Lovačke grupe Jugoistok
"Lovačke grupe Jugoistok" su bile nemačko-kvislinške diverzantske grupe osnovane početkom 1945. godine radi ubacivanja u oslobođenu Srbiju.
U to vreme vođene su teške borbe na Sremskom frontu između Wehrmachta i Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije.[1] Diverzantsko-špijunske grupe sabotera, obučene od Gestapoa, slate su u pozadinu radi slabljenja napora Narodnooslobodilačke vojske koja se borila da otera okupatora iz Jugoslavije.[1]
Pored srpskih, postojale su i rumunske, bugarske i grčke „Lovačke grupe Jugoistok”.[2]
Delovanje uredi
Nakon što su proterani iz Srbije, Nemci su počeli da pripremaju tzv. Lovačke grupe Jugoistok, obaveštajno-terorističke grupe sastavljene od Srba i Nemaca sa ciljem ubacivanja u Srbiju radi vršenja diverzija, terorističkih napada i sabotaža. Kada su se ostaci Ljotićevog Dobrovoljačkog korpusa i Nedićeve Specijalne policije povukli u Treći Rajh, Gestapo je odmah naredio da se formiraju diverzantske grupe i upute na obuku u Kajzervaldu i Nojštrelicu. Do kraja 1944. godine formirano je i obučeno oko pet terorističkih grupa, svaka jačine od deset do četrdeset ljudi. Na čelu jedne od ovih grupa bio je zloglasni Boško Bećarević, dok su vođe ostalih bili istaknuti ljotićevci i agenti Gestapoa Ratko Parežanin, Jovan Kraguljac, Rade Pavlović "Ognjen" i Branko Gašparević "Gara".[2]
Radi uspešnog izvođenja operacija, povezali su se s generalom Mihailovićem, koji je tada bio u Bosni. 13. januara 1945. pukovnik Gojko Borota (pseudonim »Momblan«) iz Sarajeva izveštava Mihailovića o njihovom dolasku:
Komanda broj 11 stavlja nam na raspoloženje grupu od 64 sabotera, pod komandom »Gare«. Snabdeveni su sa jednom većom i tri manje radio stanice. Odlično naoružani i opremljeni. U Sarajevo već ih je stiglo 29. Svršili su specijalne kurseve. Svi su Srbi. Gara mi poručuje da se potpuno stavlja na raspoloženje našoj organizaciji i prima sve naše direktive. Gara poručuje da ima specijaliste nastavnike, pa ako želimo obuku većeg broja našeg ljudstva, stavlja nastavnike na raspoloženje. Gara želi hitan sastanak sa mnom. Molim Vas hitne instrukcije po ovome. Broj 11 urgira da im se dodeli jedan oficir za vezu sa telegrafistom.[1][3]
– Depeša pukovnika Gojka Borote generalu Mihailoviću od 13. januara 1945.
16. januara, pukovnik Borota javlja generalu Mihailoviću da je imao sastanak sa Gašparevićem i »brojem 11«, tj. sa Njemcima:
13 i 14-og imao sam sastanak sa Brojem 11 i Gorom. Gora je Gašparević M. Branko, rodom iz Srema. Poziva se na Piletića i Žiku Lazovića, koji mogu dati o njemu podatke. Njegova grupa obrazovana je od srpske vlade radi ubacivanja u Srbiju. Kurs svršila u Nemačkoj. Od broja 11 data mu je prostorija Čačak, Uzice, Priboj, kao i upustva za obrazovanje ovakvih grupa na samom terenu. Želi da služi srpskim interesima i da ima svoga pretpostavljenog, kao i da dobije potpun naslon na nas i da dođe u dodir sa Vama pre odlaska na teren.[4]
Pukovnik Borota (pseudonim »Maus«) istog dana šalje generalu Mihailoviću dopunske informacije o Gašparevićevoj diverzantskoj grupi:
Garina grupa jaka 64 čoveka. Do sada polovina u Sarajevu. Naoružani odlično skoro isključivo automatima. Opremljeni obično eksplozivom, saboterskim materijalom i ima 4 radio stanice. U grupi sve Srbi mahom Ličani i Kordunaši i samo nekoliko Srbijanaca. Snabdevao bi se od broja 11. Kod njega nalazi se jedan oficir od broja 11 za vezu. Ne poseduje konjsku komoru, koja nije potrebna čim izađe na teren.[5]
Potpukovnik Dragoslav S. Račić je 3. marta 1945. potpisao naređenje kojim se Gašparević upućuje u Srbiju. Račić zahtijeva od četnika na terenu kojim se grupa bude kretala da Gašpareviću pomažu u vršenju »specijalnog zadatka«:
Za kapetana II. kl. Branka M. Gašparevića — Gara — u vezi naređenja Vrhovne komande upućuje se u Srbiju sa specijalnim zadatkom.
