Otvori glavni meni
Mila Dimić
No portrait gray test-sr.svg
Mesto rođenja Beograd
 Kraljevina Srbija
Datum smrti 16. decembar 1942. (40 godina)
Mesto smrti Beograd
Flag of Srbija Srbija
Profesija glumica
Članica KPJ od maja 1942.
Učešće u ratovima Narodnooslobodilačka borba

Mila Dimić (Beograd, 13. novembar 1902Beograd, 16. decembar 1942), bankarska službenica i pozorišna glumica, dugogodišnja upravnica Doma studentkinja i učesnica Narodnooslobodilačke borbe.

BiografijaUredi

Rođena je 13. novembra 1902. godine u Beogradu. Otac joj se zvao Ivan, a majka Sofija, rođena Haker. Iako je poticala iz siromašne porodice, nakon završene osnovne škole je nastavila dalje školovanje. Radila je kao službenica u jednoj banci, ali je privlačila umetnost.[1]

Godine 1921. priključila se amaterskoj glumačkoj družini Otadžbina, čiji je član tada bio i Mata Milošević. Ova amaterska družina je 1922. godine prerasla u Akademsko pozorište, koje su tada pored Mate Miloševića, predvodili Milan Dedinac i Branimir Ćosić. Mila je bila veoma druželjubiva, pa je stan u kome je stanovala sa majkom bio mesto okupljanja njenih prijatelja i kolega glumaca. Kod nje su svraćali Nevenka Urbanova, braća Dragiša i Raša Plaović, Aleksandar Janković, Branko Tatić, Pavle Bogatinčević, Sveta Milutinović, Dule Ilić, Momčilo Milošević i drugi. Bio je to krug siromašnih ljudi, koji su se družili i bavili umetnošću. Prvi angažman u Narodnom pozorištu u Beogradu dobila je 1926. godine, ali je bila „nerazvrstana” sve do 1928. godine kada je postala stalni član Drame Narodnog pozorišta. Igrala je uglavnom sporedne uloge, a uporedo je nastavila i da igra u Akademskom pozorištu.[2][1]

Mila se od sredine 1930-ih godina kretala u krugu levo orijentisanih intelektualaca i komunista među kojima su bili — Pavle i Meri Bihali, Velibor Gligorić, Veselin Masleša, Nikola Popović, Hugo Klajn, Milka Žicina, Dragica Srzentić, Sveta Popović, Velizar Kosanović, Jovan Popović i dr. Pod uticajem druženja sa njima, otpočela je svoj društveni i socijalni angažman. Ovo je rezultiralo dramatizacijom romana Branimira Ćosića Pokošeno pile, od koga je nastala predstava Sile. Ova predstava premijerno je izvedena u Narodnom pozorištu i posle nekoliko izvođenja je bila zabranjena i skinuta sa repertoara, a Mila je maja 1936. godine bila otpuštena iz pozorišta.[2][1]

Upravnica Doma studentkinjaUredi

Posredstvom njene prijateljice Dragice Srznetić, koja je poznavala Leposavu Mihailović Opiku, koja je početkom maja 1936. godine bila izabrana za predsednicu Udruženja studentkinja, Mila je odmah po otpuštanju iz pozorišta bila izabrana za upravnicu tada otvorenog Doma studentkinja „Kraljica Marija” (danas Studentski dom „Vera Blagojević”). Bila je izabrana uprkos protivljenju tadašnjeg ministra prosvete Dobrivoja Stošovića. Kao ranija bankarska službenica dobro se snašla na mestu upravnice i veoma brižno se odnosila prema domu i skromnim sredstvima. Brinula je o inventaru, stanju zaliha i novcu. Stanovala je u Domu i svakodnevno primala roditelje studentkinja, koji su dolazili u posetu, a takođe je i odgovarala na njihova pisma. Uz pomoć zaposlenih i dežurnih studentkinja uspevala je da održi izvanredan red u Domu.[2]

Kao upravnica doma Mila je bila veoma naklonjena prema studentkinjama članicama revolucionarnog studentskog pokreta, koji je tih godina intenzivno delovao na Beogradskom univerzitetu. Sprečavala je pokušaje policije da uđe u Dom radi hapšenja nekih studentkinja, pravdajući se kako je Dom pod pokroviteljstvom kraljice Marije i da će policiju pustiti unutra samo uz odobrenje dvora da mogu ući u Dom. Pošto je Dom studentkinja bio sigurno mesto u koje policija nije imala pristupa, tamo je bila preneta arhiva Akcionog odbora studentskih stručnih udruženja, Mirovnog odbora, studentskih društava, sekcija i dr. Delovala je u Ženskom pokretu i sarađivala je u listu Žena danas.[3]

Dok je radila u Domu, njen stan u ulici Majke Jevrosime 22 služio je za okupljanje levo orjentisanih intelektualaca. Za izdavačku kuću „Nolit”, koju su organizovala i vodila braća Bihali, Mila je sa nemačkog jezika prevela delo Bizmark od Kurta Kerstena. Takođe je nastavila i sa umetničkim radom. U Umetničkom pozorištu, koje je osnovano 1938. godine i čiji je jedan od osnivača i članova bio Viktor Starčić, dramatizovala je svoje pripovetke Četvorka i Baba Jeca, Stradiju Radoja Domanovića i Seosku učiteljicu, Svetolika Rankovića, u kojoj je pred rat igrala glavnu ulogu. Godine 1940. je štampala zbirku pripovedaka Priče o Zagi.[2]

