Wikipedija

Novogrčka književnost


Ovaj članak je o modernoj grčkoj književnosti. Za antičku grčku književnost, v. članak Grčka književnost. Za srednjovekovnu grčku književnost, v. članak Vizantijska književnost.

Novogrčka književnost obuhvata književna dela pisana na novogrčkom jeziku, počevši od kasne vizantijske ere u 11. veku nove ere.[1] Obuhvata književni rad ne samo unutar granica moderne grčke države, već i književnost koja se razvijala u drugim oblastima u kojima je grčki jezik bio u širokoj upotrebi, uključujući Istanbul, Malu Aziju i Aleksandriju.[2]

Prvi period novogrčke književnosti obuhvata tekstove koji se bave filozofijom i alegorijom svakodnevnog života, kao i epske pesme koje slave akrite (akritske pesme), od kojih je najpoznatija Digenis Akritas. Krajem 16. i početkom 17. veka, Krit je procvetao pod vlašću Venecije i proizveo dva književna teksta koja spadaju među najvažnije u ranoj novogrčkoj književnosti. To su Erofila (Ερωφίλη, oko 1595) Jorgosa Hortacisa i Erotokritos (Ἐρωτόκριτος. oko 1600) Vicencosa Kornarosa. Evropsko prosvetiteljstvo imalo je dubok uticaj na grčke učenjake, pre svega na Rigu od Fere i Adamantiosa Koraisa, koji su utrli put grčkom ratu za nezavisnost 1821. godine.

Nakon uspostavljanja Kraljevine Grčke, intelektualna delatnost bila je koncentrisana na jonskim ostrvima i u Atini. Jonsku književnu školu predstavljali su pesnici kao što je Dionisios Solomos (Διονύσιος Σολωμός, 1798–1857), koji je napisao nacionalnu himnu Grčke, i Aristotelis Valaoritis, dok je atinska škola uključivala pesnike kao što su Aleksandar Rizos Rangavis i Panajotis Sucos. U 19. veku postavlja se pitanje grčkog jezika, jer je došlo do intenzivnog spora između korisnika dimotskog grčkog, odnosno jezika svakodnevnog života, i onih koji su favorizovali katarevusu, kultivisanu imitaciju starogrčkog. Kostis Palamas, Jorgos Drosinis i Kostas Kristalis, koji su pripadali takozvanoj generaciji 1880-ih, revitalizovali su grčko pismo i pomogli da se učvrsti dimotski grčki kao oblik koji se najviše koristi u poeziji. Proza je takođe napredovala, sa piscima kao što su Emanuil Roidis, Jorgos Vizinos, Aleksandros Papadijamantis i Andreas Karkavicas.

Najslavniji pesnici na početku 20. veka buli su Konstantin P. Kavafi, Angelos Sikelijanos, Kostas Varnalis i Kostas Kariotakis. Što se tiče proze, Nikos Kazancakis je najpoznatiji grčki pisac van Grčke.[1] Drugi su značajni pisci tog perioda Grigorios Ksenopulos i Konstandinos Teotokis, dok je Penelopa Delta poznata po pričama i romanima za decu. Generacija 30-ih prva je uvela modernističke trendove u grčku književnost. Njoj su pripadali pisci Stratis Mirivilis, Elias Venezis, Jorgos Teotokas i M. Karagacis i pesnici Jorgos Seferis, Andreas Embirikos, Janis Ricos, Nikos Engonopulos i Odiseas Elitis. Seferis i Elitis su dobili Nobelovu nagradu 1963. i 1979. godine.

U posleratnim decenijama pojavili su se mnogi značajni pesnici, kao što su Tasos Leivaditis, Manolis Anagnostakis, Titos Patrikios, Kiki Dimula i Dinos Kristijanopulos. Dido Sotiriu, Stratis Cirkas, Alki Zei, Menis Kumandareas, Kostas Taksis i Tanasis Valtinos rutinski se pominju kao neki od najvažnijih posleratnih proznih pisaca, dok je Jakovos Kambanelis opisan kao "otac posleratnog grčkog pozorišta".[3] Osamdesetih godina 20. veka roman je preuzeo mesto poezije kao najprestižniji žanr u grčkoj književnosti, zahvaljujući piscima kao što su Evgenija Fakinu i Rea Galanaki. Među novijim ličnostima koje su postigle priznanje kritike ili komercijalni uspeh nalaze se Dimitris Liakos, Petros Markaris, Krisa Dimulidu, Isidoros Zurgos, Hristos Homenidis i Janis Palavos.

Periodizacija uredi

O podeli novogrčke književnosti na periode bilo je dosta diskusije. Prema jednoj teoriji, novogrčka književnosta počinje padom Carigrada 1453. godine, ali većina istraživača danas se slažu da se njeni počeci mogu pronaći u 11. veku, s epskom pesmom Digenis Akritas.[4][5] U savremenim grčkim gimnazijama, počeci novogrčke književnosti postavljaju se još ranije, u 10. vek, a cela se novogrčka književnost deli na ove periode:

Druga široko prihvaćena periodizacija deli novogrčku književnost na sledeća razdbolja:[2]

Pozno vizantijsko doba (11. vek – 1453. godine) uredi

 
Rukopis epa Digenis Akritas

Ep Digenis Akritas (Διγενῆς Ἀκρίτας), najpoznatija od svih akritskih pesama, često se pominje kao polazna tačka novogrčke književnosti.[6][1] Ovu tezu opravdava činjenica da je ep napisan oblikom grčkog jezika koji je poznatiji savremenim govornicima.[1] U stvari, Digenis Akritas i drugi slični epovi, poput Pesme o Armorisu (Ἄσμα τοῦ Ἀρμούρη), predstavljaju prve pokušaje književne upotrebe govornog, uobičajenog, odnosno modernog grčkog jezika.[4] To su pripovesti o herojskim delima akritâ, graničara duž istočne granice Vizantijskog carstva, i u njima se koristi politički stih, koji je verovatno bio glavni izraz za nepismene i polupismene članove vizantijskog društva.[7] Ove pesme potiču iz svih krajeva tadašnjeg grčkog govornog područja, a tvrdi se da su one najstarije sa Kipra, iz Male Azije i sa Crnog mora.[8]

Tokom 12. veka, vizantijski pisci ponovo su se okrenuli starogrčkoj ljubavnoj književnosti i mnogi takvi romani su nastali u narednim vekovima. Možda najpopularniji roman bio je Livistros i Rodamna, koji je napisao nepoznati dimotski pisac na Kipru ili Kritu.[9] Drugi su romani Hisimin i Hisimina Evstatija Makrembolita, Rodanta i Dosikle Teodora Prodroma, kao i Kalimah i Hrisoroa i Veltandar i Hrizanca (Τα κατά Βέλθανδρον καὶ Χρυσάντζαν or Διήγησις ἐξαίρετος Βελθάνδρου τοῦ Ῥωμαίου), oba nepoznatih autora. Ovaj Teodor Prodrom ponekad se identifikuje s tzv. Ptohoprodromom, autorom zbirke od četiri satirične pesme, napisane na narodnom jeziku.[10] Mihailo Glika, koji je bio u zatvoru zbog učešća u zaveri protiv Manojla I Komnina, sastavio je peticiju u političkim stihovima pod naslovom Poetski stihovi M. Glike, koje je pisao za vreme dok je bio zatočen zbog nekog zlobnog informatora, i u kojoma je koristio kako narodni tako i i klasični rečnik.[11]

Drugu grupu ranih novogrčkih tekstova čine alegorijske i didaktičke pesme. Priča o Ptoholeonu je jedna od najranijih takvih pesama i ima orijentalno poreklo, verovatno indijsko.[12] Spaneas, pesma koja sadrži moralne savete za mladog čoveka, često je prepisivana.[13] Zabavne priče o životinjama takođe su morale biti popularne. Među njima se nalaze pesme Priča o četvoronošcima iz 1364. godine o susretu svih životinja na poziv njihovog kralja, lava,[14] zatim slična Knjiga o pticama (Poulologos, Πουλολόγος), kao i Životopis vrednog magarca, basna iz 14. veka o magarcu koji putuje u Svetu zemlju sa vukom i lisicom.[10] Tu je i Porikolog (Πωρικολόγος, dosl. "knjiga o voću"), koji govori o voću i napisan je u prozi kao parodija na službeni jezik vizantijskog dvora.[15] Početkom 14. veka, narodni jezik postao je prihvaćeni medij za bilo koju vrstu beletrističke književnosti.[16]

Od 1453. do 1669. godine uredi

Postoji vrlo malo znakova intelektualne aktivnosti tokom prva dva veka osmanlijske vladavine, pošto su vizantijski učenjanci pobegli na Zapad.[17] Njihova migracija tokom opadanja Vizantijskog carstva i uglavnom nakon njegovog pada u velikoj meri je doprinela prenošenju i širenju starogrčke književnosti na Zapadu, a time i razvoju renesansnog humanizma.[18] Među takvim emigrantima su bili Gemist Pleton, Manojlo Hrisolora, Teodor Gaza, kardinal Besarion, Jovan Argiropul i Dimitrije Halkokondil. Stoga, od sredine 15. do 17. veka, najznačajniji književni tekstovi potiču iz područja pod francuskom vlašću, kao što su Rodos, Jonska ostrva i Krit, kao i od Grka koji su delovali u Italiji.[19] Zapadna književnost bila je veoma uticajna, i po sadržaju i po formi. Mnogi naučnici veruju da je upotreba rime u grčkoj poeziji, uprkos tome što je sporadično prisutna u delima prethodnih vekova, bila rezultat tog uticaja.[20][21]

Kritska renesansa uredi

Glavni članak: Kritska književnost

Krit je bio mletački pomorski posed (Stato da Màr) od 1205. do 1669. godine. Mletačka je vladavina u početku bila problematična, ali od sredine 16. veka promena politike prema starosedeocima i poboljšanje blagostanja obe zajednice doveli su do dugog perioda mirne koegzistencije i međusobnog prožimanja dveju kultura.[22] Neki naučnici čak govore o zajedničkoj mletačko-kritskoj kulturnoj svesti.[23] Italijanski je uticaj očigledan u delima nastalim u ovom razdoblju, ali njihov izrazito grčki karakter ipak je nesumnjiv.[24] Kao što je rekao David Holton: "Krit je par excellence mesto na kome je došlo do susreta Zapada sa grčkim Istokom".[25]

 
Naslovnica prvog štampanog izdanja )editio princeps) Erofile (1637)

Prva značajna dela kritske književnosti pojavljuju se u 14. i ranom 15. veku. Stefanos Sahlikis (Στέφανος Σαχλίκης, 1330 – posle 1391), prvi poznati grčki pesnik koji je dosledno koristio formu dvostiha,[26] pisao je humoristične pesme sa autobiografskim elementima, kao što su Pohvala Potocucunija, Savet kurvi i Izvanredna priča o skromnoj Sahlikiji. Religiozna pesma Janisa Plusiadinosa (Ιωάννης Πλουσιαδηνός, oko 1429–1500) pod naslovom Oplakivanje Bogorodice nad mukama Hristovim verovatno je bila prilično popularna.[27] Ipak, možda najvažniji od ovih ranih tekstova jeste Bergadisov Apokopos. Verovatno je napisan oko 1400. godine i predstavlja najraniji poznati narodni tekst koji je prešao u štampanu formu 1509. godine.[28] Sastavljen od rimovanih dvostiha u političkim stihovima, to je priča o putovanju u Had koja se podsmeva religiji i popularnim verovanjima tog vremena.[29] Drugi su poznati pesnici tog vremena Marinos Falieros (Μαρίνος Φαλιέρος, 1397–1474)) i Leonardos Delaportas (Λεονάρδος Ντελλαπόρτας, oko 1330 – 1419/1420).

Period procvata kritske renesansne književnosti pada između 1590. godine i osmanlijskog osvajanja Krita 1669. godine.[30] Osnovna je karakteristika ovog perioda to da skoro sva dela pripadaju dramskoj književnosti.[31]] Dve najistaknutije ličnosti su Jorgos Hortacis i Vicencos Kornaros. Jorgos Hortacis (Γεώργιος Χορτάτζης/Χορτάτσης, oko 1545 – oko 1610) autor je Erofile (oko 1595), koja se smatra najboljom predstavom kritskog pozorišta.[32] Napisana lokalnim idiomom, to je nasilna tragedija koja pripoveda o zabranjenoj ljubavi između Erofile, ćerke egipatskog kralja Filogona, i mladića Panareta. Pre Erofile, Hortacis je napisao komediju Kazurbos i uticajnu pastoralnu dramu Panoriju. Vicencos Kornaros (Βιτσέντζος Κορνάρος, 1553 – 1613/1614) najpoznatiji je po Erotokritu (oko 1600), koji se smatra nesumnjivim remek-delom ovog perioda i jednim od najvećih dostignuća novogrčke književnosti.[33][34] To je pesma od preko 10.000 rimovanih 15-složnih jampskih stihova na kritskom dijalektu, koja pripoveda o viteškoj ljubavi Erotokrita prema princezi Aretusi i njihovom susretu posle dugih i napornih avantura punih obmana i spletki.[35] Neki takođe veruju da je Kornaros autor Avramove žrtve (1635[36]), religiozne drame inspirisane čuvenom epizodom iz Starog zaveta, koja se smatra jednim od obeležja kritskog pozorišta.[37]

Ostale sačuvane drame jesu komedije Fortounatos (oko 1662) Markosa Antoniosa Foskolosa, zatim Statis nepoznatog autora[α 1] te dramatski Kralj Rodolinos (1647) Andreasa Troilosa. Voskopoula (oko 1600), kratka narativna pesma nepoznatog autora, jedini je tekst ovog perioda, uz Erotokritosa, koji ne pripada dramskoj književnosti.[31]

Jonska i egejska ostrva i Kipar uredi

Na jonskim ostrvima u 16. i 17. veku postojala je neka lirska poezija pored tradicije didaktičke ili hagiografske proze, čiji je veliki deo štampan u Veneciji.[39] Jakovos Trivolis sa Krfa napisao je Priču o Tagapieri, panegirik venecijanskom admiralu, i Istoriju kralja Škotske i engleske kraljice, priču preuzetu iz Bokačovog Dekamerona, ili, što je još verovatnije, iz jedne od njegovih imitacija.[40] Aleksios Rarturos, takođe sa Krfa, osmislio je prototip narodne propovedi u svojim Propovedima (1560).[39] Godine 1526. Nikolaos Lukanis, koji je živeo u Veneciji, štampao je prevod Homerove Ilijade na novogrčki jezik, zapažene po tome što je to bilo najraskošnije ilustrovano izdanje bilo kog narodnog grčkog dela.[41] Religiozna drama Teodora Moncelezea Evgena (editio princeps iz 1646. godine) jedina je sačuvana drama iz tog perioda.[42] Drugi poznati autori su Markos Defanaras sa Zakintosa i Joanikije Kartanos sa Krfa.

