Otvori glavni meni
Zevs razdvaja Atenu i Aresa, a Kikno beži u dvokolici (desno) dok se Herakle približava (levo). Slika na atičkom crnofiguralnom krateru, oko 540–510. pne., s potpisom Nikostena (Britanski muzej).[1]

Kikno (starogrčki: Κύκνος, lat. Cycnus ili Cygnus) ime je više ličnosti iz grčke mitologije. Etimološki, to ime doslovno znači "labud",[2] pa su, prema mitu, te ličnosti uglavnom završavale tako što bi bile pretvorene u labuda.

Sadržaj/Садржај

Aresov sinUredi

Kikno, sin Aresa i Pelopije ili Pirene, bio je krvoločan i okrutan čovek koji je živeo ili u drevnom tesalskom gradu Pagasi ili uz reku Ehedor u Makedoniji i koji je svoje posetioce ubijao sve dok ga nije usmrtio Herakle. Prema Pausaniji, među onima koje je ubio bio je i Lik iz Trakije.[3] Pseudo-Apolodor odvojeno piše o Heraklovom susretu s Kiknom iz Tesalije, sinom Pelopijinim,[4] i njegovom susretu s Kiknom iz Makedonije, sinom Pireninim.[5] Prema njemu, tesalski Kikno izazvao je Herakla na borbu i u tom dvoboju je i poginuo;[4] istu priču kazuje i Diodor Sicilijski.[6] Prema Biblioteci, i makedonski Kikno izazvao je Herakla na dvoboj; Ares je pokušao da osveti sinovljevu smrt, ali je Zevs bacio munju i rastavio dvojicu boraca.[5] Istu verziju daje i Higin.[7]

U hesiodskoj pesmi Štit Heraklov Herakle i Jolaj sreću Kikna i Aresa na putu u Trahin, pri čemu se i jedni i drugi voze na dvokolicama; Herakle se, naime, uputio na dvor kralja Keika, čija je kći, Temistonija, Kikona supruga. Apolon, čije se svetilište u Pagasi nalazilo blizu mesta susreta, podstakao je Herakla protiv Kikna. Pojavljuje se boginja Atena i kazuje Heraklu da i Zevs odobrava njegovu pobedu nad Kiknom te ga upućuje u to da ne treba da dodirne njegovo telo ili da mu uzme oružje kao ratni plen, nego da udari Aresa kopljem u neki nepokriveni deo tela, ako ga ovaj pokuša napasti kako bi osvetio Kiknovu eventualnu smrt. Herakle i Kikno tad započinju dvoboj; Herakle ubode Kikna u vrat i tako ga usmrti. Ares se sprema da pođe na Herakla, ali Atena spreči njegov udarac, govoreći kako nije suđeno da Herakle treba da da padne od njegove ruke. Herakle iskoristi priliku te rani Aresa u bedro i obori ga na zemlju, nakon čega Aresovi sinovi Fobos ("Strah") i Deimos ("Trepet") odnose Aresa natrag na planinu Olimp. Kiknov pokop obavili su njegov svekar Keik i stanovnici obližnjih gradova, ali njegov je grob Apolonovom voljom nestao u jednoj poplavi.[8]

Prema Euripidu, Herakle je usmrtio Kikna strelama u Amfani blizu reke Anaura.[9]

Evstatije Solunski kaže da Ares nije dozvolio Heraklu da usmrti Kikna, nego je svoga sina pretvorio u labuda.[10]

Kralj grada KolonaUredi

Kikno, sin Posejdona i Kalike (kćeri Hekatonove) ili Harpale ili Skamadrodike,[11] bio je kralj grada Kolona u južnoj Troadi.[12] Prema Cecesu, njegova majka Skamandrodika ostavila ga je na obali mora, ali spasili su ga neki ribari, koji su mu dali ime Kikno ("Labud") jer su ugledali jednog labuda kako ga preleće.[13] Prema jednom drugom izvoru, Kikno je dobio to ime jer je imao ženski belu kožu i svetlu kosu.[14]

Kikno se prvo oženio Proklejom, koja je bila kći trojanskog kralja Laomedonta ili Laomedontova sina Klitija. Kikno i Prokleja imali su sina Teneda i kćer Hemiteju, premda je Tened svojim ocem smatrao boga Apolona. Nakon Proklejine smrti Kikno je a ženu uzeo Filonomu, kćer Tragasa (Kragasa), poznatu i kao Poliboja[15] ili Skamandrija.[16] Filonoma se zaljubila u svog lepog pastorka, Teneda. Kad ju je on odbio, Filonoma ga je pred svojim suprugom lažno optužila za silovanje. Kikno je naredio da se oba njegova deteta stave u jedan sanduk i bace u more. Međutim, Kikno je otkrio istinu i potom naredio da se Filonoma živa pokopa. Kad je otkrio da su mu oba deteta preživela i da vladaju ostrvom Tenedom, otplovio je tamo u nameri da se izmiri s njima, ali Tened je odbio izmirenje i, u besu, presekao je uže koje je Kiknov brod vezivalo ua obalu.[17]

