Санктпетербуршки државни универзитет
Санктпетербуршки државни универзитет (рус. Санкт-Петербургский государственный университет; лат. Universitas Publica Petropolitana) је руски федерални јавни универзитет у Санкт Петербургу. Најстарији је и један од највећих универзтета у цијелој Русији и спада међу веће и угледније универзитете у цијелој регији источне и централне Европе. Саставни дијелови униерзитета су 24 факултета и института, факултет војних студија, катедре за физичку културу, медицинског колеџа, Колеџа физичке културе и спорта те економског и технолошког колеџа. Универзитет је организован на два кампуса, једним на Василијевском острву и другим у Петерхофу. У совјетском периоду универзитет је носио назив Лењинградски државни универзитет (рус. Ленинградский государственный университет) будући да је и град носио назив Лењинград. У периоду од 1948. до 1989. године лењинградски је универзитет је у пуном називу носио и име Андреја Жанова.
| Санктпетербуршки државни универзитет | |
|---|---|
| Санкт-Петербургский государственный университет | |
| лат. Universitas Publica Petropolitana | |
 грб Санктпетербуршког државног универзитета | |
 зграда Дванаест колегија | |
| Хисторија | |
| Мото | Hic tuta perennat |
| Мото (сх.) | Овдје пребива у сигурности |
| Оснивање | 28. јануар 1724. (или 1819) |
| Бивши назив | Империјални универзитет у Санкт Петербургу Лењинградски државни универзитет |
| Генерално | |
| Врста | јавни федерални универзитет |
| Језик | примарно руски |
| Администрација | |
| Предсједник | Л. А. Вербицкая |
| Декан | Н. М. Кропачев |
| Админ. особље | 13,000 |
| Студенти | |
| Број студената – додипломци – дипломци | 32,400 26,872 5,566 |
| Локација | |
| Сједиште – град – држава |  Санкт-Петербург  Русија |
| Кампус | урбани и приградски |
| Службене странице | |
| www.spbu.ru | |
Историја uredi
1724-1821. uredi
У Русији постоји неслагање о томе који је најстарији универзитет у земљи са Санктпетербуршким државним универзитетом и Московским државним универзитетом Ломоносов као институцијама које се обје сматрају најстаријима. Московским државним универзитетом Ломоносов основан је 1755. године и од тада дјелује без прекида док Санктпетербуршки државни универзитет без прекида дјелује од 1819. године али се позива на историју Катедре за физичку културу и Санктпетербуршке академије наука која је основана 24. јануара 1724. године декретом Петра Великог. У периоду од 1804. до 1819. године Санктпетербуршки државни универзитет службено није постојао будући да је институција коју је основао Петар Велики престала да постоји, док је оснивачка повеља нове Санктпетербуршке академије наука експлицитно наводила да се нити једна пријашња институција са њом не треба повезивати. Санктпетербуршки педагошки институт који је основан 1804. године преименован је 1814. у Главни педагошки институт 1814. године и налазио се у згради Дванаест колегија у којему је и данас смјештена универзитетска администрација. 8. фебруара 1819. године Александар I Павлович од Русије (владар који је основао и пољски Универзитет у Варшави) реорганизовао је Главни педагошки институт у данашњи Санктпетербуршки државни универзитет. 1828. Главни педагошки институт поново је основан, али као институција неовисна о универзитету.
Историја од 1821. године до краја Грађанског рата 1922. године uredi
.jpg)
1821. године универзитет је преименован у Империјални универзитет у Санкт Петербургу док је 1823. већина факултета премјештена из зграде Дванаест колегија у јужни дио града иза ријеке Фонтанке. 1824. године измијењена оснивачка повеља Московског државног универзитета Ломоносов је донешена као повеља Империјалног универзитета у Санкт Петербургу. 1829. године на институцији је радило 19 сталних професора који су држали предавања за 169 редовних и ванредних студената. 1830. године цар Никола I вратио је у цијелости зграду Дванаест колегија у власништво универзитета па су се предавања поново наставила на тој локацији. 1835. године донијета је нова повеља. На основу нове повеље отворени су нови факултети за студије права, историје и филологије, док су физички и математички факултети придружени филозофском факултету као прва и друга катедра факултета.
