Poliksena (starogrčki: Πολυξένη, Polyxene) bila je, u grčkoj mitologiji, najmlađa kći trojanskog kralja Prijama i kaljice Hekube.[1] Ne pojavljuje se u Homerovim epovima, ali je prisutna kod nekoliko drugih antičkih autora, premda se detalji mita o Polikseni značajno razlikuju kod različitih pisaca. Nakon pada Troje, Grci su žrtvovali Poliksenu na grobu grčkog junaka Ahila, kome je bila zavetovana kao buduća supruga i u čiju je smrt, prema mnogim verzijama, bila upletena.[2]

Grci žrtvuju Poliksenu, (atička crnofiguralna amfora, oko 570–550 BC. pne.)

MitologijaUredi

Poliksena se smatra trojanskom verzijom Ifigenije, kćerke Agamemnona i Klitemnestre. Ne pojavljuje se u Homerovoj Ilijadi, nego tek kod kasnijih pesnika, koju su možda želeli dodati romantičnu notu Homerovoj surovoj slici ratovanja i pustošenja. Jedno je proročanstvo proreklo da Troja neće biti poražena ako Poliksenin brat, kraljević Troil, doživi 20. godinu života. Tokom trojanskog rata Poliksenu i Troila su napali kad su otišli po vodu ja jedan izvor i tom je prilikom Troila ubio grčki junak Ahil, koji se ubrzo zainteresovao za Poliksenu i njenu tihu pronicljivost.[3][4]

Ahil je toliko bio opčinjen Poliksenom da joj je poklonio deo trojanskog blaga, koje mu je Prijam ponudio za otkup Hektorovog tela, pa je čak pristajao i da pređe na stranu Trojanaca. On je stupio u tajnu prepisku s Hekabom i obećao da će, ako dobije Poliksenu za suprugu, napustiti bojno polje i nagovoriti ostale grčke junake da prekinu opsadu Troje.[5]

Ahil, koji se još uvek oporavljao od boli koju mu je zadala Patroklova smrt, našao je utehu u Polikseninim rečima i kasnije je otišao u Apolonov hram da se s njom sretne nakon što mu je ona iskazala svoju privrženost. Činilo se da Ahil veruje Polikseni, budući da joj je otkrio tajnu svoje ranjivosti: njegovu ranjivu petu. Venčanje Poliksene i Ahila trebalo je dase obavi u hramu Timbrejskog Apolona.[6][7][8] No, kad je Ahil došao na ugovoreno mesto, Poliksenina dva brata, Paris i Dejfob, napali su Ahila i ustrelili ga u petu strelom umočenom u otrov, koju je navodno ka cilju vodio sam Apolon.[9]

Žrtvovanje PolikseneUredi

Prema jedonom predanju, Poliksena je, mučena osećajem krivice, izvršila samoubistvo nakon Ahilove smrti.[10] Međutim, u Euripidovim tragedijama Trojanke i Hekuba, Poliksena je umrla tako što su je na kraju trojanskog rata žrtvovali Grci. Naime, pred Grcima se pojavila Ahilova sen u zlatnom oklopu i zatražila da se Poliksena prinese na žrtvu, jer će samo tako Grci dobiti povoljan vetar koji im je bio neophodan da bi otplovili nazad u Grčku.[5] Plan je bio da se Poliksena ubije kod Ahilovog groba. Hekuba, Poliksenina majka, bila je očajna zbog smrti još jednog svog deteta (Poliksena je ubijena nakon gotovo svih njenih sestara i braće).

Međutim, Poliksena je više volela da umre kao žrtva Ahilu nego da živi u ropstvu. Utešila je majku i odbila da moli Odiseja za život ili da se prema njoj ophodi na bilo koji drugi način osim kao prema princezi. Dok je odvode, od Odiseja traži da umiri njenu majku. Polikesnina nevinost bila je ključna za čistotu žrtve; antički izvori kažu da je umrla hrabro kad joj je Ahilov sin Neoptolem prerezao grlo:[1] odbila je dodir muških ruku i sama je rastrgla haljinu i pružila svoje obnažene grudi Neoptolemu. Grci su s najvećim poštovanjem sahranili hrabru devojku, zadivljeni njenim plemenitim i odvažnim držanjem.[5]

U klasičnoj umetnostiUredi

 
Žrtvovanje Poliksene kod Ahilovog groba, Poliksenin sarkofag, oko 500. pne.[11]

Za nekoliko prizora u grčkoj umetnosti može se sa sigurnošću reći da predstavljaju žrtvovanje Poliksene.[12] Većina prikazuju kako se Poliksena prinosi na žrtvu kod Ahilovog groba. Međutim, neki detalji u prikazama ukazuju na to da su možda postojale i starije i različite verzije ovog mita. Na primer, na nekim slikama Poliksena je prikazana kako se prinosi na žrtvu na nekom žrtveniku, a ne kod Ahilovog groba, a jedan reljef na sarkofagu iz Gümüşçaya, tzv. Poliksenin sarkofag, koji se datira u oko 500. g. pne.[13] prikazuje tronožac pored groba. Prma nekim tumačenjima, ovi detalji govore o vezi između Ahilovog grobnog mesta i svetog mesta posvećenog Apolonu.

