom jeziku), i Cecesova negodovanja zbog toga što koristi upravo tu formu. Popularnost tog metričkog oblika omogućila je Cecesu da se brani rečima da je on πρεπώδης (= "doličan") za njegovu čitalačku publiku, te ga je podstakla da koristi političke stihove onda kada mu njegova ozbiljnija dela nisu donela željeni uspeh. Opravdavajući upotrebu političkih stihova i jednostavnog jezika Ceces se poziva na praksu koja se naziva οἰκονομία. U sferi književnosti taj se termin odnosi na neku vrstu kompromisa između pisca i njegove publike (odnosno, naručioca dela u slučaju kad se radi o patronatu), upravo kao što u kanonskom pravu οἰκονομία označava oprost kao kompromis između kazne i milosrđa. Na nekoliko mesta Ceces se žali na spoljne pritiske koji ga, preko οἰκονομία, prisiljavaju da koristi književnu formu koju sam ne odobrava:

Εἰ δέ τίς τείνει πρὸς ἡμᾶς ἀφρόνως μώμου βέλος,

καταμωκώμενος ἡμῶν τοιαῦτα γεγραφότων,

ἐκεῖνος μὲν ὡς βούλοιτο μώμοις ἐπαντρυφάτω,

ἡμεῖς δὲ πάντως οὐδὲ γρὺ φθεγξαίμεθα πρὸς τοῦτον.

Τὸ δὲ καλῶς γινώσκουσα τὸ τῆς οἰκονομίας,

καὶ πᾶς ἐχέφρων συνετός, εἰδὼς οἰκονομίαν

καὶ πρόσωπα καὶ τρόπους τε, δι' οὓς ἔγραψα τάδε,

ἐκείνου μέμψοισθε (δοκῶ) τὴν μωμοσκόπον γλῶσσαν,

ἡμᾶς δ' οὐκ ἂν νομίσητε τῶν φαύλων συγγραφέων,

μὴ κομπηροῖς συγγράμμασιν ταῦτα συγγαψαμένους.

Ako neko na me nerazumno odapne strelu pogrde,

koreći me što ovakvo sam delo napisao,

taj neka se šepuri pogrdama svojim,

ja pak ni najmanji glas zbog toga pustiti neću,

Ali vi koji dobro razumete prirodu "ekonomičnosti",

i svako mudar i razborit i ko poznaje "ekonomičnost"

te ličnost i karakter onih za koje sam ovo napisao,

prekorili biste, mislim, njegov pogrdni jezik,

a mene ne biste ubrojili među neznatne pisce

zato što ovo nisam napisao u uzvišenom stilu.

Upravo kao što se narodni grčki jezik (δημοτική), zapanjujuće sličan savremenom jeziku, govorio u Carigradu tokom 12. veka i u ranijem periodu, tako je najverovatnije u to doba narodni politički stih predstavljao glavno sredstvo izraza za nepismene i polupismene članove grčkoga društva – to su bili stihovi koje su oni pisali, govorili i pevali. Istovremeno, poetska dela koja je od Cecesa i Manase naručila sevastokratorisa Irina, te navedeni stihovi iz Ptohoprodromovog korpusa sugerišu da su politički stihovi na neki način bili posebno prikladni za pesme koje se upućuju članovima carske porodice. Tako dolazimo do nečega što na prvi pogled izgleda kao paradoks: politički su stihovi istovremeno bili karakteristični za slabo obrazovane slojeve i za pripadnike najvišeg socijalnog staleža.

Poreklo političkog stiha

Deme i carska porodica

Politički stihovi počeli da se povezuju sa carskom porodicom preko himničkih pesama koje su na carigradskom Hipodromu pevali članovi gradskih dema, u skladu sa dvorskim ceremonijalom. Upotreba političkog stiha proširila se zatim sa ove svoje funkcionalne primene na sve što se upućivalo nekom članu carske porodice.