1849. године, по завршетку Прољећа народа, Сенат Руског Царства донио је одлуку како ректора Санктпетербуршког универзитета треба именовати министар националног просвјетитељства умјесто скупштине универзитета како је то рађено до тада. Ипак, дотадашњи ректор је поново именован и остао је на томе мјесту од 1840. до 1861. године као особа која је провела најдужи период на тој позицији.
1855. године оријенталистика је издвојена из Факултета за историју и филологију и четврти је факултет, Факултет оријенталних језика, формално је основан 27. августа 1855. године.
Од 1859. го 1861. прве нередовне студентице добиле су шансу да присуствују предавањима. 1861. на институцији је студирало 1,270 редовних и 167 ванредних студената. Од њих је 498 похађало Правни факултет, тада највећу саставницу у оквиру универзитета. Ипак, тада су студији на Правном факултету били знатно разноврснији и нису били фокусирани искључиво на домен права, слично разноликости студија који се данас често проналазе на филозофским факултетима. 1861. и 1862. године на универзитету је дошло до устанака међу студентима што је довело до два привремена затварања у току те академске године. Студентска окупљања су забрањена, а студенти су избацивани и шпијунирани док су отворена јавна предавања такођер забрањена. Након 1865. на универзитету је укупно остало свега 524 студента.
Декретом цара Александра II од Русије који је донешен 18. фебруара 1863. године, вратио је право универзитетској скупштини да сама изабире ректора. Тада је такођер основан и нови факултет за теорију и историју умјетности који је уједно био дио факултета историје и филологије. У марту 1869. године поново је дошло до студентских немира који су овога пута били мањега обима. До 1869. године 2,588 студената је дипломирало на универзитету.
1880. године је Министарство националног просјетитељства забранило је студентима да ступају у брак, а ожењени или удани студенти и студентице нису се могли уписати на универзитет. Нова је студентска побуна избила 1882. године. 1884. године још је једна повеља универзитета ступила на снаку која је поново избор ректора вратила у руке Министарства националног просвјетитељства. 1. марта 1887. године ухапшена је револуционарна група студената позната као Првомартовци који су били дио љевичарске револуционарне Народне воље који су припремали план атентата на цара Александра III. Пет ухапшених студената осуђени су на срмтну казну. Влада је након овога додатно повећала уплитање у рад универзитета па је нове кандидате за студије морало да одобри Министарство националног просвјетитељства које је забрањивало студије кандидатима који су долазили ван аристокрације и бужоазије, а из сељачких или радничких породица. Повремени изузетци су рађени када би министарство процијенило да се ради о посебно талентованом кандидату.
До 1894. године 9,212 је понијело универзитетске дипломе. Међу угледним академицима повезаних са Санктпетербуршким универзитетом у другој половини XIX вијека били су и физичар Хајнрих Ленц, кемичар Дмитриј Мендељејев и психолог Иван Сеченов. 24. марта 1896. године Александар Попов јавно је представио тарнсмисију Радио-таласи по први пута у историји.
На дан 1. јануара 1900. на правном је факултету студирало 2,099 студената, 1,149 на факултету за физику и математику, 212 на факултету оријенталних језика, 171 на факултету за историју и фолологију. 1902. у оквиру универзитета отворена је и прва менза. За вријеме Руске револуције 1905. године статут је поново измијењен и аутономија је дјеломично враћена у руке универзитета и као и могућност да се ректор изабере по први је пута од 1884. године у скупштини Санктпетербуршког универзитета. Ипак, студентски немири искориштени су за још једно обустављање рада, а академска аутономија поново је враћена тек 1911. године. 1911. године универзитет је поновно привремено затворен.
