Plavi otkaz (engl. blue discharge), poznat i kao plava karta (engl. blue ticket) je bio oblik administrativnog vojnog otkaza u Vojsci Sjedinjenih Američkih Država koji je uveden 1916. godine. Nije bio ni častan ni nečastan. Plava karta je postala forma otkaza koju su koristili komandanti koji su želeli da uklone vojnike homoseksualce iz redova. Ovi otkazi su takođe disproporcionalno izdavani afroamerikancima.

Pripadnici vojske kojima je dat plavi otkaz bili su izloženi diskriminaciji u civilnom životu. Uskraćivane su im beneficije od strane Uprave za veterane, a teško su pronalazili i posao, jer su poslodavci bili svesni negativnih konotacija koje je nosio plavi otkaz. Nakon intenzivne kritike u štampi, posebno u crnačkoj štampi, zbog visokog procenta afroamerikanaca koji su dobili plave otkaze, kao i kritika u Kongresu, plavi otkazi su ukinuti 1947. godine i zamenjeni sa dve nove vrste otkaza, opštim i nepoželjnim.

IstorijaUredi

Plavi otkazi su uvedeni 1916. kako bi zamenili dve prethodne klasifikacije otkaza, administrativne otkaze bez časti i „nekategorisane“ otkaze.[1] Otkazi su štampani na papiru plave boje, otuda potiče i naziv. Takođe su ponekad nazivani i „plave karte“.[2] U početku su se koristili za vojnike koji su se kao maloljetni prijavili za učešće u Prvom svetskom ratu, ali je ova praksa ukinuta zakonom i svi takvi otkazi su postali časni.[3]

Odnos prema homoseksualcimaUredi

Vojska SAD je imala dugogodišnju politiku da se pripadnici vojske za koje se utvrdi da su homoseksualci ili da imaju seksualne odnose sa osobama istog pola šalju na vojni sud zbog sodomije, zatvaraju i nečasno otpuštaju. Međutim, nakon mobilizacije vojske posle ulaska Sjedinjenih Američkih Država u Drugi svetski rat, postalo je nepraktično da se sazivaju vojni sudovi te su neki komandanti umesto toga počeli da izdaju administrativne otkaze. Posle niza pokušaja da se standardizuje odnos prema homoseksualcima u vojsci, direktiva iz 1944. godine zahtevala je da homoseksualci budu stavljeni u vojne bolnice, pregledani od strane psihijatara, i otpušteni prema Pravilu 615-360, odeljak 8.[4] Ne zna se tačno koliko je gej muškaraca i lezbijki dobilo plavi otkaz u skladu sa ovim pravilom, ali je 1946. godine Vojska procenila da je izdato između 49.000 i 68.000 plavih otkaza, a od tog broja ih je oko 5.000 izdato homoseksualcima, dok je u mornarici prema procenama oko 4.000 homoseksualaca dobilo plavi otkaz. Nejasno je na koji se vremenski period odnose ove procene.[5]

Psihijatri odgovorni za stvaranje i provođenje procedure nadzora kako bi se homoseksualci isključili iz vojske[6] najpre su podržavali davanje plavog otkaza gej vojnicima. Međutim, kada su saznali za teškoće sa kojima se nosioci „plave karte“ suočavaju u civilnom životu, apelovali su na vojsku da prekine praksu. Vilijam K. Meninger, koji je bio direktor Odeljenja za psihijatriju u vojsci od 1944. do 1946, pokušao je da ubedi vojsku da izdaje časne otkaze gej vojnicima koji nisu počinili nikakav zločin tokom službe u vojsci.[7]

