Места (удружење)

Места (Кастиљски Савет)

Места је основана као удружење пољопривредника који су се окупили да бране своје интересе. Најпре је припадала само номадским власницима стоке како би плаћали порезе за пролаз своје стоке преко одређених поља, а касније су се придружили и остали сточари.

На тај начин је и настао пастирски Савет Места ( „El Honrado Concejo de la Mesta de Pastores“ ) који је 1273. године званично основао Алфонсо X од Кастиље и Леона (шп: Alfonso el Sabio-Алфонсо Мудри). Његов главни циљ је био да окупи све пољопривреднике Леона и Кастиље како би им доделио повељу која садржи важније привилегије као што су: изузетак из цивилне и војне службе, сведочење на суду, права за слободну испашу њихове стоке, итд.

Алфонсо X Мудри (Alfonso X el Sabio)

На почетку је постојало више мањих Савета Месте које је, већ поменути Алфонсо, сјединио у једно удружење пољопривредника Леона и Кастиље. Због тога, како би све те мање групе функционисале подједнако, свака група је имала свог вођу „ градоначелника“ (Alcalde de la Mesta), који је иначе био и представник краљевске власти. Он је био одговоран за решавање препира између пастира и пољопривредника. Такође, имао је и улогу судије. Међутим, највећу власт је имао „ Градоначелник-достављач“ (шп: Alcalde entregador mayor“) , којег је директно номиновао владар државе. Краљеви су увек држали под контролом Савет Места, зато што је стока доприносила велике бенефиције круни. Самим тим, било је тако организовано, макар у теорији, да се на Савет Места окупљају само велики пољопривредници и сточари, два пута годишње, како би разговарали о напрецима који су постигли.

Почетак средњевековног удружења

Једно од главних економских активности у Кастиљи било је сточарство које је обезбеђивало држави вуну, примарну сировину текстилне индустрије. То је представљало тако звано „покретно богатство“, јер је било лако за премештање у безбедније подручје у време великих освајања, док су на пример, друге активности, као што је пољопривреда, претрпели ратна разарања.

Долазак хришћана на богате пашњаке долине реке Гвадијана је омогућила ширење трансхуманце (шп: trashumancia). Стада су преко зиме одлазила на југ у топлије крајеве а преко лета се селила на северне планине. Таква велика стада оваца су морала имати посебне путеве за пролаз. Обично су то биле јаруге - веома мале долине, готово као кањони. Такве јаруге су се налазиле близу плодног и обрађеног земљишта преко којих стадо није смело да прелази. Међу њима се убројавало „5 забрањених зона“ као што су: ограђено земљиште, засејано поље, виногради, воћњаци и ливаде. Штавише, путеви кроз шуму и комунална земљишта су требала да остану слободна за пролаз, али ни њима се није могло прићи.

У раном средњем веку, пастири из различитих села су водили своју стоку на испашу на оближња брда. Касније су почели да се састају како би надзирали испашу своје стоке а потом организирали састајање више стада оваца на већим пољима преко лета и зими на југу државе. Самим тим је то место за испашу Места, постало и главно место за окупљање сточара. На почетку су се звали локална скупштина Места и чији је задатак био да сваком власнику врате изгубљену стоку или живину. Потом су настала и мања удружења.

Главни путеви којим је пролазила стока

Средином XIII века, ова удружења су се развила на регионалном нивоу и уједно су служила као место састанка сточара и пољопривредника, где су сточари могли да бране своја права због преласка преко обрађених земљишта одређених пољопривредника. Таквих случаја је било превише и самим тим, у Кастиљи, такви препири су све више нагомилавали, из године у годину.

