Pad Beograda (1521)

Za ostale opsade pogledajte Opsade Beograda.

Pad Beograda 1521. godine je događaj koji je usledio kao posledica trećeg velikog turskog napada na ovo ugarsko utvrđenje u osmansko-ugarskim sukobima u doba najvećeg širenja Osmanskog carstva na zapad.

Opsada Beograda 1521.
Deo osmansko-ugarskih sukoba
Opsada Beograda 1521. godine
Vrijeme: jul—28/29. avgust 1521. Mjesto: Beograd Rezultat: Turska pobeda; Osvajanje Beograda i Zemuna koji ostaju pod turskom vlašću sve do 1688. godine
Sukobljene strane
Kraljevina Ugarska	Osmansko carstvo
Komandanti i vođe
Mihailo Mora Jovan Bat Vladislav Bardi Jan Morgaj Petar Ovčarević	Sulejman Veličanstveni Piri-paša Mustafa-paša Ahmed-paša
Snaga
Nekoliko stotina, između 400 i 900 vojnika	Najverovatnije oko 100.000 ljudi, od toga 30.000 vojnika

Osmanski sultan Sulejman Veličanstveni odlučio je da prvi ciljevi njegovih vojnih pohoda budu Rodos i Beograd, mesta koja nije uspeo da osvoji njegov predak Mehmed II Osvajač (1451—1481). Sulejman je pokrenuo svoju vojsku polovinom maja 1521. godine, a glavni cilj ovog pohoda bilo je osvajanje Beograda. Ugarska država je bila gotovo u rasulu i nesposobna da se efikasno suprostavi osmanskoj vojsci. Za razliku od prethodnih pohoda sultan je ovog puta odlučio da glavni pravac napada ide sa savske strane. Da bi ovo izvela, osmanska vojska je prvo morala da zauzme Srem, što je na kraju i učinjeno. Branioci Beograda uporno su pružali otpor, ali zbog nedostatka ljudstva i ratnog materijala morali su da predaju grad 28/29. avgusta 1521. godine. Pad Beograda pokazao je nesposobnost ugarske vlasti da se suprostavi ekspanzionističkoj politici Osmanskog carstva koje će svoju nadmoć pokazati u bici na Mohačkom polju 1526. godine. Nakon poraza i sloma Ugarske nosilac hrišćanske borbe protiv osmanskog prodiranja u Evropu postaće Habzburška monarhija u čiji sastav će biti uključena i Ugarska. Pod vlast jedne hrišćanske sile Beograd će doći tek 1688. godine kada ga je za Austriju osvojio Maksimilijan Bavarski.

Stanje u Ugarskoj

Kada je 1520. u Osmanskom carstvu vlast preuzeo Selimov sin Sulejman I Ugarska se nalazila gotovo u rasulu. Ugarsko plemstvo bilo je podeljeno na brojne stranke, a bez snažne centralne vlasti ono se nije moglo ujediniti u odbrani zemlje. Ugarska kralja Lajoša II bila je oslabljena brojnim sukobima. Niže plemstvo se sukobljavalo sa višim plemstvom i dvorskim krugovima, a erdeljski vojvoda Jovan Zapolja, jedan od najbogatijih velikaša svoga vremena, predstavljao je otvorenu opoziciju ionako slabom režimu kralja Lajoša II. Frakcija koja je podržavala erdeljskog vojvodu bila je u stalnim sukobima sa dvorskim krugovima. Sâm kralj bio je nemoćna figura u rukama svojih ambicioznih saradnika. On često nije imao novčanih sredstava ni za sopstvenu egzistenciju. U ovakvim prilikama nije bilo moguće jačanje odbrambenog sistema na južnoj granici i preduzimanje bilo kakvih vojnih pohoda.

Za razliku od prethodnih vremena, kada je Ugarsku svojim sposobnostima branio Janoš Hunjadi, u godinama pred Sulejmanov pohod nije bilo ličnosti spremne i sposobne da na sebe primi odgovornost za odbranu zemlje od Turaka. Zahvaljujući ovakvim prilikama u Ugarskoj, Sulejmanu je put bio otvoren i pre nego što je krenuo sa svojom vojskom. Osvajanje su mu olakšali upravo oni od kojih se očekivalo da mu se suprotstave - ugarsko plemstvo i dvor. Višegodišnje odsustvo brige za južnu granicu vrlo brzo se osvetilo Ugarskoj. Polupuste granične gradove, bez hrane, oružja i disciplinovanih trupa nisu mogli spasiti bedemi nasleđeni iz prošlosti, čega je bio svestan i osmanski sultan. Zvanična Ugarska ostala je gotovo po strani događaja iz leta 1521. godine. Ona je bila samo posmatrač neminovnih turskih osvajanja kojima se gotovo niko nije suprostavio.

