Wikipedija

Kosta Novaković

Za ostale osobe s istim imenom, v. Kosta Novaković (razvrstavanje).

Kosta Novaković (oko 1886-1939) je bio srpski socijalistički političar, novinar i profesor, "jedno od najkrupnijih imena srpske levice 20. veka".[1]

Kosta Novaković

Bio je istaknuti član Srpske socijaldemokratske partije i jedan od osnivača i rukovodilaca Komunističke partije Jugoslavije.[2] Bio je urednik listova Budućnost, Radničke novine, Radnik i Borba.[1][2] Kao srpski vojnik je tokom balkanskih ratova prešao Albaniju, upoznavši javnost sa zlodelima koja su tamo počinjena.

Njegov najznačajniji spis je „Makedonija Makedoncima, zemlja zemljoradnicima“[3], zbog kojeg je bio osuđen na robiju.[4] Iz Kraljevine Jugoslavije je emigrirao u SSSR.

Zajedno sa drugim rukovodiocima KPJ streljan je tokom staljinističkih čistki.

Biografija

uredi

Kosta Novaković je rođen 3. juna u Čačku. Tačna godina njegovog rođenja je nepoznata, a navode se 1891.[5] 1886[6] ili 1889[2] ili 1896.[7] godina.

U Čačku je išao u gimnaziju. Još kao gimnazijalac prišao je radničkom pokretu u Srbiji.[4]

Srpska socijaldemokratska stranka

uredi
Glavni članak: Srpska socijaldemokratska stranka
 
Radničke novine, glasilo srpskih socijaldemokrata.

Nakon završene srednje škole, prešao je u Beograd na studije. Prema jednom izvoru, Novaković je u Beogradu studirao pravo.[8] Prema drugom izvoru, u Beogradu je završio Filozofski fakultet.[7] A prema trećem, završio je Fakultet prirodnih nauka u Beogradu 1913. godine.[5]

1906. ili 1907. godine je stupio u Srpsku socijaldemokratsku partiju, koja je delovala kao opoziciona stranka u Kraljevini Srbiji, zastupajući interese radničke klase i oštro se suprotstavljajući planovima velikosrpske buržoazije za zavojevanjem Albanaca i Makedonaca. Zajedno sa Tucovićem, Lapčevićem i Dragovićem, postaje jedan od njenih prvaka.[9] Bio je sekretar Radničke komore Srbije i jedan od urednika listova "Budućnost", "Radničke novine", "Radnik" i "Borba".[2]

Balkanski i prvi svetski rat

uredi
Glavni članci: Srpska okupacija Albanije i Albanska golgota

Bio je učesnik balkanskih (1912-1913) i Prvog svetskog rata (1915-1918). Tokom Prvog balkanskog rata je regrutovan kao rezevni narednik, a zatim poručnik srpske vojske, u vojnom pohodu na Albaniju. U svojim beleškama sa fronta pisao je o bedi običnih srpskih vojnika, koje su vlada i dinastija gole i bose, radi svojih megalomanskih ciljeva, poslali u ledene planine Albanije. Takođe je ostavio svedočanstva o strahotama počinjenim domaćem stanovništvu koje je video tokom vojnog pohoda.[10]

Niko u višim vojnim komandama nije pomišljao na to kako će se odazvati postupanje vojske prema stanovništvu, kakvo će raspoloženje izazvati kod njega prema našoj vojsci, a po tom i prema srpskom narodu, u ime čije se to radi.[10]

Među vojnicima je širio socijalističku propagandu, a u dopisima iz Albanije Radničkim novinama i Borbi, raskrinkavao je "imperijalističku velikosrpsku politiku".[11]

Seljačka Srbija više ne postoji .... 1912. ona je potpuno nestala. Umesto nje, imperijalistička Srbija, pan-Srbija se pojavila, sa svojom pan-srpskom dinastijom i pan-srpskim militarizmom. Ovaj novi imperijalizam, surov, okrutan, nemilosrdan, sanja o povratku Dušanovog carstva i pokušava da dostigne u sledećih deset godina imperijalne sile koje postoje stotinama godina.[12]