Iako je lirska poezija bila popularna na Rodosu, koji su kao svoju teritoriju između 1310. i 1522. godine držali vitezovi Hospitalci (ili Ivanovci), sačuvano je samo nekoliko tekstova.[43] Najistaknutije su Ljubavne igre (Ερωτοπαίγνια), napisane sredinom 15. veka.[44] Emanuil Jorgilas ili Limenitis, napisao je Kugu na Rodosa, narativnu pesmu o kugi koja je pogodila grad Rodos 1498. godine.[45] Njemu se pripisuje i jedna od sačuvanih verzija Priče o Velizaru, pesme koja govori o podvizima i nepravednoj kazni vojskovođe Velizara.[46]

Kipar je takođe bio važan intelektualni centar, o čemu uglavnom svedoči Kiparska pesmarica, antologija od 156 pesama sastavljena u 16. veku.[47] To su prevodi i imitacije pesama Petrarke, Jakopa Sanasara, Pietra Bemba i drugih. Za razliku od drugih savremenih tekstova, oni su pisani u italijanskom jedanaestercu i u različitim oblicima poznatim renesansi (soneti, oktave, tercine, sestine, barzelete itd.).[48] U stvari, ova zbirka sadrži prve prave sonete na grčkom jeziku,[49] i smatra se jednom od najviših tačaka renesansne književnosti na grčkom jeziku.[48][50] Kipar je imao i značajnu tradiciju proznih hronika, koja je zajedno sa svom književnom produkcijom opala nakon osmanlijskog osvajanja Kipra.[51]

U 17. veku na Hiosu je zabeležena značajna pozorišna aktivnost, u vidu religioznih predstava, koje u najboljim slučajevima pokazuju aspekte visokog baroka i rokokoa.[52] Među tim predstavama nalaze se Eleazar i sedam makabejskih dečaka Mihaila Vestarhisa, Tri dečaka u peći Grigorija Kontaratosa i Drama o čoveku koji je rođen slep Gabrijela Prosopsasa.

Od 1669. to 1830. godine uredi

Nakon 1669. godine mnogi Krićani pobegli su na jonska ostrva i tako tamo preneli bogatu pozorišnu tradiciju Krita.[53] Tragediju Zenon, odigranu 1683. godine, napisao je nepoznati kritski dramatičar.[54] Tragedije Petrosa Kacaitisa (Πέτρος Κατσαΐτης) Ifigenija (1720) i Tijest (1721), kao i satirična Komedija o pseudo-lekarima (1745) Savojasa Sumerlisa očigledno su napisane po uzoru na kritske drame,[55][56] uz uticaj kasne renesansne komedije dell'arte i italijanskog teatra uopšte.[54] Pozorišna aktivnost na egejskim ostrvima nastavljena je u prvim decenijama 18. veka. Primeri su anonimni David, napisan na frankohiotici,[57] i Tragedija Svetog Dimitrija, izvedena 1723. godine na Naksosu.[58] Najvažnija pesma ranog 18. veka jeste Cveće pobožnosti (1708), zbornik koji su uredili studenti internata na Flanginisovom koledžu u Veneciji.[59] Crkvena retorika čini značajan deo intelektualne produkcije tog vremena: nju su stvarali, na primer, Ilias Miniatis (Ηλίας Μηνιάτης, 1669–1714) i Frankiskos Skufos (Φραγκίσκος Σκούφος, 1644–1697).

Grčko prosvetiteljstvo uredi

Grčko prosvetiteljstvo, poznato i kao Diafotismos (Διαφωτισμός), bilo je pre svega pod francuskim i nemačkim uticajima, ali je takođe bilo zasnovano na bogatom nasleđu vizantijske kulture.[60] Njegove hronološke granice mogu se okvirno postaviti između 1750. i 1830. godine, pri čemu godine od 1774. do 1821. označavaju zenit grčkog prosvetiteljstva. U suštini, istorijski ciklus prosvetiteljstva za Grke završava se pokretanjem rata za nezavisnost, nešto nakon završetka evropskog prosvetiteljstva.[61] U suštini, "Diafotismos" se sastojao iz niz obrazovnih inicijativa, kao što su prevođenje starogrčkih autora, sastavljanje rečnika i osnivanje škola.[62] Književna produkcija ovg razdoblja ukazuje na jasne intelektualne tokove: okretanje antici i nauci, formiranje novog moralnog poretka i, pre svega, emancipacija od crkvene vlasti.[63] Fanar u Istanbulu postao je intelektualni centar od velikog značaja, zahvaljujući fanariotima, pripadnicima grčke elite Osmanlijskog carstva, koji su stekli veliko bogatstvo i uticaj tokom 17. veka.[64] Fanarioti su delovali i u Dunavskim kneževinama, gde su mnogi od njih postavljeni za gospodare, kao u Ruskom carstvu. Njihova je uloga bila toliko ključna da je 18. vek nazvan "vekom fanariota".[65][66]

Pashalis Kitromilidis identifikuje učenjake Metodiosa Antrakita (Μεθόδιος Ανθρακίτης; 1660–1736), Antoniosa Katifora, Vikentiosa Damodosa i Nikolaosa Mavrokordata (Νικόλαος Μαυροκορδάτος, 1670–1730) kao preteče grčkog prosvetiteljstva. [67] Mavrokordatov roman Preokupacije bogoljupca (Φιλοθέου Πάρεργα, 1718) nije imao nikakvog uticaja na razvoj grčke književnosti,[α 2] ali se danas može posmatrati kao preteča nove ere grčke književnosti.[68] Kaisarios Dapontes živeo je burnim životom i, pošto se zamonašio, napisao je brojne pesme, kao što su Ogledalo žena, Vrt milosti i Sažeti kanon mnogih neverovatnih stvari koje se mogu naći u mnogim gradovima, ostrvima, nacijama i životinjama.[69] Njegova dela bila su veoma popularna u svim sferama života, a danas se smatra najvažnijim pesnikom svog doba.[70]

 
 
Adamantios Korais i Riga od Fere, dva najvažnija predstavnika grčkog prosvetiteljstva[71]

Sveštenik Evgenios Vulgaris (Εὐγένιος Βούλγαρης, 1716–1806) bio je prva velika ličnost grčkog prosvetiteljstva. Njegov opus, koji se sastoji od prevoda Voltera, pamfleta, rasprava, eseja i pesama, imao je presudan uticaj na tok ovog pokreta.[72] Josipos Mojsiodaks (Ιώσηπος Μοισιόδαξ, 1725–1800), Hristodulos Pablekis (Χριστόδουλος Παμπλέκης, 1733–1793) i Dimitrios Katacis (Δημήτριος Καταρτζής, 1730-1807) takođe su bili značajni predstavnici grčkog prosvetiteljstva, iako nisu doprineli samoj književnosti.

Adamantios Korais (Ἀδαμάντιος Κοραῆς, 1748–1833) radio je na političkim spisima i prevodima antičkih i savremenih tekstova, ali središnje mesto u istoriji grčke književnosti zauzeo je zahvaljujući svojoj koncepciji katarevuse, pročišćenog oblika grčkog jezika.[73] Takođe je bio ključan u osnivanju časopisa Hermes učenjak (Ἑρμῆς ὁ Λόγιος = Hermes o Logios), najvažnijeg časopisa pre rata za nezavisnost.[74] Njegovi predgovori za prve četiri knjige Homerove Ilijade predstavljali su odskočnu dasku za modernu proznu naraciju.[75]

Vrenje koje je Francuska revolucija stvorila u grčkoj politici i društvenoj misli u poslednjoj deceniji 18. veka našla je svoj najdramatičniji izraz u intelektualnim i političkim aktivnostima Rige od Fere (Ρήγας Φεραίος, 1757–1798).[76] Riga od Fere je prevodio strane autore i pisao revolucionarne tekstove i pesme, od kojih je najpoznatija Turios. Iako su njegovi planovi za oružanu pobunu protiv Osmanlija propali, poslužio je kao inspiracija za buduće generacije i nazvan je "nacionalnim bardom".[77]

Negovanje književnosti javlja se uglavnom u poslednjoj četvrtini 18. veka, a pojačano je u godinama koje su prethodile grčkom ratu za nezavisnost. Jorgos N. Sucos je 1785. godine napisao Beskrupuloznog vojvodu Aleksandra, proznu komediju u tri čina, kojom počinje žanr fanariotske satire.[78] Jedan klevetnički pamflet iz 1789. nepoznatog autora (poznat kao "Anonim iz 1789") smatra se prvom manifestacijom kreativne proze na savremenom grčkom jeziku.[79][80] Drugi važan tekst ovog žanra jeste Anglofrankorus (1805), satira pisana u stihovima koja je postala svojevrsni manifest za novu ideologiju prosvetiteljstva u svojoj najekstremnijoj verziji.[80] Među drugim primerima nalaze se Lik iz Valahije (oko 1800), Povratak ili Diogenov fenjer (1809) i komedija Jabuka razdora (pre 1820), sve dela nepoznatih autora.[81]

Poezija se razvijala oko dva centra: oko fanariota i onih na koje utiče fanariotski duh i oko "Jonjana" ("Heptanežana"). U prvu grupu spadaju Aleksandar Mavrokordatos Firaris (Αλέξανδρος Μαυροκορδάτος, 1754–1819), Dionisios Fotinos (Διονύσιος Φωτεινός, 1769–1821), Mihail Perdikaris, Jorgos Sakelarios (Γεώργιος Σακελλάριος; 1765–1838) i Atanasios Hristopulos (Αθανάσιος Χριστόπουλος, 1772–1847), od kojih se najvažnijima smatraju Sakelarios i Hristopulos. Poezija fanariota tog vremena pokrivala je mnogo različitih tema, uključujući romantičnu ljubav, alegoriju i satiru.[82] S druge strane, Jonjani su uglavnom pisali patriotske i satirične pesme.[83] Antonios Martelaos, Tomas Danelakis i Nikolaos Kutuzis (Νικόλαος Κουτούζης, 1741–1813) nazivaju se predsolomoscima (tj. oni koji su prethodili Dionisiosu Solomosu), i oni su prethodnici procvata jonske (heptanske) poezije u narednim godinama. Joanis Vilaras (Ἰωάννης Βηλαράς, 1771–1823), značajan intelektualac, poseban je slučaj, ne samo zato što su njegove pesme objavljene posthumno, tokom grčkog rata za nezavisnost, već i zato što se ne može svrstati ni u jednu od pomenutih književnih grupa.

Na jonskim ostrvima pozorišne su predstave bile prilično česte, obično u vidu skečeva, izolovanih scena iz kritskih drama[84] i adaptacija stranih drama.[54] Od autohtonih produkcija, daleko je najistaknutija etnografska stihovana komedija Dimitriosa Guzelisa (Δημήτριος Γουζέλης) Hasis (Ο Χάσης, 1790 ili 1795).[85]

Doba rata za nezavisnost uredi

 
Dionisios Solomos nacionalni je pesnik Grčke.[86]

Rat za nezavisnost od Osmanlijskog carstva izbio je početkom 1821. i imao je neposredan i dubok uticaj na grčku književnost. U kontinentalnoj Grčkoj, književnost je bila u drugom planu, ali nije sasvim napuštena, jer su književnici pokušavali da pobude entuzijazam među stanovništvom.[87] Proširila se i narodna poezija, u suštini pesme inspirisane događajima tog vremena.[88] Književnost se uglavnom negovala na jonskim ostrvima, koji su sada bili pod britanskim protektoratom, ali je održavala jake kulturne veze sa Italijom.

Andreas Kalvos (Ἀνδρέας Κάλβος, 1792–1869) rođen je na Zakintosu, ali je većinu svojih ranih godina živeo u Evropi, od kojih je mnoge proveo kao sekretar Uga Foskola. Njegovo delo na grčkom sastoji se od dve zbirke objavljene dok je živeo u Švajcarskoj i Francuskoj, Lira (Λύρα, 1824) i Lirske pesme (Λυρικά, 1826). Ovih dvadeset oda proslavljaju grčku revoluciju i kombinuju neoklasicizam sa romantizmom.[89] Kalvos je napisao i nekoliko pesama i tri tragedije na italijanskom, kao i prozne tekstove na engleskom.[35] Savremenici su na njegovu poeziju gledali s ravnodušnošću, ali je ona ponovo otkrivena i bolje ocenjena krajem 19. veka.[90]

Dionisios Solomos (Διονύσιος Σολωμός, 1798–1857) takođe je bio poreklom sa Zakintosa, a studirao je u Italiji, gde se upoznao sa idejama prosvetiteljstva, klasicizma i romantizma u nastajanju. Njegove prve pesme napisane su na italijanskom, a njegovo pojavljivanje u grčkoj književnosti poklapa se s početkom rata za nezavisnost.[α 3] Solomos je 1823. komponovao Himnu slobodi (Ὕμνος εἰς τὴν Ἐλευθερίαν), pesmu od 158 katrena, od kojih prve dve strofe čine nacionalnu himnu Grčke.[91] Tokom tog perioda napisao je i Uništenje Psare (Η καταστροφή των Ψαρών), Slobodne u opsadi (Οι Ελεύθεροι Πολιορκημένοι) i Ženu sa Zakintosa (Η γυναίκα της Ζάκυθος). Solomosa karakteriše eksperimentalizam i u jeziku i u formi, pošto je u grčki uveo niz zapadnih metrika (npr. oktava rima, tercina), koje su grčku poeziju oslobodile vezanosti za politički stih od petnaest slogova.[35] Njegove pesme pisane su dimotičkim jezikom, pokazujući da se narodni jezik može koristiti u poeziji visokog estetskog kvaliteta.