[18][19][20][21]

Diktis Krićanin spominje još troje Kiknove dece: dva sina, Kobisa i Korijana, te ćerku Glauku.[22] Kikno se kasnije borio na strani Trojanaca u trojanskom ratu, pri čemu je iskazao neobičnu hrabrost i, prema Ovidiju, usmrtio hiljadu protivničkih boraca. Prema nekim izvorima, ubio je ahejskog junaka Protesilaja,[23] no, prema drugima, Kikno je ahejski tabor napao upravo u toku Protesilajeve sahrane.[24] Kikno je, budući Posejdonov sin, navodno bio otporan da ubod koplja i mača. Kad se Ahilej sukobio s njim, nije ga mogao ubiti standardnim oružjem, pa ga je oborio na zemlju i ugušio. Nakon smrti Kikno se pretvorio u labuda.[25] Kasnije je grčka vojska napala Kiknovo kraljevstvo, ali Kolonjani su ih molili da im poštede grad. Grčke vođe su im tu molbu uslišili, pod uslovom da im se predaju Korbis, Korijan i Glauka.[22]

Ligurski kraljUredi

Kikno, kralj u Liguriji, bio je sin Stenela i blizak prijatelj i ljubavnik Faetontov; prema Ovidiju, on je s Faetontom bio u dalekom srodstvu s majčine strane. Kad je Zevs munjom srušio Faetonta u reku Eridan, Kikno je otišao iz svoje zemlje i ostao na obali reke da oplakuje prijateljevu smrt. Da bi mu ublažili tugu, bogovi su ga pretvorili u labuda, no i tad je čuvao sećanje na Faetontovu smrt i zbog toga će uvek izbegavati sunčevu toplotu.[26] Prema Vergiliju, Kikno je dočekao starost tugujući za prijateljem na obali Eridana, a umesto sedih vlasi, pokrilo ga je belo perje i on se, preobraćen u labuda, s tužnom pesmom vinuo u zvezde.[27] Pausanija spominje Kikna, kralja Ligijaca (Ligurana), kao znamenitog muzičara koga je nakon smrti Apolon pretvorio u labuda.[28] Servije takođe spominje da je Kikno bio muzičar i Faetontov ljubavnik, te kaže da je bio pretvoren u labuda i da ga je Apolon kasnije preneo među zvezde (kao sazvežđe Labud).[29] Kiknov muzički talenat povezan je s konceptom labudove pesme u Higinovom kazivanju ovoga mita.[30] Servije spominje i to da je Kikno imao jednog sina po imenu Kupavon (Cupavo).[29]

Apolonov sinUredi

U mitologiji se spominje još jedan Kikno, sin Apolona i Hirije ili Tirije, kćeri Amfinomove; priču o njemu kazuje Antonin Liberal. Prema njemu, ovaj je Kikno živeo u Etoliji, između Pleurona i Kalidona i većinu je vremena provodio u lovu. Bio je obdaren izuzetnom lepotom, ali se ponašao vrlo oholo prema mnogobrojnim mladićima koji su se u njega zaljubljivali. Zbog takvog ponašanja svi su ga oni naposletku napustili, a ostao mu je privržen samo jedan, koji se zvao Filije i koji ga je toliko voleo da je bio spreman preći preko Kiknove oholosti. Međutim, Kikno je i njega mučio te mu je dao tri nadljudska zadatka, nadajući se da će ga se tako rešiti. Prvo, trebalo je da bez ikakva oružja ubije lava koji se pojavio u okolini. Filije je pojeo mnogo hrane i popio mnogo vina, a zatim sve to povratio na mestu gde se lav obično pojavljivao; lav je sve to pojeo i tako se opio vinom, a potom ga je Filije ugušio vlastitom odećom. Zatim, Filije je morao, takođe bez upotrebe ikakvog oružja, da uhvati dva ogromna stvorenja koja su se hranila ljudima i takođe predstavljala veliku pretnju. Dok je Filije razmišljao kako da priđe tom zadatku, ugledao je kako je jedan orao slučajno ispustio na zemlju svoj plen, mrtvog zeca. Filije se namazao zečjom krvlju i legao na zemlju pretvarajući se da je mrtav. Kad su ga ona dva stvorenja napala, uhvatio ih je za noge i dovukao ih Kiknu. Naposletku, Filije je morao da vlastitim rukama dovede jednog bika do Zevsovog žrtvenika. Kako nije mogao smisliti način da to postigne, pomolio se Heraklu za pomoć. Tad je ugledao kako se dva bika bore oko jedne junice te je čekao dok tokom borbe oba bika nisu onemoćela i pala na zemlju; uhvatio je jednoga za noge i odvukao ga do žrtvenika. Nakon toga Filije je uz Heraklovu pomoć prezreo Kikna i odbio da izvršava njegove dalje naloge. To je toliko povredilo Kiknovu sujetu da se on bacio u Konopsko jezero. Apolon je Kikna i njegovu majku, koja je za njim otišla u smrt, preobrazio u labude. Zbog toga je to jezero otad nazvano Labuđim jezerom, a kad je umro, i Filije je sahranjen u njegovoj blizini.[31]

