Konačnost je ograničenost u prostoru, vremenu, broju, itd. Konačno jeste ono što ima kraj, granicu, što je izmerljivo ili prebrojivo. suprotan pojam je beskonačno.

U teoriji saznanja i prirodnoj filozofiji iskrsava problem da li je svet prema prostiranju, vremenu, materiji konačan ili beskonačan. U geometriji i fizici konačnost označava svojstvo neke veličine koja za celokupnu oblast veličine poseduje objašnjeno merno određenje ako ni na jednom mestu njenog definisanog područja ne raste bezgranično.

U filozofijiUredi

Prema Spinozi, konačno je ono što može biti ograničeno drugom stvarju:

Konačnom u svojoj vrsti naziva se ona stvar koja može biti ograničena drugom stvari iste prirode. Na primer, jedno telo naziva se konačnim, zato što uvek zamišljamo drugo veće telo. Tako je jedna misao ograničena drugom mišlju. A telo nije ograničeno mišlju, niti misao telom.[1]

Spinozoa

Prema Hegelu, sve što postoji ima neki kvalitet kojim je ne samo određeno, već i ograničeno; njegov je kvalitet njegova granica. Kada o stvarima kažemo da su konačne, to znači ne samo da imaju neku određenost, da su ograničene, već naprotiv, da njihovu prirodu, njihovo biće sačinjava nebiće. Konačne stvari postoje, ali istina njihovog bića jeste njihov kraj. Ono što je konačno ne samo što se menja, ono nestaje. Konačne stvari imaju klicu nestajanja kao svoje biće u sebi; čas njihovog rođenja jeste čas njihove smrti.[2]

Vidi jošUredi

  1. Spinoza, Etika (str. 3), Beograd, 1983.
  2. Hegel, Nauka logike (str. 128), Beograd, 1976.