Otvori glavni meni

Masakr u Meji (albanski: Masakra e Mejës) je bilo masovno streljanje oko 300 albanskih civila koje su srpske snage izvršile kao čin odmazde za petoricu srpskih policajaca koje je ubila Oslobodilačka vojska Kosova.[2] Masakr se zbio tokom Kosovskog rata 27. aprila 1999. godine u selu Meja blizu Đakovice na Kosovu.

Masakr u Meji
Lokacija Meja, Đakovica, Kosovo,  Savezna Republika Jugoslavija
Datum 27. IV 1999.
Meta Albanci
Vrsta napada strijeljanje
Mrtvih 294-377[1]
Počinitelji Vojska Jugoslavije, srbijanske vojne i milicijske postrojbe
Motiv osveta zbog ubijanja šest srbijanskih milicajaca od OVK-a

Pripadnici vojske i policije su na kontrolnom punktu kod Meje izdvajali muške iz izbegličkog konvoja a njihovim porodicama su naredili da produže ka Albaniji. Izdvojeni muškarci i dečaci su zatim streljani pored puta.[3] Fond za humanitarno pravo registrirao je 294 žrtve tog zločina.[4][5]

Sadržaj/Садржај

PozadinaUredi / Уреди

Meja je malo katoličko selo na Kosovu, nekoliko kilometara severozapadno od Đakovice.

21. aprila, jednu sedmicu pre masakra, Oslobodilačka vojska Kosova je blizu centra Meje iz zasede napala vozilo srpske policije. U napadu je ubijeno pet policajaca . Jedan meštanin iz Meje rekao je istraživačima HRW-a:

  „Pet policajaca je ubijeno u jednom automobilu, smeđoj “opel-askoni”. Bili su kod nas nekoliko minuta pre nego što su ubijeni i pitali: “Gde je OVK?” Vozio je policajac Albanac. Otišli su i čuli smo bazuku. Čuli smo da je uniformisani Albanac bio iz Ratiša.“
()

Jedan od ubijenih policajaca je bio komandir policije Milutin Prašević[2], koji je, prema svedočenjima, sa svojim ljudima vršio etničko čišćenje Albanaca u toj oblasti.[6] Ovaj napad se navodi kao verovatni motiv za masovna streljanja.[2]

ProgoniUredi / Уреди

Glavni članak: Operacija Potkovica

27. aprila izjutra vladine snage su napale selo Meju bez upozorenja, granatirajući i paleći kuće.[3] Policija i paravojne jedinice su prodrle u selo i saterale stanovništvo u blizinu škole. Iz mase meštana su izdvojili između 100 i 150 muškaraca starosti od 15 do 50 godina.[3] Oni su kasnije bili podeljeni u grupe od po 20 i streljani vatrom iz automatskog oružja, sa „kontrolnim“ pucnjem u glavu.[3]

Istovremeno, rano jutro 27. aprila, specijalna policija i paravojne jedinice, zajedno s VJ, sistematski su proterivali kosovske Albance iz oblasti između Đakovice i Junika, u blizini granice sa Albanijom. Počevši od šest časova izjutra, snage bezbednosti prisilno su proterivale stanovnike sledećih sela: Pacaj, Nivokaz, Dobraš, Šeremet, Jahoc, Ponoševac, Racaj, Ramoc, Madanaj i Orize. Vladine snage su opkolile sela, okupile stanovnike i proterale ih putem prema Đakovici, neke u traktorskim prikolicama, neke peške. Mnoga sela su sistematski spaljivana. Prema svedočenjima, prilikom spaljvanja kuća je korišćen i bacač plamena.[2]

Jedna devojka od 19 godina poreklom iz Oriza, čijeg su oca sledećeg dana oteli u Meji, ispričala je istraživačima HRW-a:

  „U pet sati ujutru dobili smo naređenje da idemo. Policija je došla na vrata. Kucali su i rekli: “Izlazite iz kuće jer ćemo je spaliti.” Morala sam odmah da odem s majkom, ocem i petnaestogodišnjim bratom.[2]
()

