Wikipedija

Menipska satira

Menipska satira jedan je od književnih žanrova u grčkoj i rimskoj književnosti, za koji je, s formalne strane, karakteristična mešavina proznog teksta i stihova u različitim metrima, a sa sadržajne ― kombinovanje komičko-parodičnih motiva sa socijalno-filozofskom tematikom.[1] Nazvan je po Menipu iz Gadare, kiničkom grčkom piscu iz prve polovine 3. veka pne., koji je, na tragu propagandističke propovedi, tzv dijatribe, kiničara i stoičara, stvorio osobenu satiričnu dijatribu, za koju je bila karakteristična kako mešavina ozbiljnog i smešnog tako i mešavina proze i stiha.[2]

Varonove Menipske satire uredi

Prema Kvintilijanu, menipsku satiru kao posebnu formu u rimsku je književnost uveo učeni polihistor Marko Terencije Varon: "Jednu stariju vrstu satire, u kojoj se mešaju ne samo različiti stihovi, nego su oni pomešani i s prozom, ustanovio je Terencije Varon, jedan od najučenijih Rimljana" (alterum illud etiam prius saturae genus, sed non sola carminum varietate mixtum condidit Terentius Varro, vir Romanorum eruditissimus).[3] Varonove Menipske satire (Saturae Menippeae, oko 150 knjiga) poznajemo iz oko 600 fragmenata, koji su tako kratki i rascepkani, da je na temelju njih teško izvući neki pouzdan zaključak o sadržini i književnoj tehnici tog dela.[1] Kako su i Menipove dijatribe izgubljene, određeni se zaključci pokušavaju izvući na temelju sačuvanih dela grčkog satiričara Lukijana, koji je negovao svojevrsni satirički dijalog, nastavljajući tradiciju kiničke dijatribe, te po uzoru na Menipa u svojim spisima izvrguje ruglu pučka verovanja, praznoverje, razmetljivost filozofa i uobraženost mnogih obrazovanih i neobrazovanih ljudi.[2] Na Varonovu zavisnost od kiničke dijatribe i satire Menipove ukazuju pojedini naslovi njegovih Menipskih satira, od kojih mnogi imaju i dodatni naslov na grčkom:[1] Kiničar (Cynicus), Kiničar-retor (Κυνορήτωρ), Sprovod Menipov (Ταφὴ Μενίππου); neki su naslovi cele poslovice, npr. Našao lonac poklopac ili o supružnicima (Εὕυρεν ἡ λοπὰς τὸ πῶμα, περὶ γεγαμηκότων); satira Eumenide (Eumenides) govorila je o različitim vrstama ludila, a satira Troglavi (Τρικάρανος) o trijumviratu Cezara, Pompeja i Krasa 60. pne.[4] Radilo se o vrlo slobodnim preradama Menipovih satira ("oponašanju, a ne prevodu", kaže Ciceron[5]), u kojima je Varon kombinovao šalu sa socijalnom tematikom i popularnom filozofijom, naročito kiničkom.[1]

Senekina Apokolocintoza uredi

Krajem 54. godine nove ere filozof Seneka sastavio je spis Apokolocintoza (Apocolocyntosis), tj. Pretvorba božanskog Klaudija u tikvu (Ludus de morte Claudii), kratku i oštru satiru, u kojoj se ismeva tek preminuli car Klaudije i njegova nedavna apoteoza.[6] To je jedino delo koje pripada žanru menipske satire, a koje se iz antike sačuvalo do današnjih dana. [7] Napisano je na samom početku Neronove vladavine i izvrguje ruglu apoteozu njegova prethodnika Klaudija, pri čemu se "tikvom" možda aludira na Klaudijevu tupavost. Opisuje dolazak pokojnog cara na nebo, teškoće oko utvrđivanja njegovog identiteta te predlog božanskog cara Avgusta da Klaudija, zbog svih zločina koje je počinio, treba baciti u podzemni svet; tu sreće svoje žrtve i potom bude izveden na sud pred Eaka, koji sasluša samo optužbu i naposletku dodeli Klaudija jednom od njegovih oslobođenika, "da mu pomaže kod suđenja".[8] Prozni tekst prošaran je citatima iz epskih pesama (naročito Homera) i tragičkih komada, postavljenim u sasvim neočekivan kontekst koji izaziva komičke efekte. Među stihovanim delovima satire nalazi se jedan tragički govor, koji izgovara Herkul, parodirajući Senekinu tragediju Pomahnitali Herkul (Hercul furens), kao i jedna podrugljiva pogrebna tužbalica u Anapestima.[1]