Pre nego što je pokrenuo pohod, novi sultan je bio spreman da obnovi primirje sa Ugarskom koje je njegov otac sklopio 1519. godine. Sa tim ciljem je u Budim poslat poslanik krajem 1520. godine. On je bio jako loše primljen na ugarskom dvoru. Bio je smešten u nisku prostoriju i stavljen pod stražu, kao zarobljenik. Ovakav tretman prema svom poslaniku turski sultan je iskoristio kao povod da otpočne osvajanje ugarskih oblasti, koje je i ranije planirao. Ugarski dvor bio je na vreme i sa raznih strana obavešten da se priprema osmanski pohod.

U proleće 1521. godine sazvan je državni sabor kako bi se organizovala bilo kakva odbrana. Doneti su korisni zaključci koje državni aparat nije mogao da sprovede u delo. Vreme je prolazilo, a za Beograd i Šabac nisu obezbeđeni ni najosnovniji ratni materijal i ljudstvo. Razvijena je živa diplomatska aktivnost u cilju dobijanja pomoći iz inostranstva. Pozivi u pomoć poslati su na mnoge evropske dvorove: papi Lavu X, u Veneciju, nemačkom caru, poljskom kralju, pa čak i vladarima Engleske i Portugalije. Ugarski kralj se naročito nadao da će dobiti pomoć od svog strica, poljskog kralja Žigmunda, koji je zaista i bio spreman da pomogne Ugarskoj. Pokrenuo je intenzivnu diplomatsku prepisku kako bi pomoć bila poslata njegovom rođaku, ali sâm nije mogao da interveniše. Naime, upad Tatara u Poljsku bio je organizovan baš sa ciljem da se onemogući poljska intervencija na južnoj ugarskoj granici. Očekivanje strane pomoći pokazalo se kao potpuno nerealno. Zapadnim vladarima su međusobni sukobi uvek bili daleko značajniji nego zajednička, hrišćanska borba protiv Turaka. Luterovo učenje se širilo po Nemačkoj, a rat između španskog kralja Karla V i francuskog kralja Fransoa I zaokupljao je pažnju gotovo čitave Evrope. Događaji na Dunavu izgledali su daleki i nebitni u poređenju sa glavnim evropskim dešavanjima. Ugarska je bila prepuštena sama sebi.

Stanje u Beogradu

Sulejman Veličanstveni, osvajač Beograda na Ticijanovom portretu iz oko 1530.

Kao i ostali ugarski gradovi na granici, Beograd je 1521. bio izuzetno zapušten. Vojna posada bila je malobrojna i nedovoljna za bilo kakvu ozbiljniju odbranu. U leto 1521, u Beogradu se zateklo svega nekoliko stotina vojnika. Izvori govore da je bilo između 400 i 900 vojnika. Kada se u obzir uzme da su tu uračunati pripadnici svih rodova vojske (pešaci, konjanici, šajkaši, tobdžije), dobija se prava slika njihove malobrojnosti. Aktivno učešće stanovništva u odbrani grada odložilo je za izvesno vreme njegovu predaju, ali nije moglo sprečiti pad Beograda.

Posada grada mesecima nije primala plate. Najamničke trupe pretvorile su se u nedisciplinovanu rulju. Po rečima savremenika Đurđa Sremca, zapovednik grada žalio se ugarskom kralju kako dve godine nije mogao da isplati vojnike. Šajkaši, koji su bili odgovorni za bezbednost na rečnim tokovima, bili su ponižavani. Naime, kada su se 1518. obratili kralju da im isplati njihove plate on ih je poslao državnom blagajniku. Ovaj ih je dočekao sa nipodaštavanjem. Kada su potom otišli kod kralja da se žale, on nije hteo ni da ih primi. Uvređeni ovakvim ophođenjem spakovali su kraljeve zastave i potom su se razišli. Po Đorđu Sremcu oni su mu tada rekli: „Đurđu pope, što to nama sramotu čine; no ako Ugrima ne trebuje Beograd, trebuje caru“. Nakon ovih događaja, šajkaši nisu značajnije učestvovali u odbrani Ugarske. Iako ih je bilo u Beogradu 1521, pa je čak sačuvano i ime njihovog zapovednika Petra Ovčarevića, njihova uloga prilikom opsade Beograda 1521. bila je neznatna.

