Oslobođenje Valjeva septembra 1944.

Nastupajući opštim pravcem prema Beogradu, snage NOVJ napale su 14. septembra 1944. osovinski garnizon Valjevo. Sam grad branile su nemačke snage, delovi SDK i grupe četnika, dok su okolni prostor branile jake snage JVuO. Nakon razbijanja četnika, 14. septembra uveče počeo je napad delova Prve i Šeste proleterske divizije su na sam grad Valjevo. Borbe sa Nemcima, SDK, SDS i četnicima trajale su do 18. septembra. Tog dana su blokirane nemačke snage uspele da se probiju i evakuišu iz Valjeva, čime je grad konačno oslobođen.

Заробљени Немци у близини Ваљева, октобра 1944.

Operativne okolnostiUredi

 
Bacačko odeljenje Četvrte proleterske brigade u zapadnoj Srbiji, jesen 1944.

Tokom avgusta 1944. nemačke snage nastojale su da operacijama u Crnoj Gori (Ribecal) i istočnoj Bosni spreče prelazak jačih snaga NOVJ u Srbiju. Ove operacije okončane su neuspehom. 26. avgusta je, zbog situacije u Rumuniji, naređeno prebacivanje 1. brdske divizije u istočnu Srbiju. Tako je u borbi sa grupacijom NOVJ (Prvi i Dvanaesti korpus) ostala 7. SS divizija i 2. puk Brandenburg. S obzirom na opšti pravac nastupanja snaga NOVJ ka severu i severoistoku, ove snage našle su se u njihovoj pozadini, dok su se ispred snaga NOVJ nalazile slabe nemačke snage sa potčinjenim delovima SDK i RZK i glavnina JVuO. Posle nekoliko pobeda nad JVuO (Jelova Gora), grupacija NOVJ je ovladala prostorom zapadne Srbije.

Grupacija NOVJ je, zajedno sa grupacijom iz južne Srbije (Peta, Sedamnaesta i 21. divizija) dobila zadatak da, pod objedinjenom komandom štaba Prvog proleterskog korpusa, ovlada područjem između Topole i Šapca kao osnovicom za predstojeći napad na Beograd. Tako je 17. septembra oslobođen Gornji Milanovac, 19. septembra Krupanj, a 20. Aranđelovac. Nemački štab je oformio borbenu grupu od delova 7. SS divizije, divizije Brandenburg, 5. policijskog puka, delova SDK i RZK pod komandom pukovnika fon Jungenfelda. Ova grupa dobila je zadatak da napadom razbije koncentraciju NOVJ u zapadnoj Srbiji. Međutim, te snage su se pokazale nedovoljnim. Napad delova 7. SS divizije iz doline Zapadne Morave prema Valjevu nije mogao da se ispolji, jer su njeni delovi bili napadnuti i prisiljeni na odbranu u Požegi i Užicu. 21. septembra Nemci su uspeli da nakratko ovladaju Gornjim Milanovcem, ali su bili prisiljeni da ga napuste, i potisnuti su u odbranu Topole. Tako su snage u Valjevu postale izolovane i bile izložene napadu.

  „Početkom septembra počele su Titove snage I i XII crvenog korpusa pokrete iz j. i jz. Srbije u opštem severnom pravcu. U upornim borbama bilo je oslobođeno Užice, koje je od njih bilo danima opkoljeno. Međutim, delom jako izmorene naše jedinice (pol.[icijske], SDK i RZK), nisu mogle da spreče dalji prodor u dolinu Kolubare i ka Valjevu. Valjevo je bilo opkoljeno. Pošto se moralo računati s daljim prodiranjem crvenih prema Savi, to je 14. 9. štabnom oficiru za protivoklopnu odbranu vojnoupr. k-ta Jugoistoka, pukovniku f. Jungenfeldu, povereno komandovanje u s[evero] z[apadnoj] Srbiji. NJemu su isprva potčinjeni 5. pol. puk i delovi 1. i 3. srp. dobr. puka, kao i 2. puk RZK. Usled zaoštravanja situacije u srednjoj i z[apadnoj] Srbiji, Grupa armija "F" je stavila na raspolaganje 14. SS-puk 7. SS-brd. div. ("Princ Eugen"). NJegovo nastupanje od Uba prema Valjevu odužilo se, međutim, zbog teškoća u snabdevanju. Za deblokadu posade Valjeva, koja se nalazila u teškim borbama, Grupa armija "F" je uputila 1 bat. 1. puka "Brandenburg", koji se nalazio u prebacivanju, i jednu četu 202. tenk. bataljona, a koji su potčinjeni pukovniku f. Jungenfeldu, i koji su posadu, koja je bila sabijena u policijskoj kasarni u Valjevu, 16. 9. u poslednji čas deblokirali i narednog dana, posle žestoke borbe, uspeli da je prebace u Lajkovac. Držanje Valjeva nije bilo moguće, pošto su snage za deblokadu bile stavljene na raspolaganje samo za kratko vreme.[1]
()

Cela borbena grupa fon Jungenfeld, i uopšte sve nemačke snage u Srbiji pod komandom generala Felbera, kao i Mihailovićeve snage, bile su potisnute u defanzivu u prisiljene na povlačenje.

