Otvori glavni meni

Opšta hirurgija

(Preusmjereno sa Opća kirurgija)

Hirurgija kao posebna medicinska disciplinaUredi

Hirurgija (cheirourgia /gr./- ruka i rad) je grana kliničke medicine koja se bavi proučavanjem i lečenjem bolesti koje se moraju lečiti radom ruku hirurga i primenom mehaničkih sredstava (instrumenata). Operativna hirurgija se može podeliti prema pristupu lečenja u četiri grupe:

  • reparacija rana,
  • ekstirpacija obolelih delova ili celih tkiva i organa,
  • rekonstruktivna hirurgija i
  • fiziološka hirurgija.

Da bi mogao ostvariti uspešan rad, pored manuelne spretnosti za hirurga je neophodno da ima široko medicinsko obrazovanje, kao i poznavanje tehnike i tehnologije. Zbog napredka hirurgije i sve većeg obima znanja i razvoja brojnih operativnih tehnika, a u cilju pružanja bolje medicinske usluge pacijentima, hirurzi se sve više specijalizuju, tako da dolazi do razvoja novih hirurških disciplina ili njihovih poddisciplina. Iz hiurgije su se danas izdvojile brojne grane:


Kratak osvrt na razvoj hirurgijeUredi

Istorija hirurgije je stara koliko i istorija čovčanstva i medicine. Konvencionalno se deli na preistorijsku, hirurgiju starog veka, srednjeg veka do renesanse, od renesanse do modernih vremena i savremenu hirurgiju.

Praistorija i stari vekUredi

Primtivna operativna hirurgija je rađena instiktivno i iskustveno- labavi zub je vađen, absces otvaran, krvarenje zaustavljano od strane ljudi koji su bili u okruženju. U Vavilonu su obolele stavljali na trg gde su mu svi mogli prići i ispitati kako bi se našao onaj koji može najviše pomoći. 1750 g.pne. je na stubu ispisan Hamurabijev zakonik u kome su predviđene nagrade i kazne za hirurge. Natpisi na egipatskim grobnicama 2000-3000 g.pne. opisuju lečenje preloma sa udlagama, vršenje cirkumcizije (obrezivanje), trepanacije lobanje (hirurško otvaranje lobanje), kao i amputacija ekstremiteta. U Indiji se takođe razvila istovremeno hirurgija a neke zapisane operativne tehnike u Susruti se primenjuju i danas (rekonstrukcija nosa, rinoplastike, vezikolitotomije, incizije abscesa i opis hirurških instrumenata). Jevreji su se isticali u higijeni i preventivnoj medicini, Kinezi u akupunkturi. U Grčkoj je najpoznatija od škola bila Hipokratova (460-370 g.pne.) škola (460-130 g.pne.), koji je predavao i pisao o hirurgiji (Corus Hipocraticum). Opisao je imobilizacija i ekstenziju, repoziciju luksacija i lečenje rana kao i izreku “Vis mediacatrih naturae”- moć prirode je velika. Grčku medicinu nasleđuje i unapređuje Aleksandrijska škola progresom u anatomiji sa podvezivanjem krvnih sudova i elektivnim operacijama. Od 150 g.pne. počinje grčko-rimska medicina (Galen i Celzus). Nakon pada rimske imperije hirurški centar postaje Vizantija (Oribszij i Persan).

Srednji vekUredi

S pojavom islama i nadmoći islamskog drustva nastaje period Arapske medicine koja je preuzela znanja od hrišćanske sekte Nestorijanaca (grčka medicina). Ističu se Rasisa i Avicena koji je napisao “Canon”. Tokom ovog perioda nije bilo pravog napredka, čak je i nazadovala primenom kauterizacijom rane, što se nekritički prenosi i u evropsku medicinu. Napredku medicine je doprinela zabrana sveštenicima u XII veku da se bave medicinom. Laici počinju da se bave hirurgijom i “Fabrica” od Ruđera od Salerna postaje osnovni udžbenik tokom 300 godina. Krajem srednjeg veka hirurgija počinje da se razvija u severnoj Italiji Salerno, Padova, Bolonja) i Francuskoj (škola Montpelien), da bi krajem XV veka papa Sikst IV službeno dopustio disekciju leševa, tako da napreduju znanja iz anatomije. Međutim veliko unazađenje se dogodilo kada se od lekara, hirurgija prepustila pismenim berberima, kada je kao veština unazađena, a naučni razvoj prestao.

