Wikipedija

Milorad Medaković

1824. 1897. Milorad Medaković (Zrmanja, novembar 1824 — Beograd, 14/26. mart 1897) je bio novinar, istoričar, Njegošev ađutant, sekretar i vojvoda kneza Danila i činovnik ruskog poslanstva u Beogradu.

Milorad Medaković


{{{tekst_uz_sliku}}}

Puno ime Milorad (rođ. Mihailo) Medaković
1824. novembar 1824.
Zrmanja (Gračac) Zrmanja (Gračac)Austrijsko carstvo, danas Hrvatska
1897. mart 1897.
Beograd BeogradKraljevina Srbija

Biografija uredi

Rođen je kao Mihailo, u Zrmanji (Zvonigradu), kod Gračca, na granici između Like i Dalmacije, treći po redu u porodici sa petoro dece, od majke Save i oca Đorđa (Georgije), koji je radio kao carinski službenik na toj granici[1] (Vojna krajina).

Osnovnu školu je završio u mestu rođenja.[1] Gimnaziju je učio u Sremskim Karlovcima i u Zadru.[2] Pod uticajem srpskog romantizma, odlučio je da promeni svoje ime u Milorad, umesto Mihailo, koje mu se činilo tuđinsko.[1]

Još u gimnaziji je pokazao sklonost ka pisanju i javnom angažovanju. Prve radove je objavio u „Dalmatinskoj zori“.[3] Nakon što je zavrišio gimnaziju, po preporuci Đorđa Nikolajevića, tadašnjeg dubrovačkog paroha i urednika „Srpskog dalmatinskog magazina“,[3] kao i Gagića, prijatelja ruskog konzula, dobio je 1844. državnu službu kod vladike Njegoša, u Cetinju u Crnoj Gori. U Cetinju je ostao četiri godine, radeći kao učitelj, ali i kao vladikin prijatelj i pomoćnik u državnim poslovima.[1] Sređivao je Njegoševu biblioteku i preko poklona nabavljao knjige od Matice srpske, Srpske državne štamparije, Društva srpske slovesnosti iz Beograda i Matice hrvatske. Oni su mu slali primerke svojih izdanja za Biblioteku crnogorsku. Obavljao je i izvesne diplomatske poslove, objavljivao radove u raznim novinama, najviše u „Srpskim novinama“ iz Beograda.[3] Pomagao je vladiki oko sakupljanja narodnih pesama, koje su 1845. objavljene pod naslovom „Ogledalo srpsko“[4] i pratio je vladiku na putovanjima.[2] Krajem 1845. Njegoš ga je poslao u Dubrovnik da izuči slikanje dagerotipom, od Antuna Drpoca, tamošnjeg apotekara, koje je to bilo dopunsko zanimanje.[5] Na taj način, Medaković je postao prvi fotograf u Crnoj Gori.[3] Međutim, o tome da se zaista bavio snimanjem, svedoči njegov izveštaj vladiki iz februara/marta naredne 1846. godine, u kome ga je obavestio da je naručio hemikalije potrebne za dagerotipijsko snimanje. U javnosti nije poznata nijedna njegova dagerotipija, isto kao ni njegovog učitelja.[6]

Njegoša je pratio na putu u Boku Kotorsku. Jedno vreme su boravili zajedno na Perastu (1846). Bili su i u Beču, kada je štampan Gorski vijenac[2] i čiju mu je korekturu Njegoš poverio.[1] Njegoš ga je intimno zvao „Medo“ i ispevao mu je pesmu.[7] Sa Njegošem je 1847. boravio u Mlecima (Venecija), gde se bavio prikupljanjem istorijskih podataka o Crnoj Gori, koje je objavio u „Povijesnici Crne Gore“.[8]

Uoči bune 1848. je otišao, u Sremske Karlovce, tada središte narodnog pokreta u Vojvodini, kod brata Danila,[9] u to vreme poznatog novinara, koji je kraće vreme izdavao časopis „Napredak“.[10] Odatle je naredne godine, kao novinar, otišao u Zagreb, gde je stupio u redakciju „Novina horvatsko-slavensko-dalmatinskih“, Ljudevita Gaja, a bio je i urednik „Slavenskog juga“.[1]