Književna delatnost na jonskim ostrvima nije bila ograničena na poeziju. Joanis Zambelios (Ιωάννης Ζαμπέλιος, 1787–1856) sa Lefkade bio je plodan pisac, poznat po svojim pokušajima da oživi grčko pozorište.[92] Pisao je i pripovetke, pesme i eseje. Zakintska plemkinja Elizavet Mucan-Martinegu (Ελισάβετ Μουτζάν-Μαρτινέγκου, 1801–1832) smatra se prvom književnicom moderne Grčke.[93] Prevodila je dela antičke književnosti i pisala pesme i drame, od kojih je većina izgubljena. Danas se najviše pamti po svojoj autobiografiji, a opisivana je kao "roditeljka grčke feminističke misli".[94]

Od 1830. do 1930. godine uredi

Prvi period nezavisnosti uredi

Između 1830. i 1880. godine, romantizam je bio dominantan pokret u grčkoj književnosti.[95] Kako se prva grčka država sastojala samo od malog dela današnjeg grčkog kopna i nekoliko ostrva, nacionalizam je bio uvek prisutan u književnosti prvih decenija, ali su se postepeno pojavile i druge teme. Jonska ostrva ponovo su se ujedinila sa Grčkom 1864. godine i nastavila da budu veliki intelektualni centar. Istovremeno, nekoliko pisca iz neoslobodjenih oblasti okupilo se u Atini, što je podstaklo formiranje takozvane Prve atinske škole. Štaviše, mnogi učesnici rata za nezavisnost, među kojima i Teodoros Kolokotronis (Θεόδωρος Κολοκοτρώνης, 1770–1843), Hristoforos Perevos (Χριστόφορος Περραιβός,1773–1863), Emanuil Ksantos (Εμμανουήλ Ξάνθος, 1772–1852) i Nikolaos Kasomulis (Νικόλαος Κασομούλης, 1795–1872), napisali su memoare. Značaj ovih svedočanstava nije samo u istoriografskim podacima koje pružaju, već i u njihovoj književnoj vrednosti, budući da su pisani živim dimotičkim jezikom.[96] Posebno se značajnim obeležjem grčke književnosti smatraju memoari Janisa Makrijanisa (Γιάννης Μακρυγιάννης, 1797–1864), napisani između 1829. i 1850. godine.[97][98]

Jonsku (ili "heptansku") književnost obeležilo je Solomosovo dostizanje pesničke zrelosti, kao i pojava mnogih drugih autora. Pesnik i političar Aristotelis Valaoritis (Αριστοτέλης Βαλαωρίτης, 1824–1879) bio je središnja ličnost ove nove generacije. Razvio je epski manir sa romantičnim kontrastima, izvodeći svoje teme iz rata za nezavisnost i dela kleftova, grčkih hajduka.[99] Jorgos Tercetis (Γεώργιος Τερτσέτης, 1800–1874) objavio je široku lepezu tekstova (hvalospeve, eseje, novinske članke, drame i lirske stihove) i pomogao veteranima revolucije da pišu svoje memoare. Među ostalim piscima su Jakovos Polilas, Solomosov učenik sa značajnim radom na filologiji i prevođenju, Andreas Laskaratos (Ανδρέας Λασκαράτος, 1811–1901), poznat po svojim satiričnim tekstovima, i Jerasimos Markoras (Γεράσιμος Μαρκοράς, 1826–1911), najpoznatiji po herojskoj pesmi Zakletva (Όρκος).

 
Emmanuel Rhoides

Za pokretača Prve atinske škole smatra se Aleksandros Sucos (Ἀλέξανδρος Σοῦτσος, 1803–1863), koji je objavio svoje prve pesme tokom rata za nezavisnost.[100] Uglavnom se smatra da su on i njegov brat Panajotis uveli pokret romantizma u oslobođenu Grčku.[101] Panajotis Sucos (Παναγιώτης Σοῦτσος, 1806–1868) poznat je po svom radu na poeziji i prozi, kao i po tome što je prvi planirao i predložio oživljavanje antičkih Olimpijskih igara.[102]

Aleksandros Rizos Rangavis (Ἀλέξανδρος Ῥίζος Ῥαγκαβής, 1809–1892) bio je raznovrstan autor od velikog značaja. Pisao je poeziju, drame, rečnike, knjige od filološkog i arheološkog interesa i napisao je prvi grčki istorijski roman, Gospodar Moreje (Ο αυθέντης του Μορέως, 1850).[103] Dimitrios Vernardakis (Δημήτριος Βερναρδάκης, 1833–1907) bio je veliki dramski pisac tog vremena, s dramama kao što su Marija Doksapatri (1858) i Fausta (1893) Međutim, pošto je katarevusa "nepozorišni" jezik, njegovo delo uglavnom je zaboravljeno.[104]

U početku su predstavnici Atinske škole prihvatili koegzistenciju dva jezika, odnosno dimotskog grčkog i katarevuse, ali su vremenom postali snažni pobornici katarevuse.[105] Njeni predstavnici uzeli su francuski romantizam kao uzor, za razliku od jonskih pisaca, koji su bili pod uticajem italijanskog romantizma.[95] Iako se u Atini uglavnom negovala proza, najistaknutiji predstavnici ovog perioda bili su daleko od duha atinske škole. Satira Jakova Picipiosa Majmun Ksut (Ο Πίθηκος Ξούθ, 1849) predstavlja prvi grčki sociološki roman.[106] Papisa Jovana (1866) najpoznatija je knjiga Emanuila Roidisa (Ἐμμανουὴλ Ῥοΐδης, 1836–1904), žestokog i neumornog satiričara. Inspirisan čuvenom legendom, ovo se delo danas smatra jednim od klasika novogrčke književnosti.[107] Istorijski roman Lukis Laras (1879) Dimitriosa Vikelasa (Δημήτριος Βικέλας, 1835–1908), plodnog pisca i prevodioca, ističe se prirodnim stilom i označio je početak nove ere za grčku prozu.[108]

Nova atinska škola uredi

 
Parnasovsko književno društvo. S leva na desno: Jorgos Stratigis, Jorgos Drosinis, Joanis Polemis, Kostis Palamas, Jorgos Suris i Aristomenis Provelengios

Krajem 19. veka razvoj novih književnih pokreta (parnasovstvo, naturalizam, simbolizam, realizam) unosi nov entuzijazam u grčku književnost. Godina 1880. smatra se prekretnicom, zbog objavljivanja dve poetske zbirke koje odražavaju ovaj proces: Paukove mreže Jorgosa Drosinisa (Γεώργιος Δροσίνης, 1859–1951) i Stihovi Nikosa Kambasa (Νίκος Καμπάς, 1857–1932)). To je u stvari debi nove poetske generacije, poznate kao Generacija 1880-ih ili Nova atinska škola.[109] Pesnici povezani sa njom zalagali su se za odbacivanje katarevuse i distancirali su se od romantičarske forme i sadržaja, koji je sada bio u velikoj meri zasnovan na seoskom životu, seoskim skicama, narodnom materijalu i svakodnevnim događajima.[110]

Kostis Palamas (Κωστής Παλαμάς, 1859–1943), koji je dominirao grčkom književnom scenom skoro pedeset godina, smatra se glavnim predstavnikom Nove atinske škole.[111][112] Napisao je nekoliko proznih tekstova i drama, ali je najpoznatiji kao pesnik i književni kritičar. Palamas je promovisao, možda više nego bilo ko od svojih savremenika, upotrebu govornog jezika u književnosti, uspostavljajući njegovu konačnu dominaciju.[111] Među njegovim brojnim pesničkim zbirkama možda su najznačajnije Jambe i anapesti (1897), Život nepokretni (1904), Ciganski dodekalog (1907) i Kraljeva frula (1910).

Georgios Suris (Γεώργιος Σουρής, 1853–1919), često nazivan "modernim Aristofanom",[113][114] bio je izrazito popularan u svoje vreme.[115] Pisao je satirične pesme za časopis Asmodaios i održavao visoko cenjeni književni salon u svojoj kući, koji su posećivali ljudi poput Palamasa, Zaharija Papandonija (Ζαχαρίας Παπαντωνίου) i Babisa Aninosa.[115] Osim spomenutih, među pripadnike Nove atinske škole ubrajaju se i Aristomenis Provelengios, Jorgos Stratigis, Joanis Polemis (Ιωάννης Πολέμης, 1862–1924), Kostas Kristalis (Κώστας Κρυστάλλης; 1868–1894) i Joanis Griparis (Ιωάννης Γρυπάρης (Σίφνος, 1870–1942)).[116] Možda su najistaknutiji među njima bili Kristalis, poznat po svojim bukolskim pesmama, i Griparis koji je napisao neke od najboljih soneta u grčkoj književnosti.[117]

 
Konstantin Kavafi

Konstantin P. Kavafi (Κωνσταντίνος Πέτρου Καβάφης, 1863–1933), pristalica simbolizma, dekadentstva i estetizma, pisao je istorijsku i lirsku poeziju sa podjednako erotskim senzibilitetom, u suptilnoj mešavini dimotičkog i purističkog grčkog.[118][119] On je negirao i čak ismevao tradicionalne vrednosti hrišćanstva, patriotizma i heteroseksualnosti.[120] Kavafija su savremenici potcenjivali, ali je njegov uticaj na naredne generacije do danas neprevaziđen.[118] Jedan je od najvećih pesnika moderne Grčke, a verovatno i najpoznatiji u inostranstvu.[120][121] Među njegovim najpoznatijim pesmama su Čekajući varvare, Zidine, Termopili i Itaka.

Kostas Varnalis (Κώστας Βάρναλης, 1884–1974) napisao je različite spise, uključujući prozu i kritiku, ali je uglavnom poštovan zbog svojih pesama koje odražavaju njegovu marksističku ideologiju. Posebno su mu kompozicije Goruća svetlost (1922) i Slobodni opsednuti (1927), koje se odlikuju efektnom satirom i smelim jezikom, isigurale jedinstveno mesto u istoriji novogrčke književnosti.[122] Varnalis je bio veoma uticajan i smatra se začetnikom duge tradicije levičarske grčke poetike 20. veka.[118]

Drugi veliki pesnici koje treba pomenuti jesu Lorencos Mavilis i Angelos Sikelijanos. Lorencos Mavilis (Λορέντζος Μαβίλης, 1860–1912), eminentni pesnik soneta, svoje prve pesme objavio je 1890-ih, ali je sledio heptansku tradiciju, u koju je ugradio simbolističke elemente.[123] Angelos Sikelijanos (Άγγελος Σικελιανός, 1884–1951) poznat je po svom snažnom lirizmu i po tome što je bio prvi Grk koji je u poeziji upotrebio slobodni stih.[124] Pažnju čitalačke publike zadobio je zbirkom Svetlotamno (Αλαφροΐσκιωτος, 1909) i do svoje smrti 1951. godine ostavio je obiman književni opus koji sadrži veliko bogatstvo izraza.[125]

Tokom 1880-ih godina, procvat izdavanja pripovedaka preoblikovao je pisanje proze.[126] Na temeljima realizma i naturalizma formirala se nova vrsta naracije, nazvana itografija.[127][α 4] Glavno je obeležje itografije detaljan prikaz male, manje-više savremene, tradicionalne zajednice u svom fizičkom okruženju.[129] Vrhunac itografije smešta se otprilike u period između 1880. i 1900. godine.

Jorgos Vizinos (Γεώργιος Βιζυηνός, 1849–1896), koji je uglavnom pisao pripovetke, smatra se pionirom moderne grčke proze.[130] Objavio je većinu svojih priča, uključujući čuvene Greh moje majke, Ko je bio ubica mog brata? i Jedino putovanje njegovog života, između 1883. i 1884. godine.[131] Vizinos se prvi bavio važnim pitanjima novogrčke književnosti, kao što su koncepti "strukture" i "razlike" i delotvornošću književnog teksta.[132] Aleksandros Papadijamandis (Ἀλέξανδρος Παπαδιαμάντης, 1851–1911) nalazi se među najpopularnijim grčkim proznim piscima.[133][134] Bio je plodan autor i napisao je preko 200 romana, novela i pripovedaka,[135] među kojima se posebno ističu Trgovci naroda (1883), Ciganka (1884), San na talasu (1900) i Ubica (1903). Papadijamandis je koristio tehnike nepoznate tadašnjim grčkim čitaocima[136] i stvorio je estetski kalup koji je bio bliži grčkoj stvarnosti.[134] Drugi važan predstavnik itografije bio je Andreas Karkavicas (Ανδρέας Καρκαβίτσας, 1866–1922). Uglavnom je pisao pripovetke, ali njegovo nesumnjivo remek-delo jeste novela Prosjak (1896). Kao i drugi veliki prozni pisci tog vremena, pisao je na katarevusi. Međutim, kasnije je postao snažan pristalica dimotike.[137]

Grigorios Ksenopulos (Γρηγόριος Ξενόπουλος, 1867–1951) napisao je obilje pripovedaka, romana, drama i književne kritike. Mada ni njegov prozni rad nikako nije bez značaja, Ksenopulos se uglavnom ceni zbog svog doprinosa pozorištu. Drame kao što su Tajna grofice Valerene (1904), Fotini Santri (1908) i Stela Violanti (1909) donele su mu naziv "zapanjujuće figure" modernog grčkog pozorišta.[138] Bio je i suosnivač Novog ognjišta (Nea Estia) najprestižnijeg književnog časopisa u Grčkoj.[139]

 
Nikos Kazancakis

Nikos Kazancakis (Νίκος Καζαντζάκης, 1883–1957) ne može se lako podvesti pod bilo koji određeni period. Premda je svoju karijeru započeo 1906. godine, njegovi najuspešniji radovi objavljeni su tokom 1940-ih godina i kasnije. Među njima su romani Grk Zorba (1946), Hristos raspeti (1951), Kapetan Mihalis (1953) i Poslednje iskušenje (1955). Sam autor je, međutim, smatrao dugačku pesmu Odiseja (1938) svojim najznačajnijim delom.[140] Pisao je i pozorišne predstave, putopise, memoare i eseje. Kazancakis je veoma poštovan i najpoznatiji je grčki romanopisac van Grčke.[140][141]

Konstandinos Teotokis (Κωνσταντίνος Θεοτόκης, 1872–1923) pisao je i prozu i poeziju. Njegova najpoznatija dela (Čast i novac - 1912, Osuđenik - 1919, Robovi u svojim lancima - 1922) leže u domenu socrealizma.[142] Drugi značajniji autori ovog perioda jesu Konstandinos Hacopulos (Κωσταντίνος Χατζόπουλος, 1868–1920) i Dimostenis Vutiras (Δημοσθένης Βουτυράς, 1872–1958).

 
Penelopa Delta

Penelopa Delta (Πηνελόπη Δέλτα, 1874–1941) stekla je posebnu reputaciju svojim knjigama za mlade čitaoce i priznata je kao prvi veliki pisac književnosti za decu u Grčkoj.[143] Neki od njenih najčitanijih romana jesu Bajka bez imena (1910), U godinama Bugaroubice (1911) i Tajne močvara (1937). Delta je takođe bila strastveni pristalica pokreta za univerzalnu upotrebu dimotičkog jezika u školi.[144]

Katastrofalan završetak grčko-turskog rata 1922. godine doneo je period višestrukih kriza. U poeziji je uzvišeni stil Palamasa i Sikelijanosa zamenjen nežnim lirizmom koji je proizašao iz konvergencije simbolizma i estetizma.[145] Ispoljavala ga je posebna grupa pesnika, ponekad nazivana "generacijom 1920", čija je glavna zajednička karakteristika bio osećaj dekadencije i pesimizma.[146] Ovoj grupi pripadaju Napoleon Lapatiotis (Ναπολέων Λαπαθιώτης, 1888–1944), Kostas Urani (Κώστας Ουράνης, 1890–1953), Kostas Kariotakis (Κώστας Καρυωτάκης, 1896–1928), Telos Agras (Τέλλος Άγρας, 1880–1907) i Marija Poliduri (Μαρία Πολυδούρη, 1902–1930). Kariotakis se generalno smatra najboljim od njih.[145][147] Njegova poezija odlično prenosi atmosferu tog vremena i bila je veoma uticajna na buduće generacije.[148][149] Kariotakisovo samoubistvo 1928. godine, kada je imao 31 godinu, ostavilo je snažan utisak i postavilo modu za melanholične i sardonične stihove koji su postali poznati kao kariotakizam.[150]

Od 1930. godine do Drugog svetskog rata uredi

Decenija koja je počela 1930. godine bila je ključna u razvoju grčke književnosti. Generacija 30-ih naziv je koji se odnosi na raznoliku[151] grupu slavnih pisaca i pesnika koji su uveli modernu u grčku književnost.[152] Ova inovacija je ipak bila očiglednija u poeziji nego u prozi, pošto su mnogi pisci beletristike nastavili da koriste starije tehnike i modele.[153] Književni časopis Nea Grammata (= Nova književnost), koji je počeo da izlazi 1935. godine, okupljao je glavne predstavnike ove grupe.[154]

Poezija uredi

 
 
Dobitnici Nobelove nagrade Jorgos Seferis i Odiseas Elitis povezani su sa generacijom 30-ih

Pesnici generacije 30-ih bili su pod velikim uticajem anglo-američkog modernizma i francuskog nadrealizma. Naročito je ovaj drugi izvršio veliki uticaj na njih.[155] Ispitivali su teme kao što su tradicija, sećanje i istorija.[151] Najznačajniji pesnici generacije 30-ih bili su Jorgos Seferis, Odiseas Elitis, Andreas Embirikos, Nikos Engonopulos, Janis Ricos i [[Nikiforos Vretakos].