Na put polazi__ marta 1945. g. Sa sobom vodi naoružanu grupu ljudi.
Umoljavam i naređujem svim naoružanim grupama naše organizacije i celom narodu Podrinja i ostalih krajeva Srbije, da mu ne čine nikakve smetnje, već da mu svaku pažnju i pomoć ukažu. Isti je nacionalno potpuno ispravan i velik nacionalni borac.[6]
Prema objavi koju je 8. marta 1945. dobio od majora Nikole Kalabića, komandanta Gorske garde JVuO, Branko Gašparević je istog dana napustio Vrhovnu komandu.[7] Imao je još i objavu izdatu od komandanta Avalskog korpusa.[8]
Nakon boravka kod Mihailovića i zajedničkih dvomjesečnih priprema, vođa jedne diverzantske grupe poslao je izvještaj svojoj komandi. On 5. marta 1945. javlja generalu Horstenauu:
U sklopu priprema za operaciju na srpskim prostorima jedne za ovaj zadatak oformljene grupe, njen oficir za vezu (verovatno je reč o Branku Gašpareviću, nap.) je imao prilike razgovarati sa D.M. [Dražom Mihailovićem]. Razgovori su vođeni u vrlo prijateljskoj atmosferi; D.M. drži plan akcije korisnim i za svoj cilj – borbu protiv komunizma – pa je obećao svaku moguću podršku. D.M. je izložio svoj plan akcije, koji se sastoji u paralelnom jačanju njegovih snaga u zapadnoj Bosni i pojačavanju aktivnosti u Srbiji, kako bi se, u povoljnom momentu, izvršio ustanak i upad u Srbiju. D.M. smatra svrshishodnim i predlaže da se njegova akcija izvrši simultano sa očekivanim njemačkim prodorom na Balkan, s tim što bi se uža Srbija (bez Vojvodine i južne Srbije) imala u potpunosti prepustiti njegovim jedinicama. On smatra da su se situacija u smislu moguće saradnje značajno izmijenila, jer je Treći Reich, kao okupator, zamijenjen zajedničkim neprijateljem, komunistima, a borba protiv njih je u interesu obiju strana. Stoga se on zalaže za saradnju, ukoliko se ona odnosi na Srbiju.[9][10]
O zadacima i obuci svoje špijunsko-terorističke grupe, njen vođa Gašparević "Gara" je u toku istražnog postupka 1945. godine ispričao:
Grupe su zasnovane na principu pozadinsko-saboterskog delovanja, ali tako da istovremeno sa vršenjem raznih dela sabotaže i iznenadnih prepada na slabije neprijateljske jedinice vrše i podzemnu propagandu i da organizuju nacionalistički orijentisane građane i seljake u jedinstveni front nacionalnog otpora. Da se to postigne, potrebno je sve članove grupe ideološki izgraditi tako da po dolasku na teren može svaki član grupe potpuno samostalno delovati. Da stvori ćeliju od 3 člana, koje bi politički i vojnički vaspitao i osposobio do te mere da oni dalje svaki za sebe mogu stvarati takvu ćeliju od tri člana i tako dalje. Analogno tome, i ove naše grupe bi se, odmah po dolasku na teren, razbile u trojke koje bi počele sa radom na stvaranju novih ćelija. Jedino bi uz komandanta grupe trebalo ostaviti dve trojke i centralnu radio-stanicu. ... Komandanti bi iz svih dobijenih izveštaja uzimali najvažnije podatke za sopstveni izveštaj, koji bi preko glavne radio-stanice slali svojim starešinama, konkretno u mom slučaju Vrhovnoj komandi Draže Mihailovića i Mandlu.[2]
