Le Feu follet (film)

Le Feu follet (sh. Izgaranje) je francusko-italijanski crno-beli igrani film snimljen 1963. godine u režiji Louisa Mallea. Reč je o adaptaciji istoimenog romana Pierrea Dreua la Rochellea.

Le Feu follet
RežijaLouis Malle
ProdukcijaNouvelles Éditions de Films
Arco Film
ScenarioLouis Malle (prema istoimenom romanu Pierrea Drieua la Rochellea)
UlogeMaurice Ronet
Léna Skerla
Yvonne Clech
Hubert Deschamps
MuzikaErik Satie
Premijera
2. 9. 1963 (1963-09-02) (Venecija)
Jezikfrancuski
Trajanje108 min.
Država Francuska
 Italija
Kompanija
DistributerLux Compagnie Cinématographique de France (Francuska)
Ci. Ti. Cinematografica (Italija)
Tehnička ekipa
FotografijaGhislain Cloquet
MontažaSuzanne Baron
Monique Nana

Glavni junak, kojeg igra Maurice Ronet, je alkoholičar koji je posle lečenja u sanatorijumu izlečen od fizičkih posledica svoje bolesti, ali je i dalje depresivan i sve više razmišlja o samoubistvu. Radnja prati 48 sati njegovog života, tokom kojih posećuje stare prijatelje i poznanike dok pokušava da donese odluku da li da nastavi da živi.

Po istom predlošku u Norveškoj je 2011. snimljen film Oslo, 31. august.

Radnja

uredi

Alain Leroy živi i leči se od alkoholizma u La Barbinais rehabilitacionoj klinici u Versaju poslednja četiri meseca. Razdvojen je od svoje američke supruge Dorothy, koja je u Njujorku, gde je živeo dok su bili zajedno, a prvu noći van klinike provodi sa Lydiom, jednom od njenih prijateljica, koja je došla na kratko u Francusku. Lydia kaže Alainu da je izlečen i da bi trebalo da se vrati u Njujork sa njom, ali on to ne želi i, iako kaže da je njegovo stanje „ozbiljno“, ona ne može da ostane sa njim zbog radnih obaveza, pa se rastaju.

U klinici, Alain većinu vremena provodi sam u svojoj sobi - čitajući, zabavljajući se sitnicama, pokušavajući da piše, gledajući kroz prozor i razgledajući svoj pištolj. Doktor La Barbinais je srećan što čuje da je Alain provodio vreme sa ženom i da nije pio, i, rekavši Alainu da je već neko vreme izlečen, sugeriše mu da razmišlja o iseljavanju i nastavljanju života. Kada Alain kaže da će ponovo piti ako napusti kliniku, doktor mu kaže da će strah vremenom izbledeti i ohrabruje ga da ponovo pokuša da se pomiri sa Dorothy. Alain kaže da će otići do kraja nedelje, i, pre nego što ode na spavanje te noći, odlučuje da će se ubiti sledećeg dana.

Ujutro, Alain se vozi do Pariza i unovčava ček koji mu je Lydia dala, navodno da otplati stari kockarski dug. Zatim odluči da kontaktira neke stare prijatelje i ostatak dana provodi u nizu okuplanja. Dubourg, prijatelj sa kojim je Alain često pio, nastanio se u ugodnom životu sa svojom ženom Fanny i njene dve ćerke i piše knjigu o drevnom Egiptu. Pokušava da Alainu ukaže na vrline njegovog predvidljivog, odraslog postojanja i poziva ga da se preseli kod njega, ali Alain, rekavši da ne želi da stari, odbija.

Zatim, Alain se viđa sa Evom. Pričaju o tome kako su se svi njihovi prijatelji promenili. Alain je zgrožen njenim novim prijateljima, koji su većinski narkomani, i odlazi. U kafiću Flore se sreće sa braćom Minville, koji se, iako se Alžirski rat završio, još uvek bore protiv nezavisnosti Alžira. Nakon što odu, pije alkoholno piće ostavljeno na stolu. Ubrzo mu se sloši, pa rano odlazi do Cyrillea i Solange Lavauds da odspava pre zabave na koju su ga pozvali.

