Jovan Trišić


Детињство и школовањеUredi

Родио се 24. фебруара 1893. као пето од седморо деце православног свештеника Петра Тришића. Према породичном предању, Тришићи су се доселили из јужне Херцеговине у село Орлић, близу Книна, у другој половини 17. века. Отац му је свештеничку службу вршио у селу Доња Главина, код Имотског, где се је Јован и родио. Од болести је преминуо 1904, у 44. години живота. Након основне школе, Јован је похађао гимназију у Задру, где су га затекле информације о мобилизацији српске и црногорске војске у септембру 1912. године. Ношен високим патриотским идеалима он напушта гимназију, пребацује се у Црну Гору и ступа 2. октобра 1912. у Добровољачки батаљон Приморског одреда генерала Митра Мартиновића. Због противљења Аустроугарске, будући да су већина припадника овог одреда били њени држављани, Приморски одред је расформиран, а Тришић је почетком 1913. служио у главној интендантури црногорске војске. По избијању Другог балканског рата Тришић из Црне Горе прелази у Србију и ступа у добровољачки батаљон под командом Војина Поповића, војводе Вука. Након завршетка рата са Бугарском, Јован учествује и у гушењу албанске побуне крајем 1913. године. Након демобилизације, са већ позамашним ратним стажом, Јован покушава да упише Нижу школу војне академије у Београду. Међутим, испречила му се бесмислена бирократска препрека. Није је могао уписати пошто није имао држављанство Краљевине Србије. Вест о његовом проблему стигла је и до војводе Вука, али ни његова интервенција није уродила плодом. Ипак, нашло се решење. Индустријалац Милан Перишић, чувши за проблем Јована Тришића, одлучио је да му помогне и посинио га је, чиме је Јован стекао држављанство. Са закашњењем, 3. децембра 1913. године, Јовану се испунила велика жеља и ступио је у 46. класу Војне академије.[1]

Први светски ратUredi

Школовање му је прекинуто 16. јула 1914. због очекиваног отпочињања ратних дејстава и напада Аустроугарске. Најпре је био на дужности ађутанта 3. батаљона 13. пешадијског пука другог позива, потом је био командир чете у Крушевачким резервним трупама. У 1914. години служио је још као водник и заступник командира чете у 1. батаљону 3. пешадијског пука. У 3. пешадијском пуку је остао до 17. септембра 1915. када је распоређен у Добровољачки одред војводе Вука. У борбама са Бугарима на планини Чемерник је 6. октобра и рањен. Повлачио се са својим одредом преко Приштине, Андријевице и Подгорице и 5. децембра стигао у Скадар. Из Скадра је 17. децембра стигао у Љеш, па је након тога упућен ка ушћу Бојане, у место Пуља. Из Пуље је кренуо ка луци Сан Ђовани (Медова) 10. јануара, а одатле за Драч, где се је 16. јануара 1916. укрцао у лађу која га је превезла на острво Крф.[2]

Након опоравка на Крфу српске јединице су пребачене за Солун, у који је Јован Тришић стигао 20. априла 1916. Након кратке обуке поново је распоређен у Добровољачки одред војводе Вука и почетком маја размештен на Солунски фронт, код грчког места Лерин. Као командир чете учествовао је и у бици на планини Кајмакчалан. У свом ратном дневнику, који је сачувала његова ћерка Мирјана Тришић, а објавио генерал Милисав Секулић (Пуковник Јован П. Тришић. Ратни дневник и биографија, Београд 2014) записао је колико су борбе у овој бици биле страшне: „Деветнаестог септембра пре подне направисмо плитке заклоне од артиљерије. Тога дана у 5 после подне наређен је напад на Сиву Стену. Чете постројене у развијеним фронтовима кренуше са одстојања од 600 метара са громогласним ура! на јуриш, и то по највећој магли. Бугари отворише паклену митраљеску и пушчану ватру с куршумима дум-дум и почеше бацати бомбе. Војници наши падали су као снопље, али су опет јурили напред па дођоше до жица које нисмо ни видели док нисмо до њих стигли. Наши храбри војници да по највећој ватри секу жице, херојски гледајући смрти у очи. Ватра непрестано траје тако да човек није могао ни на ништа друго ни помислити, већ на очекивану славну смрт на лепом српском земљишту... Жртава је било много... Целе ноћи су се извлачили рањеници, али су се и Бугари повлачили. Ујутру, наше патроле избију на Сиву Стену. Двадесетог септембра, када је свануло, био је страшан призор. Дојави ми један да је мој командир погинуо, пођем да видим. Око жице лежи преко 110 лешева храбрих наших војника и официра, а већ их је око 200 рањених евакуисано. Неки хероји испустише своју племениту душу секући земљу, неки чврсто држећи своју верну дугу пушку брзометку, погођени скоро сви у главу, поред других рана. У тој борби из строја је избачено 13 официра и око 300 војника...“[3]