Tok borbeUredi

Brigade Prve i Šeste divizije NOVJ nakon razbijanja glavnine JVuO na Jelovoj gori zadržale su inicijativu u rukama, energično goneći četničke delove na sever. 11. septembra u neposrednoj opasnosti se našla Mihailovićeva komanda na Ravnoj gori, pa su dva bataljona SDK iz Valjeva nastupila prema Mionici da bi obezbedili izvlačenje Mihailovićevog štaba prema Koceljevu.

Načelnik štaba Četvrte grupe jurišnih korpusa kapetan Neško Nedić pokušao je da organizuje odbranu uključujući u grupu Valjevski korpus JVuO kao Sedmi jurišni, i dajući mu naređenje da se poveže sa Nemcima u Valjevu:

  „Tvoj (prim: kapetan Vojislav Marković) korpus za sada ostaje za akciju prema Valjevu — prema komunističkoj grupi dejstvuje u Kolubari. Pošto ovu akciju vode uglavnom Nemci to će tvoja uloga biti da naslonom naših i u sporazumu sa njima izvršiš tučenje crvenih sugerišući Nemcima najpogodnija rešenja. Od Nemaca ćeš neposredno da se snabdevaš municijom, a glavni zadatak ti je da prisustvom uz neniačke trupe goniš i hvataš komuniste koje oni razbijaju.
Radi ovoga izvršićeš marš sutra — 14-og septembra t.g. u 6 časova pravcem selo Grabovica, gde ćeš stupiti u dodir sa nemačkim Komandantom u Valjevu, kome ćeš dati pismeno naređenje štaba četvrte grupe za neposredno snabdevanje municijom za saradnju sa njima. Pored ovoga zadatka ti ćeš obratiti pažnju na to da se sa korpusom nađeš u rejonu Valjeva da brzo prigrabiš vlast ako bi Nemoi napustili Valjevo odnosno da se naslonom na njih u ovoj gužvi naoružaš izvlačeći od svakog sve što se može.[2]
()

Brigade NOVJ su 12. septembra odbacile ispad Nemaca i SDK prema Mionici, potisnuvši njihove snage preko Kolubare u Divce. Istog dana štab Prvog proleterskog korpusa je, ocenivši raspored i stanje svojih i neprijateljskih snaga, doneo odluku o napadu na Valjevo.

Osovinske snageUredi

U Valjevu i neposrednoj okolini nalazili su se 2. i 3. bataljon 5. nemačkog policijskog puka, dva oklopna voza, delovi Dopunske komande Srpskog dobrovoljačkog korpusa, Štab 1. puka sa 3. bataljonom i 3. bataljon 3. puka ovoga korpusa, delovi Srpske državne straže i četnici Valjevskog korpusa - ukupno oko 4.000 vojnika.[3] Zapadno od Valjeva prema Drini nalazila se glavnina Četvrte grupe jurišnih korpusa, a severno, u široj oblasti Šapca i Obrenovca ostatak snaga borbene grupe fon Jungenfeld: ostali delovi 5. policijskog puka, 696. motorizovani policijski bataljon, glavnina SDK i delovi RZK. Zbog krize valjevskog garnizona, grupa fon Jungenfeld ojačana je 1. bataljonom 1. puka Brandenburg i 202. oklopnim bataljonom.

Pojedine jake zgrade u centru grada nemačke jedinice su pretvorile u snažne otporne tačke. Nemačka Feldžandarmerija posela je zgradu Okružnog suda, pomoćna policija poretka (nem. Schutzpolizei) držala je kuću dr Miloša Pantića, a Okružna teritorijalna komanda (Kreiskomandantur) zgradu Sreskog suda. Nedićevsko-četničke snage organizovale su odbranu prilaza južnom delu grada, između reka Jablanice i Kolubare i u rejonu Pivare, dok su u gradu držale tri odvojene otporne tačke: Oficirski dom, hotel Brankovina i artiljerijsku kasarnu na ulazu u istočni deo grada, između Kolubare i beogradskog puta. Na obližnje pogodne visove na prilazima gradu istureni su slabiji osiguravajući delovi. Najjače utvrđenje predstavljala je kasarna 5. pešadijskog puka na Krušiku, gde su se nalazile snage nemačkog 5. policijskog puka.

Plan napadaUredi

Prva faza napadaUredi

Deblokada garnizonaUredi

OslobođenjeUredi

 
Miting u oslobođenom Valjevu 21. septembra 1944 godine. S desna na levo: 2. Života Đermanović 3. Vaso Jovanović, komandant I prol. div 4. Peko Dapčević 5. Sreten Žujović 6. Mijalko Todorović.

Član Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije i Vrhovnog štaba NOVJ, general-lajtnant Milovan Đilas hitao je ka prestonici. Zanoćio je u Valjevu koji je nekoliko dana ranije oslobodila Šesta lička proleterska divizija Nikola Tesla. O tome je ostavio sledeće beleške:

  „Nametnulo mi se zamišljanje da su nas u Valjevu dočekali kao što su dočekivali srpske generale koji su se krajem Prvog svetskog rata vraćali sa Solunskog fronta: zasebna, supružnička soba u uglednoj građanskoj kući, hodanje na prstima da nas ne probude, a kada se probudimo – slatko i rakija i nutkanja uz doručak. Tako je svu našu vojsku dočekala Srbija – ratnička, izmučena i državotvorna.[4]
()

LiteraturaUredi

ReferenceUredi

Vidi jošUredi