Beograd je bio potpuno nespreman za dužu opsadu. Veliki deo topova koji su se u njemu nalazili izgubio je Jovan Zapolja u bici pod Avalom 1515. godine. Nije bilo ni dovoljno pušaka, baruta ni drugog oružja ili ratnog materijala. Ban Beograda, Franja Hadervari, je aprila i maja 1521. pozajmljivao novac kako bi grad pripremio za odbranu, ali ova sredstva nisu stigla do Beograda. Nestašica životnih namirnica prouzrokovala je glad koja je pogađala i vojnike i građane. Opsadnicima su unutrašnje teškoće olakšale posao.

Komandovanje u Beogradu

Pored ovih nedaća, Beograd je imao i problem sa komandovanjem. Pred opsadu Beograda imao je dvojicu banova: Franju Hadervarija i Valentina Tereka, maloletnog sina pokojnog bana Emerika Tereka. Prvi zbog bolesti nije bio u gradu prilikom opsade. Drugi je bio pod tutorstvom ujakā Blaža i Stevana Šuljoka. Braća Šuljok su tražili od kralja da vrati dug u ime umrlog Emerika Tereka i odbijali su da predaju grad dok se ove obaveze ne izmire. Tako dužnost nije mogao da preuzme ni Andrija Batori koga je kralj imenovao za bana. Šuljoci su isticali da neće predati grad kralju čak i ako ga sultan napadne. Kralj nije imao snage da svoje naredbe sprovede u delo. Tako Beograd nije branio nijedan od njegovih banova. Ovakvo stanje bilo je protivno zakonima Kraljevine Ugarske. Sabori su pograničnim komandantima u više navrata pretili najstrožim kaznama zbog ovakvog stanja, ali ništa konkretno nije učinjeno da se situacija promeni. Delovanje braće Šuljok bilo je nezakonito jer položaj beogradskog bana nije bio nasledan, čak ni doživotan, tako da njihov nećak Valentin nije imao nikakva prava na ovo mesto. Dvor nije bio u stanju da kazni nijednog prekršioca, pa su samovolja i nasilje harali pograničnim područjem.

Stvarnom odbranom grada komandovao je Mihailo Mora koji je zamenjivao Franju Hadervarija. Po tvrđenju mnogih, a i samog kralja, on je bio nedostojan ovog položaja. Zabeleženo je i da je viceban bio izvesni Blaž. Od ostalih komandanata pominju se Jan Morgaj, viceban, Jovan Bat, možda zapovednik tvrđave, Vladislav Bardi, vođa pešaka i Petar Ovčarević, vojvoda šajkaša.

Turska vojska

U drugoj polovini maja 1521. godine turska vojska krenula je iz okoline Carigrada. Na putu su im se priključivale nove trupe. Tursku vojsku predvodio je sultan, a sa njim su bile i njegove najbolje vojskovođe: Piri-paša, Mustafa-paša, Ahmed-paša, Bali-beg, Husrev-beg i drugi. Bila je organizovana i pripremljena velika kopnena vojska i flota. Brodovi su do Beograda doprli Dunavom a neki su po svoj prilici krenuli iz Crnog mora. Na brodovima je pored lađara bilo i janičara. Broj turskih vojnika moguće je samo približno proceniti. Najviši broj koji se u izvorima pominje je 200.000, ali je on sigurno višestruko preuveličan. Broj od 100.000 ljudi koji navodi mletački izveštač mnogo je verovatniji, a od toga svega 30.000 ratnika. I ovaj broj vojnika smanjen je usled epidemija crevnih oboljenja. Kada se sve sagleda, broj turskih ratnika nije bio preterano veliki. Turska vojska je bila veoma dobro opremljena. Imala je dovoljno svih vrsta oružja kao i ratnog materijala. Značajan deo snage turske vojske bila je i njena artiljerija. Topovi su dovlačeni izdaleka, a neki su liveni usput. Vojska je sa sobom nosila životne namirnice, a dobar deo svojih potreba namirivala je iz oblasti kroz koje je prolazila. Iako se u Srbiji, Mačvi i Sremu u to doba godine proizvodilo dosta hrane, vojska nije uvek bez problema nabavljala hranu.