У борбама за Битољ, које су уследиле, Тришић је такође учествовао, а био је и сведок погибије свог команданта – војводе Вука: „...Шеснаестог новембра и ми покушасмо да опет изађемо на предњу ивицу Камењара, што и учинисмо, али нас Бугари бомбама опет растерају па лево крило поручника Жике Поповића одступи те се и наши почеше повлачити. Ту је био и командант Војин Поповић. Последњи је остао и рањен је био у десну руку, после чега се повуче за неких 40–50 метара, устављајући војнике, али друго зрно га потрефило право у срце и он одмах испусти своју племениту душу, а ми једва успемо да задржимо војнике. Даљње напредовање непријатеља смо одбили...“[4]

Похвална наредба потпуковника Душана Јездића, који је наследио команду над Добровољачким одредом, објављена такође у књизи Милисава Секулића, сведочи о херојству Јована Тришића у наведеним борбама: „...Активни пешадијски поручник Јован П. Тришић, водник 1. чете 1. батаљона: одликовао се као водник у јуришу на Кајмакчалан 17. септембра 1916, а нарочито у јуришу на Сиву Стену 19. септембра 1916, дајући најлепше примере пожртвовања и борећи се са пушком у руци. Кад му је командир погинуо, по најгушћој магли, под силном непријатељском ватром, покупио своје војнике и држао их чврсто након неуспелог јуриша. У нападу на Црну Чуку 14. новембра 1916, као командир чете, заузео је поменуту чуку првим својим редовима избивши на положај док је трпео леђну и бочну ватру. При заузимању Црне Чуке изгубио је половину бораца, али ипак успео да одбаци непријатељски контранапад до дочека осталих делова војске. У борбама од 15. до 20. новембра 1916, на истој чуки, од 80 бораца остало му је свега 19, али је ипак успео да на свом делу фронта одбије масу непријатељских напада, налазећи се вазда у средини својих бораца и лично бацајући бомбе у непријатељске ровове наносећи му огромне губитке. Млад официр, пун духа и полета, неоспорно храбар, исцрпљује се до крајњих граница...“[5]

Почетком 1917. године, а због афере са црнорукцима и наводног атентата на регента Александра, остаци Добровољачког одреда су расформирани и подељени у редовне јединице. Тришићу је дата команда над 3. четом 3. батаљона 6. пешадијског пука Дринске дивизије. У овој јединици учествовао је и у завршним борбама за ослобођење. Из овог периода, нажалост, нису сачуване његове дневничке белешке. По ослобођењу послат је у Вуковар у новембру 1918. године, где је упознао своју будућу супругу, Олгу Тепић, ћерку угледног српског банкара из Вуковара, Симе Тепића.[6]

Служба у Жандармерији Краљевине ЈугославијеUredi

На служби у 6. пешадијском пуку Дринске дивизије Тришић је остао до краја 1918. године, да би почетком 1919. био прекомандован у Сплит и до 16. маја 1919. био на дужности ађутанта команде места. Дужност водника у 1. жандармеријској бригади вршио је од 24. маја 1919. до 25. фебруара 1920. Од 1. марта 1920. до 17. јануара 1922. служио је у Жандармеријској подофицирској школи, најпре као ађутант, а потом као дисциплински официр. За време ове службе унапређен је у капетана 2. класе. Навикавши се на војнички позив Тришић се определио за каријеру жандармеријског старешине у новоствореној држави. Ово занимање је тада било праћено са много потешкоћа у раду, будући да је поратно стање и немаштина која га је пратила производила велики број криминалних дела и преступа. Након кратког боравка у 32. пуку 4. жандармеријске бригаде у Сплиту Тришић је постављен за командира Петрињске жандармеријске чете 1. априла 1922. године. На овој дужности је остао до 2. фебруара 1927, добивши за то време чинове капетана 1. класе (17. децембра 1922) и мајора (1. марта 1924). Превремена унапређења била су последица његове изузетне посвећености служби и правичности у раду. У службеној белешци пред унапређење у чин мајора надређени старешина је, између осталог, написао: „Карактера постојана и чврстог. У случају одговорности или опасности, хладнокрван и смишљен... У погледу одржавања јавне безбедности добар организатор. Преглед станица и контролу рада у истима врши савесно. У погледу регрутовања има добар уплив на командире станица... Владања је примерног, у служби и ван ње. Према старијима у служби послушан и одан. Према млађима довољно строг и правичан. Према грађанству тактичан у сваком погледу. На своје лично достојанство пази. Нема порока...“[7]

