Kosta Novaković

Kosta Novaković (oko 1886-1939) je bio srpski socijalistički političar, novinar i profesor, "jedno od najkrupnijih imena srpske levice 20. veka".[1]

Kosta Novaković

Bio je istaknuti član Srpske socijaldemokratske partije i jedan od osnivača i rukovodilaca Komunističke partije Jugoslavije.[2] Bio je urednik listova Budućnost, Radničke novine, Radnik i Borba.[2][1] Kao srpski vojnik je tokom balkanskih ratova prešao Albaniju, upoznavši javnost sa zlodelima koja su tamo počinjena.

Njegov najznačajniji spis je „Makedonija Makedoncima, zemlja zemljoradnicima[3], zbog kojeg je bio osuđen na robiju.[4] Iz Kraljevine Jugoslavije je emigrirao u SSSR.

Zajedno sa drugim rukovodiocima KPJ streljan je tokom staljinističkih čistki.

BiografijaUredi

Kosta Novaković je rođen 3. juna u Čačku. Tačna godina njegovog rođenja je nepoznata, a navode se 1891.[5] 1886[6] ili 1889[2] ili 1896.[7] godina.

U Čačku je išao u gimnaziju. Još kao gimnazijalac prišao je radničkom pokretu u Srbiji.[8]

Srpska socijaldemokratska strankaUredi

 
Radničke novine, glasilo srpskih socijaldemokrata.

Nakon završene srednje škole, prešao je u Beograd na studije. Prema jednom izvoru, Novaković je u Beogradu studirao pravo.[9] Prema drugom izvoru, u Beogradu je završio Filozofski fakultet.[7] A prema trećem, završio je Fakultet prirodnih nauka u Beogradu 1913. godine.[5]

1906. ili 1907. godine je stupio u Srpsku socijaldemokratsku partiju, koja je delovala kao opoziciona stranka u Kraljevini Srbiji, zastupajući interese radničke klase i oštro se suprotstavljajući planovima velikosrpske buržoazije za zavojevanjem Albanaca i Makedonaca. Zajedno sa Tucovićem, Lapčevićem i Dragovićem, postaje jedan od njenih prvaka.[10] Bio je sekretar Radničke komore Srbije i jedan od urednika listova "Budućnost", "Radničke novine", "Radnik" i "Borba".[2]

Balkanski i prvi svetski ratUredi

Bio je učesnik balkanskih (1912-1913) i Prvog svetskog rata (1915-1918). Tokom Prvog balkanskog rata je regrutovan kao rezevni narednik, a zatim poručnik srpske vojske, u vojnom pohodu na Albaniju. U svojim beleškama sa fronta pisao je o bedi običnih srpskih vojnika, koje su vlada i dinastija gole i bose, radi svojih megalomanskih ciljeva, poslali u ledene planine Albanije. Takođe je ostavio svedočanstva o strahotama počinjenim domaćem stanovništvu koje je video tokom vojnog pohoda.[11]

  „Niko u višim vojnim komandama nije pomišljao na to kako će se odazvati postupanje vojske prema stanovništvu, kakvo će raspoloženje izazvati kod njega prema našoj vojsci, a po tom i prema srpskom narodu, u ime čije se to radi.[12]
()

Među vojnicima je širio socijalističku propagandu, a u dopisima iz Albanije Radničkim novinama i Borbi, raskrinkavao je "imperijalističku velikosrpsku politiku".[13]

  „Seljačka Srbija više ne postoji .... 1912. ona je potpuno nestala. Umesto nje, imperijalistička Srbija, pan-Srbija se pojavila, sa svojom pan-srpskom dinastijom i pan-srpskim militarizmom. Ovaj novi imperijalizam, surov, okrutan, nemilosrdan, sanja o povratku Dušanovog carstva i pokušava da dostigne u sledećih deset godina imperijalne sile koje postoje stotinama godina.[14]
()