Otmena večera je uveliko u toku kada se Alain probudi. Njegovi prijateljima je drago što ga vide, ali intelektualac ​​po imenu Brancion nije impresioniran pričom koju Cyrille priča o jednoj od Alainovih pijanih eskapada. Cyrille daje Alainu još jedno piće, a Alain ubrzo počne da se jada o tome kako se oseća bezvoljno i kako ga ništa u životu ne privlači, čak ni Solange, koja je njegova bivša ljubavnica. Pred Cyrilleom, Alain traži od Solange da ga spasi, ali ona ga nežno odbija. Kreće ka vratima, obećavajući zabrinutom Cyrillu da će se vratiti, a Cyrille ga poziva na ručak sledećeg dana.

Michel "Milou" Bostel, mladić koji trenutno živi životom opijanja i provoda sličnim onom koji je Alain nekada živeo, napušta zabavu Lavaudovih u isto vreme kada i Alain. Zajedno se voze autobusom i noću šetaju Parizom, a Alain priznaje da smatra da je njegova reputacija ženskaroša nezaslužena, jer nikada nije mogao da održi odnos sa ženom, a oduvek je želeo da voli i da bude voljen.

Probudivši se u svojoj sobi u klinici, Alain pakuje svoje stvari. Solange zove da ga podseti da dođe na ručak, a on obećava da će biti tamo. Ona pokušava da podeli neke ljubazne reči, ali on kaže da ne razume i spušta slušalicu. Nakon što završi čitanje Velikog Getsbija, Alain izvršava samoubistvo.

Uloge

uredi

Premijera i prijem

uredi

Le Feu follet je premijerno prikazan na Venecijanskom filmskom festivalu gde je podelio Specijalnu nagradu žirija sa sovjetskom ratnom dramom Uvod. Danas se uloga Alaina smatra jednom od najboljih uloga Mauricea Roneta, a film jedan od najvažnijim filmova Louisa Mallea.

Film je bio zvanična francuska prijava za Oskara za najbolji strani film na 36. dodeli Oskara, ali nije izabran kao jedan od poslednjih pet nominovanih u toj kategoriji.[1]

Le Feu follet ima ocenu odobravanja od 82% na veb stranici agregatora recenzija Rotten Tomatoes, na osnovu 11 recenzija, i prosečnu ocenu od 7,7/10.[2] U svom Filmskom vodiču iz 2006. godine, Leonard Maltin je filmu dao 3,5 zvezdice (od četiri), nazvavši ga „verovatno najboljim Malleovim ranim filmom.“[3] Roger Ebert je filmu dao istu ocenu, opisavši ga kao „trijumf stila“.[4]

U popularnoj kulturi

uredi

Malle je imao veliki uticaj na američkog reditelja Wesa Andersona, a Andersonov The Royal Tenenbaums je bio posebno inspirisan ovim filmom.[5] U The Royal Tenanbaums lik izgovara rečenicu „Sutra ću se ubiti“, isto kao i Alain u Malleovom filmu.[6]

Izvori

uredi
  1. Margaret Herrick Library, Academy of Motion Picture Arts and Sciences
  2. „The Fire within - Rotten Tomatoes”. Rotten Tomatoes. 
  3. Maltin, Leonard (2005). Leonard Maltin's 2006 Movie Guide. New York: Signet. ISBN 978-0-45121-609-0. 
  4. Ebert, Roger (16 October 1969). „The Fire Within Movie Review & Film Summary (1964)”. RogerEbert.com. Pristupljeno 21 July 2012. 
  5. Monahan, Mark (March 9, 2002). „Film-makers on film: Wes Anderson”. The Daily Telegraph. Pristupljeno July 24, 2017. 
  6. Perkins, Claire (2012). American Smart Cinema. Edinburgh University Press. str. 100. ISBN 978-0-74865-425-3. 

Spoljašnje veze

uredi