Wikipedija

Jozef Hermal

Jozef Hermal (ćirilica: Јозеф Хермал; nemački: Josef Hermal; mađarski: Hermál József; Veliki Bečkerek, 11. januara 1891. – Zrenjanin, 17. maja 1957.) je bio jugoslovenski komunistički revolucionar nemačkog porekla i učesnik Mađarske Revolucije 1919. godine. Bio je jedini Nemac koji je do Drugog svetskog rata bio član Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije i sekretar Oblasnog komiteta KPJ za Vojvodinu. Takođe je bio prva osoba iz redova neslovenskih manjina koja je sedela u CK KPJ.

Jozef Hermal
Datum rođenja11. januara 1891.
Mesto rođenjaVeliki Bečkerek
 Austrougarska
Datum smrti17. maja 1957. (66 god.)
Mesto smrtiZrenjanin
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija
Profesijatrgovački pomoćnik, revolucionar
Član KPJ od1919.

U Drugom svetskom ratu se nije borio zbog problema sa zdravljem i poodmaklog uzrasta, ali je svejedno uhapšen od strane nacističkih vlasti i osuđen na prinudni rad. Posle proterivanja Nemaca iz Jugoslavije 1944–1945. godine, Hermalu i njegovoj porodici dozvoljeno je da ostanu u Zrenjaninu, gde je živeo do svoje smrti. U poslednjih petnaest godina svog života, bio je ponovo politički aktivan i učestvovao je u izgradnji socijalizma.

Partijski pseudonim bio mu je Kaufman. U literaturi se ponekad netačno navodi da je bio mađarske nacionalnosti,[1] ili mu se prezime netačno navodi kao "Herman".[2][3]

Biografija

uredi

Jozef Hermal rodio se u Velikom Bečkereku 11. januara 1891. godine, u radničkoj porodici. Njegov otac Jozef Hermal Stariji, "više Nemac nego Mađar", bio je zidar po zanimanju, sindikalno aktivan radnik, ateista i član Mađarske socijaldemokratske partije.[4] Jozef mlađi je bio jedno od osmoro dece, ali samo će ih četvoro (on, brat i dve sestre) preživeti detinjstvo u teškim uslovima kada je mnogo novorođenčadi umiralo. Majka, Johanna Bergh, bila je domaćica. U dokumentima se kao maternji jezik Hermalovih navodi nemački, mada se jednako dobro služio i mađarskim jezikom.[5]

Porodica je živela siromašno, a Jozef stariji deci je pružio sekularno obrazovanje. Kada su Hermalovi bili previše siromašni da deci priušte poklone za Božić, otac im je rekao da je taj praznik ionako laž koju su izmislili bogati, a da će oni dobiti poklone za Prvi maj.[4] Pošto je bio antiklerikalno nastrojen, Hermalov otac jednom prilikom pretukao je katoličkog sveštenika zato što mu je u školi tukao dete prutom.[6] Prva dva razreda osnovne škole Hermal je završio u Budimpešti, a porodica se potom preselila nazad u Veliki Bečkerek. Otac je bio na čelu socijaldemokratske organizacije Bečkereka od 1898. do 1903, kada je nakon kraće bolesti iznenada preminuo. Dvanaestogodišnji Jozef mlađi tada je pohađao trgovačku školu i paralelno radio kao šegrt. 1905. godine napušta školu, što je verovatno povezano sa siromaštvom u koje je porodica bačena smrću oca.[5] Kako je dečji rad bio legalan u Austro-Ugarskoj, Jozef Hermal počinje da radi puno radno vreme i već sa šesnaest godina postaje sindikalno organizovani radnik. Prvo će kraće vreme raditi u inostranstvu, a potom će se vratiti u rodni kraj, gde će postati socijalistički agitator, boreći se za radnička prava i opšte pravo glasa. Radio je kao trgovački pomoćnik i kao konobar.[5][7]

Kada je izbio Prvi svetski rat, Hermal je zauzeo antiratno stanovište, zbog čega će više puta biti prekomandovan, mada ni u jednom trenutku nije pao u zarobljeništvo niti se dobrovoljno predao. Više puta je ranjavan, i dobio je ukupno devet ordena, koji će mu kasnije biti oduzeti kada je hapšen kao komunista.[5] Kada je početkom 1918. dobio dopust, otišao je u Temišvar. Tamo se snabdeo antiratnom literaturom i lecima koje je onda delio na rumunskom frontu, među vojnicima i radnicima oko Bukurešta i Ploeštija. Zbog antiratne agitacije je onda po kazni dobio premeštaj u okupirani Skadar.[8]