U prvom svetskom ratu, kao vojnik, povlačio se kroz albanske gudure, da bi, zatim, otišao u Pariz, gdje je djelovao u redovima srpske socijalističke emigracije.[4] Bio je sekretar radničke komore koja je obnovljena 1917. godine sa sedištem u Parizu. Prva akcija komore bilo je slanje pomoći porodicama radnika u okupiranoj Srbiji.[15] 22. jula je u Francuskoj obnovljen i politički komitet Srpske socijaldemokratske partije. U prvoj polovini 1918. godine su pokrenuli novine Budućnost.[16]

Komunistička partija JugoslavijeUredi

 
Delegati Prvog kongresa SRPJ(k) ispred zgrade nekadašnjeg hotela Slavija, Beograd 1919. godina.

Kada se 1919. godine vratio u domovinu, sudjelovao je u Kongresu ujedinjenja u Beogradu, kada je Srpska socijaldemokratska partija kolektivno pristupila novoj Socijalističkoj radničkoj partiji Jugoslavije (komunista). Tada je izabran u najuže partijsko rukovodstvo, za člana Izvršnog odbora Centralnog partijskog veća.[2] Na Drugom kongresu, nazvanom — Vukovarski kongres (1920), bio je u najužem rukovodstvu revolucionarne »ljevice« koja je pobedila unutarpartijski reformizam i centrumaše oko Dragiše Lapčevića i Živka Topalovića.[4]

Novaković je bio partijski predstavnik u Makedoniji. Na prvim poslijeratnim izborima u Kraljevini SHS 1920. godine izabran je za narodnog poslanika u Ustavotvornoj skupštini, za izbornu jedinicu Skoplje.[17] Novaković je bio veoma aktivan član, učesnik na svim kongresima i konferencijama KPJ, do hapšenja.[18]

Tek oslobođen, na Vidovdanskom procesu je kao novinar pratio optužene drugove.[19] Jugoslovenske komuniste zastupao je i na kongresima Komunističke Internacionale, kao delegat na Četvrtom (1922) i Šestom kongresu.[1]

Nakon zabrane Komunističke partije Jugoslavije, jedan je od osnivača legalne Nezavisne radničke partije Jugoslavije 1923. godine (preko koje je KPJ delovala) i član njezinog rukovodstva.[4] Neumorno piše i uređuje više sindikalnih listova, učestvuje kao delegat na ilegalnim konferencijama KPJ.[4]

Bio je jedan od vodećih predstavnika leve frakcije KPJ, protiveći se Markovićevoj redukciji nacionalnog pitanja na čisto konstitucionalno pitanje.[20] 1924. godine je objavio veoma uticajan spis „Makedonija Makedoncima, zemlja zemljoradnicima!“, kojim osuđuje ugnjetavačku politiku velikosrpske buržoazije i nedvosmisleno brani pravo naroda Makedonije na samoopredeljenje.[4] Zbog ove brošure Novaković je već u rujnu iste godine osuđen na šest mjeseci zatvora. Na presudu je uložio žalbu višem sudu u kojoj između ostalog stoji:

 
Novakovićev spis „Makedonija Makedoncima, zemlja zemljoradnicima“ zbog kojeg mu je suđeno.
Ja Vas zamišljam u sudnici ozbiljne, dostojanstvene, sa punim uverenjem da se brinete o zadovoljenju pravde. Da ostavimo na stranu što u mom slučaju imate posla s jednim zakonom, koji nema u svetu sebi ravna i koji mnogi vaši kolege pravnici smatraju za pravnu nakazu i reakcionarno čudovište... Predpostavimo da Vi uzimate i taj zakon — kao i svaki drugi zakom — za važeći. Pred Vama će biti i moja brošura u kojoj sam ja izneo suštu istinu o Makedoniji... Ja znam Vi ćete mi reći da su stvari koje sam ja napisao i rekao na pretresu o Makedoniji i životu stanovništva Makedonije, da su te stvari strašne i teške i da se ne smeju reći — pa ako su i istinite — jer se time štete viši interesi... Ja sam iskusio da su se zbog tih vaših ’viših interesa’ stotine hiljada srpskih majki zavile u crno baš zbog Makedonije, a još nekoliko puta po sto hiljada makedonskih, bugarskih i grčkih majki — i to sve bez ikakve koristi po narode Balkana. Vidim da će se zbog tih vaših ’viših interesa’ stvoriti još dosta novih kosturnica balkanskih naroda. Zato i ja — i svi koji imisle kao ja — moram govoriti i dalje istinu o Makedoniji i gledati da štogod doprinesem da se probudi svest kod svih balkanskih naroda, te da spreče buduće kosturnice zbog Makedonije, da spreče u zlom radu one koji te kosturnice pripremaju, da se udruže u bratski savez. Eto, zato mi se čini da mojoj istini preti opasnost od Vaše pravde.[4] — Žalba Koste Novakovića višem sudu

Viši sudovi su potvrdili presudu prvostepenog suda i Novaković je izdržao zatvorsku kaznu.[4] 1926. godine je ponovo uhapšen i osuđen zbog komunističke propagande na pet godina robije.[4]

Emigracija u SSSRUredi

1927. godine beogradska partijska organizacija je organizirala njegov bijeg iz bolnice i prebacila ga u inozemstvo[4], nakon čega je emigrirao u Sovjetski Savez.[2] Iste godine postaje član Komunističke partije (boljševika).[5] Bio je predstavnik KPJ pri Balkanskom zemaljskom sekretarijat u Izvršnom komitetu Komunističke internacionale 1928. godine.[21] U emigraciji objavljuje tekstove za međunarodni list Balkanska federacija, koji je na francuskom izlazio u Beču.

 
Crvena pomoć u akciji u Berlinu.

Novaković je radio u Izvršnom komitetu Međunarodne organizacije pomoći revolucionarima.[22] Usled toga je često boravio u Nemačkoj na partijskom radu. 1928. godine član Komunističke partije Nemačke.[5] Pomagao je Mustafi Golubiću tokom njegovog boravka u Berlinu oko 1930. godine. Novaković je poznavao šefa "Crvene pomoći", koja je Golubiću odobrila pomoć od 10 DM nedeljno.[23]

Novaković je bio poznat kao žestok i nepokoran temperament.[24] Na jednom sastanku Kominterne, kad je jedan od njenih najodgovornijih funkcionera, Pjatnicki, zaprijetio da će raspustiti Komunističku partiju Jugoslavije, Kosta je ponosno reagovao:

  „Jugoslavenski komunisti stvorili su svoju partiju zato što je ona potrebna našoj radničkoj klasi, i niko nema pravo da je raspusti.[24]
()

CK KPJ je 1931.[4] ili 1932. godine[5] isključio iz Partije Kostu Novakovića, zbog frakcionaške delatnosti. On je optužen da je navodno unosio svoje frakcionaške poglede među studente kao „ultraljevičar".[25]

Pad u nemilostUredi

Kosta Novaković je počeo padati u nemilost kada su ga vodeći staljinisti Kominterne optužili za frakcionaštvo.[1] Iako je imao završen fakultet, radio je u Moskvi kao pomoćni štamparski radnik, pod imenom Petar Petrovič Dragačevac, i živeo u komunalnom stanu.[7] Prema opisu Rodoljuba Čolakovića, živeo je u sirotinskom sobičku, "u tijesnoj prostoriji od desetak kvadratnih metara", sa željeznom posteljom prekrivenom vojničkim ćebetom, jednim polurazvaljenim ormarom, stolićem i dvije stolice bez naslona, ali besprekornog reda.[24]

1933. godine, u Moskvi je Kostu Novakovića sreo Rodoljub Čolaković, koji opisuje strašnu promenu koju mu se dogodila:

 
Stambeni kvart u Moskvi 1938. godine.