Deme (δῆμοι) – ponekad nazivane "cirkuskim partijama" – predstavljaju grupacije labave prirode, koje se u početku interesuju za sportske događaje na Hipodromu. Ali od jedne sportske parole, od snažne podrške nekom džokeju, lako se stiže do političkog slogana. Narod u Vizantiji nigde nije imato tako neposredan dodir s carem kao na Hipodromu, niti je državni aparat igde bio tako vidljivo prisutan kao ovde. Ne može se reći da ove grupacije slede jednu opštu političku ideju ili da zauzimaju jasan stav prema državnim ili političkim pitanjima: one ili slede agitatore koji deluju u skladu s vlastitim interesima, ili su u službi osoba na visokim položajima čiji su propagandisti, ili caru glasno saopštavaju ono što je gotovo opšte mišljenje u gradu. Uz izvestan oprez, može se reći da se "plavi" regrutuju iz onih slojeva koji su bili socijalno podložni višim slojevima, tj. personalu palate, posluzi, liferantima. Na "zelene", međutim, veći uticaj vrši "srednji sloj", fabrikanti, trgovci, imućniji zanatlije, a možda su delovali i pod uticajem bivših državnih službenika koji su, zajedno sa svojim počastima u službama, izgubili uticaj na dvoru, čime se najbolje objašnjava opozicija parolama plavih. Ove grupe, pomalo slične političkim strankama, održale su se u Vizantiji duže no što se ranije mislilo. U Knjizi o ceremonijama one igraju samo ulogu statista, ali to ne govori ništa o njihovom političkom značaju, jer sastavljač jednog svečanog dvorskog kalendara nije imao potrebe da o tome piše. Uostalom, Knjiga o ceremonijama i, još kasnije, Teodor Prodrom spominju predstavnike četiri deme (crvena, zelena, bela i plava), iako su se još u ranovizantijsko doba crveni spojili sa zelenima, a beli s plavima. Otprilike od 10. veka te dve deme se poistovećuju sa cehovima i esnafima koji, sa svoje strane, ni ekonomski ni politički ne predstavljaju jedinstvene grupe, nego služe različitim interesima.

Najpoznatija grupa pesama napisanih za deme sastoji se od dve trodelne pesme, jedne za Božić, druge za Bogojavljenje. Obe su pesme upućene Jovanu II Komninu. Dva puta su bile objavljenje kao pesme Teodora Prodroma, a zatim kao dela nepoznatih autora povezanih s demama. Njihova veza s Hipodromom vidi se po dve poslednje reči u naslovima: τοῖς δῆμοις. To potvrđuje i neformalni ton ovih pesama, koji veoma odstupa od one poniznosti karakteristične za mnoge druge pesme u prodromovskom korpusu. Iste reči – τοῖς δῆμοις – nalaze se i u naslovima četiri Prodromove pesme: dve su peani za deme koji se pevaju na carskim venčanjima, jedna je napisana za trijumfalnu povorku Jovana Komnina, u jednoj grad moli cara Jovana II da zauzme svoje mesto u carskoj kočiji, dok se poslednja takva pesma obraća caru Jovanu u trenutku kad ovaj otvara trke na Hipodromu. Moguće je da je još jedna Prodromova pesma imala u naslovu reči τοῖς δῆμοις: u toj pesmi, sastavljenoj za krunisanje Jovanovog sina Manojla, opisuje se kako se ceo grad okuplja na Hipodromu, a zatim se car moli da "milostivo i s blagim duhom sija na deme" (λάμπετε δήμοις εὐμενὲς ἀπὸ ψυχῆς πραείας).

Drugu grupu pesama iz kasnijeg doba sakupio je A. Heisenberg. On počinje sa tri poznije pesme iz prodromovskog korpusa, napisane za carska venčanja, zatim objavljuje pet pesama slične funkcije koje je napisao Nikola Irinik u Nikejskom carstvu, a završava raspravom o dvadeset sličnih pesama Manojla Holobola, napisanih posle oslobođenja Carigrada. Sve pesme koje je Heisenberg objavio pisane su u političkim stihovima, i predstavljaju naknadne dokaze za povezanost političkog stiha sa demama, jer on tvrdi da su one bile napisane za jednu ceremoniju koja je zamenila onu u kojoj su deme imale svoje mesto i ulogu. Svi ovi tekstovi, nastali u periodu od 12. do 14. veka, veoma jasno pokazuju neke od formalnih i verbalnih rituala povezanih s helenističkom i rimskom monarhističkom vlašću, posebno stalno prisutno poređenje prizora carevog dolaska sa slikom izlaska Sunca.