Petronijev Satirikon uredi

Roman Satirikon (Satiricon) Petronija Arbitra (1. vek n. e.), takođe pisan mešavinom proze i stiha, sjedinjuje dva žanra ― menipsku satiru i humoristički roman,[1] ali su u njemu jasno vidljivi i slojevi grčke putopisne književnosti, miletske priče i raznovrsne parodije.[9] Menipski elementi uočavaju se u ironičnom opisu jedne vulgarne svečane večere, tzv. Trimalhinove gozbe, kao i tu tome što književna razmatranja i duge stihovane odlomke, u tragičkim senarima i u daktilskim heksametrima, izgovara jedna obična skitnica.[10] U Satirikonu se pojavljuju i sotadski stihovi, koji potiču iz vulgarnog latiniteta, a nalazimo ih i u Priči o Jolaju, grčkom humorističkom romanu u prozi iz stihu, koji potiče iz 1. veka nove ere i čiji je fragment pronađen na jednom papirusu iz Oksirinha (POxy.3010).[1]

Kasniji primeri uredi

Mešavinu proze i stiha, doduše bez komičkih elemenata, koristili su u doba pozne antike Marcijan Kapela (oko 400. g. n. e.), u svom delu Svadba Merkurija i Filologije (De nuptiis Mercurii et Philologiae),[11] te Boetije (oko 480–524) u delu Uteha Filozofije (Consolatio Philosophiae).[12] Oba su ta dela značajno doprinela da tzv. prozimetar (prosimetrum) postane jedan od najomiljenijih oblika evropske srednjovekovne književnosti, za koju je i karakteristično to da nije mnogo pazila na razdvajanje proznog i pesničkog izraza.[13]

Žanr menipske satire poslužio je kao uzor za francusko delo Satire Ménippée, koje su u 16. veku sastavili Nicolas Rapin, Jean Passerat i Florent Chrestien, a zredio Pierre Pithou, a u kojem se, uz satiričke tonove i mešavinom proze i stiha, kritikuju postupci Katoličke lige i španske pretenzije tokom francuskih verskih ratova te se brani ideja nezavisne ali katoličke Francuske.[14]

Reference uredi

  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Hornblower & Spawforth 2003, s.v. Menippean satire
  2. ↑ 2,0 2,1 Budimir & Flašar 1991, str. 198
  3. ↑ Kvintilijan, Obrazovanje govornika, X, 1, 95.
  4. ↑ Budimir & Flašar 1991, str. 199–200
  5. ↑ Ciceron, Academica, I, 8 (Menippum imitati non interpretati).
  6. ↑ Vratović 1977, str. 269
  7. ↑ Horsfall 1982, str. 289
  8. ↑ Howatson 1997, s.v. Apocolocyntosis
  9. ↑ Budimir & Flašar 1991, str. 480
  10. ↑ Vratović 1977, str. 270
  11. ↑ Vratović 1977, str. 295
  12. ↑ Vratović 1977, str. 311
  13. ↑ Budimir & Flašar 1991, str. 206
  14. ↑ Satire Ménippée, tekst, komentari i bibliografija Arhivirano 2014-12-18 na Wayback Machine-u (fr)

Literatura uredi

  • Budimir, Milan; Flašar, Miron (1991). Pregled rimske književnosti. Beograd: Naučna knjiga. 
  • Hornblower, Simon; Spawforth, Antony (2003). The Oxford Classical Dictionary. New York: Oxford University Press. 
  • Horsfall, Nicholas (1982), „Prose and mime”, The Cambridge History of Classical Literature, Latin Literature, Cambridge University Press, pp. 286–296 
  • Howatson, M. C. (1997). The Oxford Companion to Classical Literature. Oxford. New York: Oxford University Press. 
  • Vratović, Vladimir (1977), „Rimska književnost”, Povijest svjetske književnosti, 2., Zagreb: Mladost, pp. 189–312 
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Menipska_satira&oldid=41338218