Meštani iz čitave oblasti primorani su da krenu putem za Meju. Policija Srbije je postavila kontrolni punkt u Meji na kome je dočekivala izbeglice iz okolnih sela. Mnogi policajci imali su crne maske «fantomke». Na kontrolnom punktu u Meji policajci i vojnici su sistematski pljačkali proterane meštane.[2] Mnoge izbeglice su policajci pretukli i pretili im smrću ako ne daju novac i dragocenosti.[3] Ovo je ispričala jedna žena od 36 godina:

  „Kada smo stigli u Meju, Srbi su nas zaustavili; hteli su novac i nakit. Pretili su mojoj deci, čak i mojoj bebi. Imali su brade i nosili su maske. Uzeli su nam lančiće, prstenje, minđuše, lične karte, čak i naše torbe s odećom. Uzeli su sve. Bacili su našu odeću u žbunje. Obraćali su nam se grubo, a jednu ženu su ošamarili.[2]
()

Nakon pljačkanja, snage bezbednosti su iz kolona izdvajale muškarce. Jedan mladić od 19 godina koji je u Meju stigao između 10 i 11 sati daje sledeći opis događaja:

  „Pripadnici policije i vojske su zaustavili traktore, počeli su da udaraju ljude komadima drveta, a prozore traktora su razbili. Muškarce su zaustavili i odveli, njih stotinak, na poljanu kraj puta. Policajci su vikali da nastavimo da se krećemo, pa smo ostavili za sobom stotinu muškaraca, ne znamo šta je s njima bilo.[2]
()

Izbeglice koje su putovale kroz Meju toga dana potvrdile su da su policajci izvodili iz konvoja muškarce od četrnaest do šezdeset godina. Jedna žena je izjavila da su njenog muža skinuli s prikolice i priključili grupi Albanaca koji su stajali kraj puta. Terali su ih da viču: “Živela Srbija! Živeo Milošević!”[2] Druga svedokinja je videla kako su iz kola izvukli njenog četrdesetdvogodišnjeg oca i zadržali ga sa grupom od oko 300 drugih muškaraca koji su bili izdvojeni iz konvoja i tučeni u kanalu pored puta.[3]

Izbeglice koje su prošle kroz Meju između podneva i 15 časova prijavile su da su videle veliki broj muškaraca koje je uhapsila policija, čak stotine. Jedan svedok (38), učitelj koji je prošao kroz Meju oko jedanaest sati uveče, rekao je istražiteljima HRW-a:

  „Video sam veliku grupu ljudi odvojenih od njihovih porodica: mlade i stare muškarce. Mislim da ih je bilo više od 250. Klečali su na zemlji… duž puta kod šumarka na padini brda, dvadeset ili trideset metara od puta. Bili su u centru sela.[2]
()

Drugi svedok s kojim su istraživači HRW-a odvojeno razgovarali ispričao je sličnu priču, dodavši da je grupa muškaraca klečala s rukama na leđima, opkoljena vojnicima.[2]

Istraživači Human Rights Watch-a, koji su rano ujutru 28. aprila dočekivali izbeglice sa Kosova na graničnom prelazu Morina, su videli traktore sa prikolicama na kojima su bile samo žene, deca i starci. Rej Vilkenson, portparol UNHCR-a u Kuksu, koji je na granici dočekivao izbeglice, rekao je da je 28. aprila oko šezdeset traktora prešlo u Albaniju, i da je šest od sedam ljudi izjavilo da su sa njihovih vozila skinuti neki ljudi.[2]

StreljanjaUredi / Уреди

Istraživači Human Rights Watch-a su saznali za masakr rano ujutru 28. aprila, kada su prestravljene izbeglice sa Kosova ušle u Albaniju preko graničnog prelaza Morina. Izbeglice koje su stizale tokom dana prijavile su da su videle muškarce postrojene duž puta u Meji. Izbeglice koje su stigle te večeri, kao i narednih dana, su tvrdile da su videle veliki broj leševa pored puta u selu.[2]