Mađarska Revolucija 1918–1919. godine

uredi

Posle pada Austro-Ugarske Monarhije krajem 1918. godine, Hermal je bio član Narodne garde u Velikom Bečkereku, u trenutku kada je proglašena Banatska Republika, formalno radnička država čiji krajnji cilj je bilo ujedinjenje sa Mađarskom Republikom.[9] Odatle odlazi u Segedin i tamo dočekuje uspostavljanje Mađarske Sovjetske Republike. U aprilu 1918. godine, Hermal je od strane vojnika i Narodne straže izabran za delegata segedinskog sovjeta radnika, vojnika i seljaka. Bio je jedan od najvažnijih vođa boljševičkih trupa u Segedinu.[10]

Po sopstvenim tvrdnjama, pored vojske, organizovao je sindikat, finansije i policiju. Agitovao je među francuskom vojskom stacioniranom u gradu. Putovao je u Budimpeštu po partijskim zadacima i tamo upoznao Bela Kuna.[6] Kada je francuska vojska preuzela kontrolu nad Segedinom, Hermal je postao partijski kurir između Budimpešte i Velikog Bečkereka, koji je održavao veze između mađarskih i jugoslovenskih komunista i raznosio partijsku literaturu.[11]

Partijski rad u Velikom Bečkereku

uredi

Posle propasti Mađarske Sovjetske Republike, Hermal se u avgustu 1919. godine vratio u rodni Bečkerek. Tamo se povezao sa krajnjim levim krilom Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista), koje je predvodio Jozef Binder, kao i sa grupom pelagićevaca, radikalnih povratnika iz Sovjetske Rusije.[12][13] Bio je sekretar Saveza trgovačkih pomoćnika i privatnih nameštenika, kao i član Mesnog sindikalnog veća za Veliki Bečkerek.[9]

Izabran je kao delegat SRPJ(k) iz Bečkereka za Vukovarski kongres, na kom će partija promeniti ime u Komunistička partija Jugoslavije i pristupiti Komunističkoj internacionali. Hermal je, kao pristalica kursa prisustupanja Kominterni, izabran u Centralno partijsko veće, odnosno Centralni komitet KPJ.[14] Time će postati jedina osoba nemačke nacionalnosti koja će sedeti u ovom najvišem partijskom upravnom telu pre Drugog svetskog rata (nakon revolucije 1945. godine, tu funkciju vršiće još jedan jugoslovenski Nemac, Toma Granfil).

Krajem oktobra i početkom novembra 1920. godine, Hermal je bio u Zagrebu, gde je održan kongres ujedinjenja privatnih nameštenika, na kojem su sindikalno organizovani privatni nameštenici i formalno postali deo komunističkog Centralnog radničkog sindikalnog veća Jugoslavije. Tvrdio je da je od 570 privatnih nameštenika u Bečkereku, čak 550 u sindikatu, i da u celoj Vojvodini, zbog snage sindikata, čak i sindikalno neorganizovani radnici redovno koriste njegove strukture za vođenje čisto ekonomskih akcija.[15]

Uprkos podeli partije na komuniste i "centrumaše", koji su se protivili pristupanju Kominterni, KPJ u Bečkereku je nastavila da raste. Krajem 1920. godine, imala je oko 800 članova, od čega je bilo 318 žena. Savez komunističke omladine Jugoslavije je istovremeno okupljao oko 200 ljudi. Na predizbornom mitingu novembra meseca te godine, na kom je govorio Filip Filipović, skupilo se preko 2000 ljudi, što ukazuje da je broj simpatizera bio i veći. Uprkos tome, KPJ nije ostvarila veliki uspeh na izborima za Ustavotvornu skupštinu, pošto pripadnicima nacionalnih manjina, Nemcima i Mađarima (kojih je tada u gradu bilo oko 5000 više nego Srba) nije dozvoljeno da glasaju, isključivo na osnovu nacionalnosti. Međutim, partija je u čisto srpskim okolnim mestima, poput Kumana, Melenaca, Botoša, Aradca i Elemira, osvojila apsolutnu većinu glasova. U Bečkereku su komunisti bili treća po snazi partija sa 14,4% glasova.[16]