U prvom svetskom ratu, kao vojnik, povlačio se kroz albanske gudure, da bi, zatim, otišao u Pariz, gdje je djelovao u redovima srpske socijalističke emigracije.[4] Bio je sekretar radničke komore koja je obnovljena 1917. godine sa sedištem u Parizu. Prva akcija komore bilo je slanje pomoći porodicama radnika u okupiranoj Srbiji.[13] 22. jula je u Francuskoj obnovljen i politički komitet Srpske socijaldemokratske partije. U prvoj polovini 1918. godine su pokrenuli novine Budućnost.[13]

Komunistička partija Jugoslavije

uredi
Glavni članak: Komunistička partija Jugoslavije
 
Delegati Prvog kongresa SRPJ(k) ispred zgrade nekadašnjeg hotela Slavija, Beograd 1919. godina.

Kada se 1919. godine vratio u domovinu, sudjelovao je u Kongresu ujedinjenja u Beogradu, kada je Srpska socijaldemokratska partija kolektivno pristupila novoj Socijalističkoj radničkoj partiji Jugoslavije (komunista). Tada je izabran u najuže partijsko rukovodstvo, za člana Izvršnog odbora Centralnog partijskog veća.[2] Na Drugom kongresu, nazvanom – Vukovarski kongres (1920), bio je u najužem rukovodstvu revolucionarne »ljevice« koja je pobedila unutarpartijski reformizam i centrumaše oko Dragiše Lapčevića i Živka Topalovića.[4]

Novaković je bio partijski predstavnik u Makedoniji. Na prvim poslijeratnim izborima u Kraljevini SHS 1920. godine izabran je za narodnog poslanika u Ustavotvornoj skupštini, za izbornu jedinicu Skoplje.[14] Novaković je bio veoma aktivan član, učesnik na svim kongresima i konferencijama KPJ, do hapšenja.[15]

Tek oslobođen, na Vidovdanskom procesu je kao novinar pratio optužene drugove.[16] Jugoslovenske komuniste zastupao je i na kongresima Komunističke Internacionale, kao delegat na Četvrtom (1922) i Šestom kongresu.[1]

Nakon zabrane Komunističke partije Jugoslavije, jedan je od osnivača legalne Nezavisne radničke partije Jugoslavije 1923. godine (preko koje je KPJ delovala) i član njezinog rukovodstva.[4] Neumorno piše i uređuje više sindikalnih listova, učestvuje kao delegat na ilegalnim konferencijama KPJ.[4] Živeo je u Austriji 1922-23, uhapšen je u Beogradu novembra 1923. zbog nelegalnog prelaska granice i bežanja iz zagrebačke policije.[17]

Bio je jedan od vodećih predstavnika leve frakcije KPJ, protiveći se Markovićevoj redukciji nacionalnog pitanja na čisto konstitucionalno pitanje.[18] 1924. godine je objavio veoma uticajan spis „Makedonija Makedoncima, zemlja zemljoradnicima!“, kojim osuđuje ugnjetavačku politiku velikosrpske buržoazije i nedvosmisleno brani pravo naroda Makedonije na samoopredeljenje.[4] Zbog ove brošure Novaković je već u rujnu iste godine osuđen na šest mjeseci zatvora. Na presudu je uložio žalbu višem sudu u kojoj između ostalog stoji:

 
Novakovićev spis „Makedonija Makedoncima, zemlja zemljoradnicima“ zbog kojeg mu je suđeno.