Jorgosa Seferisa (Γιώργος Σεφέρης, 1900–1971) neki smatraju vodećom figurom generacije 30-ih.[151] Njegov prvenac, zbirka Prekretnica (Στροφή, 1931), bila je inovativna i predstavljala je vežbu u obnavljanju versifikovane strofe.[156] Međutim, njegovo najvažnije delo i najreprezentativniji tekst grčkog modernizma jeste složena pesma Mitska istorija (Μυθιστόρημα, 1935), koja sadrži osnovne pesničke koncepte i teme koje će se otada ponavljati: uobičajen, gotovo nepoetski govor i kontinuirano mešanje istorije i mitologije.[157] Godine 1963. Seferis je postao prvi Grk koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost.[158]

Odiseas Elitis (Οδυσσέας Ελύτης, 1911–1996) svoje prve pesme objavio je 1935. godine.[159] Njegovo iskustvo u grčko-italijanskom ratu duboko ga je obeležilo i kasnije je obrađeno u jednoj od njegovih najpoznatijih kompozicija, koja nosi naslov Heroj amater i sahrana palog potporučnika u Albaniji (1946).[160] Njegova su druga Dostojno je (1959), koji se često naziva njegovim remek-delom[161][162] Suvereno sunce (1971) i Monogram (1972). U njegovim kompozicijama modernistička evropska poetika i grčka književna tradicija stapaju se u veoma originalan lirski izraz.[163] Elitis je 1979. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.[164]

 
Nikos Engonopoulos

Andreas Embirikos (Ανδρέας Εμπειρίκος, 1901–1975) pokretač je grčkog nadrealizma.[165] Njegov prvenac iz 1935. godine, zbirka Visoka peć, napisana metodom nadrealističkog automatizma, sadrži prve nadrealističke pesme na grčkom. Ona zauzima jedinstveno mesto u modernoj grčkoj poeziji, uglavnom zbog svoje revolucionarne strukture i odsustva logičke koherentnosti.[166] Ostala Embirikosova dela uključuju pesničku zbirku Zaleđe (1945) te Veliki Istok (1991), najduži iseksualno najeksplicitniji grčki roman.[167] Pored Embirikosa, Nikos Engonopulos (Νίκος Εγγονόπουλος, 1907–1985) najistaknutija je ličnost grčkog nadrealizma.[168] Mnoga njegova pesnička dela, uključujući Ne razgovaraj sa vozačem (1938) i Klaviri tišine (1939), iritirali su ili čak šokirali čitaoce.[169] Vrhunskim dostignućem njegove poezije, međutim, smatra se Bolivar (1944), koji prevazilazi nadrealizam.[170]

Janis Ricos (Γιάννης Ρίτσος, 1909–1990) bio je izuzetno plodan pisac i istakao se u nekoliko pesničkih formi.[118] Za života objavio je više od 100 pesama i poema,[171] a najpoznatije su Epitaf (Επιτάφιος, 1936), Romejstvo (Ρωμιοσύνη, 1954) i Mesečeva sonata (1956). Redovno proganjan zbog svojih političkih uverenja, Ricos je viđen kao idealna kombinacija kvaliteta angažovanog građanina posvećenog javnoj dužnosti i izraza prirodno nemirnog i "libertarijanskog" umetnika.[172] Njegova je ličnost bila izuzetno uticajna i nadahnula je generaciju levičarskih pesnika nakon građanskog rata.[173] Nikiforos Vretakos (Νικηφόρος Βρεττάκος, 1912–1991) počeo je pod jakim uticajem kariotakizma.[174] Kasnije je u svoju poeziju uneo nadrealističke elemente, čime je stao uz bok ostalim pripadnicima generacije 30-ih.[175] Ljubav prema čovečanstvu, prirodi i lirici sa srećnim raspoloženjem glavne su karakteristike njegovog najzrelijeg dela.[174] Ostavio je veliki opus pesama, proze i eseja.

Melisanti, Nikos Kavadijas i Nikos Gacos još su tri značajna pesnika tog doba. Oni su delovali kad i Generacija 30-ih, ali se retko smatraju njenim delom. Melisanti (Μελισσάνθη, 1910–1991), koja se često ubraja među najznačajnije grčke pesnikinje, poznata je po pesničkim zbirkama Glasovi insekata (1930), Proročanstva (1931) i Barijera tišine (1965). Njen rad opisan je kao afirmacija smrti, prepun metafizičke agonije i empatičnog humanizma.[176] Nikos Kavadijas (Νίκος Καββαδίας, 1910–1975) jedan je od najomiljenijih pesnika u Grčkoj.[177] Po zanimanju moreplovac, iznenadio je čitalačku publiku svojom prvom zbirkom Marabu (Μαραμπού, 1933). Ponovo se pojavio 1947. sa Maglom, ali je ostatak njegovog pesničkog dela objavljen posthumno.[177] Njegove pesme o životu na moru kombinuju modernističke tehnike sa tradicionalnim elementima, kao što je rima.[178] Nikos Gacos (Νίκος Γκάτσος, 1911–1992) objavio je samo jednu zbirku, Amorgos (1943), koja ga je međutim afirmisala kao jednog od najistaknutijih grčkih nadrealista.[179]

Proza uredi

Za razliku od poezije, većina pisaca beletristike generacije 30-ih nije bila toliko zainteresovana za otkrivanje novih književnih modela.[153] Ipak, oživeli su prozu tako što su usmerili pogled ka širim horizontima, pokušavajući da otkriju složenije psihološke situacije i suoče se sa ozbiljnijim društvenim i ljudskim problemima. Štaviše, izašli su iz okvira kratke forme i izrazili se u savremenoj formi par excellence, romanu.[180]

 
Stratis Mirivilis

Neki pisci koji pripadaju generaciji 30-ih zapravo su debitovali ranije.[181] Takav primer je Fotis Kontoglu, snažan intelektualac, koji je delovao kao romanopisac, kritičar, profesor umetnosti, restaurator i ikonopisac. Njegovo delo je teško smestiti u bilo koju književnu grupu, školu ili pokret,[182] ali se uobičajeno smatra delom Generacije 30-ih.[183] Kontoglu je doneo značajne promene za to vreme, zahvaljujući svom evokativnom jeziku i očaravajućim pričama nalik basni (Pedro Kazas - 1920, Vasanta - 1923. itd.).[184]

Stratis Mirivilis (Στράτης Μυριβήλης,1890–1969) bio je veteran Balkanskih ratova, Grčko-turskog rata i Prvog svetskog rata, pa je rat dominantna tema u njegovim knjigama. Najpoznatiji je po romanu Život u grobu (1930), koji govori o iskustvima jednog narednika na solunskom frontu.[185] Njegov veliki značaj leži u antiratnoj poruci, kao i u pokušaju autora da oslika lokalne idiome.[186] Njegove druge knjige su Učiteljica sa zlatnim očima (1933), Vasilis Arvanitis (1943) i Sirena Madona (1949). Ilijas Venezis (Ηλίας Βενέζης, 1904–1973) autor je Broja 31328 (1931), jednog od najsnažnijih izveštaja na grčkom jeziku o užasu zatočeništva i porobljavanja, koji je u velikoj meri sastavio na temelju vlastitog iskustva kao zarobljenika u turskim radničkim bataljonima tokom grčko-turskog rata.[187] Venezis je napisao i Mir (1939) i Eolsku zemlju (1943), koji se takođe smaraju klasicima novogrčke književnosti. Jorgos Teotokas (Γιώργος Θεοτοκάς, 1905–1966) bio je svestrana ličnost, jer je radio na mnogim književnim oblicima, pre svega na prozi, drami i eseju. Njegovi romani, od kojih se izdvajaju Argo (1936) i Pacijenti i putnici (1964), pokrivaju širok spektar političkih, društvenih i psiholoških tema.[188] Esej Slobodni duh iz 1929. godine mnogi vide kao intelektualni manifest generacije 30-ih.[189][152]

Za razliku od mnogih svojih savremenika, M. Karagacis (Μ. Καραγάτσης, 1908–1960) nije se u knjigama oslanjao na vlastito iskustvo.[190] Okušao se u širokom spektru narativnih formi, u rasponu od istorijskih do društvenih, do fantastične literature i egzotičnih avantura, koristeći šarmantan jezik i prikazujući veoma originalne zaplete.[190][191]] Najbolji su mu romani Pukovnik Ljapkin (1933), Himera (1936), Jungerman (1938) i Broj 10 (1960). Karagacis je verovatno najčitaniji beletristički pisac ove generacije.[191] Među velike prozne pisci Generacije 30-ih spadaju i Kosmas Politis (Limunov gaj - 1930, Eroica - 1937, Kod Hadžifrangua - 1962), Angelos Terzakis (Ljubičasti grad - 1937, Princeza Izabo - 1945) i Pandelis Prevelakis (Hronika grada ’1938, Sunčeva smrt - 1959).

U poređenju sa pomenutim autorima, Janis Skarimbas i Melpo Aksioti ispoljili su očigledniji modernistički interes.[153] Janis Skarimbas (Γιάννης Σκαρίμπας, 1893–1984) ostavio je raznovrstan opus, uključujući poeziju i dramu, ali se najviše pamti po svojim romanima i novelama, gde koristi ikonoklastički, avangardni stil.[192] To pripadaju Božanstvena koza (1933), Marijambas (1935), Figarov solo (1939) i Vaterlo dve budale (1959). Melpo Aksioti (Μέλπω Αξιώτη, 1905–1973) jedna je od najznačajnijih spisateljica novogrčke književnosti.[193] Njene knjige, kao što su Teške noći (1938) i Hoćemo li plesati, Marija? (1940), čuvene su po svom stilu i originalnosti.[194] Aksioti je poznata je i po pesničkim zbirkama Slučajnost (1939) i Kontrabanda (1959). U istom modernističkom duhu stvarali su Nikos Gabrijel Pencikis i Stelios Ksefludas.

Posleratna književnost uredi

Nakon oslobođenja od trostruke okupacije izbio je Grčki građanski rat. Život se nije vratio u normalu pre 1950. godine, ali velika iskušenja rata odrazila su se u stvaralačkoj književnosti.[195] Pojavio se ogroman broj novih pesnika, dok su već afirmisani pisci nastavili da dominiraju književnom scenom.

Poezija uredi

Pesnici koji su počeli da pišu poeziju u prve dve decenije nakon završetka Drugog svetskog rata bavili su se crnilom okupacije i građanskog rata i kritikom široko rasprostranjene nade u bolju budućnost nakon sloma nacizma. U isto vreme, drugi su usvojili egzistencijalistički pristup kako bi se fokusirali na teme kao što su smisao života i smrti ili bolna svakodnevna telesna rutina.[196] Stilski, uprkos pokušajima da se odvoje od Generacije 30-ih,[197] oni su sledili njihovu paradigmu tihog glasa i apstraktnih ili eliptičkih oblika izražavanja.[196] Primeri poezije takozvane prve posleratne generacije predstavljaju Manolis Anagnostakis, Aris Aleksandru, Tasos Livaditis i Titos Patrikios.[173] Takis Sinopulos, Miltos Sahturis, Eleni Vakalo, Nanos Valaoritis i Nikos Karuzos takođe su istaknuti predstavnici ove grupe.

 
Tassos Livaditis

Sumorna iskustva Manolisa Anagnostakisa (Μανόλης Αναγνωστάκης, 1925–2005) tokom Drugog svetskog rata i građanskog rata dobijaju izraz u njegovoj poeziji, koju karakteriše koegzistencija lirizma i satire.[198] Njegovo je pesničko delo prilično kratko, ali je imalo nesrazmeran uticaj na savremenu grčku književnost.[199] Epohe I, njegova debitantska zbirka, objavljena je 1945, ali njegov lični vrhunac jeste zbirka Meta (1971).[200]

Aris Aleksandru (Άρης Αλεξάνδρου, 1922–1979) pisao je pesme koje karakterišu čudno lirski stihovi. Njegov pesnički opus, iz kojeg se izdvajaju Još ovo proleće (1946) i Linija bankrota (1952), nije veliki, ali je značajan. Međutim, pesme mu često stoje u senci uspeha njegovog jedinog romana, Kutija misije (1975).[201] Tasos Livaditis (Τάσος Λειβαδίτης, 1922–1988) kombinovao je lirizam i osećajnost sa besom.[202] Njegov angažman u levičarskoj politici činio je osnovu za njegove prve pesme, ali se kasnije okrenuo čistom egzistencijalizmu, u kome se sećanja iz detinjstva kombinuju sa diskretnim, prilično opskurnim religioznim referencama.[203] Među najpozmatijim su mu delima Bitka na rubu noći (1952), Vetrovito je na raskršću sveta (1953) i Violina za jednorukog čoveka (1976). Titos Patrikios pesnik je čije su glavne preokupacije politika, ljubav i svakodnevica.[204] Stihovi su mu definisani jasnoćom misli, blagim pesimizmom i skepticizmom.[205] Neke od njegovih zbirki jesu Prljavi put (1954), Šegrtovanje (1963) i Sporovi (1981). Takis Sinopulos (άκης Σινόπουλος, 1917–1981), pod uticajem egzistencijalizma, ostavio je veliki utisak svojim prvim zbirkama, kao što su Rub (1951) i Susret sa Maksom (1956).[206] Gozba smrti (1970) još je jedno njegovo poznato delo. Sinopulosov stih prikazuje opustošene individualne i kolektivne pejzaže koji odražavaju bolne i dalekosežne posledice Drugog svetskog rata i građanskog rata.[204]

Miltos Sahturis (Μίλτος Σαχτούρης, 1919–2005) i Nanos Valaoritis (Νάνος Βαλαωρίτης, 1921–2019) pripadaju drugom talasu grčkog nadrealizma.[207] Sahturis, poznat po Zaboravljenim (1945), Šetnji (1960) i Posudi (1971), pisao je poeziju koja je istovremeno saosećajna i sablasna.[208] Valaoritis (Kazna magova - 1947, Uzgajalište klica - 1977) često je obnavljao starije forme i koristio se nadrealističkim modelima da bi postigao poetsku samotranscendenciju.[179] Pesnikinja i istoričarka umetnosti Eleni Vakalo (Ελένη Βακαλό, 1921–2001), koja je nazvana "jednom od najuglednijih ličnosti posleratnog intelektualnog života", takođe je unela elemente nadrealizma.[209] Poznata je po Tema i varijacijama (1945), Sećanjima iz grada noćne more (1948) i Genealogijama (1972). Nikosa Karuzosa (Νίκος Καρούζος, 1926–1990.) neki su označili kao filozofskog pesnika, dok ga drugi smatraju više religioznim.[210] Zaista, svoju pesničku karijeru započeo je izrazito hrišćanskim stihovima, koje je postepeno napustio.[203] Među njegovim pesničkim zbirkama nalaze se Povratak Hrista (1953) i Neolitski nokturno u Kronstadtu (1987).