Veoma je značaj jedan Venecijanski kodeks koji je objavio Lampros. U ovom dugom rukopisu u političkom su stihu napisane samo one rečenice upućene caru i njegovoj porodici:

• fol. 304r (pp. 36–37): Ἀνεπίγραφα δημοτικὰ εἰς αὐτοκράτορα. Demotski [stihovi] bez naslova za cara.
• fol. 36v (pp. 45–47): Εἰς τὸ βάπτισμα τῆς πορφυρογεννήτου κυρᾶς Ἄννης γεγονὸς κατὰ τὸ ἅγιον μέγα Σάββατον. Za krštenje porfirogenitske kneginje Ane, održano na Veliku svetu subotu.
• fol. 39r (pp. 57–59): Ἀνεπίγραφα δημοτικὰ εἰς Μανουὴλ τὸν Κομνηνὸν ἐπὶ τῇ Χριστοῦ ἀναστάσει. Demotski [stihovi] bez *naslova za Manojla Komnina na Hristovo uskrsenje.
• fol. 119r (pp. 161–163): Δημοτικὰ ἀνεπίγραφα εἰς Μανουὴλ Κομνηνὸν. Demotski [stiho-vi] bez naslova za Manojla Komnina.
• fol. 180v (p. 174): Ἀνεπίγραφα εἰς τὴν στέψιν Μανουὴλ τού Κομνηνοῦ. [Stihovi] bez naslova za krunisanje Manojla Komnina.
• fol. 193v (pp. 187–189): Δημοτικὰ ἐπὶ τῇ προελεύσει τοῦ βασιλέως. Demotski [stihovi] za carevu procesiju.

Izgleda da svaka od ovih ovih šest pesama predstavlja po jednu celinu, iako su su sve osim jedne objavljene sa podelama na strofe. Sve osim prve sadrže ime Manojla i mogu se približno datirati u vreme početka njegove vladavine. Ono što je, međutim, ovde najznačajnije jeste činjenica da se u četiri od šest naslova pojavljuje pridev δημοτικός, koji je dvosmislen kao i imenica iz koje je izveden, δῆμος. Taj se pridev može odnositi kako na δῆμος u značenju "narod" (demos), tako i na δῆμοι = "deme" na Hipodromu. Imajući pak u vidu gore pomenuti izraz τοῖς δῆμοις, funkcionalnu sličnost ovih pesama sa ceremonijalom na Hipodromu, i teškoću da se na njih primeni atribut "narodni", može se sa određenim stepenom sigurnosti pretpostaviti da je pisac ovih naslova govorio o demama. Ovakva upotreba prideva δημοτικός, zajedno s primedbom Evstatija Solunskog (umro posle 1195) da su "demotski stihovi nedavno počeli da se nazivaju političkim", pokazuje da je korišćenje političkih stihova na Hipodromu bila možda njihova najupečatljivija odlika sredinom 12. veka. Kada Evstatije kaže da su stihovi koji se se ranije zvali δῆμοτικοί nedavno dobili naziv πολιτικοί, on pridev δημοτικός očigledno koristi kao atribut za "deme", nasuprot πολιτικός, što bi se moglo tumačiti kao "gradski" ili "svakodnevni" stih.

Štaviše, promena naziva ovih stihova može se povezati s jednim istorijskim događajem. Preseljenje carskog dvora u Vlaheran rezultiralo je postepenim opadanjem Hipodroma i tamošnjih ceremonija, koje su bile tesno povezane s Velikom palatom. Ta je kriza kulminirala otprilike u vreme kada je Evstatije pisao, u kasnim godinama Manojlove vladavine. Heisenberg smatra da je u to vreme uvedena πρόκυψις, najvažnija carska ceremonija u eri Paleologâ, koja je očigledno trebalo da zameni ceremonije na Hipodromu. Prema danas dostupnim podacima, u vreme kada je πρόκυψις uveden, deme više nisu postojale. Stoga je moguće da Evstatije zapravo kaže da je posle opadanja dema njihov "demotski" stih promenio ime i dobio šire konotacije.