Moderna umetnostUredi

U srednjovekovnoj i renesansnoj umetnosti pojavljuje se nekoliko prikaza ovog mita, često kao ilustracije za Boccacciovo delo O slavnim ženama. Primaticcio je naslikao mit u dvocru Fontainebleau (1541–1547). Ali, tema je postala popularnija u baroknoj umetnosti i često je bila kombinovana s temom Scipionove velikodušnosti. Pietro da Cortona "učvrstio je svoju reputaciju" velikom slikom 1625. godine (danas u Kapitolskoj pinakoteci, 2.17 × 4.19 m).[14] Među primerima se nalaze slike Giovannija Francesca Romanellija i Charlesa Le Brun (1647), koje se nalaze u Metropolitan Museum of Art u New Yorku. Sebastiano Ricci planirao je izraditi veliku sliku 1720ih godina, ali je nikad nije započeo.[15] Osamnaestovekovni mletački slikar Giovanni Battista Pittoni bio je posebno zainteresovan za ovu temu,[3][4] pa je naslikao najmanje devet verzija četiri kompozicije.[16]

U većini verzija prikazana je Poliksena kako dostojanstveno odlazi u smrt i često s obnaženim grudima. Čin žrtvovanje obavlja sveštenik ili Neoptolem. Kod u Riccijevim verzijama, na Ahilovom grobu se može nalaziliti junakov konjički kip, a Agamemnon, koji se protivio činu žrtvovanja, ponekad je prikazan kako iskazuje svoj protest. Ponekad Ahilov duh lebdi u vazduhu.[3][4]

Kip koji se uglavnom naziva Silovanje Poliksene, koji je izradio Pio Fedi (1855–1865) i koja je izložena kod Loggia dei Lanzi u Firenci, pomalo pogrešno predstavlja vrstu nasilja koju je Poliksena pretrpela. Ime se ne odnosi na silovanje u današnjem smislu te reči, nego na raniju definiciju tog termina preuzetu iz latinskog jezika, gde rapere znači "oteti, ugrabiti".[17][18] Dakle, radi se o trenutku kada je Neoptolem ugrabio Poliksenu da bi je odveo u smrt, uprkos protestima njene majke Hekube, koja je prikazana kako sedi. Telo koje se nalazi na zemlji, pomalo anahrono, predstavlja ili njenog brata Polita ili možda Hektora. U većini verzija, oboje su bili ubijeni mnogo ranije.[19]

Scenska umetnostUredi

Mit o Polikseni obradili su Euripid u Hekubi i Trojankama te Seneka Mlađi u Trojankama. I Sofokle je napisao dramu Poliksena, ali od nje su sačuvani samo manji fragmenti.[5]

Osim ovih antičkih drama, i neki kasniji dramatičari prikazali su mit o Polikseni:

ReferenceUredi

  1. 1,0 1,1 Duckworth, George E (1976). „Polyxena”. u: William D. Halsey. Collier's Encyclopedia. 19. Macmillan Educational Corporation. p. 231. 
  2. Hall 1996, str. 254.
  3. 3,0 3,1 3,2 Hall 1996, str. 249.
  4. 4,0 4,1 4,2 Aghion, Barbillon & Lissarrague 1996, str. 242.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Srejović & Cermanović-Kuzmanovic 1989, s.v. "Poliksena".
  6. Diktis Krićanin, III, 2 sqq.
  7. Dares Frižanin, 27.
  8. Sholija uz Euripidove Trojanke, 16.
  9. James George Frazer, komentar uz Pseudo-Apolodor, Biblioteka, Epitome, 5, 5, beleška br. 4.
  10. Filostrat, Heroica, XX, 18.
  11. Rose, Charles Brian (2014) (en). The Archaeology of Greek and Roman Troy. Cambridge University Press. str. 79. ISBN 9780521762076. https://books.google.com/books?id=Y9gaAgAAQBAJ&pg=PA79. 
  12. M. Robertson “Troilos and Polyxene. Notes on a changing legend,” in J.-P. Dexcoeudres (ed.) Eumousia. Ceramic and iconographic studies in honour of Alexander Cambitoglou, Sydney, 1990, p. 64-65
  13. Senvinç, N. (1996). „A New Sarcophagus of Polyxena from the Salvage Excavations at Gümüşçay”. Studia Troica 6: 251-64. 
  14. Mylonopoulos, str. 61
  15. "The Sacrifice of Polyxena c. 1726–30", Royal Collection
  16. Mylonopoulos, 61
  17. Corinne J. Saunders, Rape and Ravishment in the Literature of Medieval England, Boydell & Brewer, 2001, p. 20.
  18. Keith Burgess-Jackson, A Most Detestable Crime: New Philosophical Essays on Rape, Oxford University Press, New York, 1999, p. 16.
  19. "The Rape of Polyxena", The Illustrated London News, p. 97, 25 January, 1868; "Tourist breaks a finger off Uffizi’s Rape of Polyxena", The History Blog

LiteraturaUredi

  • Aghion, I.; Barbillon, C.; Lissarrague, F. (1996). Gods and Heroes of Classical Antiquity. Flammarion Iconographic Guides. ISBN 2080135805. 
  • Budimir, Milan; Flašar, Miron (1991). Pregled rimske književnosti. Beograd: Naučna knjiga. 
  • Hall, James (1996). Hall's Dictionary of Subjects and Symbols in Art (2. izd.). John Murray. ISBN 0719541476. 
  • Mylonopoulos, J, "Gory Details? The Iconography of Human Sacrifice in Greek Art", Human Sacrifice in Cross-cultural perspectives and representations, eds. P Bonnechere & R. Gagne, Presses Universitaires de Lieges, 2013], pp. 61–86.
  • Srejović, Dragoslav; Cermanović-Kuzmanović, Aleksandrina (1989). Rečnik grčke i rimske mitologije. Beograd: Srpska književna zadruga. 

Vanjske vezeUredi