 
Dinos Hristianopoulos

Tokom 50-ih i 60-ih godina, poezija se počela diversifikovati. Mnogi su se pesnici usredsredili na društvenu patologiju i ekonomsku recesiju posleratnog perioda, koja je odražavala masovnu urbanizaciju do koje je došlo tokom 60-ih godina,[211] dok su se drugi okrenuli erotskoj poeziji.[204] Ovu novu grupu, poznatu i kao druga posleratna generacija, čine pesnici rođeni posle 1929. godine; oni se u odnosu na prethodnu generaciju razlikuju isključivo po tome što zbog svoje mladosti nisu bili aktivni učesnici grčkog pokreta tpora ili građanskog rata.[212].[212]

Kiki Dimula (Κική Δημουλά, 1931–2020) priznata je kao jedna od najvećih pesnikinja moderne Grčke.[213] Njeno se delo tematski oslanjalo na beskrajna iskušenja svakodnevnog života, a karakterisao ga je neposredan i intenzivan ispovedni jezik.[203] Najpoznatije su joj zbirke Tama pakla (1956), In absentia ("U odsustvu", 1958), Delić sveta (1971) i Poslednje telo (1981). Dinos Kristijanopulos (Ντίνος Χριστιανόπουλος, 1931–2020) bio je hrabar pesnik, koji nije pokleknuo pred čistunstvom svog vremena. Najpoznatiji je po svojoj erotskoj poeziji homoseksualnih tonova, koja se nalazi u zbirkama kao što su Bespomoćna tuga (1960) i Telo i crv (1964).[214] Međutim, pisao je i oštre pesme koje su se bavile društvenim temama (Kosooki čovek - 1967). Drugi pesnici koji pripadaju drugoj posleratnoj generaciji bili su Nikos-Aleksis Aslanoglu, Viron Leontaris, Tasos Porfiris, Tomas Gorpas, Zefi Daraki, Markos Meskos i Anestis Evangelu.[215]

Proza uredi

Posleratna je proza možda veće raznolikosti nego pesništvo tog perioda.[216] Pisci su se značajno razlikovali od svojih prethodnika; pošto su odrasli tokom okupacije, pokreta otpora i građanskog rata, sukobili su se sa establišmentom i bili su intenzivno kritični prema svakoj vrsti autoriteta.[217] Štaviše, oživeli su pripovetku[218] i isprobali modernističke tehnike, uključujući unutrašnji monolog, tok svesti, autoreferencijalnost i intertekstualnost, kalemeći ih na tradicionalnije oblike naracije.[217]

 
Dido Sotiriu

U neposrednom posleratnom periodu, neke od najznačajnijih književnih ličnosti bile su žene.[219] Margarita Liberaki (Μαργαρίτα Λυμπεράκη, 1919–2001)) uglavnom je poznata po svom romanu Tri leta (1946), koji se smatra jednim od najvažnijih posleratnih proznih tekstova i za njega je rečeno da se nalazio "ispred svog vremena".[220] Njen rad u pozorištu takođe je od velikog značaja.[221] Tatiana Grici-Milieks (Trg Teseona - 1947, U ulici anđela - 1949, U prvom licu - 1958) imala je dugu karijeru sa snažnom sklonošću ka eksperimentisanju.[222] U tom periodu se pojavila i Lili Zografu (Λιλή Ζωγράφου, 1922–1998), ali su njene poznatije knjige (Zanimanje: Prostitutka - 1978, Ljubav kasnila jedan dan - 1994) objavljene mnogo kasnije. Sve u svemu, njen rad je poznat po svom nekonformističkom i feminističkom sadržaju.[223] Kasniji primer je Dido Sotiriu (Διδώ Σωτηρίου, 1909–2004), jedna od najvećih proznih spisateljica moderne Grčke. Živela je nemirnim životom, koji se velikim delom ogleda i u njenom delu.[224] Njeni romani dobili su široko priznanje, a roman Zbogom, Anadolijo (1962), o katastrofi u Smirni, smatra se značajnim obeležjem novogrčke književnosti.[225] Napisala je i Mrtvi čekaju (1959) i Zapovest (1976).

Godine 1946. objavljena je Široka reka, knjiga o grčko-italijanskom ratu, autora Janisa Beratisa. Napisana novinarskim tonom, označila je trend sličnih romana, kao što su Piramida 67 (1950) Renosa Apostolidisa (Ρένος Αποστολίδης, 1924–2004), Opsada (1953) Aleksandrosa Kocijasa i Žlebovi mlinskog kamena (1955) Nikosa Kasdaglisa.[226] Dimitris Hacis debitovao je romanom Vatra (1946), a kasnije se uglavnom fokusirao na pripovetke, kao u Kraju našeg malog grada (1960). Njegov ukupni opus je nevelik, ali je hvaljen zbog svoje jednostavnosti i "poetskog" realizma.[227]

Iako nije bio prvi koji se bavio kriminalističkom beletristikom, Janis Maris (Γιάννης Μαρής, 1916–1979) priznat je kao otac ovog žanra na grčkom.[228] Napisao je veliki broj romana, od kojih su najpoznatiji Zločin u Kolonakiju (1953), Zločin iza scene (1954), Smrt Timoteosa Konstasa (1961) i Vrtoglavica (1968).

Spiros Plaskovitis afirmisao se i u zemlji iu inostranstvu sa Branom (1960), alegorijskim romanom o strahovima i nesigurnostima posleratnog pojedinca.[229] Zapažene su i njegove zbirke pripovedaka, kao što su Oluja i lampa (1955) i Bodljikava žica (1974). Antonis Samarakis (Αντώνης Σαμαράκης, 1919–2003) jedan je od najprevođenijih savremenih grčkih autora.[229] Brzo se afirmisao sa svojim prvim knjigama Traži se: nada (1954) i Znak za opasnost (1959). Međutim, njegovo najpoznatije delo je Mana (1966), jedna od najvažnijih grčkih knjiga o totalitarizmu.[230] Njegovo se delo dotiče niza aktuelnih pitanja grčkog političkog i društvenog života, razotkrivajući nasilje i tiraniju moderne države.[229]

 
Vasilis Vasilikos

Vasilis Vasilikos (Βασίλης Βασιλικός, rođen 1934) izazvao je senzaciju svojom novelom Jasonova priča (1953).[231] Od tada je prihvatio praktično sve vrste književnih žanrova, afirmišući se kao jedan od najproduktivnijih, najpopularnijih i naširoko prevođenih grčkih pisaca.[229] Njegovo je najpoznatije delo je politički triler Z (1966), a slede Biljka, bunar, anđeo (1961), Fotografije (1964) i Monarh (1970).

Tokom 60-ih godina pojavio se niz pisaca velikog uticaja. Iako su događaji okupacije, otpora i građanskog rata ostali jedan od osnovnih elemenata njihovih dela,[232] proširili su svoju tematiku na različite društvene teme tog vremena.[233] Jedna od glavnih karakteristika im je bila želja da eksperimentišu sa književnim stilom.[233] Stratis Cirkas je možda najistaknutiji prozni pisac posleratne Grčke.[234][235] Slavu je stekao trilogijom Lebdeći gradovi (Klub - 1961, Arijanji - 1962, Slepi miš - 1965), za koju se kaže da je podigao moderni grčki roman na "napredniji nivo".[236] Delo je značajno ne samo zbog svoje monumentalne dužine, već i zbog uvođenja grčke čitalačke publike u potpuno nove tehnike pripovedanja.[237] Među drugim knjigama su Nuredinova bomba (1957) i Izgubljeno proleće (1976).

Jorgos Joanu započeo je svoju karijeru kao pesnik, ali je poznatiji kao pisac pripovedaka. Njegove zbirke, posebno Iz samopoštovanja (1964), Sarkofag (1971) i Naša krv (1978), poznate su po neobičnoj mešavini samoanalize i intimnog realizma i zaradile su mu poređenje sa Džejmsom Džojsom.[238] Uprkos svom veoma malom opusu, Kostas Takcis (Κώστας Ταχτσής, 1927–1988) istaknuta je ličnost, zahvaljujući Trećem venčanju (1962), romanu o grčkoj maloj buržoaziji, koji se smatra remek delom novogrčke književnosti.[239] Objavio je i Malu promenu (1972), zbirku pripovedaka. Menis Kumandareas ((Μένης Κουμανταρέας, 1931–2014) bio je jedan od najsvestranijih i najproduktivnijih pisaca svoje generacije.[240] Sa jednakim je uspehom pisao i romane i pripovetke. Glavna književna preokupacija bila mu je da prikaže klaustrofobični uticaj društvenog okruženja na pojedince.[241] Najpoznatija su Kumandareasova dela Fliperi (1962), Fabrika stakla (1975), Gospođa Kula (1978) i Zgodni kapetan (1982).

Tanasis Valtinos jedan je od najuticajnijih pisaca svoje generacije.[242] Bavio se zločinima građanskog rata i istraživao pitanje posleratne imigracije, postavljajući nove standarde za pisanje proze svojim inovativnim stilom.[243] Knjiga dana Andreasa Kordopatisa (1972), Silazak devetorice (1978) i Podaci iz decenije šezdesetih (1989) neke su od njegovih najpoznatijih knjiga.

Šezdesete su bile i vreme kada je književnost za decu i omladinu počela da cveta. Posebno se Divlja mačka pod staklom (1963) Alke Zeje (Άλκη Ζέη, 1925–2020) smatra klasičnim delom dečje književnosti.[244] Druge njene knjige uključuju Petrov rat (1971) i Ahilovu verenicu (1987). Još jedna uticajna autorica dečje književnosti bila je Žorž Sari (Ζωρζ Σαρή, 1925–2012), najpoznatija po Blagu Vagije (1969) i Nineti (1993).

Teatar uredi

Godine nakon Drugog svetskog rata bile su period prosperiteta pozorišta. Dramske predstave često su prikazivale tužne aspekte neveselog života, patnje i strasti jednostavnog, siromašnog naroda u zagušljivoj rutini, ili su predstavljale vlastite pesničke idiome, stvarajući neobične i nerealne svetove.[245] Istovremeno, komične predstave pokazale su se izuzetno popularnim i mnoge od njih su pretočene u filmove, koji su takođe postizali uspeh.

 
Jakovos Kambanelis

Iakovos Kambanelis (Ιάκωβος Καμπανέλλης, 1921–2011) bio je centralna ličnost ove obnove. Uspeh njegovih ranih drama, posebno Dvorišta čuda (1957), otvorio je nove puteve grčkim dramatičarima tog vremena.[246] Obrađivao je različite pozorišne stilove i njegove drame pokazuju značajne razlike u zavisnosti od perioda u kome su nastale.[247] Kambanelis je poznat i po drami Naš veliki cirkus (1972) i romanu Mauthauzen (1963).

Dimitris Psatas (Δημήτρης Ψαθάς, 1907–1979) bio je jedan od vodećih humorista posleratne Grčke. U početku je slavu stekao romanom Madam Šu-šu (1941), ali je ostao upamćen po velikom broju drama, koje su prikladno komentarisale razna pitanja njegovog vremena.[248] Tu spadaju Von Dimitrakis (1947), U potrazi za lažovom (1953) i Probudi se, Vasilise (1965).

Loula Anagnostaki (Λούλα Αναγνωστάκη, 1928–2017) bila je jedna najmoćnijih dramaturginja ove epohe, poznata po tome što je razvijala socijalističke i feminističke teme na otuđen način.[249] Možda je njeno najpoznatije delo Trilogija grada (1965), koju čine Noćenje, Grad i Parada.

Drugi značajni dramski pisci ovog perioda jesu Kostas Murselas (Ljudi i konji - 1959, O, kakav svet, tata! - 1972), koji je usvojio elemente iz teatra apsurda,[250] Dimitris Kehaidis (Sajam - 1964, Lovori i Oleandri - 1979), poznat po kombinovanju realizma sa humorom, te Vasilis Ziogas (Provodadžisanje Antigone - 1958, Komedija muhe - 1967), poznat po svojim nadrealističkim slikama.[251]

Diktatura pukovnika i 1970-e godine uredi

Sredinu 20. veka obeležila je tzv. dikatura pukovnika, koja je vladala zemljom od 1967. do 1974. godine. Kulturni život bio je ozbiljno pogođen: knjige su bile pod cenzurom ili zabranom, a mnogi pisci (npr. Janis Ricos, Eli Aleksiu) bili su proganjani ili zatvarani.[252] Uprkos progonima, brojni pisci su se svojom umetnošću suprotstavljali režimu.[197] Jedan od najočitijih primera je Osamnaest tekstova (1970), izjava protiv diktature koju je potpisalo 18 poznatih autora, među kojima Jorgos Seferis, Takis Sinopulos, Stratis Cirkas, Menis Kumandareas, Rodis Kanakaris-Rufos i Manolis Anagnostakis.[253]

Termin "Generacija 70-ih" generalno se koristi za opisivanje pesnika koji su objavili svoju prvu knjigu za vreme diktature,[254] iako ima mnogo izuzetaka.[255] Oni su nazvani i "trećom posleratnom generacijom"[256] i "generacijom sukoba", jer su pokušali da ospore političko i društveno otuđenje diktature, a kasnije i ranog perioda metapolitefsija.[254] Upijajući uticaje iz različitih stranih izvora, kao što su radikalna politička klima iz maja 1968. u Francuskoj ili umetnički eksperimenti Gruppo 63 u Italiji,[257] delovali su kao uvoznici trendova iz Evrope i Amerike.[258] Frivolan jezik,[259] ironija i humor bili su istaknute komponente njihove poezije.[260]

 
S leva na desno: Kiki Dimula, Titos Patrikios, Nasos Vagenas

Lefteris Pulios (Λευτέρης Πούλιος, r. 1944) smatra se vodećom figurom ove generacije.[261] Njegova poezija, besna i opscena, ima odjeke beat-generacije[262] i napada konzumerizam i komercijalizaciju.[263] Neke od njegovih najmoćnijih pesama nalaze se u ranim zbirkama, kao što su Poezija (1969) i Poezija 2 (1973). Nasos Vagenas (Νάσος Βαγενάς, r. 1945) piše pretežno o ljubavi, smrti, istoriji/politici i samoj poeziji,[264] u stihovima koji su poznati po aforističkom jeziku,[265] suptilnim insinuacijama i ironiji.[266] Među njegovim su pesničkim zbirkama Pedion Areos (1974), Biografija (1978) i Roksanina kolena (1981).