DiskriminacijaUredi

Uprava za veterane, koja je bila zadužena za implementaciju odredaba zakona koji je predviđao razne beneficije i olakšice za veterane [lower-alpha 1], odbijala je da pruži bilo kakve beneficije veteranima koji su dobili plavi otkaz,[8] uprkos tome što je u zakonu bilo eksplicitno navedeno da je samo nečastan otkaz osnov za uskraćivanje takvih beneficija.[9] Apelacioni sud SAD za područje Distrikta Kolumbija odbacio je, u presudi od 22. decembra 1955, žalbu Rejmonda V. Longernekera kojem je Uprava za veterane uskratila beneficije iz zakona. Longerneker je dobio plavi otkaz, što je značilo da je otpušten iz vojske pod uslovima koji nisu bili ni časni ni nečasni. Sud je utvrdio da su dva zakona eksplicitno uskraćivala sudovima nadležnost nad takvim odlukama Uprave. Ipak, Sud je konstatovao da se uskraćivanje beneficija moglo desiti samo u slučaju da je Longerneker nečasno otpušten i da je Uprava za veterane prekoračila ovlaštenja kada je tretirala plave otkaze kao da su nečasni.[traži se izvor] Godine 1945, Uprava za veterane izdala je direktivu kojom su svim veteranima koji su dobili plavi otkaz zbog homoseksualnosti bile uskraćene beneficije.[10]

 
Senator Benet Čemp Klark, predlagač zakona poznatog kao G.I. Bill, podržavao je beneficije za vojnike sa plavim otkazom.

Većina poslodavaca tražila je da kandidati za posao koji su služili u vojsci dostave dokumente o otkazu kao deo procesa prijavljivanja za posao.[11] Veterani sa plavim otkazom su teško pronalazili zaposlenje jer su mnogi poslodavci bili svesni da plavi otkaz znači da je njegov primalac smatran nepoželjnim. Oni poslodavci koji nisu znali imali su pristup listi programskih brojeva razdvajanja ili „spin“ brojeva, koji su se koristili za klasifikaciju vojnih otkaza. Najmanje četiri takva „spin“ broja ukazivala su na to da je otkaz povezan sa homoseksualnošću.[12]

Kada je 1944. počeo rad na zakonu koji je poznat kao G.I. Bill, Kongres je izrazio zabrinutost zbog eventualne zloupotrebe plavih otkaza. U raspravama o detaljima zakona Američka legija je insistirala na posebnim odredbama kojima bi se obezbeđivale beneficije za veterane otpuštene pod bilo kojim okolnostima, osim nečasno.[13] Legija je verovala da je veliki broj veterana dobio plavi otkaz ili druge otkaze koji nisu časni, iz razloga koje je smatrala nerazumnim ili trivijalnim.[14] U svedočenju pred Senatom Sjedinjenih Američkih Država, kontraadmiral Rendal Džejkobs snažno se protivio ovoj odredbi govoreći da će potkopati moral i ukloniti svaki podsticaj da se održi dobro ponašanje za vreme službe. Senator Benet Čemp Klark, predlagač zakona, odbacio je ove brige, nazvavši ih „nekim od najglupljih, kratkovidih primedbi koje su se mogle dati“[13] Klark je o plavim otkazima rekao:[14]

  „Vojska daje plave otkaze, odnosno otkaze bez časti, onima koji nemaju nikakvu krivicu osim što nisu pokazali dovoljnu sposobnost za vojnu službu. Ja kažem da kada vlada odvoji čoveka iz građanskog života i stavi ga u vojnu službu... i nakon toga, jer čovek ne pokazuje dovoljnu sposobnost, da mu plavi otkaz, ili otkaz bez časti, ta činjenica ne bi trebalo da onemogući čoveku da prima beneficije na koje vojnici generalno imaju pravo.“
()

Zakon je takođe predviđao formiranje odbora za reviziju otkaza, koji su razmatrali žalbe na otkaze koji nisu bili časni. Od 1945. do početka 1947, ovi odbori su redovno menjali otkaze homoseksualnim vojnicima, za koje nije utvrđeno da su imali seksualne odnose tokom službe, na časne.[15] Oko jedne trećine svih plavih otkaza su revizijom pretvoreni u časne.[16]