Bio je to Kosta Novaković, jedan od poznatih rukovodilaca naše Partije, koga sam prvi put vidio 1919. godine u Sarajevu, kamo su često navraćali istaknuti ljudi našeg revolucionarnog pokreta i održavali zborove ili konferencije. Ali kakva razlika između tadašnjeg Koste i ovog čovjeka koji je stajao između Rade i mene u sumorno oktobarsko moskovsko veče, pod škiljavom svjetlošću ulične rasvjete. Tada je bio mlad, vitak, naočit; na izrazito bijelom licu opušteni crni brkovi, visoko čelo i bujna, još sasvim crna i nemirno zabačena kosa. Išao je lako, uspravan, s nečim prkosnim u hodu i držanju. Sarajevski proleteri voljeli su da ga slušaju i pamtili njegove duhovite riječi i jetke primjedbe na račun vlastodržaca. A sad je to bio sasvim oronuo čovjek, iako inije imao još ni pedeset godina, poguren, tiha glasa, nesigurna hoda. Srce mi se steglo od žalosti; Kostu sam poštovao i volio, čak sam, kad su ga 1926. godine, osudili na robiju, napisao pjesmu i posvetio je njemu. Šta se s njim dogodilo? Šta ga je tako srušilo? [...] Lice potamnelo, kosa prorijeđena i prosjeda, bore na čelu, oko očiju i usta. Ostavljao je utisak čovjeka koga podgriza neka opaka boljka ... Dugo sam razgovarao s Kostom te noći u njegovom sobičku. Sada je on govorio, a ja sam slušao priču čovjeka koji je doživio politički i lični brodolom. Ne sjećam se više njenih pojedinosti — mnoge stvari nisam ni razumijevao — ali ostao je živ utisak o slomljenom čovjeku i duboko osjećanje nepravde koja mu je učinjena. Počinjao bi polagano, tihim glasom, kao da predaje, o nastanku frakcija, ali bi brzo, čim bi počeo da govori o Simi Markoviću ili nekom drugom desničaru, padao u vatru, sipao psovke i lične uvrede, napadao sve od ’pigmeja u Partiji’ do najodgovornijih funkcionera Kominterne. Duboke, tamne oči sjaktile su bolesnim sjajem, ruke su mu podrhtavale, nije mogao da se skrasi na stolici, ustajao je i vrtio se u tijesnom sobičku, kao uznemirena zvijer u kavezu. Smirio bi se, opet sjeo na stolicu i, pitajući me gdje je stao, nastavio tu čemernu priču. Doživio sam u životu, posebno u emigraciji, dosta gorkih časova, ali rijetko kad mi je bilo tako teško kao te noći slušajući Kostu.[24]

Čolaković primećuje da su "tog neprilagodljivog čovjeka skršili fizički i likvidirali politički", ljudi koji su bili vještiji, smalažljiviji, karijeristi koji su već uzimali maha u aparatu Kominterne i nemilosrdno se obračunavali sa svim neposlušnicima.[24] U toku razgovora sa njim Kosta Novaković je povikao:

  „Kamo sreće da onda nisam pobegao, nego da sam oteran na robiju i zajedno s vama učio i prevodio.[24]
()

1937. godine Novaković je ponovo saslušavan pred komisijom Kominterne i otpušten sa posla. U jeku velike čistke, Ivan Gržetić, partijski predstavnik u Kominterni, 17. svibnja 1937. godine piše generalnom sekretaru CK KPJ Josipu Čižinskom u Pariz, o isključenju neposlušnih jugoslovenskih komunista i otpuštanju Novakovića ("Dragačevca"):