Ilegalni partijski rad

uredi

Posle proglašenja Obznane, Hermal počinje da organizuje ilegalnu partijsku organizaciju. Bečkerek je bio jedno od retkih mesta gde je momentalno uspešno osnovana ilegalna struktura, zahvaljujući radu Nikole Kovačevića. Prema Hermalovoj kasnijoj izjavi, "svaki kvart i svaka ulica imala je svoju grupu i svog poverenika".[17] Paralelno sa ilegalnim organizacijama, Hermal pokušava da deluje legalno kroz sindikate, ali je ovaj pokušaj osujećen policijskom represijom.[18] Nakon neuspelog pokušaja atentata na regenta Aleksandra, Hermal je uhapšen, zajedno sa još 25 bečkerečkih komunista, zbog veza sa Kovačevićem. Usled nedostatka dokaza, do kraja godine su svi pušteni na slobodu.[19]

Nakon donošenja Zakona o zaštiti države, ilegalna KPJ dodatno je oslabljena jer su njene pristalice većinom prišle ili Socijalističkoj partiji Jugoslavije ili Nemačkoj partiji. Do ovoga je došlo jer su se obe partije, u legalnim okvirima, zalagale za manjinska prava i za agrarnu reformu koja ne diskriminiše po nacionalnoj osnovi, odnosno koja bi podelila zemlju i seljacima nemačke nacionalnosti. Uprkos tome, vodeći nemački komunisti Bečkereka, uključujući i Hermala, ostaju na komunističkim pozicijama i nastavljaju ilegalni rad. Januara 1922. godine, komunisti nedavno oslobođeni iz zatvora, predvođeni Hermalom i Jozefom Binderom, organizuju gradsku sindikalnu konferenciju, kojoj prisustvuje oko trista radnica i radnika. Distanciraju se od reformističkog Glavnog radničkog saveza Jugoslavije i u narednih dve godine skoro udvostručuju broj sindikalno organizovanih na 555.[20] Hermal je u tom trenutku postao sekretar mesnog sindikalnog veća Nezavisnih sindikata.[9] Ranija ilegalna partijska organizacija potpuno je razbijena, i preostali su isključivo sindikati kao (polu-)legalno krilo radničkog pokreta. Hermal se zapošljava u Croatia osiguranju, da bi imao izgovor pred policijom zašto često putuje van Bečkereka. Zbog prirode ilegalnog rada i stalnih hapšenja, raspao mu se prvi brak.[5]

 
Zgrada Radničkog doma u Velikom Bečkereku, centar komunističke aktivnosti dvadesetih godina prošlog veka.

Januara 1923. godine osnovana je Nezavisna radnička partija Jugoslavije kao legalno krilo zabranjene KPJ. Hermal učestvuje u osnivanju partijske organizacije u Velikom Bečkereku i biva izabran za oblasnog sekretara NRPJ za Vojvodinu, što je značilo i da je istovremeno oblasni sekretar KPJ (on je bio zadužen za Banat, dok je drugi oblasni sekretar, Nikola Kovačević, bio zadužen za Bačku i severni Srem). U isto vreme Hermal prisustvuje i na Drugoj zemaljskoj konferenciji KPJ u Beču. Pošto je perfektno govorio nemački, bio je svojevrsni "vodič" čitave grupe komunista pridošlih na konferenciju.[2] Kao delegat bečkerečke organizacije, izabran je za člana Izvršnog odbora Centralnog partijskog veća KPJ, odnosno za člana Politbiroa Centralnog komiteta.[21] Na toj konferenciji, prvi put je pobedu odnela leva frakcija KPJ, koja se zalagala za radikalizaciju komunističke politike zarad stvaranja revolucionarne situacije. Odlučeno je da se savez između radništva i seljaštva gradi na platformi prava na samoopredeljenje do otcepljenja, pošto je nacionalizam smatran za izraz klasnog interesa seljaka. Hermal tada predlaže stvaranje radničkih novina na nemačkom jeziku, ali će se taj plan ostvariti tek pola decenije kasnije.[22]

