Lucije Afranije (komediograf)
Lucije Afranije (lat. Lucius Afranius) bio je rimski komički pesnik koji je stvarao otprilike u periodu između 160. i 120. pne.[1][2] Afranije je pisao togate (fabulae togatae), tj. komedije koje su obrađivale rimske običaje i uzimale teme iz italskog života. Kako su scene u Afranijevim komedijama velikim delom opisivale život nižih društvenih slojeva, one se često nazivaju i tabernarijama, tj. "krčmarskim komedijama" (fabulae tabernariae). Prema rečima nekih rimskih pisaca, njegove su komedije često sadržavale pederastične motive,[3] koje Kvintilijan smatra odrazom Afranijevih običaja u stvarnom životu.[4] S druge strane, Afranije je u svojim komedijama obrađivao rimski život s takvom preciznošću, da ga se često poredi s Menandrom, najistaknutijim pesnikom nove atičke komedije,[1] na koga se najviše i ugledao i od koga je često posuđivao.[5][6][7] Ciceron kaže da je na Afranija uticao i govornik Gaj Ticije,[8] i naziva ga "vrlo oštroumnim čovekom, koji se i u komedijama pokazao kao rečit".[9] Rimski pisci se vrlo pohvalno izražavaju o Afranijevim komedijama, koje su bile čitane i u doba carstva,[10][11] a čini se da su bile i izvođene na pozornici: na primer, u doba Neronove vladavine priređena je dosta realistična i skupa izvedba Afranijevog Požara, kad je glumcima bilo dopušteno da zadrže šta su mogli spasiti od nameštaja iz kuće koja je uistinu bila zapaljena.[12][1] Izgleda da su njegove komedije bile poznate još krajem 4. veka.[13]
Od Afranijevih komedija sačuvali su se oskudni fragmenti i ovi naslovi, "koji nas vode u svet sitnih zanatlija i italskog stanovništva":[14]
|
|
|
Reference uredi
- ↑ 1,0 1,1 1,2 M. C. Howatson, ed., The Oxford Companion to Classical Literature (2nd ed.), Oxford University Press, Oxford, New York, 1997, s.v. Afranius, Lucius.
- ↑ William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, s.v. Afranius (1).
- ↑ Simon Hornblower & Antony Spawforth, The Oxford Classical Dictionary, 3rd ed., 2003, s.v. "Afranius (1) Lucius".
- ↑ Kvintilijan, Obrazovanje govornika, X, 1, 100.
- ↑ Horacije, Pisma, II, 1, 57.
- ↑ Makrobije, Saturnalije, VI, 1, 4.
- ↑ Ciceron, O krajnostima dobra i zla, I, 7.
- ↑ William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, s.v. Titius (2).
- ↑ Ciceron, Brut, 45.
- ↑ Velej Paterkul, I, 17 i II, 9.
- ↑ Aul Gelije, Atičke noći, XIII, 8.
- ↑ Svetonije, Neron, 11.
- ↑ Auzonije, Epigrami, 79.
- ↑ Milan Budimir, Miron Flašar, Pregled rimske književnosti, Naučna knjiga, Beograd, 1991, str. 227.