Dženi Mastoraki (Τζένη Μαστοράκη, r. 1949) pisala je poeziju punu ironije i gorčine,[267] koja se izdvaja po muzikalnosti i bogatoj sintaksi.[268] Tematski, ona se bavi temama kao što su feminizam, cenzura i autoritet.[269] Među pesničkim zbirkama su Putarine (Διόδια, 1972), Rodbina (Το σόι, 1978) i Priče iz dubine (Ιστορίες για τα βαθιά, 1983). Katerina Angelaki-Ruk (Κατερίνα Αγγελάκη-Ρουκ, 1939–2020) bila je jedna od najistaknutijih pesnikinja ove generacije[α 5][269] i jedina koja se upustila u duže kompozicije.[271] Isticala se u erotskoj poeziji koja iskreno govori o strasti i njenom bolu.[204] Možda su joj najznačajnije zbirke Vukovi i oblaci (1963), Magdalena, veliki sisar (1974), Prosci (1984) i Anoreksija postojanja (2011).

Istaknuti su članovi Generacije 70-ih i Katerina Gogu (Κατερίνα Γώγου, 1940–1993), sa zbirkama Tri klika levo (1978) i Idionimo (1980); Manolis Pratikakis (Μανόλης Πρατικάκης, r. 1943), sa zbirkama Libido (1978) i Voda ( 2003); Argiris Hionis (Αργύρης Χιόνης, 1943–2011), sa zbirkama Pokušaji svetlosti (1966) i Oblici odsustva (1973); Janis Kondos (Γιάννης Κοντός, 1943–2015), sa zbirkama Kružni put (1970) i Hronometar (1972); Mihalis Ganas, sa zbirkama Večera bez sedenja (1978) i Staklena Joanina (1989); Marija Laina (Μαρία Λαϊνά, r. 1947), sa zbirkama Punoletstvo (1968) i Njena (1985); Vasilis Sterijadis (Βασίλης Στεριάδης, 1947–2003), sa zbirkama Gospodin Ivo (1970) i Privatni avion (1971); kao i Antonis Fostieris (Αντώνης Φωστιέρης, r. 1953), sa zbirkama Veliko putovanje (1971), Dragoceni zaborav (2003).[255][258]

Za razliku od poezije, na prozi se u godinama diktature prilično slabo radilo, iako su mnogi već afirmisani pisci objavljivali svoje ranije knjige.[272] Samim tim, većina vodećih pisaca 70-ih pojavila se 1974. ili kasnije.[273] Njihova dela koriste raznovrsna starija i nova izražajna sredstva i daju prikladnu predstavu o sadašnjosti i prošlosti.[274] Naravno, oni se još nisu bili odvojili od politike, ali za većinu njih politika je sada bila jednostavno polazna tačka za bavljenje modernijim temama kao što je borba između ličnog i kolektivnog unutar društvenog univerzuma koji se stalno menja.[275]

Ilijas Papadimitrakopulos, Dimitris Nolas, Antonis Surunis, Margarita Karapanu i Maro Duka neki su od najznačajnijih proznih pisaca koji su se afirmisali tokom 1970-ih godina.[276] Ilijas Papadimitrakopulos je prvenstveno poznat po svojim pripovetkama, posebno onima u Pasti za zube sa hlorofilom (1973).[277] Dimitris Nolas (Atinska vila - 1974, Naše najbolje godine - 1984, Grobnica kraj mora - 1992) poznat je po svom pronicljivom prikazu grčkog društva tokom godina.[278] Antonis Surunis (Saigrači – 1977, Ples ruža – 1994, Gangster Gas – 2000) ušao je u svet gastarbajtera kombinujući humor sa gorčinom.[279] Margarita Karapanu (Μαργαρίτα Καραπάνου, 1946–2008) najpoznatija je po Kasandri i vuku (1976), bildungsromanu koji se bavi autoritarizmom i feminizmom.[269] Maro Duka (Μάρω Δούκα, r. 1947), s romanima Budalino zlato (Η αρχαία σκουριά, 1979) i Lebdeći grad (Η πλωτή πόλη, 1983), hvaljena je zbog jasnoće u prozi i pronicljivog prikaza promena u grčkom društvu tokom poslednjih decenija.[280]

1980-e i 1990-e godine uredi

U osamdesetim je godinama došlo do izuzetnog uspona proze. Čitaoci i izdavači su se masovno okretali prozi i ona je do kraja decenije preuzela vodstvo od poezije, tradicionalno najprestižnijeg književnog oblika u Grčkoj.[281] Pisci su ostavili iza sebe politiku i odabrali privatni život za tematiku svojih knjiga,[282] istovremeno se upuštajući u intenzivnu potragu za novim oblicima i žanrovima.[275] Postepeno, ovaj se trend intenzivirao i do 90-ih godina 20. veka grčka je proza postala šareni mozaik, kako u tematici tako i u izražajnim sredstvima.[283] Minimalizam, razotkrivanje, parodija i mešanje različitih pripovedačkih žanrova uobičajeni su elementi ovog razdoblja.[284]

 
Zirana Zateli

Janis Ksantulis (Γιάννης Ξανθούλης, r. 1947) jedan je od najpopularnijih pisaca koji je debitovao 1980-ih, prodavši više od 1,5 miliona primeraka.[285] Njegove knjige, kao što su Velika smrt (Ο μεγάλος θανατικός, 1981), Mrtvi liker (Το πεθαμένο λικέρ, 1987) i Božićni tango (Το τανγκό των Χριστουγέννων, 2003), poznate su po upotrebi svakodnevnog jezika i osećaju seksualne emancipacije.[286] Evgenija Fakinu (Ευγενία Φακίνου, r. 1948), sa Astradenijem (Αστραδενή, 1982) i Sedmim komadom odeće (Το έβδομο ρούχο, 1983), doprinela je modernom grčkom romanu kao sofisticiranom ponovnom razmatranju istorije.[287] Njene druge knjige uključuju Ko je ubio Mobija Dika? (Ποιος σκότωσε τον Μόμπυ Ντικ; 2001) i Vrtne ambicije (Φιλοδοξίες κήπου, 2007). Zirana Zateli (Ζυράννα Ζατέλη, r. 1951) smatra se jednom od najuzbudljivijih grčkih pisaca današnjice.[288][289] Kritičare i čitaoce osvojila je zbirkom pripovedaka Prošlogodišnja verenica (Περσινή αρραβωνιαστικιά, 1984),[288] ali njeno je najpoznatije delo roman U sumrak se vraćaju (Και με το φως του λύκου επανέρχονται, 1993), koji spada u žanr magičnog realizma.[290]

Andreas Micu (Ανδρέας Μήτσου) pojavio se početkom 80-ih i danas je produktivan i nagrađivan pripovedač i romanopisac.[291] Možda je najpoznatiji po Slabim lažima Oresta Halkiopulosa (1995), Osama (2001) i Gospodinu Episkopakisu (2007). Ersi Sotiropulu (Έρση Σωτηροπούλου, r. 1953) smatra se jednim od pionira ove generacije, najviše zahvaljujući romanu Šala (Η φάρσα, 1982).[282] Danas je verovatno najpoznatija po filmu Cik-cak kroz drveće gorke pomorandže (Ζιγκ-ζαγκ στις νεραντζιές, 1999), koji je postigao uspeh u zemlji i inostranstvu.[292] Njene druge knjige su Eva (Εύα, 2009) i Šta je ostalo od noći (Τι μένει από τη νύχτα, 2015). Rea Galanaki (Ρέα Γαλανάκη, r. 1947), koja je već debitovala kao pesnikinja pod diktaturom, jedna je od grčkih spisateljica o kojima se najviše raspravlja.[293] Njene knjige, posebno Život Ismail Ferik-paše (Ο βίος του Ισμαήλ Φερίκ Πασά, 1989) i Eleni, ili Niko (Ελένη ή ο Kανένας, 1998), transformisale su žanr istorijskog romana, naglašavajući psihologiju likova.[280] Njena su dela prevedena na mnoge jezike.

 
Petros Markaris

Hristos Homenidis (Χρήστος Χωμενίδης, r. 1966) debitovao je romanom Mudro dete (Το σοφό παιδί, 1993) i brzo se afirmisao zahvaljujući svom subverzivnom stilu pisanja i širokom spektru okruženja i tema. Njegov roman Niki (Νίκη [= "Pobeda"] 2014), nagrađen Evropskom književnom nagradom, već je prepoznat kao visoko dostignuće savremene grčke književnosti.[294] Petros Markaris (Πέτρος Μάρκαρης, r. 1937) debitovao je u književnosti 1995. godine sa Noćnim vestima (Νυχτερινό δελτίο) i od tada je postao vodeći pisac detektivskih romana.[295] Mnoge njegove knjige, uključujući Odbranu zone (Άμυνα ζώνης, 1998) i Če se ubio (Ο Τσε αυτοκτόνησε, 2003), prevedene su na brojne strane jezike.

Joana Karistiani (Ιωάννα Καρυστιάνη, r. 1952) jedna je od najistaknutijih spisateljica koja se pojavila tokom 1990-ih, afirmiravši se romanima Mala Engleska (Μικρά Αγγλία, 1997) i Odelo na tlu (Κουστούμι στο χώμα, 2000).[296] Njen rad karakteriše retka doslednost; njen roman Vreće (Τα σακιά, 2010) i zbirka pripovedaka Vreme za razmišljanje (Καιρός σκεπτικός, 2011) smatraju se među najboljima u deceniji 2010ih.[297] Krisa Dimulidu (Χρυσούλα Δημουλίδου, r. 1957) jedna je od najprodavanijih grčkih spisateljica, pošto su njene knjige prodate u oko dva miliona primeraka.[298] Međutim, kritika ih osuđuje i naziva "lakom književnosti".[299] Dimulidu je debitovala 1997. godine sa romanom Ruže ne mirišu uvek i od tada je vodila trend raznih uspešnih spisateljica sličnog stila. Među njenim drugim knjigama jesu Božje suze (2005), Raskršće duša (2009) i Podrum srama (2014).

Druge kritički hvaljene ili komercijalno afirmisane knjige iz 1980-ih i 1990-ih godina su Istorija (1982) Jorgisa Jatromanolakisa, Fantastična avantura (1985) Aleksandrosa Kocijasa, Gomila (1985-1986) Andreasa Frangiasa, Veliki trg (1988) i Beskrajno pisanje krvi (1997) Nikosa Bakolasa, Crveno obojena kosa Kostasa Murselasa (1989), Kći (1990) Pavlosa Matesisa, Subotom uveče na ivici grada (1996) Sotija Triantafilua, Šamari (1997) Lenosa Kristidisa i Potraga (1998) Nikosa Temelisa.

Pesnici koji su se pojavili 1980-ih zajedno su nazvani "generacijom privatne vizije", jer njihovu poeziju karakteriše teška introvertnost.[300] Među njima su Haris Vlavianos, Jorgos Blanas, Nikos Davetas, Ilias Lajos, Sotiris Trivizas, Tanasis Hacopulos i Marija Kursi. Oni su se odvojili od svojih neposrednih prethodnika i razvili poetiku bližu starijim generacijama.[301] Dominirao je slobodni stih, što je dovelo do nove vrste formalizma.[302] Štaviše, nisu imali zajedničko interesovanje za iste teme, osim klasičnih tema kao što su smrt i ljubav.[303] Politika je bila nedovoljno zastupljena, delom zbog samozadovoljstva rođenog nakon parlamentarnih izbora 1981. godine, kada je PASOK formirao prvu progresivnu vladu Grčke.[304] Ova generacija u celini je nepovoljno upoređivana sa prethodnim generacijama, ali su mnogi njeni pripadnici ipak hvaljeni jer su rano dostigli stvaralačku zrelost.[300][305]

"Opadanje" poezije nastavljeno je 90-ih godina. U toj deceniji pojavilo se svega nekoliko pesnika i većina njih je nepoznata široj čitalačkoj publici. Izdavačka preduzeća su uglavnom preferirala ili prozne knjige, koje su bile isplativije, ili, u nekim slučajevima, dela već poznatih pesnika. Generalno, pesnici ove generacije pokazuju široku lepezu stilova i nastavljaju trendove koji su se pojavili 80-ih godina.[306]

U novom milenijumu, trilogija Poena Damni Dimitrisa Liakosa (Z213: Izlaz, Sa ljudima sa mosta, Prva smrt) postala je jedno od najprodavanijih i najprevođenijih dela evropske poezije.[307][308][309][310]

Beleške uredi

  1. ↑ Neki ispitivači pripisuju Statisa Hortacisu, ali ne čine to kategorički.[37][38]
  2. ↑ Preokupacije bogoljupca štampane su tek 1800. godine.[68]
  3. ↑ Njegova prva pesma na grčkom bila je Plava devojka, napisana 1822.[91]
  4. ↑ Od grčke reči ηθογραφία ithographia. Na engleski je prevedena i kao "žanrovska priča".[128]
  5. ↑ Angelaki-Ruke je debitovala ranije, ali se često smatra delom ove grupe.[269][270]