Već 1. maja 1924. godine, NRPJ uspeva da organizuje uspešnu demonstraciju na koju dolazi preko 1.200 radnika, od kojih je oko 700 već bilo sindikalno organizovano.[5] Iste godine, Hermal i Mihael Servo pokušavaju da vrate u posed sindikata zgradu Radničkog doma u Bečkereku, u koju se svojevoljno uselio jedan policijski potkapetan, te uspevaju da dobiju nazad bar nekoliko prostorija, dok ostale i dalje nezakonito zauzima policija. Iste godine, Hermal je ponovo biran za oblasnog sekretara NRPJ. Kada je, u leto te godine, NRPJ zabranjena po Zakonu o zaštiti države, Hermal je ponovo uhapšen.[23]

Diskusija o nacionalnom i seljačkom pitanju

uredi

Jozef Hermal je aktivno učestvovao u diskusijama o nacionalnom i seljačkom pitanju u KPJ. Na Drugoj zemaljskoj konferenciji 1923. godine podržavao je pozicije partijske levice koje su naginjale federalnom uređenju Jugoslavije ili njenom rasturanju zarad stvaranja Balkanske federacije. Istakao je da, u budućoj državi, "Vojvodina ne sme pripasti Srbiji."[24] Na Trećoj zemaljskoj konferenciji, podržavao je partijsku levicu protiv nastojanja desnice da sa dnevnog reda skine diskusije o nacionalnom i agrarnom pitanju, i glasao za rezoluciju kojom je prihvaćena politika prava na samoopredeljenje do otcepljenja.[25][26]

Međutim, tokom diskusija koje su se vodile 1924. godine, drastično je promenio mišljenje. Većina partijske organizacije Velikog Bečkereka, sa Hermalom na čelu, opredelila se za gledište partijske desnice, koja je odbila platformu samoopredeljenja do otcepljenja kao politiku privlačenja seljaštva u radničku partiju.[27] Politiku samoopredeljenja sada su percipirali kao politiku kapitulacije pred građanskim nacionalizmom i potčinjavanja nacionalne borbe klasnoj. U ovome je Hermala podržao i drugi oblasni sekretar za Vojvodinu, Nikola Kovačević. U oktobru 1924. godine, na partijskom referendumu, bečkerečka organizacija predvođena Hermalom otvoreno se izjasnila protiv politike rukovodstva prema nacionalnom pitanju.[28] Iako su se protivili politici samoopredeljenja do otcepljenja, bečkerečki komunisti su se borili protiv nacionalne diskriminacije, te su vodili akcije protiv zabrane Kulturbunda, tada čisto nemačkog kulturnog udruženja, od strane jugoslovenske policije.[29]

Zbog unutarpartijskih sporova, levica, koju predvodi Triša Kaclerović i koja je tokom 1924. godine imala većinu, nakon zabrane NRPJ donosi odluku da smeni Jozefa Hermala sa mesta oblasnog sekretara KPJ za Vojvodinu. Povod je bila Hermalova izjava listu Torontál, bečkerečkim građanskim novinama, da se Oblasni komitet ne slaže sa politikom Centralnog komiteta. Davanje poverljive izjave o unutarpartijskim neslaganjima nekomunističkoj štampi smatrano je za ozbiljno kršenje partijske discipline u uslovima ilegalnosti. Oblasni komitet je nakon ovog spora prenešen iz Velikog Bečkereka u Novi Sad, jer se u potonjem mestu većina u rukovodstvu slagala sa političkim pozicijama leve frakcije.[30][31][32]

Uprkos kritikama upućenim od strane leve frakcije, Hermal i Nikola Kovačević biće nosioci liste Radničko-seljačke republikanske stranke za Veliki Bečkerek i Kikindu na parlamentarnim izborima u februaru 1925. godine. Zauzvrat, desničarski komitet Velikog Bečkereka prihvatio je prevlast i autoritet novog Oblasnog komiteta KPJ za Vojvodinu u Novom Sadu, koji je bio pod kontrolom levice.[33][34] Međutim, nakon pola decenije policijske represije, partija koja je 1920. godine osvojila preko 20.000 glasova dobila je ovaj put samo 1.187 glasova i nije ušla u Skupštinu. U Velikom Bečkereku, radničko-seljačka lista osvojila je 6,08 posto glasova, što je bilo više od proseka za velikobečkerečki okrug (gde su ukupno osvojili 2,2 posto).[35]