Iz Zagreba je 1950. prešao u Beograd, gde je postao urednik lista „Šumadinka“, Ljube Nenadovića[1]. Nakon što je „Šumandinka“ cenzurisana u Beogradu, a austrijske vlasti mu nisu dozvolile da izdavanje lista preseli u Novi Sad ili Zemun, podneo je molbu privremenom uparvitelju Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata za izdavanje lista „Posavka“ u Novom Sadu, koja je odbijena.[11] Zatim je od Zemaljske vojne komande u Zemunu, koja se nalazila van Vojvodstva, dobio dozvolu da izdaje „Vojvođanku“. Ona je izlazila od januara do jula 1851,[11] kada je takođe cenzurisana,[9] na intervenciju Ministarstva spoljnih poslova Srbije.[10] U „Vojvođanki“ su štampane gotovo sve pesme Milice Stojadinović Srpkinje.[7] Kada je u Temišvaru obrazovana administrativna uprava za Vojvodinu, otišao je u Temišvar, gde je postao izdavač i glavni urednik političko-satiričnog lista „Južne pčele“.[1] List je u Temišvaru izlazio dvaput nedeljno, od 15. oktobra do 20. novembra 1851. godine. Tokom ta dva meseca izašlo je 12 brojeva. Postojao je i književni dodatak pod nazivom „Fruškogorka“.[3] Zbog nedostatka ćiriličnih slova i saradnika, krajem iste godine je bio prinuđen da izdavanje tog lista preseli u Novi Sad, gde se tada nalazilo više srpskih naučnih radnika, nego u bilo kom drugom mestu. U Novom Sadu mu se u to vreme nalazio i brat Danilo,[1] braća su zajednički uređivala i izdavala list. U njemu je objavljivana građa iz istorije Srba u Ugarskoj, polemike o jeziku i pravopisu, šale, dosetke i drugi zabavni prilozi, teme iz Vojvodine i njenog privrednog života, što je u velikoj meri doprineleo relativno značajnom tiražu od 700-800 primeraka. List je ponekad kritikovao patrijarha Rajačića i više srpsko sveštenstvo, što se ne zauzimaju dovoljno za srpske interese. Ovakav stav prema višim klerikalnim krugovima srpskog sveštenstva u monarhiji odredio je sudbinu „Južnih pčela“, ali i ostalih listova koje su uređivala braća Medaković.[10] Od 1852, uz „Južne pčele“ je izdavan i „Nedeljni dodatak, za narodnu književnost, poučavaenje i zabavu“.[12] List je izlazio do maja 1852. kada je zabranjen. Do tada je u Novom Sadu objavljeno 15 brojeva „Južnih pčela“.

Godine 1854. je postao sekretar, a zatim i vojvoda knjaza Danila,[9] koji je nakon Njegoševe smrti preuzeo vlast.[12] Kod knjaza Danila je ostao u službi naredne tri godine. U tom periodu je izradio Zakonik za Crnu Goru, koji je objavljen na Đurđevdan 1855. Naredne godine je putovao u Petrograd, kako bi kod ruskog cara Aleksandra II, izdejstvovao priznanje nezavisnosti Crne Gore. Za tu i druge zasluge knez Danilo mu je dodelio zlatnu Obilićevu medalju i čin vojvode. Od tada se potpisivao kao vojvoda Milorad Georgijev Medaković.[12] Ruska vlada ga je odlikovala Oredenom Svete Ane i Ordenom Svetog Stanislava.[4]

Zbog nesuglasica s knezom, po pitanju ruskog uticaja i kneževog napuštanja tradicionalnog oslanjanja na Rusiju, te približavanja Francuskoj,[11] godine 1858. je napustio Crnu Goru.[12] Od 1861.[7] je bio činovnik u ruskom poslanstvu u Beogradu,[9] gde je radio do smrti. Obaveštenja i želje srpskog vladara i vlade prenosio je ruskom poslaniku, koji je preko ruskih predstavnika, uticao na Portu.[12]

Za rad na književnom polju[4] Društvo srpske slovesnosti ga je 13/25. januara 1863. izabralo za svog redovnog člana. Od 29. jula/10. avgusta 1864. je bio počasni član Srpskog učenog društva, a od 15/27. novembra 1892. počasni član Srpske kraljevske akademije.[13] Prisustvovao je etnografskoj izložbi u Moskvi 1867.[11]