Pripremne i početne akcije

Turski prodor u Srem

Napad na Beograd bio je pažljivo pripremljen i sistematski ostvarivan. Glavnom napadu prethodili su upadi turskih četa u Erdelj u junu 1521. kao i u Hrvatsku i Bosnu. Upad Tatara u Poljsku bio je deo istog plana. Krajem juna 1521. turska vojska je prošla Niš i Kruševac, a glavnina vojske sa sultanom na čelu uputila se ka utvrđenom Šapcu. Prvih dana jula 1521. počeo je turski napad na Šabac. Turskim snagama komandovao je Ahmed-paša. Posada grada se hrabro branila, ali pošto je bila malobrojna i slabo opremljena nije mogla da pruži duži otpor. Za pad Šapca u Budimu saznalo se već 10. jula. Sultan je naredio da se osvojeni grad proširi i utvrdi i da se u njega smesti garnizon.

Sultan je takođe odmah po preuzimanju grada naredio da se sagradi pontonski most na Savi da bi sa sremske strane, od Zemuna, sa glavninom vojske napao Beograd. Kod Šapca je sultan proveo deset dana. Radovi na mostu su sporo odmicali. Uvidevši kakve namere sa Sremom ima sultan, srpska despotica Jelena, udovica Ivaniša Berislavića, poslala mu je poslanike da ponude pokornost. On je na to pristao, a despotica je iskoristila dobijeno vreme da sa svojim blagom pobegne u unutrašnjost Ugarske. Turska potera nije uspela da je uhvati. Sultan je u Srem poslao Bali-bega sa zadatkom da osvoji tamošnje gradove što je i učinjeno. Tu im se suprostavila ugarska vojska kojom je komandovao Stefan Batori i koja je u jednoj bici potukla Turke, ali izgleda da nije imala dovoljno snage da goni neprijatelja i da odbije njegove napade.

Dok je sultan boravio u Šapcu, a njegovi odredi pustošili Srem, Piri-paša je ratovao kod Beograda. Prvih dana jula deo turske vojske je odvojen i pod zapovedništvom Piri-paše je poslat ka Beogradu. Ove trupe su imale zadatak da dopru do Beograda i da motre na ugarske pripreme i na eventualni ugarski protivnapad.

Piri-paša i Husrev-beg otpočeli su opsadu Zemuna kako bi potpuno odsekli Beograd. Grad je žestoko bombardovan, a malobrojni branioci nisu mogli da pruže snažniji otpor. Utvrđeni Zemun se predao, stanovništvo je odvedeno u roblje, a branioci pobijeni.

Posle pada Zemuna situacija u Beogradu znatno se pogoršala. Obruč se sve više stezao. U drugoj polovini jula intenzivirana su turska bombardovanja. Svi turski napori bili su usmereni na rušenje bedema i pojedinih kula. Branioci su izvršili jedan ispad, ali nisu uspeli da onesposobe tursku artiljeriju.

Dana 29. jula 1521, sultan je prešao u Srem i krenuo ka Beogradu. U to vreme pao je i Slankamen, a poslednjeg dana jula sultan je stigao u Zemun.

Delovanje ugarskih vlasti

Bilo je očigledno da Ugarska neće moći da odbrani Beograd. Posle diplomatskih poteza kod prijateljskih i srodničkih dvorova, kralj je shvatio kako je prinuđen da se osloni na domaće moćnike. On je 15. jula sa oko dvesta konjanika krenuo iz Budima na jug očekujući da će mu se pridružiti čete velikaša. Međutim, ni pisma ni pretnje poslate vojnim komandantima nisu mogle da postignu svoj cilj.

Kralj je velikašima poslao krvavi mač, prastari simbol velike opasnosti još iz vremena Arpadovića, nadajući se da će na taj način privoleti plemiće na odbranu zemlje. Krenuvši iz Budima, kralj se prvo zaustavio u Tetenju nedaleko od prestonice. Tu je bio sve do 8. avgusta očekujući da mu se pridruže novi odredi. Iz Tetenja je krenuo na jug, zaustavio se u Adonjiju, da bi 28. avgusta bio u Tolni, kada je već bilo kasno da se Beogradu pruži bilo kakva pomoć.

