Otto od Freisinga
Oton Frajzinški (lat. Otto Frisingensis, nem. Otto von Freising; oko 1112. u Klosternojburgu kod Beča — 1158. u manastiru Morimonond u Šampanji) je bio nemački biskup i istoričar, rođak nemačkog cara Fridriha I Barbarose i njegov dvorski hroničar.
Biografija uredi
Oton se rodio oko 1114. godine kao peti sin austrijskog markgrofa Leopolda III i Agnese, ćerke cara Svetog rimskog carstva Hajnriha IV. U prvom braku sa švapskim vojvodom Fridrihom od Hoenštaufena, Agnesa je rodila nemačkog kralja Konrada III i po toj lini je bila i baka cara Fridriha I Barbarose. Sa druge strane, Otonova rođena sestra Judita ili Ita udata je za markiza od Monferata Giljerma V. Njegova rođena braća bila su bavarski vojvoda Leopold IV, austrijski vojvoda Hajnrih II i salcburški nadbiskup Konrad II. Tako je Oton bio u rodbinskim vezama sa najuglednijim plemićkim porodicama Nemačke i severne Italije.
O Otonovoj mladosti ne zna se puno. Studirao je u Parizu gde je pokazao naročit interes za filozofiju i docnije je navodno prvi doneo znanja iz Aristotelove filozofije u Nemačku. Nakon okončanja studija sa petnaestak svojih kolega stupio je 1132. u cistercitski manastir Morimund u Šampanji.
Uprkos mladosti 1138. je postao opat manastira a zatim i biskup Frajzinga u Bavarskoj. Oton je zajedno sa Konradom krenuo u Drugi krstaški rat (1147 - 1149). Deo vojske koji je biskup predvodio je tokom puta desetkovan, ali je Oton stogao u Jerusalim.
Vratio se u Bavarsku 1148. ili 1149. i docnije je uživao podršku i pažnju Konradovoh naslednika Fridriha Barbarose. Moguće je i da je Oton posredovao u događajima iz 1156. godine kada je Fridrih vratio Bavarsku Hajnrihu Lavu kome je vojvodstvo bilo oduzeto po odluci Konrada III. Bio je prisutan i na čuvenom sastanku staleške skupštine u Bezansonu 1157. gde je kardinal Orlando Bandineli (budući papa Aleksandar III) zatražio od cara da prihvati papsku vlast kao vrhovnu. Oton Frajzinški je umro 22. septembra 1158. u Morimondu, a 1857. u njegovu čast je podignuta statua u Frajzingu.
Dela uredi
Odlično obrazovan, Oton je pokušavao da napiše jednu svetsku istoriju. Njegovo delo nosi naziv De duabus civitatibus (O dvema državama). Ono je kasnije nazvano Chronicon seu rerum ab initio mundi ad sua usque tempora libri octo (Hronika ili osam knjiga događaja od početka sveta do svog vremena). Izvornu vrednost ima sedma knjiga koja ide od kraja 11. veka do 1146. godine. Oton se u ovom delu pokazao kao filosof istorije. On zastupa avgustinovsku koncepciju po kojoj se kroz istoriju vodi stalna borba između dobra i zla. Oton je međutim bio pesimista te je prema njegovom shvatanju svuda pobeđivalo zlo. Jedini nosilac bolje budućnosti je prema Otonu klinijevski reformisano monaštvo. Ovo delo je napisao između 1143. i 1146. godine. Kasnije ga je menjao i dopunjavao. Godine 1157. prezentovao ga je caru Fridrihu I Barbarosi.
Sasvim je drugačijeg karaktera njegovo drugo delo, nastalo 1157/58. godine, koje nosi naziv Gesta Friderici imperatoris (Dela cara Fridriha). On je za rad na tom delu dobijao sređen izvorni materijal iz carske kancelarije. Kao carev brat od tetke, Oton je imao uvid i u najvažnije državne poslove i arhive. Oton u svom drugom delu prećutkuje i falsifikuje događaje, ali pored sve svoje tendecioznosti ono predstavlja važan izvor. Takvim ga čine dokumenti sačuvani u njemu. Ono je podeljeno na dve knjige i hronološki ide do 1156. godine. Predstavlja neku vrstu zvanične dvorske hronike. Kasnije ju je do 1160. godine produžio Otonov notar Rahevin.