  „Već sam ti ranije pisao i poručivao da je onaj inženjer isključen iz partije, ali na tom se nisu nažalost kola zaustavila. Nedavno su isključeni Gregor i Lich, a danas Krešić. Svi se kod Bradonje držali očajno slabo, a osobito ovaj posljednji. [...] Svi su oni skinuti s posla, a za sada drugoga dobili nisu. Osim toga, mali Napoleon nije poželjan ovdje i traži se da u najkraćem roku ode odavde. Isto tako je i Dragačevac, ostao bez posla. Stara ga Jelica više nizašto neće da drži. I on je stajao pred Bradonjom, ali je sve ostalo pri starom, sa novim skoro ranijim karakteristikama. I on se rđavo držao. Sam mi je i on na vratu — a ja takvim ništa pomoći ne mogu. Ali to je još cvijeće. Po ovome možete da sudite kako mi je ... [26]

Staljinistička čistka i smrtUredi

 
Kosta Novaković nakon hapšenja u Moskvi jula 1938.

Kosta Novaković je uhapšen 19. jula 1938. u staljinističkim čistkama, pod optužbom za "frakcionaštvo".[7] Nakon hapšenja, Novaković i drugi vodeći komunisti su u Proleteru označeni kao "elementi koji su našoj partiji i radničkoj klasi nanijeli goleme štete u toku niza godina svojim frakcijama i grupaškim borbama, vezama sa klasnim neprijateljima, varali KI, svojim destruktivnim radom kočili razvitak partije i pa taj način obezglavljivali pokret radničke klase Jugoslavije, i tako pomagali klasnom neprijatelju".[27]

Nakon višemesečnog procesa, Kosta Novaković je streljan 19. aprila 1939. godine u Rusiji, zajedno sa drugim istaknutim rukovodiocima KPJ (Sima Marković, Simo Miljuš i Akif Šeremet).

Njihova tela su posle streljanja kremirana, a posmrtni ostaci položeni u zajedničku grobnicu.[7]

Kosta Novaković je rehabilitovan 10. juna 1958. godine u SSSR.[5]

DelaUredi

 
Međunarodni list Balkanska federacija, sa sedištem u Beču, za koji je Novaković pisao.
  • Četiri meseca u srednjoj Albaniji, 1914.
  • Nacionalno pitanje u Jugoslaviji: Autonomija ili federacija, Radnik, 28 okt. 1923.
  • Makedonija Makedoncima, zemlja zemljoradnicima, 1924.

U svojim spisima ostavio je svedočanstva o nasilnoj kolonizaciji i srbizaciji Kosova, koja se sprovodila po priključenju krajeva naseljenih Albancima Kraljevini Srbiji i Kraljevini SHS.[14]

NasleđeUredi

Ustanova za kulturno-obrazovnu delatnost, nekadašnji Radnički univerzitet u Čačku, nosi njegovo ime. U parku kod Autobuske i Železničke stanice u Čačku postavljena je njegova bista. Jedna od glavnih ulica Pristine nosi njegovo ime, prema Resenju Skupstine Opstine glavnog grada.

LiteraturaUredi

  • Autobiografija Koste Novakovića, "Čačanski glasnik", Čačak, 1966.
  • Nova enciklopedija, Vuk Karadžić – Larousse (II tom), Beograd, 1978.
  • Rodoljub Čolaković, Kazivanje o jednom pokoljenju, Udruženi izdavači, Sarajevo, 1985/86.
  • Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki (str. 28-31), Beograd, 1989.