Erdeljski vojvoda Jovan Zapolja, koji je u to vreme smatran za najboljeg ugarskog vojskovođu, nije se priključio kralju. On je čekao da vidi kako će teći situacija na jugu. Od inostrane pomoći nije bilo nikakve konkretne koristi. Poslanstva poslata u Veneciju bila su lepo primljena, ali nisu uspela da dobiju nikakvu pomoć. Nakon opsade, Ugarska je optuživala Veneciju ne samo zato što nije pružila pomoć Ugarskoj, već ju je i optuživala da je pomagala Turke artiljerijom.

Nadvojvoda Ferdinand i poljski kralj Žigmund uputili su vojnu pomoć. Prvi je poslao 3.000 pešaka iz Nemačke, a drugi 500 konjanika i 2.000 pešaka. Lajoš je očekivao trupe iz svojih zemalja, Češke i Moravske, u koje je izgleda polagao svoje najveće nade. Ipak, odluke u ovim zemljama donete su sa velikim zakašnjenjem. Sabor u Moravskoj održan je 29. jula 1521. godine. Na njemu je prihvaćen kraljev predlog da se pošalje vojska. Vojska koju je Češka slala (7 220 pešaka, 400 konjanika i 18 topova), okupila se u drugoj polovini avgusta kod grada Holiča. Upravo u vreme kada je Beograd pao ova vojska se pridružila kralju u Tolni i bila je spremna da se bori kako bi povratila izgubljeno, ali je kralj od ovog odustao, pa su se vojnici razišli. Odredi nadvojvode Ferdinanda pridružili su se kralju kada je svaki otpor Turcima postao beznadežan. U Petrovaradinu su se nalazili odredi Stefana Batorija, a kod Lipe na Morišu snage erdeljskog vojvode Jovana Zapolje. Tri ugarske vojske nisu ni pokušale da spreče tursko osvajanje Beograda.

Opsada i pad grada

Za razliku od prethodnih pokušaja osvajanja Beograda, glavni napad 1521. išao je sa sremske tj. savske strane. Turci su dobro uočili da su sa ove strane bedemi bili jednostruki, dok su na svim ostalim sektorima bili dvostruki. Napad na ovaj deo utvrđenja bio je moguć samo uz prethodno zauzimanje Srema, što u prethodnim pohodima na Beograd nije postignuto. u avgustu 1521. Beograd se nalazio u potpunoj izolaciji. Sultan se sa svojom pratnjom nalazio u Zemunu gde je bio i pisac dnevnika ovog pohoda koji je ostavio najautentičnije svedočanstvo. Posmatrano sa sremske strane, na levom krilu (sa dunavske strane) nalazio se Mustafa-paša kome je bio potčinjen zapovednik janičara, a na desnom krilu napadom je rukovodio Piri-paša. Turska konjica nalazila se na sremskoj obali i na Velikom ratnom ostrvu.

Bombardovanje Beograda koje je otpočelo još u junu nastavljeno je pojačanim intezitetom tokom avgusta. Turski topovi bili su ukopani, a postojali su i zakloni koji su štitili posadu od vatre branilaca. Opsađeni su se branili topovskom i puščanom vatrom sa kula i bedema. Početkom avgusta počeli su juriši na grad. Gradski zidovi bili su ozbiljno oštećeni. U žestokoj borbi koja se odigrala 2. avgusta poginulo je između 500 i 600 napadača, ali je napad odbijen.

Sutradan, 3. avgusta, Turci su usmerili napad ka Donjem gradu koji je bio najslabija tačka odbrane. Vođene su ogorčene borbe, ali je i ovaj turski napad odbijen. Posle ovog neuspeha sultan je odlučio da treba sprovesti još neke pripreme. On je naredio Ahmed-paši da sa topovima pređe na Ratno ostrvo i da odatle tuče grad, jer su bedemi sa te strane bili najslabiji. Otpočelo je i podizanje pontonskog mosta na Savi.

Pripreme za juriš počele su 7. avgusta. Noću su turske snage prilazile bedemima. Osmog avgusta počeo je opšti juriš. Napadano je sa triju strana: sa obale Save (Piri-paša), sa obale Dunava (Mustafa-paša) i frontalno sa rečne strane (Ahmed-paša). Branilaca je bilo premalo da bi mogli da se uspešno bore na svim stranama. Turci su prodrli u varoš i osvojili je nakon žestoke celodnevne borbe.

