Otvori glavni meni

Masakr u Trnju je bilo masovno ubistvo kosovskih Albanaca u selu Trnje (albanski: Ternje) blizu Suve Reke na Kosovu, počinjeno 25. marta 1999. godine od strane srpskih snaga.

PozadinaUredi

 
Selo Trnje se nalazi u opštini Suva Reka na Kosovu.

Selo Trnje (Terrnje) se nalazi oko 6 km jugozapadno od Suve Reke, blizu prizrenske opštine. Selo je u većini bilo naseljeno Srbima.[1]

PokoljUredi

Na dan 25. marta 1999, između 5 i 6 časova ujutro, u Trnje je stigla grupa policajaca. Jedan izveštaj pominje da je bilo granatiranja dok ga je policija opkoljavala, i da je jedna starija osoba poginula kada se srušio krov kuće koja je bila pogođena.[1] Izgleda da su meta napada bile dve kuće na obodu sela. Policajci su ušli u prve dve kuće u selu i prema svedočenju ubili veći broj ljudi koji su se tamo zatekli.[1] Jedan od pripadnika srpskih snaga je držao amblem OVK-a u ruci, koji je navodno našao u kući, i zahtevao da mu se kaže ko je vlasnik kuće, nakon čega je izdao naređenje da se puca:

  „Čovek s amblemom OVK-a u ruci izdao je naređenje: “Pucaj!” Odmah su počeli da pucaju i svi smo popadali. Pogodili su me u levu ruku. Video sam da je krvava i nisam mogao da je pomerim. Kada sam pao čuo sam pucanj – pucali su u mene jer sam se pomerao. Ali me meci nisu pogodili. Ostao sam tako tri ili pet minuta, i kad više nisam ništa čuo, ustao sam. Video sam da se jedno dete od oko devet godina još miče. Krenuo sam do svojih kola, koja su bila udaljena oko pet metara, i u tom trenutku je I. G., koji je bio s desne strane, ustao. Bio je sav krvav po glavi i vratu. Pitali smo jedan drugog gde smo povređeni, i videli smo da se drugi više ne pomeraju.[2]
()

Drugi svedok koji je preživeo pucnjavu je istražiteljima HRW-a ispričao sličnu priču:

  „Dva policajca su ušla u kuću, u dnevnu sobu, a osam do deset ih je bilo napolju s puškama. Policajci koji su ušli rekli su nam da izađemo napolje. Nisu nam dozvolili ni da obujemo cipele. Izašao sam i video druge policajce u (našem dvorištu) mnogo njih van kapije i još jednu grupu policajaca kako dolazi iz pravca škole. Neki policajci su stajali uz zid, uperivši svoje automatsko oružje u nas. Rekli su nam da sednemo, pa smo svi seli u red, moj otac je bio poslednji. Otac je došao do mene i rekao da ide u kuću, ali kad je krenuo, dva policajca iz kuće su mu pucala u vrat i ubila ga. Zatim mi je jedan od njih prišao i pitao me gde su muškarci, jer su bila prisutna samo trojica, ostalo su sve bili žene i deca. Iz džepa su izvadili neko obeležje ili amblem OVK-a, stavili mi ga u usta i rekli mi da zovem NATO. Onda su me udarili kundakom u potiljak. Slomili su mi lobanju, kasnije sam je operisao. Pao sam i na trenutak izgubio svest. Kad sam opet otvorio oči, video sam osam policajaca u stroju kako počinju da pucaju u nas iz automatskog oružja. Samo smo nas dvojica preživeli, ja i moj rođak N. B. iz Studečana. Jedan mali dečak živeo je sledećih trideset časova, ali je onda umro. Kad su sve ubili, spalili su tri kuće. Samo je jedna soba ostala.[2]
()

Nakon toga, kuće su bile zapaljene.[1] Zatim je, po svemu sudeći, nastala opšta panika. Policajci su pucali na ljude koji su bežali iz svojih kuća: jedna porodica koja je pokušavala da se skloni u potok je tog dana imala osmoro ubijenih.[1] U potoku, preživeli su bili opkoljeni, muškarci su bili izdvojeni od žena i dece. Četiri muškarca su streljana.[1] Ostalima je naređeno da se vrate u svoju kuću, koja je tada već gorela. Tu su ostali tri dana, „sve vreme slušajući pucnjavu“.[1]

Jedan mladić koji se bio sakrio na tavanu kuće svog ujaka svedoči da je video kako su policajci u maskirnim uniformama naredili devojkama između 15 i 24 godine da odu na prvi sprat kuće. Uskoro posle toga čuo je vrištanje. Kada je nakon tri dana izašao iz svog skrovišta, u sobi je našao njihova tela. Sve su na telima imale ubode od noževa. [1]

Jedan čovek priča kako su uveče 25. marta u jednoj kući on i njegovi pratioci našli 17 tela, i još tri deteta koja su bila živa. Kaže da su po svemu sudeći u kući eksplodirale ručne bombe. Bilo je tela koja su ležala na ulici, a jedan stariji čovek je ležao ranjen.[1]

Broj žrtavaUredi

Svedoci su prijavili da su neposredno videli između 24 i 36 ubistava koja su počinile srpske snage bezbednosti; konačan broj je možda veći.[2] Neki izveštaji prenose da je u Trnju ubijeno oko 40 ljudi.[1]

Uklanjanje telaUredi

Četiri dana nakon pokolja, jedan svedok je video nepoznate osobe kako kamionom odnose leševe iz Trnja. On je izjavio:

  „Rano ujutro, čuo sam kako dolazi kamion iz Lešana. Čuo sam kako su se zaustavili, otvorili metalna vrata i znao sam da su došli da odnesu tela. Čuo sam kad su ih stavljali u kamion i čuo sam da se Srbi žale na smrad. Sve su ih stavili unutra i vratili se u Lešane. Spalili su kola, moj traktor i sobu u kojoj je bio Musli. Uveče sam otišao u Muslijevo dvorište i video da su odneli sva tela, samo je jedna dečija jakna ostala u dvorištu.[2]
()

Jedan svedok kaže da su mrtvi zakopani u masovnoj grobnici blizu Ljubižde, kao i na deponiji smeća nedaleko od puta Suva Reka-Prizren.[1]

IzvoriUredi

Vidi jošUredi