Politički pad i pasivizacija

uredi

U vreme izbora 1925. godine počinje politička marginalizacija Jozefa Hermala, koji je, pored kršenja partijske discipline, ozbiljno optuživan za nerad i neodgovornost.[36] Iste godine je isključen iz KPJ.[37] Prema rečima istoričara i predratnog komuniste Arpada Lebla, Hermal je postao alkoholičar, zbog čega više nije razmatran za rukovodeće položaje. Kako se od alkoholozima lečio, sam je kasnije tvrdio da mu napredak u partiji pre svega nije dozvoljen jer je nakon diskusije o nacionalnom pitanju 1924. i 1925. godine zauzeo antifrakcionaški stav.[2] Kako je uprkos svemu i dalje bio aktivan komunista, 1925. učestvuje u protestima protiv porasta stanarina u Zrenjaninu, a potom se seli u obližnju Mužlju i tamo dalje partijski deluje. Otvara kafić, koji se zapravo koristi kao mesto okupljanja lokalnih seljaka-komunista.[5] 1927. godine je uhapšen pošto je u prvomajskom govoru u Bečkereku vređao kralja Aleksandra i za to je osuđen na četiri godine zatvora. Međutim, već 1929. godine se pominje da je Hermal uhapšen u Bečkereku zbog rasturanja prvomajskih letaka, što upućuje na to da je ranije pušten na slobodu. Nakon 1931. godine, Hermal se politički pasivizirao.[38] Tridesetih radi kao tesar, zidar i trgovac.[5]

Nakon Aprilskog rata i uspostave fašističke vlasti u Banatu, "kolebanja i neizvesnost zahvatili su pre svega neke starije komuniste nemačke narodnosti", pa tako i Hermala, koji je po rečima istoričara Đorđa Momčilovića, 1941. godine bio "izgubljen za radnički pokret".[39] Takođe napominje da je Hermal bio suviše star i bolestan da bi aktivno učestvovao u partizanskom pokretu. Uprkos tome, nemačke okupacione vlasti hapse ga odmah nakon napada na Sovjetski Savez kao ranije poznatog komunistu.[40] 18. februara 1942. godine, pedesetjednogodišnji Hermal, oboleo od dijabetesa, osuđen je od strane nacističkih vlasti na prinudni rad i odveden u logor Oranienburg kraj Berlina. Tu će ostati sve do marta 1944. godine.[5]

Posle oslobođenja, Hermal je radio u sindikatima i u organizacijama narodnog fronta Jugoslavije.[41] Učestvuje u radnim akcijama, na izgradnji železnica, izgradnji Novog Beograda, radi u fabrikama i poljima Banata. 1951. godine, nakon lične intervencije Moše Pijade, Hermalu je dodeljena penzija u iznosu od 4.000 dinara mesečno. Postaje član gradskog komiteta Narodnog fronta Jugoslavije i Saveza boraca.[5] Umro je u zrenjaninskoj bolnici 17. maja 1957. godine, od raka grla koji se proširio na pluća. U poslednjim danima pisao je memoare, koji nisu objavljeni, i zakonodavne predloge koje je planirao da uputi Saveznoj narodnoj skupštini.[42]

Reference

uredi
  1. ↑ Kovačev 1987: str. 249
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 Arpad Lebl, Lutanja i saznanja (Novi Sad: Institut za izučavanje istorije Vojvodine, 1975), 51.
  3. ↑ Jovanović 1984: str. 98
  4. ↑ 4,0 4,1 Lőrinc 1957: str. 522
  5. ↑ 5,00 5,01 5,02 5,03 5,04 5,05 5,06 5,07 5,08 5,09 Kalapis 1981
  6. ↑ 6,0 6,1 Gužvica 2019
  7. ↑ Lőrinc 1957: str. 521
  8. ↑ Lebl 1959: str. 28
  9. ↑ 9,0 9,1 9,2 Vujošević 1986: str. 529
  10. ↑ Lebl 1959: str. 39
  11. ↑ Lebl 1959: str. 38
  12. ↑ Veg 1959: str. 96
  13. ↑ Milenković 1968: str. 202
  14. ↑ Momčilović 1987: str. 48
  15. ↑ Kecić 1972: str. 362–363
  16. ↑ Momčilović 1987: str. 48–49
  17. ↑ Nikolić 1979: str. 115
  18. ↑ Kecić 1972: str. 422
  19. ↑ Momčilović 1987: str. 50
  20. ↑ Momčilović 1987: str. 51–53
  21. ↑ Momčilović 1987: str. 54
  22. ↑ Kecić 1971: str. 233
  23. ↑ Momčilović 1987: str. 55–56
  24. ↑ Kecić 1971: str. 232
  25. ↑ Jovanović 1984: str. 135
  26. ↑ Palić 1972: str. 122–123
  27. ↑ Palić 1970: str. 256–257
  28. ↑ Palić 1972: str. 132
  29. ↑ Ubavka Vujošević, Branislav Gligorijević (ur.), 'Treći kongres KPJ, 17-22. maj 1926. Plenarne sednice CK KPJ, maj-septembar 1926. (Beograd: Izdavački centar Komunist, 1986), 58.
  30. ↑ Palić 1970: str. 257
  31. ↑ Momčilović 1987: str. 57–58
  32. ↑ Kecić 1971: str. 295–296
  33. ↑ Palić 1970: str. 267–268
  34. ↑ Kecić 1971: str. 310–311
  35. ↑ Momčilović 1987: str. 58
  36. ↑ Kecić 1971: str. 304
  37. ↑ Vujošević 1986: str. 530
  38. ↑ Lebl 1959: str. 65
  39. ↑ Momčilović 1987: str. 203
  40. ↑ Momčilović 1987: str. 292
  41. ↑ Lőrinc 1957: str. 524
  42. ↑ Lőrinc 1957: str. 520