Kampanja crnačke štampeUredi

Još jedna manjinska grupa kojoj su nesrazmerno izdavani plavi otkazi bili su afroamerikanci. Od 48.603 plava otkaza koja su izdata između 1. decembra 1941. i 30. juna 1945, 10.806 je izdato afroamerikancima. Afroamerikanci su dobili 22,2% od ukupnog broja plavih otkaza iako ih je u vojsci tada bilo svega 6,5%.[17] U oktobru 1945, crnačke novine Pitsburg kurijer pokrenule su kampanju protiv otkaza i njegove zloupotrebe. Nazivajući otkaz „zlobnim instrumentom koji se ne treba koristiti protiv američkih vojnika“ Kurijer je kritikovao vojsku zbog toga što „omogućava oficirima sa predrasudama da ga koriste kao sredstvo kažnjavanja crnih vojnika kojima se ne sviđaju posebno neizdržljivi uslovi“. Kurijer je posebno istakao diskriminaciju sa kojom se suočavaju homoseksualci sa plavim otkazom, nazivajući ih „nesrećnicima nacije ... koji su plen plavih otkaza“ i zahtevajući objašnjenje „zašto vojska kažnjava ove „nesrećnike“ kojima su izgleda najviše potrebne vojne beneficije i mogućnost da postanu bolji građani kroz edukativne programe zakona“.[18] Kurijer je štampao uputstva o tome kako se žaliti na plavi otkaz i upozorio čitaoce da ne prihvataju takve otkaze.[19]

Pored Kurijera, druge grupe i institucije koje su osudile korišćenje plavih otkaza kao kazne su Američka legija, Nacionalno udruženje za napredak obojenih ljudi, Kongres industrijskih organizacija,[5] i Udruženje za pomoć veteranima.

Istraga u KongresuUredi

Komitet za vojna pitanja Predstavničkog doma formirao je posebnu komisiju koja je razmatrala tretman osoba sa plavim otkazom. Komisija je podnela izveštaj pod nazivom „plavi otkazi“, 30. januara 1946.[20] Komisija je izrazila čuđenje što su neki sa plavom otkazom rizikovali dalju stigmatizaciju govoreći o diskriminaciji:[20]

  Treba imati u vidu da je čak i umereni broj žalbi značajan u ovakvom pitanju. Osoba koja podnosi takvu žalbu u svom slučaju, oseća nepravdu tako veliku da je voljna da rizikuje objavljivanje stigme otpuštanja iz vojske pod okolnostima koje vuku na sramotu. Na svakog podnosioca žalbe dolazi mnogo više onih koji osećaju istu nepravdu, ali biraju da potisnu svoju bol u što je moguće veći zaborav.“
()

Ispitujući slučajeve veterana koji su dobili plavi otkaz, komisija je zaključila da se „postupak zasnivao na otpuštanjima na osnovu predrasuda i antagonizama“.[21] Komisija je dalje utvrdila da se efekti plavog otkaza „malo razlikuju od efekata nečasnog otkaza ... otpušteni čovek teško dobija ili zadržava posao, sumnja društva je usmerena prema njegmu, a na neki način je i gore zbog određene atmosfere misterije“.[21] Komisija je saopštila da je ono „što najjasnije pokazuje anomalije i nelogičnu i neiskrenu prirodu plavih potkaza politika Uprave za veterane“.[10] Komisija je nazvala sistem koji se bavio veteranima sa plavim otkazom „iscrpljujućom igrom između Odeljenja za rat i Uprave za veterane“.[22]

Kako bi se reformisao sistem otpuštanja, komisija je preporučila:

  • Automatsku reviziju svih plavih otkaza;
  • Da se zahteva od vojske da pokaže da je nekoliko puta pokušala da rehabilituje pripadnika pre izdavanja plavog otkaza;
  • Pravo na advokata za vojnike kojima se daje plavi otkaz, bilo vojnog ili privatnog;
  • Da se obezbede kopije proceduralnih propisa u vezi sa plavim otkazom koje bi bile dostupne na zahtev;
  • Da se za svaki otkaz gde nije preciziran kvalitet službe jasno navede da nije nečastan.

