Ljudevit Lajoš Čaki (Novi Sad, 6. mart 1869Lepoglava, 19. jul 1936) bio je komunistički revolucionar i učesnik atentata na kralja Jugoslavije.

Lajoš Čaki
Datum rođenja1869.
Mesto rođenjaNovi Sad

 Austrougarska
Datum smrtijun 1936. (67 god.)
Mesto smrtiLepoglava, kod Varaždina
Savska banovina

 Kraljevina Jugoslavija
Profesijatkački radnik
Član KPJ od1919.

Osuđen je na 20 godina nakon neuspelog atentata na regenta Aleksandra. Umro je na robiji.

Biografija

uredi

Rođen je 1869. godine u Novom Sadu. Sin je Šandora Čakija i Lidije Varšanji. Posle završene osnovne škole, izučio tkački zanat i radio kao tkački radnik po mnogim mestima Austrougarske monarhije.

Predratni aktivizam

uredi

Kao mladi radnik pristupio je u radničkom pokretu, tokom 1890-ih i bio član Sindikata poljoprivrednih radnika. Kasnije je stupio i u Socijaldemokratsku partiju, a 1911. godine je bio izabran i za člana partijskog komiteta. Bio je veoma aktivan u radu sindikata i imao veliki uticaj na radnike, bio je organizator radničkih priredbi i izleta.

U toku Prvog svetskog rata, krajem 1916. godine uspeo je da pobegne iz Austrougarske vojske, u koju je bio mobilisan. Jedno vreme posle dezertiranja krio se po Pešti, a potom u Novom Sadu i njegovoj okolini.

Revolucionarna delatnost

uredi

Posle završetka rata, revolucionarni talas zapljusnuo je Evropu. Tokom 1919. godine Čaki je bio organizator mnogih protestnih zborova, kao i generalnog štrajka radnika Vojvodine protiv intervencije vojske Kraljevine SHS u Mađarskoj, za vreme Revolucije Bele Kuna.

Početkom marta 1919. na Fruškoj gori je osnovan tajni Komunistički revolucionarni savez Pelagić koji su činili povratnici iz ruske revolucije, spremni da u Srbiji ponove boljševičko iskustvo. Oni započinju prikupljanje oružja za proletersku revoluciju i planiraju atentate koji bi mogli ubrzati izbijanje revolucije. Spasoje Stejić se preseljava u Čakijevu kuću, koja postaje i mesto tajnih sastanaka i mesto gde se krije prikupljeno oružje.[1]

Aprila 1919. godine na Kongresu ujedinjenja radničkih i socijalističkih partija formirana je Socijalistička radnička partija Jugoslavije, koja je kasnije postala Komunistička partija Jugoslavije (KPJ). Lajoš je bio njen član od osnivanja.

Krajem 1919. godine je bio izabran za člana Veća Sindikata poljoprivrednih radnika u Novom Sadu. Ovaj sindikat delovao je pored još šest strukovnih sindikata u Vojvodini i okupljao je pored poljoprivrednih radnika, sve radnike koji nisu pripadali strukovnim sindikatima. U toku 1920. godine bio je izabran za predsednika oblasnog Sindikata poljoprivrednih radnika.[2] Bio je jedan od uticajnijih sindikalnih funkcionera u Vojvodini.

Posle donošenja „Obznane“, komunisti planiraju atentat na regenta. U Čakijevoj kući je 26. juna održan tajni pripremni sastanak, kome su navodni prisustvovali i neki rukovodioci.[3] Stejić je 28. juna 1921. godine u Beogradu izvršio neuspeli „Vidovdanski atentat“ na regenta Aleksandra, posle čega je uhapšen veći deo članova grupe, među kojima i Lajoš Čaki.

Suđenje

uredi
 
Politika od 27. januara 1922. sa naslovnom stranicom o suđenju komunistima nakon neuspelog atentata na regenta Aleksandra.
 
Detalj naslovnice o suđenju Lajošu Čakiju i drugovima.

Odmah po hapšenju u Novom Sadu, 30. juna Lajoš Čaki je prebačen u Beograd u zloglasnu „Glavnjaču“. U izveštajima je opisan kao "pedesetogodišnji starac, prosede brade i brkova".[4]

U istražnom zatvoru je bio strahovito mučen, a uhapšeni su bili čak i njegova supruga Eva i dvojica sinova. Na tzv „Vidovdanskom procesu“, Čaki u sudnici pokazuje izbijeni zub, a beogradska policija demantuje da je ikog batinala.[1] Čaki takođe svedoči da su mu u policiji doveli Stejića sveg krvavog i isprebijanog, nakon čega je potpisao iznuđenu izjavu.[5]

Februara 1922. godine je osuđen na dvadeset godina zatvora.

Robija

uredi
Glavni članci: Glavnjača i Logor Lepoglava

Zatvorsku kaznu je izdržavao najpre u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, gde je punih sedam godina proveo okovan u samici.

Godine 1927. zbog učešća u petnaestodnevnom štrajku glađu, tokom kojeg su politički zatvorenici tražili bolje uslove života, bio je ponovo izveden pred sud i osuđen, kao jedan od organizatora štrajka. Februara 1930. godine, zajedno sa Mošom Pijade, Petrom Gruborom i Kostom Čipčićem je prebačen u zatvoru Lepoglavi. Početkom 1931. godine učestvovao je u zatvorskom štrajku u Lepoglavi, a krajem jula i u šesnaestodnevnom štrajku glađu. Ovi štrajkovi vođeni su za dobijanje boljih uslova života i rada u zatvorima. Štrajkovi glađu veoma su loše uticali na njegovo zdravlje, narušeno dugogodišnjim robijanjem, ali i pored insistiranja drugih zatvorenika da u njima ne učestvuje, on je insistirao da učestvuje i nije želeo da bude štrajkbrejker.

Po dolasku u zatvor u Lepoglavi, februara 1930. godine, upoznao se i družio sa Josipom Brozom Titom, sve do njegovog premeštanja u zatvor u Maribor, maja iste godine. Takođe tokom robijanja upoznao je mnoge poznate revolucionare koji su bili na robiji - Mošu Pijade, Zlatka Šnajdera, Salomona Levija, Radeta Vujovića, Otokara Keršovanija, Đuru Pucara i dr.

Njegovo zdravstveno stanje, usled dugogodišnjeg teškog robijanja, bilo je znatno pogoršano. Bio je oboleo od tuberkuloze, a kasnije mu se oduzela čitava leva strana tela. I pored toga bio je i dalje okovan. Od povreda zadobijenih od strane zatvorskih čuvara, umro je jula 1936. godine, ne dočekavši da izađe na slobodu.

Nasleđe

uredi

Jedna osnovna škola u Bačkoj Topoli nosi njegovo ime.

Povezano

uredi

Izvori

uredi
  1. 1,0 1,1 Kako je nestao spomenik / Proizvodnja sećanja
  2. Politika od 1. 2. 1922.
  3. Politika 11. 02. 1922.
  4. Politika 26. 01. 1922.
  5. Politika 27. 01. 1922.

Literatura

uredi
  • Likovi revolucije (knjiga prva). „Prosveta“, Beograd 1962. godina.
  • Pero Morača i Stanislav Stojanović Komunisti Jugoslavije 1919-1979. „Eksport Pres“, Beograd 1979. godina.
  • Dr. Đuro Batričević Ljudevit Lajoš Čaki. „Forum“, Novi Sad 1984. godina.