Jovan Ceces je svoje Alegorije na Ilijadu, napisane po narudžbi Manojlove žene Irine, započeo dugačkim obraćanjem Irini kao Mesecu, što je komplementarno predstavi cara kao Sunca – a ta je slika najčešći topos u poeziji predviđenoj za ceremonijalnu izvedbu. Sada su jasni razlozi zbog kojih je Ceces upotrebio ovu metaforu na početku svog dela, kao i razlozi zbog kojih je sama Irina naručila da se delo napiše u političkim stihovima. Ta se forma tokom 12, 13. i ranog 14. veka smatrala najprikladnijom za poeziju upućenu carskoj poridici, zbog toga što su, bar tokom 12. veka, deme u dvorskom ceremonijalu upotrebvljavale političke stihove. Postavlja se, međutim, pitanje da li se takva upotreba političkog stiha proteže i na prethodne vekove.

Jedini primeri političkog stiha u 11. veku jesu spomenuti spisi Mihaila Psela, te uvreda koju je patrijarh Mihailo Kerularije uputio Isaku I Komninu: »Ja sam te upalio, furuno jedna, ja ću te i ugasiti«. Prema Georgiju Kedrenu, ova "prosta i seljačka pretnja" bila je jedna od poslednjih kapi zbog koje je car konačno uhapsio patrijarha". Psel je možda za svoje školske spise upotrebio tu formu zbog toga što ona dolikuje njegovim učenicima iz carske porodice, kao i zbog toga što olakšava memorisanje. Kelularije je pak možda osećao posebnu zajedljivost svoje rečenice upućene Isaku Komninu zato što je taj metar bio obično povezan sa ceremonijalnom eulogijom. Iz 10. veka imamo više primera: prolećna pesma za deme u Knjizi o ceremonijama, kao i tužbalice povodom smrti careva. Moguće je da su te tužbalice, s obzirom na brojne topose u njima te na obilnost adulativnih motiva, takođe bile sastavljene za izvođenje od strane dema na Hipodromu.

Nema ništa čudno u tome što ima malo primera "pesma za deme" tokom 11. veka. Posle smrti Vasilija II došlo je sve većeg pogoršavanja ranijih odnosa između cara i gradskog stanovništva. U to su doba deme gotovo sasvim bile zamenjene cehovima i esnafima, koji su izgleda igrali značajnu ulogu i u obaranju četiri cara u 11. veku. S druge strane, to objašnjava i zašto će kasnije Komnini blagonaklono gledati na deme: nova je dinastija, da bi stvorila protivtežu uticaju cehova i esnafa, odlučila da iskoristi alternativne društvene i političke grupacije.

Latinski versus quadratus

Pošto nemamo pouzdanih primera političkih stihova koji bi se sa sigurnošću mogli datirati u vreme pre 912. godine, moramo posegnuti dalje u prošlost, tražeći uzore koji će odgovarati određenim kriterijima. Na osnovi rasprave J. Kodera zaključuje se da uzor zahteva ritam s trohejskim elementom i da prednost daje daktilskom, a ne anapestičkom završetku. Žanrovska analiza sačuvanih političkih stihova zahteva da njihov uzor povezuje svoj popularni i narodni status sa carem. Postoji rešenje koje ispunjava ove kriterije, mada je u drugim aspektima daleko od savršenog.

U trijumfalnim povorkama rimske republike, vojnici pobednika-trijumfatora pevali su uvredljive i podsmešljive stihove, tzv. trijumfalne pesme. Taj deo rituala imao je apotropejski karakter, kao podrška robu koji je stajao iza trijumfatora na kočiji i sve vreme mu na uho šaptao reči koje su pobednika podsećale na njegovu vlastitu smrtnost. Metar ovih stihova bio je versus quadratus, trohajski septenar koji je svoj naziv dobio zato što se sastojao od četiri, u praksi pak češće od tri dela. Njegova četvorodelnost se danas može videti samo u nekim stihovima najranijih pisaca, posebno Plauta. Trodelni versus quadratus može se videti u nekoliko sačuvanih trijumfalnih pesama, posebno u onima koje su pevale mase koje su 19. godine išle na Kapitolij i probudile Tiberija s lažnim vestima o tome da je Germanik preživeo: Salva Roma, salva patria, salvus est Germanicus.

Versus quadratus nije, međutim, bio ograničen na trijumfalne pesme. Mogao se upotrebiti i za političku doskočicu: postquam Crassus carbo factus, Carbo crassus factus est; u dečjim igrama: rex erit qui recte faciet, qui non faciet non erit; i za zagonetke: qui de nobis longe venio, late venio? solve me. Ali suštinska povezanost ovog metra s trijumfom može se videti u njegovoj književnoj upotrebi s ciljem da se dočara atmosfera koja vlada u trijumfalnoj procesiji. Kada Horacije želi da zamisli jedan Avgustov trijumf, on pre izraza io, triumphe! piše: o sol pulcher, o laudande, što čini prvi deo versus quadratus-a. Plaut u Bakhidama aludira na trijumaflnu pesmu stihom: Ilio capto ut sit muslum qui triumphent milites.