Ja Vas zamišljam u sudnici ozbiljne, dostojanstvene, sa punim uverenjem da se brinete o zadovoljenju pravde. Da ostavimo na stranu što u mom slučaju imate posla s jednim zakonom, koji nema u svetu sebi ravna i koji mnogi vaši kolege pravnici smatraju za pravnu nakazu i reakcionarno čudovište... Predpostavimo da Vi uzimate i taj zakon — kao i svaki drugi zakom — za važeći. Pred Vama će biti i moja brošura u kojoj sam ja izneo suštu istinu o Makedoniji... Ja znam Vi ćete mi reći da su stvari koje sam ja napisao i rekao na pretresu o Makedoniji i životu stanovništva Makedonije, da su te stvari strašne i teške i da se ne smeju reći — pa ako su i istinite — jer se time štete viši interesi... Ja sam iskusio da su se zbog tih vaših ’viših interesa’ stotine hiljada srpskih majki zavile u crno baš zbog Makedonije, a još nekoliko puta po sto hiljada makedonskih, bugarskih i grčkih majki — i to sve bez ikakve koristi po narode Balkana. Vidim da će se zbog tih vaših ’viših interesa’ stvoriti još dosta novih kosturnica balkanskih naroda. Zato i ja — i svi koji imisle kao ja — moram govoriti i dalje istinu o Makedoniji i gledati da štogod doprinesem da se probudi svest kod svih balkanskih naroda, te da spreče buduće kosturnice zbog Makedonije, da spreče u zlom radu one koji te kosturnice pripremaju, da se udruže u bratski savez. Eto, zato mi se čini da mojoj istini preti opasnost od Vaše pravde.[4]

– Žalba Koste Novakovića višem sudu

Viši sudovi su potvrdili presudu prvostepenog suda i Novaković je izdržao zatvorsku kaznu.[4] 1926. godine je ponovo uhapšen i osuđen zbog komunističke propagande na pet godina robije.[4]

Emigracija u SSSR

uredi
Glavni članak: Jugoslovenska politička emigracija u SSSR

1927. godine beogradska partijska organizacija je organizirala njegov bijeg iz bolnice i prebacila ga u inozemstvo[4], nakon čega je emigrirao u Sovjetski Savez.[2] Iste godine postaje član Komunističke partije (boljševika).[5] Bio je predstavnik KPJ pri Balkanskom zemaljskom sekretarijat u Izvršnom komitetu Komunističke internacionale 1928. godine.[15] U emigraciji objavljuje tekstove za međunarodni list Balkanska federacija, koji je na francuskom izlazio u Beču.

 
Crvena pomoć u akciji u Berlinu.

Novaković je radio u Izvršnom komitetu Međunarodne organizacije pomoći revolucionarima.[15] Usled toga je često boravio u Nemačkoj na partijskom radu. 1928. godine član Komunističke partije Nemačke.[5] Pomagao je Mustafi Golubiću tokom njegovog boravka u Berlinu oko 1930. godine. Novaković je poznavao šefa "Crvene pomoći", koja je Golubiću odobrila pomoć od 10 DM nedeljno.[19]

Novaković je bio poznat kao žestok i nepokoran temperament.[20] Na jednom sastanku Kominterne, kad je jedan od njenih najodgovornijih funkcionera, Pjatnicki, zaprijetio da će raspustiti Komunističku partiju Jugoslavije, Kosta je ponosno reagovao:

Jugoslavenski komunisti stvorili su svoju partiju zato što je ona potrebna našoj radničkoj klasi, i niko nema pravo da je raspusti.[20]

CK KPJ je 1931.[4] ili 1932. godine[5] isključio iz Partije Kostu Novakovića, zbog frakcionaške delatnosti. On je optužen da je navodno unosio svoje frakcionaške poglede među studente kao „ultraljevičar".[21]

Pad u nemilost

uredi

Kosta Novaković je počeo padati u nemilost kada su ga vodeći staljinisti Kominterne optužili za frakcionaštvo.[1] Iako je imao završen fakultet, radio je u Moskvi kao pomoćni štamparski radnik, pod imenom Petar Petrovič Dragačevac, i živeo u komunalnom stanu.[7] Prema opisu Rodoljuba Čolakovića, živeo je u sirotinskom sobičku, "u tijesnoj prostoriji od desetak kvadratnih metara", sa željeznom posteljom prekrivenom vojničkim ćebetom, jednim polurazvaljenim ormarom, stolićem i dvije stolice bez naslona, ali besprekornog reda.[20]

1933. godine, u Moskvi je Kostu Novakovića sreo Rodoljub Čolaković, koji opisuje strašnu promenu koju mu se dogodila:

 
Stambeni kvart u Moskvi 1938. godine.