Istog dana odredi janičara jurišali su i na Gornji grad, ali su odbijeni zahvaljujući upornosti branilaca. Narednog dana nastavljeno je bombardovanje grada. Turci su dovukli topove u Donji grad kako bi povećali efikasnost bombardovanja, a jedan manji top je postavljen na toranj franjevačkog samostana. Branioci su ulagali velike napore da onesposobe ovaj top, ali u tome nisu uspeli. Turski strelci su ubacivali zapaljivi materijal u grad, što je izazivalo brojne požare. Dobar deo ionako malobrojnog ljudstva morao je biti angažovan na gašenju požara. Odredi Ahmed-paše pokušali su 16. avgusta da smelim jurišima na tvrđavu probiju odbranu. Ahmed-paša je svoje ratnike bodrio slagavši ih da je tog dana Vidovdan, dan kada su Srbi poraženi na Kosovu. Na osnovu ovog podatka, Jovanka Kalić došla je do zaključka da je Ahmed-paša za najveće neprijatelje u tvrđavi smatrao Srbe, jer nema mnogo smisla da je srpskim praznikom bodrio svoje ratnike na borbu protiv Ugara. Turci su žestoko napali penjući se uz bedeme, ali i pored svih problema branioci su očajničkim otporom uspeli da odbiju sve pojedinačne turske napade, bez obzira na njihovu silovitost i snagu.

Otkako je Donji grad zauzet, Turci su kopali lagume sa ciljem da raznesu bedeme. Položaj Gornjeg grada bio je pogodan za ovu operaciju jer se nalazio na brežuljku, a Turci su držali podnožje tog brežuljka. Za ovaj posao dovodili su ljude iz obližnjih rudnika. Čim bi se neki značajniji objekat srušio Turci bi krenuli u juriš.

Most na Savi završen je 17. avgusta posle dvanaestodnevne izgradnje. Situacija u gradu se naglo pogoršavala. Dana 24. avgusta zabeleženo je prvo bekstvo iz grada. Već 25. avgusta branioci su pregovarali o predaji, ali su tražili višednevni rok što su Turci odbili. Već 26. i 27. avgusta krenuo je opšti turski napad. Pošto su saznali da od brze kraljeve pomoći nema ništa, branioci su uvideli da im je jedino preostalo da se predaju. Sledećeg 28. avgusta izvršena je primopredaja grada.

Predaja i posledice

Ugri su za predaju grada optuživali Srbe. Ugarski kralj je neposredno posle pada grada optuživao je beogradskog bana, Franju Hadervarija, i Stevana Šuljoka. Franju Hadervarija je krivio zato što je imenovao Mihaila Moru za vođu branilaca koji je najverovatnije i izdao grad. Taj ugarski podban je verovatno imućni nevernik, koga pominju Turci, koji je u noći 28. avgusta prebegao iz grada i odao očajno stanje branilaca. Ovakve vesti donosi i sâm kralj. Upadljivo je i to što ugarski kralj nigde ne pominje izdaju srpskih branilaca što bi svakako učinio da je izdaje bilo. Nakon predaje grada Mađari su pušteni, dok su Srbi deportovani u Carigrad. O predaji grada pregovarali su ugarski zapovednici. Grad se predao tek kada je nestalo sredstava za borbu. Beogradska posada zajedno sa građanima pružala je gotovo dvomesečan otpor.

Branioci nisu mogli da postavljaju naročite uslove sultanu prilikom predaje. Tražili su poštedu svojih života i pravo da slobodno napuste grad. Sultan je to obećao i grad se predao napadaču. O datumu predaje grada postoje različiti podaci i izvori se ne slažu po tom pitanju. Prema dnevniku sultanovog pohoda to se desilo 29. avgusta, a po izveštaju mletačkog poslanika pri ugarskom dvoru, 28. avgusta. Ovoj nesigurnosti doprinela je i činjenica da je ugarski dvor držao u najvećoj tajnosti vest o predaji grada. Tako da ni uglavnom dobro obavešteni mletački poslanik nije mogao da blagovremeno obavesti svoje nadležne.