S obzirom na formalne i funkcionalne karakteristike, ovakvo rešenje problema porekla političkog stiha, dakle, izgleda sasvim moguće. Versus quadratus je metar s trohejskim ritmom. Njegov jezik je latinski, u kome nijedna višesložna reč ne može biti naglašena na poslednjem slogu. Samim tim daktilski ritam na kraju stiha automatski preovlađuje u odnosu na anapestički. Ovaj je metar, čini se, bio popularna forma pesama upućenih imperatoru tokom najspektakularnije ceremonije rimske republike i principata. Međutim, ovom rešenju teškoću predstavlja vremenski vakuum između prvog veka nove ere, kada je poslednji put osvedočen versus quadratus, i 10. veka, iz kojeg vremena potiče prvi zabeleženi politički stih.

Ovaj se interludij, međutim, ipak može premostiti. Pre svega, treba istaći da je i sam versus quadratus sačuvan u veoma malo primera, od kojih najveći broj potiče od Svetonija. Nakon Svetonija jedini direktni navodi ovog stiha potiču iz dela Historia Augusta, koje je i samo otvorena za različite interpretacije. Iz Aurelijana potiču četiri detinjasta stiha, od kojih su prva tri, s obzirom na njihovu sačuvanu formu, sastavljena bez metričkih pravila. Četvrti stih, pak, glasi: tantum vini nemo habet quantum sanguinis; ovo bi mogao biti kompletan versus quadratus, ritmički tačan, ali s kvantitativnim greškama. U tom obliku on podseća na srednjovekovni rhythmus, ali je stariji od bilo kog sačuvanog primera. I u prva tri stiha, međutim, moguće je rekonstruisati isti taj metar ukoliko se reč mille doda dva puta u prva dva stiha i tri puta u trećem stihu. Pesma je ionako toliko banalna, da ove izmene ne menjaju ništa u sadržaju. U prva dva stiha ove je izmene već unela ruka nekog emendatora u rukopisu Palatinus, koji se danas smatra za codex optimus:

Mille mille mille {mille mille} decollavimus.

Unus homo mille {mille mille} decollavimus.

Mille {mille mille} bibat qui mille {mille} occidit.

Može se pretpostaviti da su ovi stihovi napisani pre 400. godine, kada je Historia Augusta najverovatnije dobila svoj konačni oblik. Pre svega, ovo stihovi ne poštuju kvantitativna pravila koja važe za versus quadratus, a greška je upravo ono što bi se i očekivalo prilikom prelaska na srednjovekovni rhythmus. Zatim, ova pesma nije pisana za trijumfalnu povorku, već za decu koja na praznik igraju uz nju, i to militariter (= "na vojnički način").

Ostali sačuvani primeri su na grčkom jeziku i vezani su za carsku palatu u Carigradu. Od svih elemenata koji su obezbedili kontunuitet između Rimskog i Vizantijskog carstva, vojni i ceremonijalni su bili najjači. U oba slučaja konzervativizam je bio više nego formalan, tako da su iz latinskog jezika u grčki trajno ušle neke latinske reči i izrazi. Upravo trijumfalni stihovi spajaju ova dva elementa. Štaviše, ideologija i ikonografija vizantijskih dvorskih ceremonija u velikoj su se meri oslanjali na tradiciju rimskog trijumfa. Odeća cara, njegova insignia, aklamacije koje su mu se dovikivale – svi ovi elementi, premda su se stalno menjali, pokazuju da neposredno potiču od ceremonije vezane za rimskog trijumfatora.

