Wikipedija

Le Silence de la mer (film)

Le Silence de la mer (sh. Tišina mora) je francuski crno-beli film iz 1949. režisera Jean-Pierrea Melvillea, poznat kao prvi dugometražni film u njegovoj filmografiji.

Le Silence de la mer
RežijaJean-Pierre Melville
ProducentJean-Pierre Melville
Edmond Vaxelaire
ScenarioJean-Pierre Melville
Henri Decaë
PredložakLa Silence de la mer; autor:
Vercors
UlogeHoward Vernon
Nicole Stéphane
Jean-Marie Robain
MuzikaEdgar Bischoff
FotografijaHenri Decaë
MontažaJean-Pierre Melville
StudioMelville Productions
DistribucijaPierre Braunberger
Datum(i) premijere
22. 4. 1949 (1949-04-22)
Trajanje86 min.
Zemlja Francuska
Jezikfrancuski
njemački

Predstavlja adaptaciju istoimenog romana Jeana Brullera, poznatijeg pod pseudonimom „Vercors”. Radnja je smeštena u malom francuskom gradu koji je tokom Drugog svetskog rata bio pod nemačkom okupacijom. Protagonista, kojeg igra Howard Vernon, je nemački oficir koji dobija smeštaj kod starca (kog igra Jean-Marie Robain) i njegove mlade nećake (koju glumi Nicole Stéphane), koji pokazuju neprijateljstvo prema svom nezvanom gostu odbijanjem bilo kakvog razgovora s njim, čak i kada se ispostavi da je uglađen bivši muzičar koji iskreno ceni francuski narod i kulturu.

Le Silence de la mer je kasnije prikazan još dva puta - kao TV drama BBC-a 1981. i 2004. kao francusko-belgijski TV film.

Radnja uredi

U okupiranoj Francuskoj početkom 1941. godine, Werner von Ebrennac, nemački poručnik koji šepa, biva smešten u kuću u malom selu koju stariji muškarac deli sa svojom odraslom nećakom. Oni se, bez ijedne izrečene reči, slažu da nikada ne razgovaraju sa neželjenim gostom, niti da uopšte obrate pažnju na njegovo prisustvo. Većinu noći dok stric puši lulu, a nećaka nešto šije pored vatre, oficir, najpre obučen u uniformu, a kasnije u civilu, dolazi da se ugreje i ljubazno ih upušta u kratak jednostrani razgovor, koji je zapravo njegov monolog. Pričajući na francuskom, otkriva da je neoženjen kompozitor i da je prvi put da je u Francuskoj, iako je dugo proučavao i divio se francuskoj književnosti i kulturi, koju, čini se, više voli nego svoju (osim u pogledu muzike). Odan Hitleru, on se nada da će nacistička invazija dovesti do trajnog „braka“ između Francuske i Nemačke koji će koristiti svima, čemu se iz dana u dan vraća i ilustruje pozivajući se na „Lepoticu i zver “(Nemačka je zver, koju Francuska samo mora da prihvati da bi se pretvorila u princa). Werner često toplo gleda u nećakinju dok veliča vrline Francuske; ona tvrdoglavo čuti, ali povremeno odaje svoja osećanja blagim podrhtavanjem prstiju.

Werner odlazi na odmor u proleće i provodi dve nedelje u Parizu. Kada se vrati u selo, stric i bratanica ga ne vide više od nedelju dana. Konačno, jedne noći kuca na vrata i ne ulazi sve dok ujak, narušavajući svoju tišinu, ne pozove čoveka da uđe. U uniformi, Werner priča svojim domaćinima kako je njegovo uzbuđenje što vidi Pariz potkopano prisustvom okupatorske snage i priča o svom razočaranju i očaju nakon što je saznao za Holokaust i kada mu je grupa fanatičnih nemačkih oficira, uključujući jednog starog prijatelja, rekla da je nacistički plan da se uništi francuski duh i kultura i da se Francuska zauvek potčini Nemačkoj. Suzdržavajući se od podsticanja strica i nećake da se pobune, Werner saopštava da je zatražio premeštaj na front i odlazi ujutru. Kada kaže „adieu“, nećaka prekida ćutanje da bi mu uzvratila šapatom „adieu“.

Sledećeg dana, stric na papiru ostavi citat Anatola Francea za Wernera: "Il est beau qu'un soldat désobéisse à des ordres criminels." („Lepo je kad vojnik ne posluša zločinačko naređenje.“) Werner ga čita, razmenjuje poglede sa stricem i odlazi. Nećaka i njen stric u tišini ručaju.

Uloge uredi

Produkcija uredi

Melville je snimio film sa izuzetno niskim budžetom, jer je morao da koristi neprofesionalne glumce i tehničku ekipu. Većina filma je snimljena u Brullerovoj kući izvan Pariza.

Film, koji je snimljen ubrzo nakon što je Melville demobilisan iz francuskog pokreta otpora, obojen je Melvillovim sopstvenim iskustvom žrtvovanja i bolne moralne nepopustljivosti koju otpor zahteva. To je jedan od par filmova koje je snimio o otporu; druga dva su Léon Morin, sveštenik (1961) i Vojska senki (1969).[1] Neimenovani Francuz i njegova nećaka dužni su da obezbede smeštaj za nemačkog oficira i njihov otpor se ogleda u njihovom odbijanju da razgovaraju sa njim. Održavanje tišine postaje teže dok Ebrennac razgovara s njima, otkrivajući pristojnost i sopstvene sumnje u rat. „On je jasno povezan sa von Stroheimovim simpatičnim komandantom u Renoirovoj Velikoj iluziji, figurom čija je lojalnost posvećena nečemu većem od nacionalizma. Njegovi nevoljni domaćini i tišina njihove opozicije teraju ga da dovede u pitanje i sebe i svoju misiju.“[2]

Monolozi von Ebrennaca i opsežna naracija strica znače da, bez obzira na naslov, u filmu postoji značajna količina pričanja.

Premijera uredi

Le Silence de la mer je premijerno prikazan u Parizu 22. aprila 1949. Zabeležio je 464.032 gledalaca u Parizu i ukupno 1.371.687 gledalaca širom Francuske.[3]

Prijem uredi

„Melville je snimio film sa veoma malim budžetom. To je izvanrednan rad šegrta. Melville i njegov snimatelj Henri Decaë pokazuju značajnu kinematografsku tehniku: uprkos tome što se veći deo filma odvija u jednoj prostoriji, izbegavaju bilo kakvu vrstu klaustrofobije.“[4]

Film je opisan kao "anti-kinematografski" zbog jedinstvene metode naracije koja se koristi za davanje glasa (uglavnom) ćutljivom Francuzu i njegovoj nećaki.[5]

Izvori uredi

  1. ↑ The Criterion Collection (2013). „Jean-Pierre Melville”. Pristupljeno 2014-06-03. 
  2. ↑ Moviemail, July 2007 catalogue
  3. ↑ Vincendeau 2003: str. 260
  4. ↑ James Oliver, Moviemail, July 2007
  5. ↑ Batty, Adam (20 January 2011). „Culture Générale; Melville's Le Silence De La Mer”. The Hope Lies. Arhivirano iz originala na datum 15 August 2011. Pristupljeno 2014-06-03. 

Bibliografija uredi

Spoljašnje veze uredi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Le_Silence_de_la_mer_(film)&oldid=41845365