Literatura

uredi
  • Gužvica, Stefan (22. januar 2019). „Rađanje jugoslovenskog komunizma u pet slika”. Novi plamen. Pristupljeno 29. oktobar 2024. 
  • Jovanović, Žarko (1984). KPJ prema seljaštvu, 1919-1941. Beograd: Narodna knjiga. 
  • Kalapis, Zoltán (1981). Zendüléstől forradalomig: Bánáti munkásmozgalmi dokumentumriportok. Novi Sad: Forum Könyvkiadó Intézet. str. 87-132. 
  • Kecić, Danilo; Palić, Milenko (1971). Komunistička partija i revolucionarni radnički pokret u Vojvodini, 1919-1941, Tom I: 1919-1929. Novi Sad, Sremski Karlovci: Institut za izučavanje istorije Vojvodine. 
  • Kecić, Danilo (1972). Revolucionarni radnički pokret u Vojvodini 1917-1921.. Novi Sad: Institut za izučavanje istorije Vojvodine. 
  • Kovačev, Vujica (1987). Na zajedničkom frontu revolucije. Veza između jugoslovenskih i mađarskih komunista 1918-1919. i učešće Jugoslovena u mađarskoj revoluciji 1919. godine. Beograd: Institut za savremenu istoriju. 
  • Lebl, Arpad (1959). „Klasne borbe u Vojvodini i revolucionarne veze Vojvodine sa Mađarskom 1918–1919”. Zbornik Matice srpske za društvene nauke (22): 25-70. ISSN 0044-1937. 
  • Lőrinc, Péter (1957). „„Én Hermál Jóska vagyok!””. Híd 21 (7): 519-524. 
  • Milenković, Toma (1968). Radnički pokret u Vojvodini 1918–1920. (od kraja prvog svetskog rata do Obznane). Beograd: Institut društvenih nauka. 
  • Momčilović, Đorđe (1987). Zrenjaninske vatre: Zrenjanin u ratu i revoluciji. Zrenjanin: Opštinski odbor Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata. 
  • Nikolić, Miroslav (1979). Komunistička partija Jugoslavije od Obznane do osnivanja Nezavisne radničke partije Jugoslavije. Beograd: Rad. 
  • Palić, Milenko (1970). „Nezavisna radnička partija Jugoslavije u Vojvodini”. Tokovi revolucije (1): 209-277. ISSN 0350-8374. 
  • Palić, Milenko (1972). Radnički pokret u Vojvodini 1921-1929.. Novi Sad: Institut za izučavanje istorije Vojvodine. 
  • Veg, Šandor (1959). „Komunisti Zrenjanina u doba stvaranja KPJ”. Zbornik Matice srpske za društvene nauke (22): 91-107. ISSN 0044-1937. 
  • Vujošević, Ubavka; Kovačev, Vujica (1986). Drugi (Vukovarski) kongres KPJ, 20-24. jun 1920. Plenarne sednice CPV KPJ, februar-decembar 1920.. Beograd: Izdavački centar Komunist. 
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Jozef_Hermal&oldid=42230670