Еl Honrado Concejo de la Mesta de Pastores

То је био главни разлог због којег се је прво Алфонсо VIII одлучио да изда повељу која омогућава сточарима слободно кретање кроз кастиљску краљевину као и испашу њихове стоке. Тако се и мало касније, 1266. године, појављује la Mesta de Alcaraz као најстарија кастиљска Места коју је краљевским декретом доделио Алфонсо X Мудри. Међутим, тек 1273. године је додељена часна повеља Савета пастира Места „el Honrado Concejo de la Mesta de Pastores“. Са том повељом је дао до знања да је да стада морајо бити на првом месту у свим тим краљевствима јер помажу развоју фабрика и међусобне трговине између краљевства и покрајни.

У овој краљевској повељи је прецизирано да ширина пашњака мора износити 75 метара. Сточари су били задовољни, а самим тим и држава јер је крајем XIII века фина кастиљска вуна почела да се извози у Енглеску, Француску, Фландрију и Фиренцу па све до Кантабријске обале.

Како би се ред одржао и слава Кастиље наставила, сточари и пољопривредници су морали имати редовне састанке како би размењивали утиске и мишљења и разговарали о каквим променама на пашњацима и самим тим установили утврдили правила која су написана у повељи Места. Свака локална заједница је морала да све то испоштује да би остали поштени и искрени једни према другима.

Стадо леонског краљевства

У XV веку, краљеви Леона и Кастиље бројили су и до 1.500.000 оваца, што је касније, у XVI веку, прерасло у 2.700.000 оваца. Затим је током владавине Католичких краљева овај број оваца достигао свој максимум јер су они све то лично штитили и надгледавали. Циљ је био: олакшати приступ испаше стоке, па су тако краљеви доделили тзв. привилегију поседовања (шп.: privilegio de posesión).

Ова привилегија је омогућавала пољопривредницима да изаберу тужиоца који би био одговоран за испашу стоке, и на тај начин осигурао да власници стоке увек могу да рачунају на ту испашу. Међутим, власници би изгубили ове пашњаке ако не би плаћали порез за земљиште или смрт своје стоке, јер би то само било пропадање земљишта коју би друга стока могла да искористи. Све ове мере су имали позитиван утицај за сточаре, па је тако и повољан порез допринео развој економије у држави.

Распад Месте

Карлос III долази на трон 1759. године и ситуација у држави се мења. На први поглед се чинило да подржава Савет Места да би се касније показало супротно јер је био уверен да се више исплати да развије посебно сточарство и пољопривреду, независно од Месте. Његов саветник Campomanes, сматра да таква пастирска активност спречава развој пољопривреде. Због тога је одједном потражња обрадивог земљишта доживела значајан пораст на штету сточарства. Кренуло је масивно обрађивање земљишта.Просветљенци су увели једну малу пољопривредну реформу како би утолили глад који је изазван растом броја становника на таком малом делу земље. Најбољи пример тог новог времена је позната тужба између покрајне Екстрамадура и Часног Савета за отварање нове земље .

Неколико година касније, тачније 1765. године, јавља се прво увођење мерино оваца у Немачкој. Федерико Аугусто добија од свог рођака Карлоса III 92 овна и 128 оваца у близини Дрездена. Када се то прочуло, 1786. године, Луј XVI, краљ Француске, је питао свог стрица Карлоса III да и њему обезбеди најбољу вуну од мерино оваца како би их увео у Рамбујеу (Rambouillet), поред Париза. Потом је краљев помоћник, Андрес Гил, одабрао крдо од 334 оваца, 42 овнова и седам петлова, који су 4 месеца путовали до Рамбуја (Rambouillet). То се бележи као први легални извоз мерино оваца у Француску.

Године 1812, Врховни суд у Кадизу укида кастиљски Савет Места, што и није било повољно за повратак Фернанда VII, који је управо повратио своје привилегије.

Коначна краљевска наредба је стигла 31. 01. 1836. године и уништила 600 годишње постојање часног Савета Места. Може се рећи да су главни фактори идеолошки и политички, међу којима се рачуна и долазак економског либерализма али и престанак постајања тих великих стада због пустошења изазваних ратом за независност и јакој конкуренцији од саксонске вуне.