Osački jezik

(Preusmjereno sa stranice Oskanski jezik)

Osački jezik, danas izumrli, bio je jedan od italskih dijalekata kojim su govorili drevni Osci. Taj je jezik s umbrijskim, marsijskim i drugim dijalektima činio osačko-umbrijsku jezičku grupu u okviru italskih jezika, a govorio se u južnim i centralnim oblastima drevne Italije.[2]

Osački jezik
Državedrevna Italija: Samnij, Kampanija, Lukanija, Kalabrija i Picenum
Regijejužna i centralna Italija
Broj govornikaizumro u 1. veku pne.
Jezička porodica
Pismostaroitalsko pismo
Jezički kodovi
ISO 639-1
ISO 639-3osc
Približni raspored jezika u Italiji u železno doba (6. vek pne.)
Srebrni denarij, novac koji je tokom savezničkog rata (91–88. pne.) kovala italska konfederacija na čelu s Marsima. Zrcalni tekst (UILETIV [víteliú = Italia][1]) je na osačkom jeziku.
Osački jezik u 5. veku pne.
Slovo heta u osačkom pismu.

Osačkim jezikom govorili su Samniti,[3] Aurunci (Auzonci) i Sidicini, od kojih su se ova poslednja dva plemena često označavala zajedničkim nazivom "Osci". Osački jezik deo je osačko-umbrijske porodice (ili sabelske, kako se takođe naziva) i uključuje tri varijante (herničku, marucinsku i pelignijsku) koje su poznate po natpisima koje su iza sebe ostavili Hernici, Marucini i Peligni, manja plemena istočnih oblasti centralne Italije. Osački se govorio otprilike u periodu između 500. i 100. pne.[4]

NatpisiUredi

Osački je poznat sa natpisa, od kojih najstariji potiču iz 5. veka pne. Najvažniji osački natpisi jesu Tabula Bantina, Tabula Osca (3. vek pne.)[5] i Cippus Abellanus (2. vek pne.).[6]

Primer teksta na osačkom s Abelanskog međaša:[2][6]

Osački Prevod na latinski Prevod na srpskohrvatski
avt

púst feíhúís pús fisnam am-
fret eíseí tercí nep abel-
lanús nep núvlanús pídum
tríbarakattins.

At

pone parietes qui aedem circum-
dant in eo spatio nec Abel-
lani nec Nolani quicquam
aedificent.

A

iza zidova koje hram okru-
žuju na tom prostoru ni Abe-
lanci ni Nolanci ništa
neka ne grade.

Opšte odlikeUredi

Osački je imao mnogo toga zajedničkog s latinskim jezikom, no postoje i značajne razlike, pa u osačkom nema ni mnogih reči koje su vrlo česte u latinskom. Na primer, latinki glagol volo, velle, volui i drugi oblici koji potiču iz indoevropskog korena *wel- ("hteti") u osačkom su predstavljeni rečima koji potiču iz korena *gher ("želeti"): osački herest ("želeće, hteće") nasuprot lazinskom vult. Umesto latinskog locus ("mesto") u osačkom nalazimo hapax slaagid ("mesto"), za koje italijanski lingvista Alberto Manco smatra da se radi o nekom lokalnom toponimu.[7]

I u fonologiji osački pokazuje neke razlike u odnosu na latinski: osačko p umesto latinskog qu (osk. pis, lat. quis), b umesto latinskog v; medijalno f za razliku od latinskog b ili d (osk. mefiai, lat. mediae). Sa umbrijskim, na primer, osački deli oblik nominativa množine na -ús, koji je u imenicama nasleđen, a odatle je prešao i u zamenice (pús).[2]

Osački se smatra najkonzervativnijim od svih posvedočenih italskih jezika, a među drugim zabeleženim indoevropskim jezicima može se uporediti samo s grčkim u pogledu zadržavanja nasleđenog sistema vokala s nepromenjenim diftonzima.

PismoUredi

Osački je zapisivan latinskim i grčkim pismom, kao i jednom varijantom drevnog italskog pisma.