Reference uredi

  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 Hadjivassiliou et al. 2001: str. 10
  2. ↑ 2,0 2,1 Merry 2004: str. xi
  3. ↑ Merry 2004: str. 208
  4. ↑ 4,0 4,1 Politis 1973: str. 3
  5. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 17
  6. ↑ Beaton 1996a: str. 32
  7. ↑ Jeffreys, Michael (1974). „The Nature and Origins of the Political Verse”. Dumbarton Oaks Papers 28: 141–195. DOI:10.2307/1291358. JSTOR 1291358. 
  8. ↑ Alexiou 2002: str. 206
  9. ↑ Merry 2004: str. 373
  10. ↑ 10,0 10,1 Hadjivassiliou et al. 2001: str. 18
  11. ↑ Merry 2004: str. 160–161
  12. ↑ Politis 1973: str. 35
  13. ↑ Beaton 1996a: str. 14
  14. ↑ Politis 1973: str. 36
  15. ↑ Politis 1973: str. 37
  16. ↑ Beaton 1996a: str. 13
  17. ↑ Mastrodimitris 2005: str. 105
  18. ↑ Lamers, Han (2015) (en). Greece Reinvented: Transformations of Byzantine Hellenism in Renaissance Italy. Leiden, The Netherlands: Brill. str. vii-viii. ISBN 9789004303799. 
  19. ↑ Politis 1973: str. 38–39
  20. ↑ Dimaras 2000: str. 83
  21. ↑ Vitti 2003: str. 41
  22. ↑ Puchner & Walker White 2017: str. 114
  23. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 40
  24. ↑ Dimaras 2000: str. 96
  25. ↑ Holton 1991: str. 2
  26. ↑ Beaton 2009: str. 208
  27. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 44
  28. ↑ Holton 1991: str. 251
  29. ↑ Alexiou 2002: str. 111
  30. ↑ Mastrodimitris 2005: str. 119–120
  31. ↑ 31,0 31,1 Politis 1973: str. 54
  32. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 50
  33. ↑ Evangelatos et al. 1997: str. 10
  34. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 48
  35. ↑ 35,0 35,1 35,2 Greene et al. 2012: str. 583
  36. ↑ Evangelatos et al. 1997: str. 16
  37. ↑ 37,0 37,1 Puchner & Walker White 2017: str. 115
  38. ↑ Mastrodimitris 2005: str. 127
  39. ↑ 39,0 39,1 Merry 2004: str. 192
  40. ↑ Politis 1973: str. 39–40
  41. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 27
  42. ↑ Puchner & Walker White 2017: str. 175–176
  43. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 43
  44. ↑ Merry 2004: str. 134
  45. ↑ Politis 1973: str. 39
  46. ↑ Merry 2004: str. 42
  47. ↑ Vitti 2003: str. 64
  48. ↑ 48,0 48,1 Politis 1973: str. 44
  49. ↑ Vitti 2003: str. 66
  50. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 45
  51. ↑ Merry 2004: str. 92
  52. ↑ Puchner & Walker White 2017: str. 209–210
  53. ↑ Dimaras 2000: str. 111
  54. ↑ 54,0 54,1 54,2 Puchner & Walker White 2017: str. 175
  55. ↑ Merry 2004: str. 383
  56. ↑ Puchner & Walker White 2017: str. 180
  57. ↑ Mastrodimitris 2005: str. 141–142
  58. ↑ Puchner & Walker White 2017: str. 225
  59. ↑ Merry 2004: str. 147
  60. ↑ Puchner & Walker White 2017: str. 246
  61. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 60
  62. ↑ Merry 2004: str. 127
  63. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 62
  64. ↑ Mastrodimitris 2005: str. 142–143
  65. ↑ Pippidi, Andrei (1987). „Shorter Notices”. The English Historical Review CII (403): 498–499. DOI:10.1093/ehr/CII.403.498. 
  66. ↑ Dimaras 1989: str. 31
  67. ↑ Kitromilides 2013: str. 57
  68. ↑ 68,0 68,1 Dimaras 1989: str. 8
  69. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 61
  70. ↑ Dimaras 2000: str. 151
  71. ↑ Kitromilides, Paschalis M. (1979). „The dialectic of intolerance: ideological dimensions of ethnic conflict”. Journal of the Hellenic Diaspora 6 (4): 5–30. 
  72. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 66
  73. ↑ Skendi, Stavro (1975). „Language as a Factor of National Identity in the Balkans of the Nineteenth Century”. Proceedings of the American Philosophical Society 119 (2): 186–189. 
  74. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 63
  75. ↑ Merry 2004: str. 236–237
  76. ↑ Kitromilides 2013: str. 200
  77. ↑ Kordatos 1983a: str. 123
  78. ↑ Puchner & Walker White 2017: str. 258
  79. ↑ Dimaras 2000: str. 203
  80. ↑ 80,0 80,1 Hadjivassiliou et al. 2001: str. 65–66
  81. ↑ Puchner & Walker White 2017: str. 259–260
  82. ↑ Dimaras 2000: str. 234–235
  83. ↑ Vitti 2003: str. 167
  84. ↑ Politis 1973: str. 106
  85. ↑ Puchner & Walker White 2017: str. 185
  86. ↑ Beaton & Ricks 2009: str. 201
  87. ↑ Dimaras 2000: str. 317
  88. ↑ Beaton 2009: str. 168
  89. ↑ Dimaras 2000: str. 291
  90. ↑ Vitti 2003: str. 192
  91. ↑ 91,0 91,1 Merry 2004: str. 400–401
  92. ↑ Merry 2004: str. 480
  93. ↑ „Ελισάβετ Μαρτινέγκου: Η σύγχρονη ελληνίδα του 19ου αιώνα” [Elisavet Martinegou: the modern Greek woman of the 19th century] (el). 5 March 2012. Pristupljeno 12 April 2022. 
  94. ↑ Denissi, Sophia (2001). „The greek enlightenment and the changing cultural status of women”. Σύγκριση 12: 42–47. DOI:10.12681/comparison.10813. Pristupljeno 28 March 2022. 
  95. ↑ 95,0 95,1 Mastrodimitris 2005: str. 166
  96. ↑ Markantonatos, Gerasimos (2013) (el). Literary and Philological Terms. Athens, Greece: Ekdotikos Omilos Lambraki. str. 60. ISBN 978-960-503-298-2. 
  97. ↑ Beaton & Ricks 2009: str. 110–111
  98. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 77
  99. ↑ Merry 2004: str. 448
  100. ↑ Kordatos 1983a: str. 265
  101. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 78
  102. ↑ Golden, Mark (2009) (en). Greek Sport and Social Status. Austin, TX: University of Texas Press. str. 128–129. ISBN 9780292778955. 
  103. ↑ Merry 2004: str. 173
  104. ↑ Evangelatos et al. 1997: str. 62
  105. ↑ Politis 1973: str. 142
  106. ↑ Merry 2004: str. 333
  107. ↑ Patrides, C.A. (2014). Premises and Motifs in Renaissance Thought and Literature. Princeton, NJ: Princeton University Press. str. 179. ISBN 9781400856367. 
  108. ↑ Dimaras 2000: str. 489
  109. ↑ Politis 1973: str. 152
  110. ↑ Veseli 2004: str. 290–291
  111. ↑ 111,0 111,1 Hadjivassiliou et al. 2001: str. 134
  112. ↑ Merry 2004: str. 309
  113. ↑ „Στις 26 Αυγούστου 1919 πεθαίνει ο Γεώργιος Σουρής” [On August 26, 1919 dies Georgios Souris] (el). Popaganda. 26 August 2021. Pristupljeno 26 April 2022. 
  114. ↑ Kanakaki, Eleftheria (2 February 2022). „Γεώργιος Σουρής -πόσα ξέρουμε για τον σύγχρονο Αριστοφάνη που γεννήθηκε σαν σήμερα;” [Georgois Suris - koliko poznajemo modernog Aristofana koji je rođen na današnji dan?] (el). Entertainment Weekly Greece. Arhivirano iz originala na datum 2022-11-07. Pristupljeno 26 April 2022. 
  115. ↑ 115,0 115,1 Merry 2004: str. 403
  116. ↑ Mastrodimitris 2005: str. 179
  117. ↑ Merry 2004: str. 165
  118. ↑ 118,0 118,1 118,2 118,3 Greene et al. 2012: str. 584
  119. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 142
  120. ↑ 120,0 120,1 „Constantine P. Cavafy - Greek writer”. Pristupljeno 7 April 2022. 
  121. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 147
  122. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 153
  123. ↑ Vitti 2003: str. 324
  124. ↑ Beaton 1996b: str. 200
  125. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 157
  126. ↑ Vitti 2003: str. 296–297
  127. ↑ Mastrodimitris 2005: str. 181
  128. ↑ Politis 1973: str. 164
  129. ↑ Beaton, Roderick (1994) (en). An Introduction to Modern Greek Literature. Oxford, UK: Clarendon Press. str. 72. ISBN 9780198159742. 
  130. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 121
  131. ↑ Politis 1973: str. 165
  132. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 123
  133. ↑ Dimaras 2000: str. 503
  134. ↑ 134,0 134,1 Hadjivassiliou et al. 2001: str. 128
  135. ↑ Politis 1973: str. 167
  136. ↑ Merry 2004: str. 316
  137. ↑ Vitti 2003: str. 310
  138. ↑ Evangelatos et al. 1997: str. 67
  139. ↑ Merry 2004: str. 475
  140. ↑ 140,0 140,1 Hadjivassiliou et al. 2001: str. 158
  141. ↑ Mastrodimitris 2005: str. 189–90
  142. ↑ Merry 2004: str. 428
  143. ↑ Dimaras 2000: str. 572
  144. ↑ Merry 2004: str. 101
  145. ↑ 145,0 145,1 Hadjivassiliou et al. 2001: str. 149
  146. ↑ Politis 1973: str. 203
  147. ↑ Dimaras 2000: str. 587
  148. ↑ Skartsis 1987: str. 69
  149. ↑ Argyriou 2002: str. 166
  150. ↑ Merry 2004: str. 216
  151. ↑ 151,0 151,1 151,2 Kouzeli, Lambrini (15 May 2011). „Η γενιά του '30 δεν υπήρξε” [Generacija 30-ih nije postojala] (el). Pristupljeno 28 May 2022. 
  152. ↑ 152,0 152,1 Merry 2004: str. 158
  153. ↑ 153,0 153,1 153,2 Hadjivassiliou et al. 2001: str. 167
  154. ↑ Vitti 2003: str. 433
  155. ↑ Stabakis 2008: str. 2
  156. ↑ Merry 2004: str. 388
  157. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 170
  158. ↑ „Giorgos Seferis - Facts”. nobelprize.org. Pristupljeno 28 May 2022. 
  159. ↑ Argyriou 2002: str. 532
  160. ↑ Merry 2004: str. 123
  161. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 188
  162. ↑ Willhardt & Parker 2005: str. 97
  163. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 186
  164. ↑ „Odysseus Elytis - Facts”. nobelprize.org. Pristupljeno 31 May 2022. 
  165. ↑ Stabakis 2008: str. 7
  166. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 178
  167. ↑ Merry 2004: str. 125
  168. ↑ Stabakis 2008: str. 1
  169. ↑ Merry 2004: str. 126–127
  170. ↑ Politis 1973: str. 239–240
  171. ↑ Merry 2004: str. 368
  172. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 194
  173. ↑ 173,0 173,1 Greene et al. 2012: str. 585
  174. ↑ 174,0 174,1 Politis 1973: str. 243
  175. ↑ Kordatos 1983b: str. 687
  176. ↑ Willhardt & Parker 2005: str. 216
  177. ↑ 177,0 177,1 Rokou, Lina (26 February 2019). „Ο Μιχάλης Γελασάκης έγραψε ένα από τα πιο σημαντικά βιβλία των τελευταίων ετών και είναι για τη ζωή του Νίκου Καββαδία” [Mihalis Gelasakis napisao je jednu od najvažnijih knjiga poslednjih godina i govori o životu Nikosa Kavadijasa] (el). popaganda.gr. Pristupljeno 27 May 2022. 
  178. ↑ Argyriou 2002: str. 530
  179. ↑ 179,0 179,1 Hadjivassiliou et al. 2001: str. 184
  180. ↑ Politis 1973: str. 247
  181. ↑ Argyriou 2002: str. 390
  182. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 203
  183. ↑ Politis 1973: str. 214
  184. ↑ Mastrodimitris 2005: str. 223
  185. ↑ Merry 2004: str. 282
  186. ↑ Vitti 2003: str. 384
  187. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 214
  188. ↑ Mastrodimitris 2005: str. 226
  189. ↑ Beaton 1996b: str. 178
  190. ↑ 190,0 190,1 Vitti 2003: str. 401
  191. ↑ 191,0 191,1 Hadjivassiliou et al. 2001: str. 210
  192. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 208
  193. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 209
  194. ↑ Politis 1973: str. 260
  195. ↑ Politis 1973: str. 269
  196. ↑ 196,0 196,1 Hadjivassiliou et al. 2001: str. 221
  197. ↑ 197,0 197,1 Vitti 2003: str. 481
  198. ↑ Boukalas, Pandelis (26 June 2005). „Ποιητής της απόγνωσης και της ελπίδας” [Pesnik očaja i nade] (el). Pristupljeno 14 June 2022. 
  199. ↑ Calotychos, Vangelis, ur. (2012) (en). Manolis Anagnostakis: Poetry and Politics, Silence and Agency in Post-War Greece. Lanham, MD: Fairleigh Dickinson University Press. str. xiv. ISBN 9781611474664. 
  200. ↑ Vitti 2003: str. 483
  201. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 219
  202. ↑ Kordatos 1983b: str. 853
  203. ↑ 203,0 203,1 203,2 Hadjivassiliou et al. 2001: str. 223
  204. ↑ 204,0 204,1 204,2 204,3 Hadjivassiliou et al. 2001: str. 222
  205. ↑ Mastrodimitris 2005: str. 206
  206. ↑ Kordatos 1983b: str. 950–951
  207. ↑ Beaton 1996b: str. 247
  208. ↑ Merry 2004: str. 379
  209. ↑ „Η Ελένη Βακαλό έσβησε ήρεμα” [Eleni Vakalo tiho je umrla] (el). 10 October 2001. Pristupljeno 15 June 2022. 
  210. ↑ Beaton 1996b: str. 260–261
  211. ↑ Skartsis 1987: str. 31
  212. ↑ Vitti 2003: str. 503
  213. ↑ Merry 2004: str. 110
  214. ↑ Vitti 2003: str. 504
  215. ↑ Mastrodimitris 2005: str. 626–627
  216. ↑ Politis 1973: str. 270
  217. ↑ 217,0 217,1 Hadjivassiliou et al. 2001: str. 218
  218. ↑ Politis 1973: str. 271–272
  219. ↑ Vitti 2003: str. 515–516
  220. ↑ Papadatos, Giannis S. (7 April 2015). „Τα ψάθινα καπέλα είναι για όλες τις εποχές” [Slamnati šeširi su za sva godišnja doba] (el). oanagnostis.gr. Pristupljeno 12 June 2022. 
  221. ↑ Politis 1973: str. 272
  222. ↑ Merry 2004: str. 273
  223. ↑ Mastrodimitris 2005: str. 248
  224. ↑ Kordatos 1983b: str. 790
  225. ↑ Diamantis, Giannis T. (23 September 2020). „Διδώ Σωτηρίου: Ζώντας και γράφοντας σε Ματωμένα Χώματα” [Dido Sotiriou: Živeti i pisati na krvavoj Zemlji] (el). Pristupljeno 7 June 2022. 
  226. ↑ Beaton 1996b: str. 300
  227. ↑ Mastrodimitris 2005: str. 236
  228. ↑ Papadimitriou, Hilda (13 November 2016). „Τα εξαίσια εγκλήματα του Γιάννη Μαρή” [Izuzetni zločini Janisa Marisa] (el). bookpress.gr. Pristupljeno 21 June 2022. 
  229. ↑ 229,0 229,1 229,2 229,3 Hadjivassiliou et al. 2001: str. 229
  230. ↑ Papaspyrou, Stavroula (4 January 2021). „"Το Λάθος" του Αντώνη Σαμαράκη: Ένα από τα σημαντικότερα αλληγορικά μυθιστορήματα για τον ολοκληρωτισμό” ["Mana" Antonisa Samarakisa: jedan od najvažnijih alegorijskih romana o totalitarizmu] (el). Pristupljeno 17 June 2022. 
  231. ↑ Vitti 2003: str. 534
  232. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 227
  233. ↑ 233,0 233,1 Beaton 1996b: str. 316
  234. ↑ Vitti 2003: str. 547
  235. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 234
  236. ↑ Vitti 2003: str. 473–474
  237. ↑ Beaton 1996b: str. 303-304
  238. ↑ Merry 2004: str. 191
  239. ↑ Karalis, Vrasidas (3 March 2021). „Ξαναδιαβάζοντας το Τρίτο Στεφάνι” [Pomovno čitanje Trećeg venčanja] (el). Pristupljeno 18 June 2022. 
  240. ↑ Merry 2004: str. 240
  241. ↑ Beaton 1996b: str. 313
  242. ↑ Katsoularis, K.V. (18 January 2016). „Θανάσης Βαλτινός: Το χάος που σκεπάζουν οι λέξεις” [Tanasis Valtinos: Haos pokriven rečima] (el). bookpress.gr. Pristupljeno 20 June 2022. 
  243. ↑ Vitti 2003: str. 539
  244. ↑ Sakellis, Eleni (9 March 2020). „Novels and Children's Books by the Late Greek Νovelist Alki Zei”. Pristupljeno 12 June 2022. 
  245. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 236–237
  246. ↑ Vitti 2003: str. 545
  247. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 240
  248. ↑ Kordatos 1983b: str. 976
  249. ↑ Merry 2004: str. 16
  250. ↑ Sella, Olga (8 May 2005). „Ηδονοβλεψίας, ωτακουστής, παρατηρητής…” [Voajer, prisluškivač, posmatrač...] (el). Pristupljeno 6 July 2022. 
  251. ↑ Evangelatos et al. 1997: str. 72
  252. ↑ Merry 2004: str. 79
  253. ↑ Merry 2004: str. 80
  254. ↑ 254,0 254,1 Garantoudis, Evripidis (1 April 2018). „Η ποιητική γενιά του 1970” [Pesnička generacija 1970.] (el). Pristupljeno 18 June 2022. 
  255. ↑ 255,0 255,1 Papageorgiou 2016: str. 28
  256. ↑ Papageorgiou 2016: str. 119
  257. ↑ Hadjivassiliou et al. 2001: str. 243
  258. ↑ 258,0 258,1 Babasakis, Giorgos-Ikaros (13 March 2018). „Η γενιά του '70” [Generacija 70-ih] (el). bookpress.gr. Pristupljeno 8 July 2022. 
  259. ↑ Papageorgiou 2016: str. 72
  260. ↑ Vitti 2003: str. 555
  261. ↑ Beaton 1996b: str. 333
  262. ↑ Beaton 1996b: str. 337
  263. ↑ Vitti 2003: str. 562
  264. ↑ Yatromanolakis, Yoryis (19 February 2016). „Ο ποιητής συντονιστής” [Pesnik koordinator] (el). Pristupljeno 29 June 2022. 
  265. ↑ Soulogianni, Alkisti (10 December 2015). „Οι ποιητικές βιογραφίες του Νάσου Βαγενά” [Pesničke biografije Nasosa Vagenasa] (el). Pristupljeno 24 June 2022. 
  266. ↑ Vitti 2003: str. 568
  267. ↑ Merry 2004: str. 264
  268. ↑ Vitti 2003: str. 566
  269. ↑ 269,0 269,1 269,2 269,3 Van Dyck, Karen (January 1994). „Reading between Worlds: Contemporary Greek Women's Writing and Censorship”. PMLA/Publications of the Modern Language Association of America 109 (1): 45–60. DOI:10.2307/463010. JSTOR 463010. 
  270. ↑ Papageorgiou 2016: str. 65
  271. ↑ Beaton 1996b: str. 336
  272. ↑ Beaton 1996b: str. 343–344
  273. ↑ Vitti 2003: str. 559
  274. ↑ Mastrodimitris 2005: str. 249
  275. ↑ 275,0 275,1 Hadjivassiliou et al. 2001: str. 242
  276. ↑ Vitti 2003: str. 559–560
  277. ↑ Vatopoulos, Nikos (2 September 2021). „Η επιστροφή του Ηλία Χ. Παπαδημητρακόπουλου” [Povratak Ilijasa H. Papadimitrakopulosa] (el). Pristupljeno 11 July 2022. 
  278. ↑ „Δημήτρης Νόλλας, Το Μεγάλο Βραβείο 2019, Το έργο, Οι ομιλίες” [Dimitris Nolas, Velika nagrada 2019, Opus, Govori] (el). oanagnostis.gr. 13 June 2019. Pristupljeno 29 June 2022. 
  279. ↑ Vatopoulos, Nikos (7 October 2016). „Αντώνης Σουρούνης: Ούτε ορθοπεταλιά ούτε γλέντι η ζωή μου” [Antonis Surunis: Moj život, ni bicikliranje ni stajanje ni veselje] (el). Pristupljeno 30 June 2022. 
  280. ↑ 280,0 280,1 Mastrodimitris 2005: str. 250
  281. ↑ Beaton 1996b: str. 346
  282. ↑ 282,0 282,1 Perantonakis, Giorgios N. (6 September 2013). „Η γενιά του '80 ως προάγγελος του σύγχρονου μπεστ-σέλερ” [Generacija 80-ih kao preteča modernog bestselera] (el). bookpress.gr. Pristupljeno 9 July 2022. 
  283. ↑ Mastrodimitris 2005: str. 251
  284. ↑ Vitti 2003: str. 586
  285. ↑ Kalousis, Leonidas (21 December 2020). „Ζωή μέχρι χθες, ένα μυθιστόρημα του Γιάννη Ξανθούλη για τη μάχη με τον χρόνο” [Dojučerašnji život, roman Janisa Ksantulisa o borbi sa vremenom] (el). bookpress.gr. Pristupljeno 6 July 2022. 
  286. ↑ Beaton 1996b: str. 366
  287. ↑ Merry 2004: str. 296
  288. ↑ 288,0 288,1 Pavrianos, Giorgos (19 December 2021). „Ορατή σαν Ζυράννα και αόρατη σαν Ζατέλη” [Vidljiva kao Zirana i nevidljiva kao Zateli] (el). Athens Voice. Pristupljeno 6 July 2022. 
  289. ↑ Karasarinis, Markos (31 December 2021). „Ζυράννα Ζατέλη στο Βήμα – "Puno mi je pisano da pišem"” [Zirana Zateli u Vimi – "I was written a lot in order to write"] (el). Pristupljeno 6 July 2022. 
  290. ↑ Vitti 2003: str. 580–581
  291. ↑ Spyropoulou, Marialena (31 December 2018). „Ενα εικοσιτετράωρο με τον συγγραφέα Ανδρέα Μήτσου” [Dvadeset četiri sata sa piscem Andreasom Micuom] (el). Pristupljeno 6 July 2022. 
  292. ↑ Antonopoulos, Thodoris (8 March 2020). „Έρση Σωτηροπούλου: "Το μεγάλο ταμπού σήμερα δεν είναι το σεξ αλλά το συναίσθημα"” [Ersi Sotiropulu: "Danas, veliki tabu nije seks, već osećanja"] (el). lifo.gr. Pristupljeno 11 July 2022. 
  293. ↑ Merry 2004: str. 155
  294. ↑ Chatziantoniou, Natali (16 November 2021). „Μία Νίκη για τον Χωμενίδη” [Pobeda za Homenidisa] (el). Pristupljeno 6 July 2022. 
  295. ↑ Matsiori, Lena (18 March 2018). „Πέτρος Μάρκαρης: "Ζούμε με τους βρικόλακές μας"” [Petros Markaris: "Živimo sa svojim vampirima"] (el). Pristupljeno 6 July 2022. 
  296. ↑ Vitti 2003: str. 583
  297. ↑ Perantonakis, Giorgos N. (30 January 2020). „Η δεκαετία του '10: αποτιμήσεις και προοπτικές της πεζογραφίας μας” [Decenija 2010-ih: ocena i perspektiva naše proze] (el). bookpress.gr. Pristupljeno 8 July 2022. 
  298. ↑ Geraioudakis, Angelos (24 June 2021). „Χρυσηίδα Δημουλίδου: Πρέπει να νιώθω ενοχές επειδή µε αγοράζουν οι αναγνώστες;” [Hrisis Dimulidu: Treba li da me je stid što čitaoci kupuju moje knjige?] (el). Pristupljeno 31 July 2022. 
  299. ↑ Galanopoulou, Christina (25 June 2021). „Δημουλίδου: Πόσες φορές να δικαιωθεί ο Φλωμπέρ που σιχαινόταν την ελαφριά λογοτεχνία;!” [Dimulidu: Koliko puta se Floberu može oprostiti to što je mrzeo laku književnost?!] (el). lifo.gr. Pristupljeno 31 July 2022. 
  300. ↑ 300,0 300,1 Siotis, Dinos (19 October 1997). „Εσωστρεφή νιάτα” [Introvertna mladost] (el). Pristupljeno 8 July 2022. 
  301. ↑ Kefalas 1987: str. 9
  302. ↑ Kefalas 1987: str. 29
  303. ↑ Skartsis 1987: str. 526
  304. ↑ Kefalas 1987: str. 27–28
  305. ↑ Kefalas 1987: str. 32
  306. ↑ Amanatidis, Vassilis (2001). „Η ποιητική "γενιά" του '90: Προσέγγιση —χωρίς παραδείγματα— σε μια αφανή γενιά” [Poetska "generacija" 90-ih: pristup — bez primera —neupadljivoj generaciji] (el). Εντευκτήριο (53): 51–52. 
  307. ↑ „Dimitris Lyacos”. 13 February 2021. Arhivirano iz originala na datum 2022-09-22. Pristupljeno 2022-11-07. 
  308. ↑ „Grab the Nearest Buoy: On Dimitris Lyacos' Poena Damni - Asymptote Blog”. 
  309. ↑ „Poena Damni”. 
  310. ↑ „A World to be Repaired: A Conversation with Dimitris Lyacos, by Toti O'Brien”. 4 October 2021. 