И поред овако беспрекорне оцене и убрзаног напредовања, Тришић је у Петрињи замало остао без службе. Законито одузета пушка једној, политички добро повезаној особи, произвела му је изузетан проблем. Већ донета одлука о отказу у жандармерији преиначена је Тришићевим пријемом код Краља Александра и његовим личним залагањем да Тришић у служби остане. Он је тада из прилично уређене Петриње пребачен на неразвијени југоисток државе и постављен за командира Кумановске жандармеријске чете. Ову дужност је вршио пуних пет година, од 2. фебруара 1927. до 12. јула 1932. године. Посветивши се новој дужности Тришић је и овде добијао само изузетне оцене. У јулу 1932. премештен је у Сарајево и постављен за помоћника команданта Дринског жандармеријског пука. Непосредно по премештају, 6. септембра 1932, унапређен је у чин потпуковника. У Сарајеву је остао наредне четири године, до октобра 1936. Показавши се као одличан помоћник Тришић је доказао да је способан да врши и самосталну команду над највишом жандармеријском јединицом па је 7. октобра 1936. постављен за команданта Зетског жандармеријског пука. Крајем 1937. године унапређен је у чин жандармеријског пуковника. За време боравка на Цетињу Тришић се активно ангажовао на подизању споменика добровољцима који су потопљени 24. децембра 1915. код Медове. Овај споменик је подигнут 1939. године, а за ову помоћ добио је и Споменицу погинулих добровољаца коју му је доделила Зетска бановина.[8]

Априлски рат 1941.Uredi

Након непуне четири године, Тришић је нови премештај добио 1. септембра 1940. године када је постављен за команданта Вардарског жандармеријског пука. На овој дужности је дочекао и агресију сила Осовине на Краљевину Југославију априла 1941. године. О дешавањима у Априлском рату  на простору његове надлежности Тришић је водио детаљне белешке које су сачуване захваљујући његовој ћерки, Мирјани Гавриловић, а објавио их је генерал Милисав Секулић у својој, већ поменутој књизи. Преносимо делове тих белешки: „6. април 1941 – Око 3 ујутро, војна пошта у Скопљу известила ме је да је Немачка објавила рат Југославији и да су на свим границама отпочела непријатељства... О почетку напада немачких трупа из Бугарске, из правца Струмице и Криве Паланке, известили су ме командир Кривопаланачког жандармеријског вода и командири Царевоселске жандармеријске чете и Струмичке жандармеријске чете... Око 5 ујутро немачки авиони извршили су бомбардовање аеродрома Петровац код Скопља. Уништена су наших 24 авиона на аеродрому... Око 9.30 надлетело је Скопље по прилици око 30 немачких бомбардера. Они су разорним и запаљивим бомбама засули варош. Бомбардовање је трајало све до 10.30 часова. Погођене су зграде 1. и 2. дела штаба 3. армије, официрски дом, зграда Народне банке, готово све школе и многе друге зграде. Жртава је било у вароши око 500-600 мртвих и рањених, већином грађанских лица... Дошло је до панике, а грађанство је кренуло да напушта варош. После овог бомбардовања, војне власти више нису одржавале никакву везу са штабом Вардарског жандармеријског пука, који сам изместио на периферију Скопља... Из Скопља је у току овог дана евакуисан штаб Армије, управа бановине и друге установе... 7. април 1941 – У току пре поднева донекле је постојала телефонска веза са појединим жандармеријским јединицама, путем жандармеријских телефона... Око 10 ујутро добијен је преко 1. Скопске жандармеријске чете телефонски извештај водника Велешког жандармеријског вода. У извештају се саопштава да су Немци својим моторизованим јединицама и тенковима заузели Царево Село, Кочане и Штип. Командир Струмичке жандармеријске чете известио је да граничне чете одступају заједно са деловима војске... Око 16.15 појавила су се над Скопљем два немачка авиона, на које је отворена артиљеријска и митраљеска ватра, тако да су се авиони почели спуштати (и веровало се да су погођени), међутим они су се спуштали ка периферији турског дела вароши на левој обали Вардара и испустили су мањи број падобранаца са којима су слаби делови војске ступили у борбу. Око 16.40, из правца Куманова, стигле су и ступиле у борбу и немачке моторизоване јединице и тенкови, који су свом жестином и брзо надирале у саму варош. Како сам се налазио у вароши на контроли рада жандарма и полиције, то сам и дошао у контакт са немачким моторизованим јединицама, чије је надирање – услед наших слабих снага – било немогуће спречити те сам се аутом упутио у штаб свога жандармеријског пука и наредио да се на теретни аутомобил натовари сав мобилизацијски материјал, строго поверљива архива 4. групе, каса, документи итд. и потом наредио да официри и жандарми одступе у правцу железничке станице Ханријево. Када смо стигли до железничког моста између Скопља и Ханријева, наредио сам да се мобилизацијски материјал и строго поверљива архива уништи, што је извршио потпуковник Цветковић... У Ханријеву сам са својим штабом и прикупљеним жандармима наишао на генерала господина Митића који је ту са неким деловима војске припремао отпор и ставио сам му се на расположење...“[9]

