Milan Aćimović

Milan Aćimović (Pinosava, 31. maj 18981945) je bio srpski političar i saradnik nacista tokom Drugog svetskog rata. Bio je šef prve kvislinške uprave i komesar policije u okupiranoj Srbiji 1941. godine.

Milan Aćimović
Milan Aćimović

Mandat(i)
Ministar unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije
21. avgust 1938 - 5. februar 1939.
Prethodnik Anton Korošec
Naslednik Dragiša Cvetković
Ministar unutrašnjih poslova u Vladi narodnog spasa
Naslednik Tanasije Dinić
Biografija
Politička partija Srpska radikalna stranka
Jugoslovenska radikalna zajednica

Pre rata bio je ministar unutrašnjih poslova u vladi Milana Stojadinovića. Tokom rata je bio ministar unutrašnjih poslova u vladi Milana Nedića.

Predratna biografija

uredi

Aćimović je rođen u Pinosavi 31. maja 1898. Osnovnu školu je učio u rodnom mestu, a gimnaziju i Pravni fakultet u Beogradu. 1923. je počeo da radi u policiji kao pisar vračarskog sreza. Za pomoćnika šefa Opšteg odeljenja opšte policije Uprave grada Beograda (UGB) postavljen je je 4. oktobra 1924, a šef istog odseka je postao dve godine kasnije. Specijalizirao je u Nemačkoj (Berlin, Štutgart, Magdeburg), gde ga je tridesetih godina zavrbovala nemačka tajna služba.

Godine 1931. postavljen je za okružnog inspektora u Mariboru, ali je ubrzo vraćen u Beograd. Bio je član Radikalne stranke Milana Stojadinovića. U kabinetu Milana Stojadinovića bio je ministar unutrašnjih poslova od 21. avgusta 1938. do 5. februara 1939. Po Stojadinovićevom padu bio je interniran u Rogaticu. Aćimović je bio jedan od najrevnosnijih gonitelja komunista pre aprila 1941.

Drugi svetski rat

uredi

Kao rezervni oficir u Aprilskom ratu bio je u Sremskoj diviziji.

Komesarska uprava

uredi
Glavni članak: Komesarska uprava

Milan Aćimović je sprovodio nemačku politiku u Srbiji po početku okupacije. Pored Aćimovića, nemačku politiku je sprovodio i Dimitrije Ljotić sa svojom političkom organizacijom Zbor. Nemci su dali prednost Aćimoviću, kao stručnjaku za pitanja bezbednosti, čoveku praktičnijem u odnosu na ideološki opterećenog Ljotića.[1] Komesarska vlada je obrazovana krajem aprila 1941. godine sa Aćimovićem kao predsednikom Saveta i komesarom unutrašnjim poslova. Na tu dužnost došao je na nagovor Hansa Helma, Karla Krausa i Gerharta Fajnea. Ova „vlada“ je predstavljala pomoćni izvršni organ Upravnog štaba nemačkog komandanta Srbije.[2] Srpska administrativna uprava je postavljena odlukom vojnog zapovednika Helmuta Ferstera. Aćimovićevu vladu narod je primio kao tipičnu vazalnu tvorevinu.[3]

Prema Aćimovićevom stanovištu, Draža Mihailović je imao ulogu održavanja reda u šumi, kako mase ne bi pale pod uticaj komunista:

Što se tiče moga stava prema nacionalnim ljudima u šumi, navešću jedan slučaj: odmah u početku okupacije, u toku meseca maja ili početkom juna, Nemci su bili organizovali jednu veću akciju da bi očistili naše šume od ostataka jugoslovenske vojske, kako su nam sami govorili. Tu se u prvom redu mislilo na Dražu i njegove ljude. Ja sam Nemcima isticao nekorisnost i čak štetnost te akcije, govoreći da će za vreme okupacije biti uvek ljudi koji će odlaziti u šumu i bolje je da tamo padnu pod uticaj jednog nacionalno trezvenog čoveka nego pod uticaj komunista. Nemci su te razloge primili i tako do te akcije nije došlo. Ja sam stajao na stanovištu da Dražin cilj mora da bude i naš cilj. Naš rad treba diskretno da koordinira, a nikako da se sukobljava. Između Draže, odnosno njegovih ljudi, i mene bio je stalni kontakt.[4][5]