Literatura uredi

  • Alexiou, Margaret (2002). After Antiquity: Greek Language, Myth, and Metaphor. Ithaca, NY: Cornell University Press. ISBN 9780801433016. 
  • Argyriou, Alexandros (2002) (el). History of Greek Literature and its assessment in the Interwar Years (1918-1940). I. Athens, Greece: Kastaniotis. ISBN 960-03-3321-1. 
  • Beaton, Roderick (1996a). The Medieval Greek Romance (2nd izd.). London, UK: Routledge. ISBN 0-415-12032-2. 
  • Beaton, Roderick (1996b) (el). An Introduction to Modern Greek Literature. Athens, Greece: Nefeli. ISBN 960-211-292-1. 
  • Beaton, Roderick (2009). Folk Poetry of Modern Greece. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 9780511554131. 
  • Beaton, Roderick; Ricks, David (2009). The Making of Modern Greece: Nationalism, Romanticism, and the Uses of the Past (1797–1896). Farnham, UK: Ashgate. ISBN 978-0-7546-9339-0. 
  • Dimaras, K.T. (1989) (el). Modern Greek Enlightenment (5th izd.). Athens, Greece: Ermis. 
  • Dimaras, K.T. (2000) (el). A History of Modern Greek Literature. Athens, Greece: Gnosi. ISBN 960-235-638-3. 
  • Evangelatos, Spyros; Puchner, Walter; Tambaki, Anna; Georgousopoulos, Kostas; Mavromoustakos, Platon; Fessa-Emmanouil, Eleni (1997) (el). Modern Greek Theatre (17th-20th Century). Athens, Greece: National Hellenic Research Foundation. ISBN 960-7094-96-4. 
  • Greene, Roland; Cushman, Stephen; Cavanagh, Clare (2012). The Princeton Encyclopedia of Poetry and Poetics (4th izd.). Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 9781400841424. 
  • Hadjivassiliou, Vangelis; Kaklamanis, Stefanos; Kotzia, Elisabeth; Petsopoulos, Stavros; Tsirimokou, Elisabeth; Yatromanolakis, Yoryis (2001). Greece: Books and Writers. Athens, Greece: National Book Centre of Greece, Ministry of Culture. ISBN 960-7894-29-4. 
  • Holton, David (1991). Literature and Society in Renaissance Crete. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 9780521325790. 
  • Kefalas, Ilias (1987) (el). The Generation of the Private Vision. Athens, Greece: Tethrippon. 
  • Kitromilides, Paschalis M. (2013). Enlightenment and Revolution: The Making of Modern Greece. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-72505-8. 
  • Kordatos, Yanis (1983a) (el). History of Modern Greek Literature: From 1453 to 1961. I (2nd izd.). Athens, Greece: Epikairotita. 
  • Kordatos, Yanis (1983b) (el). History of Modern Greek Literature: From 1453 to 1961. II (2nd izd.). Athens, Greece: Epikairotita. 
  • Mastrodimitris, P.D. (2005) (el). Introduction to Modern Greek Philology (7th izd.). Athens, Greece: Domos. ISBN 960-353-125-1. 
  • Merry, Bruce (2004). Encyclopedia of Modern Greek Literature. Westport, CT: Greenwood Press. ISBN 0-313-30813-6. 
  • Papageorgiou, Kostas G. (2016) (el). The Generation of the '70s (2nd izd.). Athens, Greece: Kedros. ISBN 978-960-04-4680-7. 
  • Politis, Linos (1973). A History of Modern Greek Literature. Oxford, UK: Clarendon Press. 
  • Puchner, Walter; Walker White, Andrew (2017). Greek Theatre between Antiquity and Independence: A History of Reinvention from the Third Century BC to 1830. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-05947-4. 
  • Skartsis, Sokratis L. (1987) (el). Proceedings of the Sixth Poetry Symposium: Modern Greek Post-War Poetry (1945-1985). Athens, Greece: Gnosi. 
  • Stabakis, Nikos (2008). Surrealism in Greece: An Anthology. Austin, TX: University of Texas Press. ISBN 978-0-292-71800-5. 
  • Vitti, Mario (2003) (el). History of Modern Greek Literature. Athens, Greece: Odysseas. ISBN 960-210-460-0. 
  • Willhardt, Mark; Parker, Alan Michael (2005). Who's Who in Twentieth Century World Poetry. London, UK: Routledge. ISBN 9781134713769. 

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Novogrčka_književnost&oldid=41688646