Gašparovićeva grupa zvala se Ringelnater što u prevodu znači 'zmija belouška'.[2] Od 64 čoveka, koliko je imao kad je došao u Sarajevo, veliki broj njih je dezertirao ili se porazboljevao pa je popunjena četnicima. Grupi je Draža Mihailović dodelio 30 ljudi sa poručnikom Milovanom Nedeljkovićem na čelu.[11] Sa njima je još otišlo i 6 četnika iz Gorske garde.[12] Draža im je nalagao da vrše anti-jugoslovensku propagandu:
Propagirajte da Tito mobiliše samo Srbe i šalje ih u Mađarsku da ginu, a muslimane i katolike čuva.[2]
Prebacivanje u Srbiju nije napredovalo po planu, a Gašparević se žalio da ih narod ne prihvata:
Situacija je bila teška. Narod nas nije rado prihvatao, a i mi sami morali smo da se klonimo sela kako ne bi bili otkriveni.[2]
Gašparevićeva grupa je aprila 1945. zarobljena od jedinica Jugoslovenske armije. Sličnu sudbinu doživeo je i šef svih špijunsko-terorističkih grupa Rade Pavlović "Ognjen", koji se početkom proleća 1945. godine, sa grupom obučenom u britanske uniforme, dobro naoružanom i opremljenom radio-stanicom i špijunsko-diverzantskim materijalom, spustio padobranom iz aviona na Kopaonik. Tako je plan "Komande lovačkih grupa Jugoistok", sa gestapovcem Mandlom na čelu, o ubacivanju špijunsko-terorističkih grupa u Srbiju, već na samom početku doživeo pun neuspeh.[2]
Suđenja uredi
Branko Gašparević, vođa nemačko-kvislinške diverzantske grupe Ringelnater, je avgusta 1945. od Višeg vojnog suda JA osuđen na smrt i streljan.[13]
General Dragoljub Mihailović je uhvaćen 1946. godine. Na suđenju u Beogradu stavljeno mu je na teret i osnivanje terorističkih grupa uz pomoć Gestapoa.
- Pretsednik: Ko vas je dakle povezao sa Gašparevićem?
- Optuženi: Borota.
- Pretsednik: Znači li to da su Nemci Gašparevića uputili na Borotu?
- Optuženi: Sigurno.
- Pretsednik: Da li je Borota bio pod vašom komandom?
- Optuženi: Jeste.
- Pretsednik: Kakvo je bilo naređenje Gašparevićeve grupe?
- Optuženi: Ja nisam gledao, on mi je tom prilikom govorio, a ja sam bio suviše zauzet, da ima dve puške bezglasne, i da ih je probao na dvojici ustaša.
- Pretsednik: Da li je imao eksploziva?
- Optuženi: Imao je mnogo materijala.
- Pretsednik: Kakva je odela imala Gašparevićeva grupa?
- Optuženi: Imala je engleska i nemačka odela.
- Pretsednik: Zašto je Gašparevićeva grupa nosila engleska odela?
- Optuženi: Da bi bolje prolazila kroz Srbiju, da bi bolje bila primljena od naroda.[1]
Tokom saslušanja, optuženi Mihailović je priznao da je održavao vezu sa ovim grupama:
- Pretsednik: Jeste li vi održavali vezu sa ovim grupama?
- Optuženi: Možda je bila.
- Pretsednik: Da ili ne?