Narodnooslobodilačka borbaUredi

Aprila 1941. godine, nakon nemačkog bombardovanja, napustila je Beograd i sklonila se u okolini Beograda. Posle nekoliko dana vratila se u tada već okupirani Beograd. Pošto su se u Dom studentkinja uselili Nemci, Mila je bilo naređeno da se iseli. Ona je negodovala i tražila da se dom vrati studentkinjama. Zajedno sa Živkom Gavrilović, koja je radila kao sobarica u Domu, uspela je da iz Doma spasi arhivu Udruženja studentkinja. Nakon okupacije družila se i sarađivala sa Leposavom Mihailović Opikom i Lepom Laloš-Vujošević, s kojom je zajedno stanovala na jednoj mansardi.[2]

Pod optužbom da je u Domu studentkinja tolerisala komunističku propagandu i priredbe koje su se priređivale u korist Crvene pomoći, kao i da je neposredno pred rat u Domu bila smeštena mašina za umnožavanje ilegalnih letaka bila je uhapšena novembra 1941. godine. Pošto nije bila član tada ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), nije se nalazila u arhivi policije, pa su je agenti Specijalne policije teretili zbog veza sa Pavlom Bihalijem i „Nolitom”. Na saslušanjima je odbijala sve optužbe negirajući da se u Domu odvijala bilo kakva politička aktivnost. Tokom boravka u zatvoru, u sobi je hrabrila zatvorenice i pravila male predstave kako bi popravila raspoloženje. Nakon opsežne istrage, usled nedostatka dokaza bila je puštena na slobodu.[2]

Nakon puštanja na slobodu, zajedno sa svojim prijateljicama Lepom Mihailović i Lepom Laloš nastavila je sa angažovanjem u Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP). Delovale na Čukarici, gde je još pre rata Leposava Mihailović radila kao inženjer u Fabrici šećera i bila sekretar partijske ćelije, a Lepa Laloš bila sekretar jedne ulične partijske ćelije. Njihova aktivnost bila je naročito intenzivna, nakon martovske provale i hapšenja sekretara Mesnog komiteta KPJ za Beograd Jelene Ćetković, marta 1942. godine. One su tada radile na obnavljanju partijskih ćelija i povezivanju članova KPJ koji su izbegli hapšenje. Maja 1942. godine bila je primljena u članstvo Komunističke partije.[2][4]

Na jednom uličnom sastanku, oktobra 1942. godine bila je uhapšena Leposava Mihailović Opika, koja je nakon toga bila teško isprebijana i prebačena u logor na Banjici, gde je sedam meseci ležala nepokretna, nakon čega je streljana 14. maja 1943. godine. Druga Milina prijateljica Lepa Laloš je polovinom 1942. napustila Beograd i po zadatku otišla u Paraćin radi uspostavljanja veze sa partizanskim grupama koje su delovale na Bukoviku. Nakon povratka u Beograd, Specijalna policija je intenzivno tragala za njom i 11. decembra 1942. godine je upala u zgradu u kojoj je stanovala. Pošto su Lepa i Mila stanovala u sobi do sobe, one su se u trenutku dolaska policije nalazile u Milinoj sobi. Kada su agenti Specijalne policije otpočeli pretres i pronašli Lepu u Milinoj sobi uhapsile su ih obe, iako nije postojao nalog za njeno hapšenje.[2][4]

U Specijalnoj policiji Mila i Lepa su bile brutalno pretučene. Mila je u besvesnom stanju bila odneta u ćeliju, a na insistiranje ostalih zatvorenica preneta je u zatvorsku bolnicu. Lepa Laloš je takođe bila u teškom stanju i nije mogla da stoji na nogama, pa je i ona bila preneta u zatvorsku bolnicu, a kasnije u logor na Banjici, gde je streljana 25. maja 1943. godine. Nakon nekoliko dana, 16. decembra 1942. godine Mila je preminula od posledica policijske torture. Nakon toga, policija je sahranila u Marinkovoj bari, a nakon oslobođenja njeni posmrtni ostaci su preneti u Aleju streljanih rodoljuba na Novom groblju.[2][4][5]

Za zasluge u Narodnooslobodilačkom ratu, posthumo je odlikovana Ordenom zasluga za narod drugog reda.[5] Njeno ime nosi jedna ulica u naselju Rakovica u Beogradu.[6]

ReferenceUredi

  1. 1,0 1,1 1,2 Ćirković 2009, str. 156.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 2,8 Studentkinje BU 1988, str. 99—105.
  3. Žene Srbije 1975, str. 51.
  4. 4,0 4,1 4,2 Žene Srbije 1975, str. 138.
  5. 5,0 5,1 Žene Srbije 1975, str. 172.
  6. planplus.rs

LiteraturaUredi

  • Žene Srbije u NOB. Beograd: Prosveta. 1975. 
  • Studentkinje beogradskog univerziteta u revolucionarnom pokretu. Beograd: Istorijski arhiv Beograda. 1988. 
  • Ćirković, Simo (2009). Ko je ko u Nedićevoj Srbiji 1941—1944. Beograd: „Prosveta”. 

Spoljašnje vezeUredi