Када је 1914. године започео Први свјетски рат универзитет је понио име Петроградски државни универзитет, а институција је постала важан центар организирања потпоре и подизања морала за рат. 1915. године отворено је одјељење у Перму које је постало Државни универзитет у Перму. Скупштина универзитета поздравила је почетак Фебруарске револуције 1917. године у којој је укинута монархија, а униерзитет је од тада постао познат под називом Петроградски универзитет. Унаточ овој потпори обарању монархије, када је дошло до Октобарске револуције администрација није иницијално подржавала Бољшевике и неољко је сурађивала са Народним комесаријатом за просвјетитељство. Руски грађански рат довео је до идеолошких сукоба и обрачуна на универзитету, а дио је идеолошких непријатеља новога режима по заршетку рата морао напустити земљу.
Историја универзитета у периоду СССР-а uredi
_small_resolution.jpg)
Од 1918. институција носи име Први петроградски државни универзитет, а 1919. Народни комесаријатом за просвјетитељство интегрирао га је са Другим (психонеуролошки институт) и Трећим (Бестужевски курс за жене) универзитетом у Петроградски државни универзитет. Народни комесаријат исте је године и донио одлуку о оснивању Факултета друштвених наука обједињавањем оријенталистике, историје и филологије и права. Грузијски историчар Николај Јакољевич Мар (рус. Никола́й Я́ковлевич Марр; груз. ნიკოლოზ იაკობის ძე მარი) био је први декан новога обједињенога факултета. Покренути су и такозвани рабфакови (рус. Рабочий факультет) и бесплатни колегији са намјером да се пружи масовно образовање. Према коментарима америчке студентице прве године Ајн Ранд, уписи на универзитету 1920. године били су отворени и већину су студената чинили антикомунисти укључујући и радикалне противнике режима који су касније изгубили право студија. Сматрајући да образују класног непријатеља режим је 1922. године провео прву велику чистку у којој су са универзитета протјерани сви осим студената завршних година који су долазили из буржујских породица.
1924. године универзитет је понио име Лењинградски државни универзитет. Како би сузбили опозицију режиму, већи број историчара укључујући и Сергеја Платонова, Јевгенија Тарлеа и Борица Грекова су ухапшени и затворени на основу фабрикованих оптужби за контрареволуцију и завјеру у такозваној Академској афери 1929-1930. године. Неки други професори и запосленици постали су жртве стаљинистичких прогона у периоду Велике чистке 1937. и 1938. године.
У периоду од 1941. до 1944. године за вријеме Опсаде Лењинграда већи је број студената, професора и запосленика је страдао у биткама, због репресије или од глади. Универзитет је наставио да дјелује од 1942. до 1944. године када је привремено премјештен у Саратов, на ријеци Волги сјеверно од Волгограда. Један је огранак универзитета био смјештен и у Јелабуги у Татарстану. Врховни совјет Совјетског Савеза 1944. године универзитету је додијелио Орден Лењина у поводу 125 година рада за допринос науци и култури.
Угледни предавачи и студенти uredi
Санктпетербуршки државни универзитет је похађало или је на њему предавало више добитника Нобелових награда. Осам добитника награде који су студирали на овоме универзитету су Иван Павлов (физика и медицина 1904), Иља Иљич Мечников (психологија и медицина 1908), Николај Николајевич Сејмонов (хемија 1956), Лав Ландау (физика 1962), Александар Прохоров (физика 1964), Василиј Леонтјев (економија 1973), Леонид Канторович (економија 1975) и Јосиф Бродски (књижевност 1987). Међу руским лидерима који су га похађали броје се и Петар Столипин, Владимир Лењин, Владимир Путин и Дмитриј Медведев. Међу иностраним лидерима, универзитет је похађала и предсједница бивше совјетске републике Литве Даља Грибаускајте. Угледни предавачи на Санктпетербуршком државном универзитету су били и Леонард Ојлер, Михаил Ломоносов, Дмитриј Мендељејев, Борис Розинг, Иван Тургењев и Александар Блок. Америчка књижевница Ајн Ранд похађала је универзитет у периоду од 1920. до 1924. године и дипломирала је са почастима у домени историје.
