Otvori glavni meni
Nasirudin Tusi
Biografske informacije
Rođenje 18. februar 1201. (1201-02-18)
Tus, Horasan, Iran
Smrt 25. jun 1274. (dob: 73)
Bagdad
Filozofija
Škola/Tradicija iluminativna filozofija i doktrinarna gnoza
Glavni interesi medicina, astronomija, filozofija, teologija, metafizika, logika, matematika, poezija, jurisprudencija

Abu Džafar Muhamad ibn Muhamad ibn Hasan Tusi je poznat po imenu Hadže Nasirudin Tusi ili Hadže ili Hadže-Nasir. Rođen je u horasanskom gradu Tus, u severoistočnom delu Irana, 1201. godine. Umro je u Bagdadu 1274. godine. Rano je počeo da se bavi jurisprudencijom, metodologijom jurisprudencije i prirodnim naukama. Kasnije je izučavao matematiku, medicinu, logiku, islamsku filozofiju. Hadže Nasirudin Tusi je ostvario neprocenjive naučne rezultate u različitim disciplinama islamske učenosti. Može se reći da niko u muslimanskim društvima nije imao veći doprinos od njega u razvoju celokupne baštine islamskih nauka.

Sadržaj/Садржај

Život i politički uticaj[1]Uredi

U XIII veku, islamska filozofija je još jednom dobila neosporiv društveni značaj zahvaljujući neumornom radu i briljantnim rezultatima naučnog života Nasirudina Tusija, poznatog po imenu Hadže ili Hadže-Nasir. Hadže je maestralno poznavao brojne discipline tradicionalnih nauka i njegovo ime neodoljivo podseća na doba ponovnog života i svestranog procvata islamskih nauka. Rođen je u gradu Tus 1201. godine. U svom zavičaju, pred svojim ocem koji je bio poznati jurist, izuzetno rano je počeo da studira jurisprudenciju, metodologiju jurisprudencije i osnove racionalnih nauka. Najverovatnije u Tusu upoznao se i sa određenim delima iz logike, prirodnih nauka i metafizike. Nakon toga, on odlazi u uticajne centre ondašnje učenosti, u obližnji grad Nišapur i kasnije u Bagdad, gde će završiti svoje najviše stepene stručnog tradicionalnog obrazovanja i odlično savladati značajna dela iz teologije (kalam), filozofije i matematike. Hadže je filozofiju učio kod Faridudina Damada Nišaburija, koji je pripadao četvrtoj generaciji učenika Ibn Sine. Pred njim je detaljno izučio tekst poznate Ibn Sinine filozofske knjige al-Išarat. Medicinu je, na osnovu teksta, takođe Ibn Sinine, knjige Kanon, učio pred Kutbudinom al-Misrijem, a matematiku uglavnom kod glasovitog Kemaludina ibn Junusa. Hadže je živeo u jednom od najsurovijih perioda u istoriji muslimanskih društava. Tužne godine nove sudbine i patnje počinju onda kada se velikom Horasanu približavala nemilosrdna mongolska vojska iz centralne Azije i rušila i palila sve pred sobom. Nestali su, jedan za drugim, velelepni simboli islamske civilizacije i učenosti. Brojne škole i biblioteke od neprocenjivog značaja potpuno su izgorele. U celom tom kraju, jedino su ismailitska vojna utvrđenja ostala zaštićena i relativno mirna. Po zahtevu ondašnjeg zapovednika ismailita, Hadže se sklanja u njihove tvrđave gde, kao izvrsni naučnik, dobija poseban ugled i društveni uticaj. Moćni mongolski vladar Hulagu-kan svrgnuo je ismailite s vlasti 1256. i zaposeo sve severne predele današnjeg Irana. No, i on je pokazao izrazito poštovanje prema nauci i astronomiji, što je bilo uzrok da Hadže možda neočekivano postane njegov ugledni pomoćnik i naučni savetnik. Uz podršku Hulagua, Hadže je 1259. osnovao spektakularnu opservatoriju u gradu Maraga, u današnjem iranskom Azerbejdžanu. Opservatorija je bila opremljena najboljim instrumentima od kojih su neki bili konstruisani prvi put. Za vreme Hulaguove vladavine, kao i za vreme vladavine njegovog naslednika Abake, Hadže je bio izuzetno ugledan i uticajan političar. Umro je, nakon jednomesečne bolesti, u Bagdadu 1274. godine.