IzvoriUredi

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Tito sudi - Staljin strelja
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Nova enciklopedija, Vuk Karadžić – Larousse (II tom), Beograd, 1978.
  3. Čačani: Kosta NOVAKOVIĆ
  4. 4,00 4,01 4,02 4,03 4,04 4,05 4,06 4,07 4,08 4,09 4,10 Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki (str. 28-31), Beograd, 1989.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 Drakonski sud partije
  6. Vremeplov: Rođen Kosta Novaković
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 Pero Simić, TAMNI SJAJ TITOVE KRUNE
  8. Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki (str. 28-31), Beograd, 1989.
  9. http://books.google.rs/books?id=UWALiF59JU4C&pg=PA343&dq=Kosta+Novakovi%C4%87&hl=en&sa=X&ei=ZQvVU_qRLaLnywPAyICQBQ&ved=0CE0Q6AEwCQ#v=onepage&q=Kosta%20Novakovi%C4%87&f=false
  10. Od Srpske socijaldemokratske partije do Socijaldemokratske partije
  11. „Ratni dnevnik Koste Novakovića”. Arhivirano iz originala 2013-02-25. https://web.archive.org/web/20130225105509/http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/75004-Ratni-dnevnik-Koste-Novakovia.html. 
  12. „Ratni dnevnik Koste Novakovića”. Arhivirano iz originala 2013-02-25. https://web.archive.org/web/20130225105509/http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/75004-Ratni-dnevnik-Koste-Novakovia.html. 
  13. Autobiografija Koste Novakovića, "Čačanski glasnik", Čačak, 1966.
  14. 14,0 14,1 „Kosta Novaković, Kolonizacija i srbizacija Kosova”. Arhivirano iz originala 2013-12-25. https://web.archive.org/web/20131225040933/http://www.kosova.com/arkivi1997/expuls/dok5.htm. 
  15. http://books.google.rs/books?id=CI5Wm8771EYC&pg=PA311&dq=Kosta+Novakovi%C4%87&hl=en&sa=X&ei=ZQvVU_qRLaLnywPAyICQBQ&ved=0CC0Q6AEwAw#v=onepage&q=Kosta%20Novakovi%C4%87&f=false
  16. http://books.google.rs/books?id=CI5Wm8771EYC&pg=PA311&dq=Kosta+Novakovi%C4%87&hl=en&sa=X&ei=ZQvVU_qRLaLnywPAyICQBQ&ved=0CC0Q6AEwAw#v=onepage&q=Kosta%20Novakovi%C4%87&f=false
  17. https://www.google.rs/search?q=Kosta+Novakovi%C4%87&num=30&safe=off&es_sm=93&tbm=bks&ei=ZQvVU_qRLaLnywPAyICQBQ&start=30&sa=N&biw=1024&bih=499&dpr=1
  18. »Sabrana djela« Josipa Broza Tita, svezak treći, str. 303.
  19. Politika od 2. 2. 1922.
  20. http://books.google.rs/books?id=te6bAAAAMAAJ&q=Kosta+Novakovi%C4%87&dq=Kosta+Novakovi%C4%87&hl=en&sa=X&ei=EBHVU5bnIKHnywPKtIG4Cg&ved=0CHkQ6AEwETge
  21. »Sabrana djela« Josipa Broza Tita, svezak treći, str. 303.
  22. »Sabrana djela« Josipa Broza Tita, svezak treći, str. 303.
  23. „Otvoren dosije Mustafe Golubića - Izdao me Tito! Ali, neka ga...”. Arhivirano iz originala 2016-03-06. https://web.archive.org/web/20160306023029/http://www.27march.org/~n7thma5/main.php?pages_id=239. 
  24. 24,0 24,1 24,2 24,3 24,4 24,5 Rodoljub Čolaković, Kazivanje o jednom pokoljenju, drugi svezak (str. 153—156), Udruženi izdavači, Sarajevo, 1985/86.
  25. http://books.google.rs/books?id=xhUBCz0GTB0C&q=Kosta+Novakovi%C4%87&dq=Kosta+Novakovi%C4%87&hl=en&sa=X&ei=EBHVU5bnIKHnywPKtIG4Cg&ved=0CJIBEOgBMBc4Hg
  26. Staljinski obračun s jugoslavenskim partijskim vodstvom u SSSR-u
  27. Živojin Pavlović, Bilans sovjetskog termidora: Prikaz i otkrića o delatnosti i organizaciji Staljinskog terora

Vidi jošUredi

Vanjske vezeUredi