- Optuženi: Jeste.
- Pretsednik: Kako?
- Optuženi: Radio putem.[1]
Na kraju se ispostavilo da je on bio njihov vrhovni zapovednik:
- Pretsednik: Ako je Gašparević imao za zadatak diverzije, sabotaže i atentate na rukovodioce, znači li to da sve te stvari ne može da radi bez naređenja Topalovića?
- Optuženi: Bez naređenja Topalovića nije mogao da radi ni jednu stvar.
- Pretsednik: Pod čijom je komandom Topalović?
- Optuženi: Pod komandom komandosa.
- Pretsednik: A ko je komandant komandosa?
- Optuženi: Pukovnik Pavlović.
- Pretsednik: A ko je komandant Pavlovićev?
- Optuženi: Ja.[1]
U presudi generalu Mihailoviću je utvrđeno:
Nakon što je politički i vojnički bio razbijen, organizovao je terorističke grupe uz pomoć Gestapoa, pa ih je upućivao da vrše diverzije, sabotaže i atentate, kako bi ugrožavao novi ustavni poredak u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji.[14]
– Presuda Dragoljubu Mihailoviću i ostalima
Mihailović je pred isterivanje Nemaca iz Jugoslavije i uništenje četničkih jedinica, prešao na terorizam. U martu 1945. godine u Modriči, u Bosni je osnovao školu za teroriste, kojima je dao ime „kraljevskih komandosa", a terorističku diverzantsku grupu Gašparevića, za koju je znao da je od Gestapoa iz Beča upućena za Srbiju u cilju vršenja sabotaža, diverzija i atentata, prihvatio, stavio pod svoju komandu, dodelio joj zadatak i uputio je za Srbiju sa svojim komandantom Topalovićem. Ostalim komandantima izdao je naređenje da takođe pređu na terorističke akcije, pa su neki komandanti nakon prestanka ratnih operacija dizali mostove i vozove u vazduh i vršili atentate, sve dok nisu bili pohvatani.[14]
– Presuda Dragoljubu Mihailoviću i ostalima
Izvori uredi
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Saslušanje optuženih
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 „Nikola Milovanović: PLAN KOMANDE LOVAČKIH GRUPA JUGOISTOK”. Arhivirano iz originala na datum 2023-05-28. Pristupljeno 2023-06-30.
- ↑ Izvod iz knjige primljenih depeša štaba četničke vrhovne komande od 12. decembra 1944. do 26. februara 1945. godine
- ↑ Izvod iz knjige primljenih depeša štaba četničke vrhovne komande od 12. decembra 1944. do 26. februara 1945. godine
- ↑ Izvod iz knjige primljenih depeša štaba četničke vrhovne komande od 12. decembra 1944. do 26. februara 1945. godine
- ↑ Objava štaba Vrhovne komande od 3. marta 1945. kapetanu Branku Gašpareviću za odlazak na teritoriju Srbije radi izvođenja diverzantsko-terorističkih akcija
- ↑ Arhiv VII, Ča, k. 18, reg. br. 5/8.
- ↑ Zbornik NOR-a, tom XIV, knjiga 4, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1985, str. 799.
- ↑ NAW, B/67: 101, s. 8-10 (dokument iz bečkog Kriegsarchiva, dostupan na http://www.znaci.org/00002/413.pdf)
- ↑ Milan Radanović, Kazna i zločin: Snage kolaboracije u Srbiji: odgovornost za ratne zločine (1941-1944) i vojni gubici (1944-1945), Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe, Beograd, 2015, str. 421. (Dokument je s njemačkog jezika preveo dr Gaj Trifković)
- ↑ »Suđenje članovima političkog i vojnog rukovodstva organizacije Draže Mihailovića«, stenografske beleške, Beograd 1945, str. 52
- ↑ Arhiv VII, Ca, k. 18, reg. br. 3/8
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_4_164.htm
- ↑ 14,0 14,1 Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Presuda Dragoljubu Mihailoviću i ostalima