Onomakrit

Onomakrit (starogrčki: Ὀνομάκριτος, oko 530–480. pne.), iz Atine, bio je starogrčki hresmolog, tj. sakupljač proročanstava, koji zauzima interesantno mesto u drevnom hijeratskom pesništvu antičke Grčke. Bio je najznačajniji predstavnik orfičke sekte u 6. veku pne.

Prema Herodotu, Onomakrit je bio "prorok koji je sakupio sva Musejeva proročanstva" (χρησμολόγον τε καὶ διαθέτην χρησμῶν τῶν Μουσαίου) i bio je blizak prijatelj Pizistratovog sina Hiparha, ali ga je Las iz Hermione (ditirampski pesnik) "uhvatio na delu da je podmetnuo Museju jedno proročanstvo o tome da će ostrva u okolini Lemna potonuti u more", nakon čega ga je Hiparh prognao iz Atine. Čini se da je otišao u Persiju, a kasnije su se Pizistratidi, nakon što su bili svrgnuti s vlasti i proterani iz Atine, izmirili s njim i upotrebili ga da Kserksa nagovore da zarati protiv Atine i pomogne im vratiti se na vlast, i to tako što je Kserksu kazivao sva drevna proročanstva, ali "ako bi u proročanstvima bilo nečeg nepovoljnog za samog kralja, to mu on nije saopštavao, nego mu je sam birao najpovoljnija proročanstva i saopštavao mu ih; tako mu je saopštio kako je suđeno da jedan Persijanac napravi most preko Helesponta, da bi ga naveo da povede pohod na Heladu". To bi značilo da je Onomakrit prikupio Musejeva proročanstva i da se bavio kazivanjem drevnih proročanstava koja su do njegovog vremena bila sačuvana, što je u skladu s razvojem žive književne delatnosti u Atini u doba Pizistratida, kao i u skladu s drugim antičkim predanjima u vezi s Onomakritom, uključujući i predanje koje govori o njegovim interpolacijama u tekstu Homerovih i Musejevih pesama, kao i ono koje kaže da je on istinski autor nekih od pesama koje su u antici kružile pod Orfejevim imenom. Na osnovu Herodotovog kazivanja zaključuje se da Onomakritov život pada u razdoblje između 520. i 485. pne., što pokazuje da su bili u krivu oni antički autori koji su ga smeštali u ranije periode, sve do 50. olimpijade (oko 580. pne.).

Pausanija potvrđuje Herodotovu priču o Onomakritovim falskifikatima, budući da govori o nekim stihovima (ἔπη), koji su se pripisivali Museju, ali koje je, prema Pausanijinom mišljenju, zapravo sastavio Onomakrit, s obzirom na to da ne postoji ništa što se sa sigurnošću može označiti kao Musejevo delo, osim himne Demetri, koju je sastavio za Likomide (Λυκομίδαι), svešteničku porodicu koja se starala o kultu ove boginje u Atini. Na tri mesta Pausanija navodi pojedine detalje iz Onomakritovih pesama (ἐν τοῖς ἔπεσι), bez ikakvog spomena o tome da se ti stihovi možda nisu smatrali njegovim: "Onomakrit u svojim pesmama kaže da je taj Herakle jedan od onih koje zovu idskim daktilima"; "preuzevši od Homera ime titana, Onomakrit je u Orgijama, koje je sastavio za Dionisa, prikazao titane kao začetnike njegovog stradanja"; "Hesiod u Teogoniji, kome god da pripada to delo, kaže da su harite kćeri Zevsa i Eurinome i da su im imena Eufrosina, Aglaja i Talija; isto stoji i u Onomakritovim stihovima". Premda u ovim navodima Pausanija ne aludira na to da se možda radilo o pesmama drevnih pesnika, nego, kako se čini, prihvata Onomakritovo autorstvo, to ne mora značiti da su one zaista bile njegovo delo; sasvim je moguće da se zapravo radilo o ostacima drevnih himni, čiji su autori bili nepoznati, a koje je Onomakrit prikupio i najverovatnije ih obogatio vlastitim interpolacijama. Da je Onomakrit prikupio i objavio pesme koje su se smatrale Orfejevim i Musejevim, moguće je zaključiti iz nekih antičkih vesti, od kojih se jedna nalazi i kod Aristotela, koji Orfeja uopšte nije smatrao istorijskom ličnošću, nego je verovao da je pesme koje su kružile pod njegovim imenom zapravo sastavio delom Kerkop, a delom Onomakrit.

Tradicija pripisuje Onomakritu razna proročanstva (χρησμοί) i uputstva za posvećenje (τελεταί). Može se zaključiti da je on bio više sveštenik orfičke religije nego pesnik, odnosno da je drevne hijeratske (profetske) pesme koristio u svrhu kulta kojem je pripadao; o karakteru tog kulta nazire se nešto iz Pausanijinog kazivanja o tome da je Onomakrit, "preuzevši od Homera ime titana, u Orgijama, koje je sastavio za Dionisa, prikazao titane kao začetnike njegovog stradanja". Tu se, zapravo, radi o orfičkom mitu o Dionisu Zagreju, čiji je kult Onomakrit ili utemeljio ili reorganizovao, pa ga treba smatrati jednim od glavnih predstavnika orfičke ideologije i orfičkih udruženja.

Literatura

• Đurić, Miloš N. (1990). Istorija helenske književnosti. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 
• Smith, Philip (1867), „Onomacritus”, Smith, William, Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, Boston