Status okupirane Srbije nije bio međunarodno priznat. Aćimović je juna 1941. godine uputio memorandum nemačkom zapovedniku generalu Šrederu, u kojem je tražio bolji položaj Srbije u okviru „novog poretka“. Tražio je širenje Srbije pod nemačkim pokroviteljstvom (Kosovo i Skoplje, Crnu Goru, deo Sandžaka i Hrvatske kao i Bosnu). On je to pravdao kao vekovno etnografsko područje srpskog naroda. Na ovaj memorandum nije dobio odgovor što je samo pokazalo koliko nije shvatao svoju podređenu ulogu. Za vreme njegove vlade nemački okupator je otvorio logor Banjica.

Takođe, u to vreme je veliki broj izbeglica Srba (prvenstveno iz NDH) i Slovenaca primljen u zemlju.

Aćimović je na ovoj dužnosti ostao do avgusta 1941. godine, kada je „vlada“ poverena Milanu Nediću. Nemci nisu bili zadovoljni nemirnim stanjem u Srbiji, a uvideli su da je Aćimovićeva „komesarska vlada“ neprihvaćena u narodu, nesposobna i bez ikakvog autoriteta. Ipak, Aćimović je ušao i u Nedićevu vladu kao ministar unutrašnjih poslova.[6]

Vlada narodnog spasa

uredi
Glavni članak: Vlada narodnog spasa

Januara 1942. godine ministar Aćimović je posetio srpske zarobljenike u logorima u Nemačkoj, o čemu je ostavio sledeće svedočenje:

…Naši vojnici su dobro obučeni. Odelo im je lepo očuvano i obuća. Većina radi i dobro se hrani. Svaki pored postelje ima i po tri dupla ćebeta… Ručao sam kod Komandanta logora… Opraštajući se sa našima, krio sam suze. Krili su ih i oni… Savladao sam se i rekao: ”Braćo, ja sada polazim” Glas me je izdao… Major g. fon Keler, moj ljubazni pratilac, stajao je kraj mene i sam duboko potresen. To uzbuđenje sam pročitao i na liku komandanta logora… Glasom u kome je bilo puno topline, puno čovečnosti, komandant logora mi kaže da će i dalje od srca, ulagati sve napore i svu svoju brigu da zarobljenicima bude dobro… [7]

Skoro od samog početka četničkog pokreta Dragoljuba Mihailovića postojali su kontakti između Mihailovićevih predstavnika i kolaboracionističke Aćimovićeve administracije u Srbiji. Kao šef komesarske vlade i kasnije kao ministar unutrašnjih poslova u Nedićevoj vladi, sam Aćimović potpuno je poznavao Mihailovićevu organizaciju u Beogradu i nije protiv nje preduzimao ništa.[8] Čak je Nemcima savetovao da ne proganjaju odmetnute vojnike kako bi oni ostali pod Mihailovićevim, a ne pod komunističkim uticajem.[9] Poslao je beogradskoj komandi JVuO veću količinu novca i neke poverljive informacije. Od jeseni 1942. postao je aktivni saradnik JVuO i ujedno se distancirao od Nedićevog režima. Aćimović je 10. novembra 1942. na mestu ministra unutrašnjih poslova zamenjen pukovnikom Tanasijem Dinićem, za koga se smatralo da će biti oštriji prema Mihailoviću.

Mihailovićeva veza sa Nemcima

uredi

Nakon proterivanja Nemaca iz Srbije u oktobru 1944. Aćimović je bio veza između Mihailovića i nemačkog izaslanika Hermana Nojbahera. U tu svrhu dolazio je u štab Dragoljuba Mihailovića dok se ovaj nalazio u Bosni.[9]

Poginuo je 1945. godine povlačeći se sa četnicima, tokom bitke na Zelengori protiv Jugoslovenske armije.

Izvori

uredi
  1. Petranović 1992: str. 134
  2. Petranović 1992: str. 135
  3. Petranović 1992: str. 146
  4. Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, I-II, Beograd, 1979., str. II/209-210.
  5. https://www.znaci.org/00001/9_4.htm
  6. Petranović 1992: str. 219
  7. Milan Aćimović, novinar Mića Dimitrijević, “Kolo”, 10. januar 1942. godine
  8. Tomasevich 1975: str. 197
  9. 9,0 9,1 Borković 1979b: str. 369

Literatura

uredi