Pokolji u Ljumi

Pokolji u Ljumi predstavljaju seriju krvavih odmazdi nad civilnim stanovništvom oblasti Ljume, koje je srpska vojska sprovodila tokom okupacije Albanije u balkanskim ratovima 1912-1913.

Srpska vojska u Ljumi 1912.

PozadinaUredi

Krajem 1912. godine, u prvom balkanskom ratu, Kraljevina Srbija je okupirala veći deo Albanije. Srbija je nastojala da izađe na Jadransko more, što je smatrala operacijom od strateškog značaja. Trećom armijom koja je osvajala Albaniju komandovao je general Božidar Janković. Albansko stanovništvo se tome protivilo, i pružalo je otpor srpskoj vojsci. Zbog toga su uvedene drastične mere odmazde nad civilnim stanovništvom.

Pokolj u Ljumi 1912.Uredi

 
Srpska vojska ostavila krvav trag, The New York Times, 31.decembar 1912.

Kada je general Božidar Janković video da se plemena Ljume opiru napredovanju srpskih trupa ka Jadranskom moru, proglasio ih je za ljudski odrod koji treba pobiti[1], nakon čega je naredio trupama da nastave sa posebnom žestinom.[2]

Prema pisanju inostrane štampe, srpska vojska je masakrirala civilno stanovništvo, muškarce, žene, decu, i popalila 27 sela u oblasti Ljume.[1][2] Izveštaji govore o nečuvenim svirepostima srpske vojske, uključujući spaljivanje žena i dece vezanih za plastove sena, pred očima očeva.[2] Nakon toga, oko 400 muškaraca iz Ljume se dobrovoljno predalo srpskim vlastima, ali se navodi da su odvedeni u Prizren, gde su poubijani.[1][2] The Daily Telegraph je tada pisao da su "svi užasi istorije premašeni zverstvima koje su počinile trupe generala Jankovića"[2], a The New York Times da je "Srpska vojska ostavila krvav trag".[3]

Pokolj u Ljumi 1913.Uredi

Na londonskoj konferenciji decembra 1912. odlučeno je da Ljuma ostane Albaniji, ali srpska vojska se nije povukla. Albanci dižu veliku pobunu u septembru 1913. godine, nakon čega je Ljuma je još jednom teško stradala u odmazdi srpske vojske.

Navodno, rezervni oficiri su dobili naređenje da selo u Ljumi zapale i sve što u njemu zateknu stave pod nož.[4] Oni su pokušali da se odupru, izveštavajući komandanta da u selu nema nikoga osim žena i dece i tražeći preispitivanje naređenja. No, kapetan Jurišić, koji je radio u sporazumu sa potpukovnikom Milićevićem, im je potvrdio naredbu za ubistvo svih žitelja sela.[4]

Prema pisanju Dimitrija Tucovića, jednog od učesnika albanskog pohoda, srpske trupe su ušle u albansko selo u kojem nije bilo muškaraca. Za dva sata poubijano je više stotina ljudi:

 
Dimitrije Tucović, jedan od učesnika albanskog pohoda.
Za dva sata selo je bilo potamanjeno uz scene koje je teško reći. Plotuni su poobarali žene koje su držale odojčad u naručju; pokraj mrtvih matera drala su se njihova dečica koja su slučajno bila pošteđena kuršuma: tela, kao jela vitka, lepih gorštakinja rila su se kao crvi po ledini; žene su se porađale od straha. Za dva sata potamanjeno je na 500 duša.[4]
 

Prema Tucoviću, klanje je obustavljeno kada je deo oficira uložio energičan protest, priznajući da „divlji Arnauti“ zarobljene srpske vojnike razoružaju pa puste, a srpska vojska ubija njihovu decu. Nakon toga, leševi su potrpani u kuće a kuće zapaljene, da bi se zločinu prikrio trag.[4]

Izveštaj međunarodne komisije o Balkanskim ratovima navodi pismo srpskog vojnika koji opisuje kaznenu ekspediciju krajem septembra protiv pobunjenih Albanaca. On piše da se "strašne stvari dešavaju ovde" i pita se "kako ljudi mogu biti toliko surovi da počine takva zverstva". U nastavku piše:

Ne usuđujem se da kažem više, ali mogu reći da Ljuma (albanska oblast pored istoimene reke) više ne postoji. Nema ničega osim leševa, prašine i pepela. Tamo su sela od 100, 150, 200 kuća, gde više nema ni jednog čoveka, bukvalno ni jednog. Skupljamo ih na gomile od 40-50, i probadamo bajonetima do poslednjeg. Pljačka je na sve strane. Oficir je rekao vojnicima da odu u Prizren i prodaju stvari koje su ukrali.[5]

U decembru 1913. godine, poslat je zvanični izveštaj velikim silama sa detaljima o pokolju Albanaca u oblasti Ljume i Debra, koji je izvršen nakon proglašenja amnestije od srpskih vlasti. U izveštaju se navode imena i prezimena osoba koje su ubili srpski odredi, često na najokrutniji način: spaljivanjem, klanjem, kasapljenjem bajonetima i tome slično.[6] Takođe se navodi detaljan spisak spaljenih i opljačkanih sela u oblasti Ljume i Hasa.[6]

PoricanjeUredi

Vest o stravičnim pokoljima u Ljumi ubrzo je procurela u svet. Vlada Srbije je većinu izveštaja o ratnim zločinima dočekala službenim poricanjem.[2] S druge strane, beogradska štampa je pokušala da ublaži razmere zločina. Dopisnici beogradskih listova javljali su da je jedno selo u Ljumi uništeno jer su se Albanci navodno zatvorili u kuće i do poslednjega uporno branili. Tucović kvalifikuje ovu verziju kao "namernu obmanu javnosti".[4]

IzvoriUredi

Vidi jošUredi

Vanjske vezeUredi