Renesansa i početak modernog dobaUredi

Paracelsus (1493-1541) shvata lekovitu moć prirode, a Versalius u delu “De humani corporis fabrica” objavljenom 1543. odbacuje Galenovu anatomiju i daje osnovu za pravu hirurgiju. Međutim i dalje hirurgiju obavljaju berberi, kao Ambroise Pare, koji je odbacio metod spaljivanja i podvezivao krvne sudove. Napredak počinje kada je Londonsko udruženje berbera i hirurga, na osnovu povelje Henrika VIII iz 1540.g. počelo da vodi kontrolu rada u hirurgiji zemlje. Krajem XVI i početkom XVII veka počinje se hirurgija uključivati u programe medicinskih škola, da bi u XVIII veku u potpunosti bila preuzeta od strane medicinskog staleža, tako da se operativna tehnika i manuelna veština usavršavaju. U Parizu se 1731. osniva Hirurška akademija i do kraja veka Pariz postaje centar svetske hirurgije. Ledran i Desaut 1741.- ekscizija i debridment rane, Larrey- memoari vojne medicine i hirurgije- amputacije ekstremiteta odmah po ranjavanju, pre razvijanja infekcije).

Savremena hirurgijaUredi

Naučna otkrića koja su omogućila današnji razvoj hirurgije su: - Anestezija (1844. Horace Wels i 1846. W.T. Morton izvode inhalacionu anesteziju u Opštoj bolnici u Massachusettsu. - Asepsa i antisepsa (Ignacz Semmelweis, mađar, akušer u Beču, uvodi obavezno pranje ruku pre ginekološkog pregleda, čime je smanjio njihovu smrtnost, a Louis Pasteur 1850 postavlja teoriju po kojoj su izazivači infekcija bakterije, a Josef Lister 1867. ta saznanja uvodi u hirurgiju). - Rentgen 1895 uvodi novi vid dijagnostike, radiografiju. - Transfuzija krvi je omogućena otkrićem Karla Landstainera o aglutinaciji eritrocita pod uticajem seruma drugog čoveka- tako da je omogućeno utvrđivanje krvnih grupa. - Otkriće penicilina (Fleming, 1928) omogućava pre- i postoperativno sprečavanje infekcija. Brojni su hirurzi tokom ovog perioda svojim umećem i ingenioznošću doveli do razvoja hirurgije u današnjem obimu, kao i napredkom tehnologije. Hirurgija budućnosti ide u smeru što manje traume tkiva i organizma, kao i na poljima mikrohirurgie, fetalne, endoskopske, transplantacione hirurgije, implantacije veštačkih organa I tkiva koja se dobijaju na tkivnim kulturama.

Osnovni zadaci hirurgijeUredi

Osnovni zadatak hirurgije u bilo kojim uslovima je da se pomogne obolelom ili povređenom. U zavisnosti od uslova okruženja, na medicinskim radnicima je da se pacijentu pruži adekvatna pomoć bez obzira na uslove koji su u okruženju . Osnovni princip pružanja medicinske pomoći je nikada ne nauditi pacijentu . Pomoć ukazuje kvalifikovano lice za obim pomoći koji pruža (u okviru prve pomoći to može biti i obučeni laik). Dijagnostika i lečenje se izvode u okruženju koje omogućava njihovo kvalitetno izvođenje. To znači da u mirnodopskim uslovima, prvu pomoć, dijagnostiku, lečenje i oporavak sprovode za to kvalifikovani medicinski radnici u okvirima svojih nadležnosti u ustanovama koje su za pružanje medicinskih usluga opremljene. U vanrednim uslovima (elementarne nepogode i rat), na svim medicinskim radnicima je da se prilagode uslovima okruženja i uz požrtvovan rad ostvare isti ili sličan stepen zdravstvene zaštite. Za takve uslove svaka zdravstvena ustanova ima pripremljene okvirne planove. Ukoliko medicinsko osoblje nije u mogućnosti da na datom mestu i vremenu pruži najbolje moguće lečenje pacijentu, dužno je sprovsti neophodne medicinske mere da osposobi pacijenta za transport do najbliže adekvatne ustanove, gde će se lečenje završiti.