Komisija je takođe preporučila promenu sistema otkaza i uvođenje četiri klasifikacije: „častan“ i „nečastan“, bez promena u definicijama, „pod časnim uslovima“ koji bi zamenio plavi otkaz, i „opšti“, koji bi pokrio otkaze zbog nedoličnog ponašanja.[21]

Kasnija istorijaUredi

Uprkos izveštaju komisije, Uprava za veterane je nastavila da diskriminiše homoseksualce koji su dobili plavi otkaz, obnavljajući 1946. i 1949. godine svoju direktivu iz 1945.[8] Plavi otkazi su ukinuti 1. jula 1947, i zamenjeni sa dve nove vrste otkaza, „opštim“ i „nepoželjnim“.[23] Za „opšte otkaze“ se smatralo da su „pod časnim uslovima“, ali ne i „časni“. „Nepoželjni otkazi“ su bili pod uslovima različitim od časnih, ali ne i „nečasni“.[1] U isto vreme, vojska je promenila pravila kako bi se osiguralo da se gej muškarci i lezbijke ne mogu kvalifikovati za opšte otkaze.[24] U ovom sistemu, pripadnik vojske za koga se utvrdi da je homoseksualac ​​ali ne i da je imao homoseksualne odnose, dobijao bi „nepoželjni otkaz“. Oni za koje utvrdi da su imali homoseksualne odnose su dobijali „nečastan otkaz“.[25] Međutim, od 1970-ih, homoseksualci koji nisu imali seksualne odnose dobijali bi „opšti otkaz“, a oni za koje se utvrdi da su imali seksualne odnose sa osobom istog pola dobijali bi „nepoželjni otkaz“.[26] Gej vojnici su dobili nesrazmerno veliki procenat od ukupnog broja nepoželjnih otkaza.[27] Takvo stanje je vladalo sve do 1993, kada je usvojen zakon poznat kao „Ne pitaj, ne pričaj“ (engl. Don't ask, don't tell).[28]

Nagađa se da je velika gej populacija u lučkim gradovima kao što su San Francisko, Čikago i Njujork delom i rezultat plavih otkaza. Prema ovoj teoriji, mnogi gej veterani iz manjih urbanih ili ruralnih područja koji su dobili plavi otkaz, nisu hteli da se vrate kući zbog sramote povezane sa ovim otkazima. Umesto toga, preselili su se u veće sredine sa uspostavljenom gej potkulturom ili su naprosto ostali u gradu preko koga su se vratili u Sjedinjene Američke Države nakon učešća u prekomorskim ratovima.[29]

NapomeneUredi

  1. Ovaj zakon je bio poznat kao G.I. Bill

Vidi jošUredi

ReferenceUredi

  1. 1,0 1,1 Jones, str. 2
  2. Bérubé, str. 139.
  3. Jones, Marvin (3. 4. 1970.). Oral History Interview with Judge Marvin Jones. Interview with Jerry N. Hess. http://www.trumanlibrary.org/oralhist/jonesjm1.htm. 
  4. Bérubé, str. 142, 143
  5. 5,0 5,1 Bérubé, str. 232
  6. Bérubé, str. 11-2.
  7. Bérubé, str. 169.
  8. 8,0 8,1 Bérubé, str. 230
  9. Mettler, str. 65.
  10. 10,0 10,1 Mettler, str. 66
  11. Meyer, str. 171.
  12. Shilts, str. 164.
  13. 13,0 13,1 Bennett, str. 143
  14. 14,0 14,1 Bennett, str. 141
  15. Miller, str. 238
  16. Associated Press (8. 1. 1946.). "Blue Discharge Report Filed". Reno Evening Gazette. p. 6. 
  17. McGuire, str. 146.
  18. Bérubé 1990, str. 233.
  19. Bérubé, str. 241.
  20. 20,0 20,1 Bérubé, str. 234
  21. 21,0 21,1 21,2 Associated Press (30. 1. 1946.). "House body asks Army to abolish blue discharges". The Troy (New York) Times Record. p. 20. 
  22. UP (30. 1. 1946.). "'Blue' system of discharges may be probed". The Charleston Daily Mail. p. 2. 
  23. Associated Press (21. 5. 1947.). "Army to abandon 'blue' discharge". Jefferson City (MO) Daily Capital News. p. 1. 
  24. Bérubé, str. 243.
  25. "Homosexuals in Uniform". Newsweek. 9. 6. 1947. 
  26. Jones, str. 3.
  27. Shilts, str. 163.
  28. "Policy concerning homosexuality in the armed forces". Cornell University Law School. http://www.law.cornell.edu/uscode/10/654.html. 
  29. Miller, str. 239.