Izbeglice koje su oko podne prolazile kroz Meju tvrde da su videle mrtve ljude kraj puta. Jedna devojka od 18 godina, koja je prošla kroz Meju u to vreme, tvrdi da je s desne strane puta videla petnaest leševa:

  „Put je bio prekriven krvlju. S desne strane je bilo petnaest muškaraca. Izbrojala sam ih. Ležali su licem prema zemlji, krv je bila okolo, i nisu se pomerali.[2]
()

Još jedna žena, koja se zatekla u Meji oko 13 časova, ispričala je:

  „Bilo je mnogo krvi. Bili smo u šoku, istraumirani. Oko dvadeset mladića ležalo je na zemlji, bili su uredno poređani, licem prema zemlji, s rukama vezanim iza glave. Srbi su rekli: “Vidite šta smo uradili ovim ljudima; sad nam dajte pare.” Bilo je to u centru Meje. Tela su ležala oko četiri metra od puta, iza nekog bodljikavog žbunja. Videla sam neke ljude koji su umrli zgrčeni; neki su nam rekli da je od njih uzeta krv.[2]
()

Mladić (18) i devojka (19), s kojima su istraživači HRW-a zajedno razgovarali, prošli su kroz Meju peške oko pola šest popodne. Rekli su da su videli veliku gomilu tela na oko tri metra od puta u centru sela, s desne strane. Tela, nabacana na gomilu, zauzimala su površinu od oko 12 sa 6 metara, a gomila je bila visoka oko metar i po. Svedoci su izjavili da su bili preplašeni i da ih je policija požurivala, što ih je sprečilo da pažljivije prebroje tela ali procenju da ih je bilo oko 300. Devojka je ispričala:

  „Dok smo hodali kroz Meju, videli smo na livadi oko 300 leševa na gomili, jedan preko drugog. Bila je to velika hrpa nabacanih leševa, nisu bili poređani nikakvim redom. Srbi nam nisu dali da ih gledamo; govorili su “Brže, brže, brže”… Leševi u Meji bili su na livadi s naše leve strane. Gomila leševa je bila veličine šatora. Bila je visoka oko metar i po, leševi su bili nabacani jedan preko drugog.[2]
()

Popodne 27. aprila, kada su pripadnici policije i VJ zaustavili drugi konvoj na kontrolnom punktu blizu Meje, svedok je video oko 200 tela kako leže pored puta. Pripadnici policije i VJ su iz tog izbegličkog konvoja izdvojili sedam muškaraca iz Ramoča i naredili ostatku kolone da krene dalje. Posle nekoliko minuta čuli su se pucnji. Drugi svedok je rekao da je osmoro ljudi popadalo u kanal.[3]

ŽrtveUredi / Уреди

Prema dokumentaciji Međunarodnog odbora Crvenog križa prijavljeno je da su 282 muškarca oteta u Meji, i oni su se nakon rata vodili kao nestali.[7] Tačan broj ubijenih nije poznat, ali se procenjuje da je verovatno ubijeno 300 muškaraca između 14 i 60 godina starosti.[2]

Nakon zločina je pronađeno svega nekoliko tela. Neke od leševa su pokupili čistači ulica. Šef gradske čistoće Faton Pološka je izjavio da su komunalni radnici uklonili oko trideset leševa iz Meje, iako se veruje da ih je poginulo mnogo više, ali se ne zna gde su njihova tela.[2]

 
Iskopavanje leševa kosovskih Albanaca u Batajnici.