Bio je to Kosta Novaković, jedan od poznatih rukovodilaca naše Partije, koga sam prvi put vidio 1919. godine u Sarajevu, kamo su često navraćali istaknuti ljudi našeg revolucionarnog pokreta i održavali zborove ili konferencije. Ali kakva razlika između tadašnjeg Koste i ovog čovjeka koji je stajao između Rade i mene u sumorno oktobarsko moskovsko veče, pod škiljavom svjetlošću ulične rasvjete. Tada je bio mlad, vitak, naočit; na izrazito bijelom licu opušteni crni brkovi, visoko čelo i bujna, još sasvim crna i nemirno zabačena kosa. Išao je lako, uspravan, s nečim prkosnim u hodu i držanju. Sarajevski proleteri voljeli su da ga slušaju i pamtili njegove duhovite riječi i jetke primjedbe na račun vlastodržaca. A sad je to bio sasvim oronuo čovjek, iako inije imao još ni pedeset godina, poguren, tiha glasa, nesigurna hoda. Srce mi se steglo od žalosti; Kostu sam poštovao i volio, čak sam, kad su ga 1926. godine, osudili na robiju, napisao pjesmu i posvetio je njemu. Šta se s njim dogodilo? Šta ga je tako srušilo? [...] Lice potamnelo, kosa prorijeđena i prosjeda, bore na čelu, oko očiju i usta. Ostavljao je utisak čovjeka koga podgriza neka opaka boljka ... Dugo sam razgovarao s Kostom te noći u njegovom sobičku. Sada je on govorio, a ja sam slušao priču čovjeka koji je doživio politički i lični brodolom. Ne sjećam se više njenih pojedinosti — mnoge stvari nisam ni razumijevao — ali ostao je živ utisak o slomljenom čovjeku i duboko osjećanje nepravde koja mu je učinjena. Počinjao bi polagano, tihim glasom, kao da predaje, o nastanku frakcija, ali bi brzo, čim bi počeo da govori o Simi Markoviću ili nekom drugom desničaru, padao u vatru, sipao psovke i lične uvrede, napadao sve od ’pigmeja u Partiji’ do najodgovornijih funkcionera Kominterne. Duboke, tamne oči sjaktile su bolesnim sjajem, ruke su mu podrhtavale, nije mogao da se skrasi na stolici, ustajao je i vrtio se u tijesnom sobičku, kao uznemirena zvijer u kavezu. Smirio bi se, opet sjeo na stolicu i, pitajući me gdje je stao, nastavio tu čemernu priču. Doživio sam u životu, posebno u emigraciji, dosta gorkih časova, ali rijetko kad mi je bilo tako teško kao te noći slušajući Kostu.[20]

– Rodoljub Čolaković

Čolaković primećuje da su "tog neprilagodljivog čovjeka skršili fizički i likvidirali politički", ljudi koji su bili vještiji, smalažljiviji, karijeristi koji su već uzimali maha u aparatu Kominterne i nemilosrdno se obračunavali sa svim neposlušnicima.[20] U toku razgovora sa njim Kosta Novaković je povikao:

Kamo sreće da onda nisam pobegao, nego da sam oteran na robiju i zajedno s vama učio i prevodio.[20]

1937. godine Novaković je ponovo saslušavan pred komisijom Kominterne i otpušten sa posla. U jeku velike čistke, Ivan Gržetić, partijski predstavnik u Kominterni, 17. svibnja 1937. godine piše generalnom sekretaru CK KPJ Josipu Čižinskom u Pariz, o isključenju neposlušnih jugoslovenskih komunista i otpuštanju Novakovića ("Dragačevca"):