I u verziji koju kazuje Ovidije u svojim Metamorfozama Filije izvršava tri spomenuta zadatka, ali na kraju odbija da Kiknu odnese bika kojega je uhvatio. To uvredi Kikna, pa se on baci s jedne litice, ali se u padu pretvori u labuda i odleti. Njegova majka Hirija, ne znajući za to preobraženje i misleći da joj je sin mrtav, toliko je plakala da se rastočila u jezeru, koje ja stoga nazvano Hirijskim jezerom.[32]

Ostale ličnostiUredi

Ime Kikno može se odnositi na još nekoliko ličnosti.

  • Kikno, sin kralja Eredija iz Aheje, prema jednoj priči, zaveo je Ledu, koja mu je rodila trojke: dvojicu Dioskura i Helenu.[34] U svim drugim antičkim izvorima Leda je ovo troje dece rodila Zevsu, koji joj se približio u obliku labuda (kyknos).

ReferenceUredi

  1. S druge strane, ova slika možda prikazuje i scenu iz gigantomahije. H. Shapiro, "Herakles and Kyknos", AJA, Vol. 88, No. 4 (October 1984), str. 524.
  2. Stjepan Senc, Grčko-hrvatski rječnik, 1910, reprint Naprijed, Zagreb, 1991, s.v. κύκνος.
  3. Pausanija, Opis Helade, I, 27, 6.
  4. 4,0 4,1 Pseudo-Apolodor, Biblioteka, II, 7, 7.
  5. 5,0 5,1 Pseudo-Apolodor, Biblioteka, II, 5, 11.
  6. Diodor Sicilijski, Istorijska biblioteka, IV, 37, 4.
  7. Higin, Fabulae, 31.
  8. Štit Heraklov, passim.
  9. Euripid, Herakle, 390.
  10. Evstatije, komentar uz Homera, str. 254
  11. Higin, Fabulae, 157; sholija uz Pindar, Olimpijska oda, II, 147; Jovan Ceces uz Likofron, 232.
  12. Strabon, Geografija, XIII, 1, 19.
  13. Jovan Ceces uz Likofron, 232.
  14. Sholija uz Teokrit, Idila, 16, 49.
  15. Sholija uz Ilijada, I, 38.
  16. Sholija uz Ovidije, Ibis, 463.
  17. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, sažetak IV knjige, 3, 23–26..
  18. Konon, Povesti, 28.
  19. Ceces uz Likofron, 232–233.
  20. Pausanija, Opis Helade, X, 14, 2–3.
  21. Diodor Sicilijski, Istorijska biblioteka, V, 83, 4.
  22. 22,0 22,1 Diktis Krićanin, Hronika trojanskog rata, II, 13.
  23. Kvint Smirnjanin, Posle Homera, IV, 529.
  24. Diktis Krićanin, Hronika trojanskog rata, II, 12.
  25. Ovidije, Metamorfoze, XII, 64–145.
  26. Ovidije, Metamorfoze, II, 367 sqq.
  27. Vergilije, Eneida, X, 189 sqq.
  28. Pausanija, Opis Helade, I, 30, 3.
  29. 29,0 29,1 Servije uz Eneida, X, 189.
  30. Higin, Fabulae, 154.
  31. Antonin Liberal, Metamorfoze, 12.
  32. Ovidije, Metamorfoze, VII, 371 sqq.
  33. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, sažetak IV knjige, 7, 27..
  34. Jovan Ceces uz Likofron, 506.

Vanjske vezeUredi