Kako je u Srbiji sačuvano veoma malo dokumenata iz Karađorđevog vremena, među prvima je 1863. je podatke iz ruskih arhiva objavio Nikolaj Fjodorovič Dubrovin, kasnije glavni sekretar Carske ruske akademije, a tri godine kasnije (1866) veći deo njegovih rasprava je na srpski preveo Milorad Medaković, koji je i sam radio u ruskim arhivima i objavio knjigu „Prvi srbski ustanak i njegov žalostni svršetak“.[14]

Verovao da je budućnost balkanskih naroda u čvrstom jedinstvu s Rusima, a tvrdnje Austrije da Rusija želi da osvoji i pokori svoju „braću po krvi“ je smatrao neosnovanim, ističući da je cilj Rusije oslobađanje slovenskih naroda od turskog ropstva. Jedan je od poslednjih srpskih autora koji je pisao starim prevukovskim pravopisom. Prema nekim kritičarima, takav način pisanja je zadržao kao veliki rusofil.[4]

Nije se ženio, niti je imao dece. Ceo imetak, zemljište kasnije nazvano Marinkova bara, danas naselje koje u njegovu čast nosi ime Medaković (1 i 2) je zaveštao svojim sugrađanima, beogradskoj sirotinji.[15] Osnovao je zadužbinu koja je nosila njegovo ime.[11]

Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.[7]

Dela uredi

Ostavio je dragocene etnografske podatke koji se odnose na Crnu Goru. O tamošnjem stanovništvu je pisao s velikom ljubavlju. Opisao je njihove običaje i život u patrijahalnoj zajednici.[4] Napisao je brojne radove koji se odnose na prošlost Srbije i Crne Gore, ali najveću vrednost imaju oni koji su memoarskog karaktera.[11][16]

  • „Zakonik obšti crnogorski i brdski“, Zemun 1850
  • „Povestnica Crne Gore od najstarijeg vremena do 1830.“, Zemun (1850)
  • „Život i obijčaji Crnogoraca“, Novi Sad (1860)
  • „O uniji i Dalmaciji“, Beograd (1864)
  • „Ustanak srbski od 1806 – 1810 god“, prevod od N. Dubrovina, Novi Sad (1866)
  • „Crna Gora i neka objašnjenja o njoj“, Novi Sad (1868)
  • „Ko je prijatelj Srbiji“, Beograd (1882)
  • „P. P. Njegoš, poslednji vladajući vladika crnogorski“, Novi Sad (1882)
  • „Hristijani na Balkanskom poluostrvu i njihova sudbina“, Beograd (1885)
  • „Kalaj na Istoku“. Beograd (1887)
  • „Povratak i položaj kraljice Majke“, Beograd (1888)
  • „Srbi na proslavi u Kijevu“, (1888)[8]
  • „Odziv na Kamarevljovu etnografsku kartu Balkanskog poluostrva“, Beograd (1890)
  • „Međunarodni položaj g. Piroćančev“, Beograd (1893)
  • „Prvi srspki ustanak i njegov žalosni svršetak“, Novi Sad (1893)
  • „Cetinje crnogorska prestonica“, Novi Sad (1894)
  • „Crnogorskim uskocima pri kraju 19. veka u Latinima“, Beograd (1895)
  • „Vladika Danil“ (nedovršeno od Danilo), Beograd (1896)
  • „Dolazak kneza crnogrskog u Srbiju“, Beograd (189&)

Izvori uredi

  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 Tomić 1937: str. 209
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 Radojčić 1925: str. 832
  3. ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Krestić 2014: str. 346
  4. ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Tomić 1937: str. 211
  5. ↑ Đurić 2013: str. 320
  6. ↑ Đurić 2013: str. 321
  7. ↑ 7,0 7,1 7,2 7,3 Aleksijević & Savremenici - M
  8. ↑ 8,0 8,1 Orao 1898: str. 122
  9. ↑ 9,0 9,1 9,2 9,3 Radojčić 1925: str. 833
  10. ↑ 10,0 10,1 10,2 Kos 2010
  11. ↑ 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 11,5 Krestić 2014: str. 347
  12. ↑ 12,0 12,1 12,2 12,3 12,4 Tomić 1937: str. 210
  13. ↑ Nikić, Žujović & Radojčić-Kostić 2007: str. 185
  14. ↑ Ćorović 2007: str. 14
  15. ↑ Zabavnik & 9. 12. 2016: str. 62
  16. ↑ Tomić 1937: str. 212

Literatura uredi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Milorad_Medaković&oldid=41816556