Već sam ti ranije pisao i poručivao da je onaj inženjer isključen iz partije, ali na tom se nisu nažalost kola zaustavila. Nedavno su isključeni Gregor i Lich, a danas Krešić. Svi se kod Bradonje držali očajno slabo, a osobito ovaj posljednji. [...] Svi su oni skinuti s posla, a za sada drugoga dobili nisu. Osim toga, mali Napoleon nije poželjan ovdje i traži se da u najkraćem roku ode odavde. Isto tako je i Dragačevac, ostao bez posla. Stara ga Jelica više nizašto neće da drži. I on je stajao pred Bradonjom, ali je sve ostalo pri starom, sa novim skoro ranijim karakteristikama. I on se rđavo držao. Sam mi je i on na vratu — a ja takvim ništa pomoći ne mogu. Ali to je još cvijeće. Po ovome možete da sudite kako mi je ...[22]

– Ivan Gržetić

Staljinistička čistka i smrt

uredi
 
Kosta Novaković nakon hapšenja u Moskvi jula 1938.
Glavni članci: Velika čistka i KPJ tokom Velike čistke

Kosta Novaković je uhapšen 19. jula 1938. u staljinističkim čistkama, pod optužbom za "frakcionaštvo".[7] Izbačen je iz KPJ odlukom Centralnog komiteta pod vođstvom Josipa Broza Tita 15. marta 1939. godine, zajedno sa grupom jugoslovenskih komunista uhapšenih u SSSR-u. Streljan je u Moskvi 19. aprila 1939. godine, na temelju zajedničke odluke Politbiroa SKP(b)-a, NKVD-a i državnog tužitelja o streljanju 198 pripadnika „kontrarevolucionarne desno-trockističke konspirativne organizacije“ od 9. aprila 1939. godine. Ranija literatura je ovu odluku smatrala posledicom isključenja uhapšenih jugoslovenskih komunista iz marta 1939. godine, međutim novija istraživanja o odnosima Kominterne i CK KPJ dovode u pitanje ovu vezu, kao i Titov kapacitet da utiče na odluke NKVD-a u tom trenutku.[23]

Njegovo telo je posle streljanja kremirano, a posmrtni ostaci položeni u zajedničku grobnicu.[7]

Kosta Novaković je rehabilitovan 10. juna 1958. godine u SSSR.[5]

Dela

uredi
 
Međunarodni list Balkanska federacija, sa sedištem u Beču, za koji je Novaković pisao.
  • Četiri meseca u srednjoj Albaniji, 1914.
  • Nacionalno pitanje u Jugoslaviji: Autonomija ili federacija, Radnik, 28 okt. 1923.
  • Makedonija Makedoncima, zemlja zemljoradnicima, 1924.

U svojim spisima ostavio je svedočanstva o nasilnoj kolonizaciji i srbizaciji Kosova, koja se sprovodila po priključenju krajeva naseljenih Albancima Kraljevini Srbiji i Kraljevini SHS.[12]

Nasleđe

uredi

Ustanova za kulturno-obrazovnu delatnost, nekadašnji Radnički univerzitet u Čačku, nosi njegovo ime. U parku kod Autobuske i Železničke stanice u Čačku postavljena je njegova bista. Jedna od glavnih ulica Pristine nosi njegovo ime, prema Resenju Skupstine Opstine glavnog grada.

Literatura

uredi
  • Autobiografija Koste Novakovića, "Čačanski glasnik", Čačak, 1966.
  • Nova enciklopedija, Vuk Karadžić – Larousse (II tom), Beograd, 1978.
  • Rodoljub Čolaković, Kazivanje o jednom pokoljenju, Udruženi izdavači, Sarajevo, 1985/86.
  • Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki (str. 28-31), Beograd, 1989.