Gotovo svi metrički dokazi za postojanje grčkog oblika versus quadratus-a nalaze su Maasovom članku Metrische Akklamationen der Byzantiner. Najvažniji delovi ovog članka trenutno su II i III, 1. Deo II sastoji se od dva paralelna stiha, koja predstavljaju ratne pokliče dema u borbi novembra 561. godine. To su akcenatski trohejski tetrametri. Deo III, 1 je prilično kontraverzan, ali uz dosta emendacija i ti se stihovi mogu rekonstruisati kao grčka verzija versus quadratus-a:

Εὔρηκε τὴν δαμαλίδα ἁπαλὴν καὶ τρυφεράν,

καὶ ὡς τὸ καινὸν ἀλέκτοριν οὕτως αὐτὴν πεπήδηκε,

καὶ ἐποίησε παιδία ὡς τὰ ξυλοκούκουδα,

καὶ οὐδεὶς τολμᾷ λαλῆσαι, ἀλλ' ὅλους ἐφίμωσεν·

ἅγιε μου ἅγιε {μου}, φοβερὲ καὶ δυνατέ,

δὸς αὐτῷ κατὰ κρανίου ἵνα μὴ ὑπεραίρηται,

κἀγώ σοι τὸν βοῦν τὸν μέγαν προσαγάγω εἰς εὐχήν.

Pronađe junicu mladu i nežnu,

i kao mladu kokošku je sveza,

i napravi decu k'o što detlići rade,

i niko se ne poboja da kaže, no puk povika:

o sveti čoveče, sveti, poštovani i moćni,

lupi ovoga po glavi, da se ne uzdigne previše,

a ja ću te velikim volom tada pogostiti.

Ovo je satirična pesma uperena protiv cara Mavrikija, koju su pevali članovi dema. Oni su pronašli nekoga ko liči na cara, obukli ga u karikaturu carske odeće i postavili ga na magarca. Na početku pesme ismeva se car zbog broja dece koju ima sa svojom mladom ženom, a na kraju se upućuje molba nekom svecu da udari cara po glavi. Metar, tema, jezik i okolnosti upućuju na apotropajske stihove karakteristične za rimski trijumf. Može se stoga sa relativnom sigurnošću pretpostaviti da je ova satirična pesma sastavljena u grčkoj verziji versus quadratus-a. Dakle, u 6. veku, a verovatno i ranije, stihovi od petnaest slogova sa trohejskom akcentuacijom mogli su se čuti u okolini Hipodroma, možda u vezi s aktivnošću dema. Premda su sačuvani primerci svi na grčkom, u to je doba nesumnjivo upotrebljavan i latinski jezik. Tema takvih pesama bila je u načelu neka satirična primedba o carevima, prema rimskom uzoru, a nije čudno što su se takve veoma retko zapisivale. Ukoliko je to tačno, vremenski vakuum bi bio smanjen na period od nešto više od tri veka.

Jedan podatak bi, međutim, mogao da popuni i taj vremenski razmak. U okviru kodeksa Marcianus XI 19, koji sadrži nekoliko kritskih drama, nalazi se i jedna strana (fol. 338 bis) iz nekog ranijeg perioda, koja sadrži profetski materijal. G. Morgan je, međutim, došao do otkrića da ta strana potiče iz 10. veka i da otkriva elemente neke satirične pesme. Morganovi zaključci ne mogu se smatrati sigurnim, i pored toga što se u tekstu nalazi ime Teofane i što sadržina teksta veoma mnogo podseća na situaciju iz 970. godine. Ono što je ovde važno, jeste metar pesme: od sedam stihova, prva četiri izgledaju kao dobri trohejski petnaesterci, dok je šesti zapravo jampski politički stih. Peti stih je mešavina, dok je sedmi pretrpeo previše popravki da bi bio značajan za metričku analizu. Ukoliko su Morganovi zaključci tačni, ta je pesma pevana na nekom festivalu sličnom onome na kome je parodirana ličnost cara Mavrikija. Ovaj podatak bi produžio postojanje satiričnog grčkog versus quadratus-a mnogo duže od 913. godine, kada je nastala prva tužbalica za Lava III.

Tako bi, uz ideološku promenu neprijateljskog tona u adulativni i uz metričku promenu od trohejske u jampsku stopu, politički stih predstavljao izdanak nekadašnjeg latinskog versus quadratus-a. Politički stih je uostalom, zamenio versus quadratus i u aklamacijama dema:

Ὁ σωτὴρ Θεὸς ἡμῶν τοὺς δεσπότας φύλαξον,

ἅγιε τρισάγιε ζωὴν ὑγείαν δὸς αὐτοῖς.

Bože, spasioče naš, čuvaj naše vladare,

sveti, presveti, život i zdravlje podari njima!