Otvori glavni meni
Ti, vrataru mrski, što okrutni katanac čuvaš,
surov okreni ključ, ulaz otvori u dom!
Nije to velika molba, samo odškrini vrata,
uzan napravi put, već ću se provući ja.
Duga mi ljubav za potrebe takve istanjila telo,
udove smanjila sve, tačno po meri za to. [...]
Tebe tvrdoglavog samo se plašim i tebi laskam;
tebi u ruci je grom ― može mi zadat on smrt.
Pogledaj ― surovu bravu otključaj i videćeš onda ―
vrata su mokra sva, skvasi ih suzni moj plač.
Seti se: kad si bez odeće šibanje čekao drhteć,
tvojoj sam vladarki ja blagu govorio reč.
Znači, ljubazne reči što nekad su pomogle tebi
meni ― kakvog li zla! ― ne mogu pomoći sad? [...]
Tvrdoga srca vrataru, slušaš sad zaludne molbe,
vrata se ne miču, hrast daje im veliku moć.
Zatvara kapiju opsednut grad, pa se spašava tako,
svuda vlada mir, zašto sad pokrećeš rat?
Šta da očekuje protivnik, druga kad odbijaš tako?
Evo već spušta se noć: vrata otvori sad ta! [...]
Ako se, severni vetre, Oritije otete sećaš,
vrata nek gluva tvoj moćni sad razbije dah!
Sve je u gradu tiho i prekrito sjajnom rosom,
evo već spušta se mrak: vrata otvori sad ta!
Treba li ja da mačem i kopljem osvajam vrata?
Svoju zapaliću luč, ići na surovi krov. [...]
Sve sam već probao, ali ni molbom ni pretnjom mojom
nisi uzdrman ti, tvrđi od vrata si sam!
— Ovidije, Ljubavi, I, 6 (st. 1–6, 15–22, 27–32, 53–58, 61–62) kao klasičan primer paraklausithyrona.

Paraklausithyron (grčki: παρακλαυσίθυρον) je književni motiv, karakterističan prvenstveno za rimsku ljubavnu elegiju, koji označava jadikovku zaljubljenog mladića ispred vrata kuće svoje drage. Grčka etimologija ove reči ostaje nejasna u detaljima, no uglavnom je prihvaćeno da ona znači: "tužbalica pred vratima" te da potiče od παρά ("pred"), κλαίω ("tužiti se") i θύρα ("vrata").[1] Ovaj termin prvi put nalazimo kod Plutarha, koji ga je upotrebio u svom filozofskom spisu o ljubavi.[2]

Sadržaj/Садржај

Grčka književnostUredi

Paraklausithyron je scena u kojoj se zaljubljeni mladić nalazi ispred vrata kuće u kojoj je njegova ljubljena i izgovara tužbalicu kojom preklinje da mu se dozvoli ulazak kako bi se mogao sresti sa svojom dragom. U grčkoj književnosti taj je koncept povezan s komosom, tj. razuzdanom povorkom koju su formirali mladići nakon opijanja na gozbi. Kod Grka prve tragove paraklausithyrona nalazimo kod Alkeja i u Aristofanovim komedijama, no kao uobličeni književni motiv on se pojavljuje tek u helenističkom razdoblju, naročito u pesmama Teokrita i Kalimaha te u epigramima Asklepijada sa Samosa, koji moli dečaka u koga je zaljubljen da ga pusti unutra. Kalimah scenu pred vratima koristi da bi se osvrnuo na pitanja samokontrole, strasti i slobodne volje nakon što se prepreka u vidu zatvorenih vrata ukloni.[3]

Rimska književnostUredi

Motiv tužbalice koju ljubavnik izriče ispred doma svoje dragane razvijen je u potpunosti tek u rimskoj književnosti, u čijem se kontekstu ponekad naziva i motivom "izbačenog ljubavnika" (exclusus amator). Horacije daje jednu tužbalicu u pomalo sablasnoj atmosferi, ali istovremeno ne bez duhovitosti (Ode, III, 10),[4] dok u drugoj pesmi već "preti svim vratima što se usuđuju zatvorena biti" (Ode, III, 26).[5] Tibul se obraća samim vratima (I, 2),[6] dok je kod Propercija situacija preokrenuta, tako da tužbalicu, uz mnogo nežnog humora, izgovaraju sama vrata (I, 16).[7] Ovidije daje možda klasičan primer ovog motiva (Ljubavi, I, 6), gde govornik tvrdi da bi rado zamenio mesto s robom koji obavlja dužnost vratara, samo da mu dozvoli videti voljenu Korinu.[8] U Metamorfozama istoga pesnika nalazi se slika u čijem se temelju, izgleda, nalazi isti taj motiv "izbačenog ljubavnika", naime u priči gde "zavidni zid" (invide paries) sa svojom malenom pukotinom (vitium) razdvaja Pirama i Tizbu, ljubavnike rastavljene zvezdom.

Privlačnost paraklausithyrona leži u tome što taj motiv svodi tematiku ljubavne elegije na njenu temeljnu bit: ljubavnik, ljubavnica i prepreka, što pak omogućuje pesnicima da u tu osnovnu shemu unesu vlastite varijacije. U rimsku je poeziju ovaj motiv možda došao iz nove atičke komedije, u kom slučaju nije čudno što se, od sačuvanih dela rimske književnosti, paraklausithyron prvi put sreće u jednoj komediji ― Plautovom komadu Žižak.[9]

ReferenceUredi

  1. H. V. Canter (1920). "The Paraclausithyron as a Literary Theme". American Journal of Philology 41 (4): 355–368. JSTOR 289473. 
  2. Plutarh, Amatorius, 753b.
  3. Niall Livingstone and Gideon Nisbet, Epigram, Cambridge University Press, 2010, str. 73–75.
  4. Horacije, Ode, III, 10.
  5. Horacije, Ode, III, 26.
  6. Tibul, Elegije, I, 2.
  7. Propercije, Elegije, I, 16.
  8. Ovidije, Ljubavi, I, 6.
  9. Plaut, Žižak, 147–157 (I čin, 2. scena, stihovi 54–64).

LiteraturaUredi

  • Cairns, Francis. Generic composition in Greek and Roman poetry. Edinburgh, University Press, 1972.
  • Copley, Frank Olin. Exclusus amator: a study in Latin love poetry. Monographs of the American Philological Society no. 17. Madison, Wis., American Philological Association, 1956.
  • Cummings, Michael S. Observations on the development and code of pre-elegiac paraklausithuron. Thesis (Ph.D.) -- University of Ottawa, 1997. Summary in : DA 1997-1998 58 (10) : 3914A. Microform available from : University Microfilms International, Ann Arbor (Mich.), no. AAT NQ21961.
  • Thomas, Richard F., "New Comedy, Callimachus, and Roman Poetry", Harvard Studies in Classical Philology, Vol. 83, (1979), str. 179–206.
  • Walker, Janet A. "Conventions of Love Poetry in Japan and the West" The Journal of the Association of Teachers of Japanese, Vol. 14, No. 1 (Apr., 1979), str. 31–65.