Otvori glavni meni

Pariška mirovna konferencija (1919)

Pariska mirovna konferencija 1919. godine je bila konferencija koju su organizovali pobednici u Prvom svetskom ratu kako bi ustanovili mirovne sporazume između Saveznika i poraženih Centralnih sila. Konferencija je otvorena 18. januara 1919. godine i trajala je do 21. januara 1920. godine sa nekoliko prekida.

PregledUredi

Zastava države Država Mjesto i vrijeme
potpisivanja ugovora
Teritorijalni gubici Veličina vojske Posebne odredbe
 
Austrija
St. Germain
10. rujna 1919.
70% teritorija koji je imala
u Austro-Ugarskoj
do 30 000 vojnika
strogo zabranjeno ujedinjenje
s Njemačkom
 
Bugarska
Neuilly
27. studenog 1919.
Zapadna Trakija, Dobrudža
dijelovi uz granicu s Kraljevinom SHS
do 20 000 vojnika
 
Mađarska
Trianon
4. lipnja 1920.
60% područja koji je imala
u Austro-Ugarskoj
do 35 000 vojnika
 
Njemačka
Versailles
28. lipnja 1919.
Alsace i Loirrane, dijelovi teritorija
pripojeni Poljskoj, Belgiji i Čehoslovačkoj
do 100 000 vojnika i 1500 časnika
u mornarici; zabranjeno teško topništvo, tenkovi, zrakopolvi, bojni otorvi, podmornice, većina ratnih brodova
zaposijedanje Rajnskog i Saarskog područja na 15 godina
 
Turska
Sevres
10. kolovoza 1920.
svedena na Anadoliju i uski europski pojas oko Carigrada
odredbe mirovnog ugovora izmijenjene u Lausannei 1923. godine

Ovde se može ubrojiti i Sporazum Fejsal-Vajcman od 3. januara 1919. godine, vezan za Palestinu.

Ovi mirovni sporazumi, zajedno sa rešenjima Vašingtonske pomorske konferencije, stvorili su osnove takozvanog Versajskog (ili Versajsko-Vašingtonskog) sistema u međunarodnim odnosima. Preuređenje Evrope i sveta na osnovu ovih sporazuma stvoriće izvestan broj kritičnih konfliktnih tačaka u međunarodnim odnosima, što će biti jedan od uzroka Drugog svetskog rata.

Odluka o stvaranju Lige naroda i odobravanje njene povelje takođe su događaji koji su se desili na konferenciji.

Velika četvorka:Dejvid Lojd Džordž, premijer Britanije; Žorž Klemanso, premijer Francuske; Vudro Vilson, predsednik SAD; i Vitorio Orlando, premijer Italije; bili su dominantne političke i diplomatske figure na konferenciji. Odredbe koje su nametnute poraženim zemljama bile su zapravo rezultat njihovih razgovora.

UčesniciUredi

 
Mapa sveta sa učesnicima Prvog svetskog rata. Saveznici su označeni zelenom bojom, Centralne sile žutom a neutralne zemlje sivom.

Zemlje koje su učestvovale na konferenciji:

Nemačka i njeni bivši saveznici nisu mogli prisustvovati konferenciji sve dok uslovi i detalji sporazuma nisu bili postignuti. Novostvoreni RSFSR nije bio pozvan da prisustvuje konferenciji.

Irska je poslala predstavnike u nadi da postigne samoopredeljenje i legitimizira Republiku proglašenu posle Uskršnjneg ustanka 1916. godine, ali sa malo uspeha.

Australijski pristupUredi

Australijski delegati su bili Bili Hjuz, premijer i Džozef Kuk, ministar mornarice. Glavni ciljevi su bili: reparacije, aneksija Nemačke Nove Gvineje i odbijanje japanskog predloga o rasnoj jednakosti. I pored velikih napora i scena, Hjuz je morao da prihvati mandat Lige naroda za Novu Gvineju.

Japanski pristupUredi

Japansku delegaciju vodio je Sajondži Kimoči, a u njoj su bili i baron Makino Nobuaki, grof Činda Sutemi (ambasador u Londonu), Macui Keširo ambasador u Parizu) i Idžuin Hikokiči (ambasador u Rimu) i drugi što je ukupno činilo cifru od 64 člana. Ni Hara Takahaši (premijer) ni Jasuja Učida (ministar spoljnih poslova) nisu smatrali da su u poziciji da napuste Japan u tako kratkom roku posle izbora. Delegacija se fokusirala na dva zahteva: a) prihvatanje njihovog predloga o rasnoj jednakosti i b) aneksiju nemačkih kolonija - Šandong i pacifičkih ostrva severno od ekvatora. Pravi vođa delegacije bio je Makino, uglavnom usled bolesti Sajondžija. Japan je bio nezadovoljan sa rezultatima konferencije, jer je dobio samo pola nemačkih prava i napustili su konferenciju.

Predlog o rasnoj jednakostiUredi

Prvi nacrt podnešen je Komisiji lige naroda 13. februara kao amandman na član 21:

Pošto je jednakost naroda osnovni princip Lige naroda, strane ugovornice slažu se da se dogovore što pre da omoguće svim stranim državljanima država članica Lige, jednak i pravičan tretman u svakom pogledu, ne prveći razliku, bilo pravnu ili faktičku, u pogledu njihove rase ili nacionalnosti.

Teritorijalni zahteviUredi

Japansku pretenziju ka Šandongu osporavali su Kinezi. Na početku rata, 1914. godine, japanske trupe su zauzele teritoriju datu Nemačkoj 1897. godine. Takođe su zaposeli nemačka ostrva severno od ekvatora. U toku rata, 1917. godine Japan je napravio tajni dogovor sa Britanijom, Francuskom i Italijom u vezi aneksije ovih teritorija. Japan se takođe obavezao da podrži britansku aneksiju nemačkih ostrva južno od ekvatora. I pored generalno pro-kineskog stava u Versajskom sporazumu (na insistiranje SAD), Šandong je predat Japanu, što je izazvalo velike demonstracije (Pokret 4. maj) i konačnog kinsekog povlačenja sa konferencije. Pacifička ostrva severno od ekvatora potpala su pod mandat Lige naroda, sa japanskom upravom.

Pristup SADUredi

Pošto predsednik Vudro Vilson, glavni pregovarač SAD, nije uspeo da ubedi Lojd Džordža i Klemansoa da podrže njegovih 14 tačaka, konferencija je prešla na pitanje stvaranja Lige naroda. Pošto je postignut sporazum o najvažnijim pitanjima, predlog dokumenta o Ligi je vraćen u SAD na odobrenje Kongresu. Kongres se nije složio sa članom 10 koji je napad na bilo koju članicu Lige naroda smatrao napadom na sve čklanice i od njih zahtevao pomoć. Vilson se vratio obeshrabren i pošto nije imao političku podršku iza sebe, glavni uticaj preuzeli su Francuzi i Britanci koji su insistirali da Nemačka preuzme svu i punu krivicu za rat. Vilson se sa time nije slagao. Nemačka je bila primorana da prihvati punu krivicu za rat, da preda sve kolonije i deo teritorije i da plati 33 milijarde dolara odštete. Na inicijativu Vilsona, SAD su sklopile zasebni mirovni sporazum sa Nemačkom, koji je Kongres odobrio.

PovezanoUredi

ReferenceUredi

  • MacMillan, Margaret (2001), Peacemakers: Six months that changed the world, John Murray (Publishers) Ltd.. ISBN 0-7195-6237-6
  • Naoko Shimazu (1998), Japan, Race and Equality, Routledge, ISBN 0-415-17207-1

Spoljašnje vezeUredi