Onomakrit (starogrčki: Ὀνομάκριτος, oko 530–480. pne.), iz Atine, bio je starogrčki hresmolog, tj. sakupljač proročanstava, koji zauzima interesantno mesto u drevnom hijeratskom pesništvu antičke Grčke.[1] Bio je najznačajniji predstavnik orfičke sekte u 6. veku pne.[2]

Prema Herodotu, Onomakrit je bio "prorok koji je sakupio sva Musejeva proročanstva" (χρησμολόγον τε καὶ διαθέτην χρησμῶν τῶν Μουσαίου) i bio je blizak prijatelj Pizistratovog sina Hiparha, ali ga je Las iz Hermione (ditirampski pesnik) "uhvatio na delu da je podmetnuo Museju jedno proročanstvo o tome da će ostrva u okolini Lemna potonuti u more", nakon čega ga je Hiparh prognao iz Atine. Čini se da je otišao u Persiju, a kasnije su se Pizistratidi, nakon što su bili svrgnuti s vlasti i proterani iz Atine, izmirili s njim i upotrebili ga da Kserksa nagovore da zarati protiv Atine i pomogne im vratiti se na vlast, i to tako što je Kserksu kazivao sva drevna proročanstva, ali "ako bi u proročanstvima bilo nečeg nepovoljnog za samog kralja, to mu on nije saopštavao, nego mu je sam birao najpovoljnija proročanstva i saopštavao mu ih; tako mu je saopštio kako je suđeno da jedan Persijanac napravi most preko Helesponta, da bi ga naveo da povede pohod na Heladu".[3] To bi značilo da je Onomakrit prikupio Musejeva proročanstva i da se bavio kazivanjem drevnih proročanstava koja su do njegovog vremena bila sačuvana, što je u skladu s razvojem žive književne delatnosti u Atini u doba Pizistratida, kao i u skladu s drugim antičkim predanjima u vezi s Onomakritom, uključujući i predanje koje govori o njegovim interpolacijama u tekstu Homerovih i Musejevih pesama, kao i ono koje kaže da je on istinski autor nekih od pesama koje su u antici kružile pod Orfejevim imenom.[1] Na osnovu Herodotovog kazivanja zaključuje se da Onomakritov život pada u razdoblje između 520. i 485. pne., što pokazuje da su bili u krivu oni antički autori koji su ga smeštali u ranije periode, sve do 50. olimpijade (oko 580. pne.).[1]

Pausanija potvrđuje Herodotovu priču o Onomakritovim falskifikatima, budući da govori o nekim stihovima (ἔπη), koji su se pripisivali Museju, ali koje je, prema Pausanijinom mišljenju, zapravo sastavio Onomakrit, s obzirom na to da ne postoji ništa što se sa sigurnošću može označiti kao Musejevo delo, osim himne Demetri, koju je sastavio za Likomide (Λυκομίδαι), svešteničku porodicu koja se starala o kultu ove boginje u Atini.[4] Na tri mesta Pausanija navodi pojedine detalje iz Onomakritovih pesama (ἐν τοῖς ἔπεσι), bez ikakvog spomena o tome da se ti stihovi možda nisu smatrali njegovim: "Onomakrit u svojim pesmama kaže da je taj Herakle jedan od onih koje zovu idskim daktilima";[5] "preuzevši od Homera ime titana, Onomakrit je u Orgijama, koje je sastavio za Dionisa, prikazao titane kao začetnike njegovog stradanja";[6] "Hesiod u Teogoniji, kome god da pripada to delo, kaže da su harite kćeri Zevsa i Eurinome i da su im imena Eufrosina, Aglaja i Talija; isto stoji i u Onomakritovim stihovima".[7] Premda u ovim navodima Pausanija ne aludira na to da se možda radilo o pesmama drevnih pesnika, nego, kako se čini, prihvata Onomakritovo autorstvo, to ne mora značiti da su one zaista bile njegovo delo; sasvim je moguće da se zapravo radilo o ostacima drevnih himni, čiji su autori bili nepoznati, a koje je Onomakrit prikupio i najverovatnije ih obogatio vlastitim interpolacijama.[1] Da je Onomakrit prikupio i objavio pesme koje su se smatrale Orfejevim i Musejevim, moguće je zaključiti iz nekih antičkih vesti, od kojih se jedna nalazi i kod Aristotela, koji Orfeja uopšte nije smatrao istorijskom ličnošću, nego je verovao da je pesme koje su kružile pod njegovim imenom zapravo sastavio delom Kerkop, a delom Onomakrit.[1]

Tradicija pripisuje Onomakritu razna proročanstva (χρησμοί) i uputstva za posvećenje (τελεταί).[2] Može se zaključiti da je on bio više sveštenik orfičke religije nego pesnik, odnosno da je drevne hijeratske (profetske) pesme koristio u svrhu kulta kojem je pripadao; o karakteru tog kulta nazire se nešto iz Pausanijinog kazivanja o tome da je Onomakrit, "preuzevši od Homera ime titana, u Orgijama, koje je sastavio za Dionisa, prikazao titane kao začetnike njegovog stradanja".[6] Tu se, zapravo, radi o orfičkom mitu o Dionisu Zagreju, čiji je kult Onomakrit ili utemeljio ili reorganizovao, pa ga treba smatrati jednim od glavnih predstavnika orfičke ideologije i orfičkih udruženja.[1]

ReferenceUredi

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Smith 1867, s.v. Onomacritus.
  2. 2,0 2,1 Đurić 1990, str. 144.
  3. Herodot, Istorija, VII, 6.
  4. Pausanija, Opis Helade, I, 22, 7; cf. IV, 1, 6.
  5. Pausanija, Opis Helade, VIII, 31, 3.
  6. 6,0 6,1 Pausanija, Opis Helade, VIII, 37, 5.
  7. Pausanija, Opis Helade, IX, 35, 5.

LiteraturaUredi