Istraživači Human Rights Watch-a su posetili Meju 15. juna, nakon što je zapadna alijansa ušla na Kosovo, i videli su posmrtne ostatke nekoliko muškaraca u fazi raspadanja, spaljena dokumenta, lične stvari koje su pripadale ubijenima i prazne čaure od metaka. Leševi su se nalazili na ivici polja, pored puta koji prolazi kroz Meju. Jedno netaknuto telo i gornji deo drugog nalazili su se na obodu doline pored polja, oko trideset metara uz put. Još dva tela su se nalazila nekoliko metara dalje u dolini, a donja polovina drugog tela u polju blizu doline. Svi leševi bili su u poodmaklom stadijumu raspadanja. Kosti nekih leševa bile su slomljene, i izgledalo je kao da nijedan leš nije imao glavu. Parčići jedne lobanje nađeni su blizu jednog tela. U polju je bilo spaljenih dokumenata i ličnih stvari – tabakera, ključeva i porodičnih fotografija – koje su, izgleda, pripadale poginulima. Čaure iskorišćenih metaka bile su razbacane naokolo.[2]

Na malom katoličkom groblju su bili sahranjeni ostaci četiri muškarca iz sela koji su poginuli u masakru.[2]

Nakon pada Miloševića otkriveno je da su tela albanskih civila ubijenih u Meji i Suvoj Reci u organizaciji MUP-a Srbije kamionima prevežena na teren Centra za obuku Specijalnih antiterorističkih jedinica “13. maj” u Batajnici, i pokopana u masovne grobnice.[8]

IstragaUredi / Уреди

Svedoci s kojima su razgovarali istraživači HRW-a prepoznali su neke srpske policajce koji su bili u Meji 27. aprila, ali nisu videli da je iko od ovih policajaca počinio zločin. Tri osobe su tvrdile da su na dan masakra videle na kontrolnom punktu srpskog policajca zvanog “Stari”, za koga jedan od svedoka misli da se zove Milutin. Jedan stanovnik obližnjeg sela Koronica je rekao da je Stari, čije je ime Milutin Novaković, bio policajac na dužnosti u tom kraju.[2] Jedan svedok je identifikovao još jednog policajca pod imenom “Guta”, policijskog komandira u selu Ponačevac, za kojeg tvrdi da je bio u Meji kada je počinjen zločin.[2]

Jedna svedokinja, kojoj su odveli oca na streljanje, dala je sledeći opis počinilaca:

  „Ta dva Srbina su imala crne maske koje su im pokrivale glavu i kosu: videle su im se samo oči i usta. Bili su kao nindže. Nosili su plave policijske uniforme sa crvenim trakama na nadlakticama, malo ispod ramena. Mislim da su ih nosili na desnoj ruci.[2]
()

Druga svedokinja je na sličan način opisala srpske snage koje su odvajale ljude u Meji:

  „Srbi su nosili maskirne uniforme, crne maske, crne rukavice i imali su automatske puške. Videli su im se samo usta i oči. Imali su trake u bojama zastave Srbije. Nekima je glava bila pokrivena, nekima ne. Neki su imali poveze, ne sećam se boje. Neki su imali kratku kosu, neki dugu. Nosili su noževe u rukama: ravne noževe koji su bili zakrivljeni na vrhu, široke kao ruka, dugačke oko pola metra… Izgledali su jezivo. Srbi nisu vozili vojna vozila; vozili su automobile koje su ukrali na Kosovu.[2]
()

Prema svedočenju bivšeg službenika VJ Nike Peraja pred Međunarodnim sudom, u vojnom izve­štaju koji je video stajalo je da je u Meji ubi­je­no 68 a u Korenici 74 "terorista". On naglašava da je termin terorista korišten za albansko stanovništvo:

  „Oni su celo albansko stanovni­štvo nazi­vali tero­ri­sti­ma. Ja sam leše­ve video lično. Nije­dan od njih nije bio vojnik.[9]
()

Tokom posleratnih istraga u Srbiji, tela najmanje 287 ljudi koji su u to vreme nestali iz Meje i okolnog područja kasnije su nađena u masovnim grobnicama u Batajnici, u blizini Beograda.[10] 1.08. 2003 posmrtni ostaci 43 Albanaca pronađenih u masovnim grobnicama u Srbiji su vraćeni su i pokopani u Meji.[11] 26. avgust 2005. u Meji su sahranjena tela još 21 Albanca čija su tela vraćena na Kosovo.[12]

IzvoriUredi / Уреди

Vidi jošUredi / Уреди

Vanjske vezeUredi / Уреди