Naučno-filozofski radUredi

Hadže Nasirudin Tusi je ostvario neprocenjive naučne rezultate u različitim disciplinama islamske učenosti. Može se reći da niko u muslimanskim društvima nije imao veći doprinos od njega u razvoju celokupne baštine islamskih nauka. Njegovom zaslugom, druga polovina XIII veka okarakterisana je kao slavno doba u istoriji astronomije i matematike u onom delu sveta. Naučni radnici u opservatorijama u Samarkandu, Istanbulu i u zapadnim krajevima oslanjali su se na rezultate njegovih astronomskih istraživanja mnogo više nego što možemo pretpostaviti. Isto tako, njegove studija iz oblasti matematike imale su veliki uticaj na celu kasniju muslimansku matematiku. O skoro svim naučnim disciplinama u islamskoj civilizacijskoj sferi, Hadže je napisao oko sto pedeset dela na arapskom, persijskom i katkad na turskom jeziku. Na osnovu širokog spektra njegovog stručnog znanja i nesvakidašnjeg društvenog uticaja, moguće je porediti ga sa samim Ibn Sinom. Naravno, Ibn Sina je bio daleko bolji lekar, iako se Hadže ističe kao slavni matematičar i veštiji pisac na persijskom jeziku.

U domenu filozofije, Hadže je napravio pravi preokret i vratio puni sjaj islamskoj peripatetičkoj filozofiji. Nakon njega, peripatetička škola i najznačajnije Ibn Sinine filozofske knjige biće ponovo u središtu pažnje svih studenata i istraživača racionalnih nauka. Drugim rečima, Hadže je obnovio život islamske peripatetičke filozofije, njenu vitalnost i uticajni položaj u najznačajnijim tradicionalnim školama u istočnom delu islamskog sveta. Tako nešto je u ono vreme bilo donekle nezamislivo jer, skoro dvesta godina, u školskim krugovima racionalnih nauka nije se moglo čuti ništa što bi išlo u korist peripatetičkoj filozofskoj orijentaciji. Hadže je izvrsno znao koliko su bile temeljne i uticajne svestrane kritike čuvenog Fahrudina Razija koje je on, u prethodnom veku, usmerio protiv Ibn Sinine peripatetičke škole. Fahr Razi je napisao opširan i detaljan komentar na al-Išarat, najvažniju Ibn Sininu filozofsku knjigu. Hadže je kasnije pisao da cilj tog komentara nije bilo tumačenje (šarh) sadržaja knjige, nego ranjavanje (džarh) same biti filozofske misli predvodnika muslimanskih peripatetičara. Hadže-Nasir zbog toga počinje da ispisuje novi komentar na Ibn Sinin al-Išarat. U samom uvodu u svoj komentar početnog dela o logici u toj knjizi, on sledećim rečima opisuje metodološki pristup Fahrudina Razija: „[...] Opovrgavajući u svojim objašnjenjima razne stavove autora knjige, on je otišao u krajnost i prekoračio granicu umerenosti u pogledu nekih njegovih učenja. I pored velikog truda, on je njega samo korio. Zato su neki njegovo tumačenje dosetljivo nazvali ranjavanjem. Obaveze komentatora jeste to da, koliko mogu, pruže pomoć nečemu što nameravaju da komentarišu i da odstrane sve što opterećuje temu njihovih pojašnjenja na isti način na koji bi to odstranio sam autor, kao sledbenik te discipline. Tada će oni biti komentatori, a ne odbacivači.”[2] U svom opsežnom komentaru, Hadže s punom skrupuloznošću i naučnom ljubavlju meditira o svakoj kritici Fahrudina Razija, temelljno je opovrgava i iznova pojedinačno dokazuje ispravnost svih tvrdnji grandioznog Ibn Sine. Zanimljivo je da ovaj komentar, i danas, nakon više od sedam vekova, biva korišćen kao osnovni udžbenik iz islamske peripatetičke filozofije na skoro svim tradicionalnim islamskim univerzitetima, posebno u savremenom Iranu.