ReferenceUredi

LiteraturaUredi

  • Bennett, Michael J. (1999). When Dreams Come True: The GI Bill and the Making of Modern America. Brassey's. ISBN 978-1-57488-218-6. 
  • Bérubé, Allan (1990). Coming Out Under Fire: The History of Gay Men and Women in World War Two. New York, The Penguin Group. ISBN 978-0-452-26598-1(Plume edition 1991). 
  • Jones, Major Bradley K. (January 1973). "The Gravity of Administrative Discharges: A Legal and Empirical Evaluation" The Military Law Review 59:1–26.
  • McGuire, Phillip (ed.) (1993). Taps for a Jim Crow Army: Letters from Black Soldiers in World War II. University Press of Kentucky. ISBN 978-0-8131-0822-3. 
  • Mettler, Suzanne (2005). Soldiers to Citizens: The G.I. Bill and the Making of the Greatest Generation. Oxford University Press US. ISBN 978-0-19-518097-8. 
  • Miller, Neil (1995). Out of the Past: Gay and Lesbian History from 1869 to the Present. New York, Vintage Books. ISBN 978-0-09-957691-4. 
  • Meyer, Leisa D. (1998). Creating G. I. Jane: Sexuality and Power in the Women's Army Corps During World War II. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-10145-5. 
  • Shilts, Randy (1993). Conduct Unbecoming: Gays & Lesbians in the U.S. Military Vietnam to the Persian Gulf. New York, St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-09261-0. 


Gej, lezbejske, biseksualne
i trans (LGBT) teme
Seksualna orijentacija i Rodni identitet LGBT zajednica i LGBT kultura
Seksualna orijentacija i identiteti Homoseksualnost · Gej · Lezbejka · Biseksualnost Coming out · Drag king · Drag queen · Film (Spisak filmova po abecedi/po godinama· Gej bar · Gej ikona · Gej himna · Gej kvart · Lezbejska utopija · Parada ponosa · Ponos · Poznate LGBT osobe · Sleng · Slogani · Simboli · Sport · Turizam · Veze
Rodni identitet Interrodnost · Transrodnost · Transseksualnost (Transmuškarac · Transžena)
Neheteroseksualnost Interseksualnost · Queer · Treći rod
Nauka i teorija Istorija

Biologija · Demografija · Kinsijeva skala · Klajnova tabela · Lezbejski feminizam · Medicina · Neurobiologija · Psihologija · Queer teorija · Ružičasta lingvistika · Sredina i seksualna orijentacija · Studije roda · Transfeminizam

Pregled LGBT istorije · Antička Grčka · Stounvolska revolucija · Lezbejska istorija · Progon LGBT osoba
Prava Religija i homoseksualnost
Teme Partnerstva · Brak · Roditeljstvo · Usvajanje dece · Vojna služba · Imigraciona prava · Zakonski aspekt transseksualnosti Mitologija · Judaizam · Hrišćanstvo · Islam · Hinduizam · Budizam · Sikizam · Konfucijanizam · Taoizam · Wicca
Po regionima: Afrika · Južna Amerika · Severna Amerika · Azija · Evropa · Okeanija LGBT opozicija
Homofobija · Transfobija · Lezbofobija · Bifobija · Heteroseksizam · Nasilje nad LGBT osobama
Ovaj članak je deo LGBT projekata.
Ova kutijica: pogledaj  razgovor  uredi