Domaće osačko pismo, s transliteracijom, izgleda ovako:

𐌀 𐌁 𐌂 𐌃 𐌄 𐌅 𐌆 𐌇 𐌉 𐌊 𐌋 𐌌 𐌍 𐌐 𐌑 𐌓 𐌔 𐌕 𐌖 𐌚 𐌞 𐌝
A B G D E V Z H I K L M N P Ś R S T U F Ú Í

Slovo Z izgovara se [ts]. Slova Ú i Í grafički su izvedeni iz U i I i ne pojavljuju se u najstarijim zapisima. Slovo Ú predstavlja glas sličan glasu o, dok slovo Í predstavlja zatvoreno [ẹ]. Udvostručavanjem vokala u pisanju označavana je dužina; izuzetak je dugo I, za koje se koristila grafija .

Na nekim natpisima osački je pisan latinskim ili grčkim pismom. Kad je pisan latinskim, onda slovo Z nije predstavljalo glas [ts] nego glas [z], koje se u domaćem osačkom pismu pisalo slovom [s]. Kad je osački pisan grčkim pismom, koristio se uobičajeni grčki alfabet, ali s dodatkom slova heta za glas [h] i još jednog slova za glas koji se u domaćem osačkom alfabetu zapisivao slovom V. Slova η i ω ne označavaju dužinu. Ponekada grupe ηι i ωϝ označavaju diftonge /ei/ i /ou/, dok ει i služe samo za zapisivanje monoftonga /iː/ i /uː/ u domaćem pismu. Ponekad ει i označavaju diftonge, i u tom slučaju o služi za zapisivanje glasa /uː/.

FonetikaUredi

Vokali se u načelu produžuju ispred grupa ns i nct (u ovom drugom slučaju dolazi i do ispadanja slova n), a možda i ispred nf i nx. Često dolazi i do razvoja vokala između likvide ili nazala i drugog konsonanta.

  • A. Kratko italsko ă čuva se u svim pozicijama. Dugo ā zadržava se na početku i u sredini reči, a završno ā zvuči slično glasu [ɔː], pa se piše kao ú ili, ređe, kao u.
  • E. Kratko ĕ u načelu ostaje nepromenjeno. Ispred labijala u sredini reči ĕ prelazi u u ili i. Ispred drugog vokala ĕ postaje í. Dugo ē prelazi u glas í ili íí.
  • I. Kratko ĭ prelazi u glas í. Dugo ī ostaje nepromenjeno i piše se i.
  • O. Kratko ŏ uglavnom ostaje nepromenjeno i piše se ú. Ispred završnog -m, o prelazi u glas sličan glasu u. Dugo ō prelazi u glas u ili uu.
  • U. Kratko ŭ ostaje većinom nepromenjeno. Iza t, d, n, glas prelazi u iu. Dugo ū ostaje uglavnom nepromenjeno. Možda je u završnom slogu prelazilo u glas ī.

Diftonzi ostaju nepromenjeni.

VezeUredi

ReferenceUredi

  1. Za fonetsku transkripciju sa osačkog na latinsko pismo, v. ovu ili ovu stranicu. Pri tom treba imati u vidu da je tekst na novcu koji su kovali Osci uvek pisan kao u ogledalu.
  2. 2,0 2,1 2,2 Simon Hornblower & Antony Spawforth, The Oxford Classical Dictionary, 3rd ed., 2003, s.v. "Oscan and Umbrian".
  3. Davide Monaco. „Samnites The People”. Sanniti.info. Pristupljeno 04.11.2011. 
  4. „Oscan”. Ancient Scripts. Pristupljeno 04.11.2011. 
  5. The Oscan Tablet ("Osačka tablica")
  6. 6,0 6,1 Adriano La Regina, Il cippo abellano ("Abelanski međaš").
  7. Alberto Manco, "Sull'osco *slagi-", AIΩN Linguistica 28, 2006.

LiteraturaUredi

Vanjske vezeUredi

  • Hare, JB (2005). „Oscan”. wordgumbo. Pristupljeno 21. avgust 2010.