Hadže nipošto nije bio običan sledbenik i komentator ibn Sinine filozofije iako sam, u početnim rečenicama svog komentara na deo o filozofiji u knjizi al-Išarat, eksplicitno ističe da želi da ostane privržen metodološkim okvirima islamske peripatetičke filozofije, ne iznoseći svoje lične filozofske poglede. On piše: „Ja uslovljavam sebe da se ne upustim u spominjanje onoga na šta se ja oslanjam onda kada se suočim s nečim što je suprotno mojim uverenjima. Jer, objasniti nije isto što i odbaciti, te tumačiti nije isto što i kritikovati. A Bog će pomoći i samo se u Njega uzdam.”[2] Međutim, u nekoliko navrata, u istoj knjizi, Hadže iznosi inovativne stavove koji nesumnjivo pokazuju da je on svakako bio sklon Suhravardijevoj iluminativnoj filozofiji. Hadže je, u stvari, preduzeo pionirske korake u procesu zbližavanja, odnosno inkorporacije islamske peripatetičke i iluminativne filozofske baštine. Ova orijentacija će jasno doći do izražaja u delima njegovog najznačajnijeg učenika Kutbudina Širazija, koji je, kao što smo videli, ostavio za sobom sjajan komentar na Suhravardijevu knjigu Hikmat al-išrak. Na polju dogmatičke teologije, tradicionalno nazvane u islamskom svetu imenom ilm al-kalam, Hadže će takođe ostati posebno pamćen. Naime, prvi put u istoriji racionalnih nauka u islamu, on je napisao knjigu o dogmatičkoj teologiji ostajući privržen utemeljenim metodološkim okvirima filozofskih demonstracija. U svojoj originalnoj knjizi iz naučne discipline kalam, Hadže je koristio utvrđene sadržaje, terminologiju i demonstrativne metode filozofije koji će nužno unaprediti i učvrstiti doktrinarnu strukturu islamske dogmatike. Otuda, njegova knjiga Tadžrid al-i'tikad biće okarakterisana kao slavno štivo u kojem Hadže maestralno prikazuje racionalnu i demonstrativnu utemeljenost teoloških uverenja u islamu. Zato ne treba da nas čudi podatak da je do danas objavljeno preko četiri stotine komentara i glosa koji samostalno pojašnjavaju sadržaje te uticajne knjige.[3] Najpoznatije komentare napisali su markantni šiitski teolog i jurist Alama Hili (umro 1325), koji je svoj komentar nazvao Kašf al-murad, i glasoviti sunitski matematičar, astronom, jurist i teolog Alaudin Ali ibn Muhamed Samarkandi, poznat kao Mula Ali Kušći (umro 1474).

Napokon, ne možemo prenebregnuti uticaj koji je Hadže imao na kasniji razvoj islamskog misticizma i posebno doktrinarne gnoze. Njegove dve izvanredne dnostičko-etičke knjige Avsaf al-ašraf i Agaz va anđam biće nedvosmileno merodavne za sve one koji budu razmišljali o približavanju filozofije i gnoze. U prvoj rečenici svoje poslanice na persijskom Agaz va anđam [Početak i kraj], u kojoj govori o stanjima čovekova bića u različitim univerzumima, Hadže pokazuje da savršeno dobro poznaje prefinjene aspekte ezoteričnog gnostičkog tumačenja islamskog monoteizma. On piše: „Hvala Stvoritelju od koga sve počinje i do koga se sve završava i koji jeste - samo sve.[4] Hadže je bio izuzetno cenjen kod ondašnjih najznačajnijih predstavnika islamske doktrinarne gnoze. Imao je redovnu korespodenciju sa Sadrudinom Kunavijem. U svojim pismima oni su razmenjivali mišljenja o najvažnijim naučnim temama iz islamske peripatetičke filozofije i doktrinarne gnoze. O tome koliko je Hadže-Nasir bio uvažen u očima Sadrudina Kunavija, dovoljno govore reči kojima se ovaj potonji njemu obraća u početku jednog od svojih pisama, izražavajući želju da se trajno sluša „veliki Hadže, vlasnik svih vrlina, ponos kasnijih i pređašnjih generacija, predvodnik filozofa našeg vremena, blagodat ovog doba, pomagač (nasir) objave i vere.” U odgovoru, Hadže jasno ilustruje svoju naklonost glavnim predstavnicima doktrinarne gnoze iz onog vremena i Sadrudina Kunavija predstavlja kao „predvodnika grandioznog, vođu najvećeg, stožera mistika i namesnika svih verovesnika, autoritet koji poziva ka realnosti božjoj i upućuje sve stvoreno, poglavara (sadr) objave i vere, čast islama i muslimana.

IzvoriUredi

  1. Halilović Tehran, Halilović Seid, Halilović Muamer (2014). Kratka istorija islamske filozofije . Centar za religijske nauke „Kom”. Beograd. str. 126-127.
  2. 2,0 2,1 Tusi, Hadže Nasirudin. (1995). Šarh al-Išarat. Našr al-balaga. Kom. tom 1, 2.
  3. Nasr, Sajed Husein (2004). Sonnat-e aklani-eslami dar Iran. Preveo na persijski Said Dahkani. Kasidesora. Tehran. str. 324.
  4. Tusi, Hadže Nasirudin. (1995). Agaz va anđam. Vezarat-e farhang va eršad-e eslami. Tehran.

LiteraturaUredi

  • Halilović Tehran, Halilović Seid, Halilović Muamer (2014). Kratka istorija islamske filozofije . Centar za religijske nauke „Kom”. Beograd. str. 126-127.

Eksterni linkoviUredi