Kantove antinomije
U knjizi Kritika čistog uma, nemački filozof Imanuel Kant je razmatrao protivrečnost odgovora na večna metafizička pitanja. Prema Kantu, ljudski um, gonjen sopstvenom potrebom, stremi ka takvim pitanjima koja se ne mogu rešiti na osnovu iskustva niti na osnovu principa uzetih iz njega (na primer, ima li svet početak ili postoji odvajkada), i tako je oduvek u ljudima, čim se um uzdigne do spekulacije, bila neka metafizika, i uvek će u njima biti.[1]
Svojim antinomijama Kant pokazuje opasnu sklonost ljudskog razuma da se proteže izvan uvjetovanog u transcendentalne ideje bezuvjetnoga, i afirmiše granice čistog razuma koje bi nas trebale spriječiti da vjerujemo da možemo uistinu znati išta o bezuvjetnom.[2]
Večna metafizička pitanja uredi
Kant navodi sledeća večna metafizička pitanja: [3]
- Da li svet ima početak u vremenu?
- Kakve su granice prostiranja sveta u prostoru?
- Da li u postoji nerazorljivo sopstvo ili je celo ja prolazno?
- Imamo li slobodnu volju ili nas vode priroda i sudbina?
- Postoji li prvi uzrok (tvorac) sveta ili ne?
Naizgled, između tvrdnji "svet ima početak" i "svet nema početak već postoji oduvek" samo jedna može biti ispravna. Ali, ako se na pitanja može dati samo potvrdan ili odričan odgovor i ako se u oba slučaja dobije besmislica, onda moramo kritički proučiti pitanje da bi videli zasniva li se na nekoj neosnovaj pretpostavci. Da bi se spor okončao valjano, ne ostaje nam drugo no dokazati da ljudi vode spor ni oko čega i da im je "izvestan transcendentalni privid dočaravao neku stvarnost tamo gde se uistinu nikakva stvarnost ne može naći".[4]
Izvori uredi
- ↑ Kant, Kritika čistog uma (str. 52), Beograd 1970.
- ↑ Kant, infinity and his first antinomy
- ↑ Kant, Kritika čistog uma (str. 364-365), Beograd 1970.
- ↑ Kant, Kritika čistog uma (str. 388-389), Beograd 1970.