Zapravo, predaja grada se odvijala dva dana. Protokol o predaji potpisan je 28. avgusta i istog dana je u ime sultana u tvrđavu ušao smederevski beilbaša sa jednim janičarem. Sutradan je osmanlijska vojska stvarno zaposela Beogradsku tvrđavu. Janičari su 29. avgusta prvi ušli u grad. Istovremeno sa turskim zaposedanjem grada hrišćani su ga napuštali. Primopredaja grada je brzo izvršena. Mađari su brodovima poslati u Slankamen gde se nalazio Beli-beg. Prema jednom izvoru, Beli-beg ih je tu pobio. Ovaj navodni pokolj Mađara desio se u drugoj polovini septembra, a poznato je da su Mađari poslati u Slankamen 30. avgusta, tako da je nemoguće sa sigurnošću zaključiti da li je Beli-beg držao Mađare kod Slankamena više od 15 dana ili je reč o pokolju neke manje grupe koja se kasnije povlačila. Takođe je nemoguće utvrditi da li je ovo učinjeno sa sultanovim odobrenjem, jer je on 18. septembra napustio Beograd. Srpskom stanovništvu nije dozvoljeno ni povlačenje ni zadržavanje u Beogradu. Sultan je 9. septembra naredio da se ratnici iz Beograda odvedu u Carigrad pod stražom. Oko 10. septembra srpske porodice krenule su iz Beograda. Po odobrenju Turaka oni su sa sobom poneli svoje svetinje: mošti svete Petke, mošti carice Teofane i ikonu Bogorodice. Ove svetinje otkupio je tadašnji patrijarh, jer je sultan pretio da će ih uništiti. Srpskom stanovništvu se gubi svaki trag u Carigradu, ali različiti tragovi ukazuju na činjenicu da broj deportovanih 1521. nije bio mali. O njihovom boravku u gradu na Bosforu svedoči i ime jedne gradske kapije na Teodosijevim bedemima koja se u otomansko vreme zvala Beogradska, po Srbima iz Beograda koje je sultan naselio oko nje. Lokalna legenda iz Carigrada govori o tome da ih je sam sultan preselio iz Beograda kako bi održavali zapušteni vizantijski sistem vodosnabdevanja koji je grad snabdevao pijaćom vodom iz nekoliko kilometara udaljene Beogradske šume, pošto je taj sistem bio sličan onom u tadašnjem Beogradu koji je i dalje radio besprekorno.

Turski Beograd

Sultan je u Beograd ušao 30. avgusta. Odmah je naređeno da se crkva u Donjem gradu pretvori u džamiju. Ubrzo su i ostale beogradske crkve pretvorene u džamije, a Turci su otpočeli obnovu grada. Grad je dobro snabdeven oružjem, a u njemu je po jednom izveštaju smešteno 3.000 ljudi. Prvi turski zapovednik Beograda bio je Bali-beg koji je postavljen za smederevskog sandžaka i beogradskog muhafiza.

Ugarske vlasti su vest o padu Beograda držale u najvećoj tajnosti. Ovo je trebalo da pruži vreme dvoru da reaguje ali svaki pokušaj povratka izgubljenog bio je nemoguć. Za beogradski poraz kažnjeni su beogradski banovi Franja Hadervari i Valentin Terek oduzimanjem celokupne imovine. Pad Beograda, najvažnije ugarske tvrđave na južnoj granici Ugarske kraljevine, bio je uvod u ugarski poraz i tursko prodiranje u srednju Evropu.

Vidi još

• Osmansko-mađarski sukobi
• Opsada Beograda (1456)
• Osmanski ratovi u Evropi
• Mohačka bitka
• Beograd pod osmanskom vlašću
• Srbi u Carigradu
• Opsada Rodosa (1522)

Literatura

• Grupa autora, Istorija Beograda. Stari, srednji i novi vek, urednik Vasa Čubrilović, Beograd 1974.
• Jovanka Kalić-Mijušković, Beograd u srednjem veku, Beograd, 1967.
• G. Elezović — G. Škrivanić, Kako su Turci posle više opsada zauzeli Beograd, Zbornik za istočnjačku istorijsku i književnu građu, izdanje SAN, 1956.
• M. Ilić-Agapova, Ilustrovana istorija Beograda, Beograd 1933.
• A. Ivić, Istorija Srba u Ugarskoj 1459—1690, Zagreb 1914.

Spoljašnje veze

• Članak o padu Beograda u Politikinom zabavniku Arhivirano 2012-01-13 na Wayback Machine-u