Izvori

uredi
  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 Tito sudi - Staljin strelja
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Nova enciklopedija, Vuk Karadžić – Larousse (II tom), Beograd, 1978.
  3. ↑ Čačani: Kosta NOVAKOVIĆ[mrtav link]
  4. ↑ 4,00 4,01 4,02 4,03 4,04 4,05 4,06 4,07 4,08 4,09 4,10 4,11 Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki (str. 28-31), Beograd, 1989.
  5. ↑ 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 Drakonski sud partije
  6. ↑ Vremeplov: Rođen Kosta Novaković
  7. ↑ 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 Pero Simić, TAMNI SJAJ TITOVE KRUNE[mrtav link]
  8. ↑ http://books.google.rs/books?id=UWALiF59JU4C&pg=PA343&dq=Kosta+Novakovi%C4%87&hl=en&sa=X&ei=ZQvVU_qRLaLnywPAyICQBQ&ved=0CE0Q6AEwCQ#v=onepage&q=Kosta%20Novakovi%C4%87&f=false
  9. ↑ „Od Srpske socijaldemokratske partije do Socijaldemokratske partije”. Arhivirano iz originala na datum 2016-03-13. Pristupljeno 2009-12-17. 
  10. ↑ 10,0 10,1 „Ratni dnevnik Koste Novakovića”. Arhivirano iz originala na datum 2013-02-25. Pristupljeno 2012-11-30. 
  11. ↑ Autobiografija Koste Novakovića, "Čačanski glasnik", Čačak, 1966.
  12. ↑ 12,0 12,1 „Kosta Novaković, Kolonizacija i srbizacija Kosova”. Arhivirano iz originala na datum 2013-12-25. Pristupljeno 2009-12-06. 
  13. ↑ 13,0 13,1 http://books.google.rs/books?id=CI5Wm8771EYC&pg=PA311&dq=Kosta+Novakovi%C4%87&hl=en&sa=X&ei=ZQvVU_qRLaLnywPAyICQBQ&ved=0CC0Q6AEwAw#v=onepage&q=Kosta%20Novakovi%C4%87&f=false
  14. ↑ https://www.google.rs/search?q=Kosta+Novakovi%C4%87&num=30&safe=off&es_sm=93&tbm=bks&ei=ZQvVU_qRLaLnywPAyICQBQ&start=30&sa=N&biw=1024&bih=499&dpr=1
  15. ↑ 15,0 15,1 15,2 »Sabrana djela« Josipa Broza Tita, svezak treći, str. 303.
  16. ↑ Politika od 2. 2. 1922.
  17. ↑ "Politika", 12. nov. 1923, str. 2
  18. ↑ http://books.google.rs/books?id=te6bAAAAMAAJ&q=Kosta+Novakovi%C4%87&dq=Kosta+Novakovi%C4%87&hl=en&sa=X&ei=EBHVU5bnIKHnywPKtIG4Cg&ved=0CHkQ6AEwETge
  19. ↑ „Otvoren dosije Mustafe Golubića - Izdao me Tito! Ali, neka ga...”. Arhivirano iz originala na datum 2016-03-06. Pristupljeno 2014-07-04. 
  20. ↑ 20,0 20,1 20,2 20,3 20,4 20,5 Rodoljub Čolaković, Kazivanje o jednom pokoljenju, drugi svezak (str. 153—156), Udruženi izdavači, Sarajevo, 1985/86.
  21. ↑ http://books.google.rs/books?id=xhUBCz0GTB0C&q=Kosta+Novakovi%C4%87&dq=Kosta+Novakovi%C4%87&hl=en&sa=X&ei=EBHVU5bnIKHnywPKtIG4Cg&ved=0CJIBEOgBMBc4Hg
  22. ↑ Staljinski obračun s jugoslavenskim partijskim vodstvom u SSSR-u
  23. ↑ Gužvica, Stefan (2020). Prije Tita: Frakcijske borbe u Komunističkoj partiji Jugoslavije 1936-1940.. Zagreb: Srednja Europa. str. 127-129. ISBN 978-953-8281-24-2. Pristupljeno 18 July 2023. 

Povezano

uredi

Vanjske veze

uredi
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Kosta_Novaković&oldid=42422861