Након неколико дана проведених у покушајима да се организује отпор, који је због општег расула и масовног дезертерства био немогућ, 12. априла Тришићу је стигло наређење команданта 3. армије, армијског генерала Наумовића, да се Немцима упуте парламентарци ради тражења примирја, односно капитулације. По завршеним преговорима, 13. и 14. априла обављена је предаја Тришића и његових жандарма Немцима у Гостивару. По извршеној предаји наређено му је да се врати у Скопље и поново успостави жандармеријске станице ради одржавања реда и мира. Након уласка бугарске војске у другој половини априла жандармима је наређено да се изјасне да ли хоће да остану или да се врате у своја матична места. Тек њих 37 (7,5%) се изјаснило да хоће да остану у бугарској служби, док се велика већина (453) одлучила на повратак у своја матична места. Жандарми који су се одлучили на одлазак из Скопља, међу којима је био и Тришић, 20. маја су утрпани у вагоне и у Београд стигли 24. маја.[10]

ОкупацијаUredi

Стигавши у Београд, пуковник Тришић је прихваћен од свог пријатеља и поочима индустријалца Милана Перишића, који је њему и његовој породици обезбедио смештај. Сазнавши да на Равној гори група непредатих припадника југословенске војске и жандармерије организује покрет отпора окупатору коме је на челу био пуковник Драгољуб Михаиловић, Тришић је већ крајем маја ступио у контакт са овом групом и ставио им се на расположење. У круговима блиским Савету комесара, који је представљао неку врсту илузије домаће владе, Тришић је почетком јуна почео да фигурира као особа која би могла преузети дужност команданта остатака Југословенске жандармерије. Надлежност жандармерије је тада постојала само у оквирима територије под командом немачког Војноуправног команданта за Србију. Сазнавши за ове комбинације, Тришић је преко курира ступио у контакт са Драгољубом Михаиловићем уз питање да ли да се прихвати тог положаја, будући да би му надређени били окупаторски органи. Са Равне горе му је одговорено да се свакако прихвати пошто ће покрету моћи са те позиције много више да помогне по питању наоружања. Те комбинације су се ускоро испоставиле као тачне и пуковник Тришић је 23. јуна, наредбом дотадашњег команданта жандармерије генерала Милутина Стефановића, постављен за вршиоца дужности команданта. Тренутак у ком је ову дужност преузео је био веома неповољан, будући да је дан раније почео немачки напад на Совјетски Савез, а у окупираној Србији су почела хапшења комуниста и њихових симпатизера. Као командант жандармерије, затекао је и анархичну ситуацију и знатно повећан криминалитет, који је био последица распада државе. Оружане акције комуниста, који су позивали на устанак, почетком јула су више биле усмерене на жандарме, него на окупаторску силу. Окупаторски војно-полицијски органи су бескрупулозно реаговали на устаничке активности масовним егзекуцијама. У неколико ситуација, под претњом стрељања њих самих, Немци су за извршење егзекуција употребили и жандарме. На ово је Тришић енергично реаговао издавши наређење 24. јула да жандарми нигде не смеју бити употребљавани за извршење смртних казни и да таква наређења немачких власти не смеју извршавати. Све време радећи као припадник покрета отпора под вођством пуковника Михаиловића, Тришић се два пута и састао са њим у Струганику, у кући војводе Мишића, 14. јула и 19. августа 1941, преузимајући инструкције за даљи рад.[11]

Тришић је на месту вршиоца дужности команданта жандармерије био до 12. септембра, када је на ову дужност постављен дивизијски генерал Стеван Радовановић, а он му је постављен за помоћника. Као помоћник команданта Тришић је наставио свој рад за покрет Драже Михаиловића. Он је масовно издавао личне објаве, оружје и оружне листове Дражиним људима да би се могли несметано кретати по земљи као жандарми. Једну такву објаву Гестапо је пронашао код једног од припадника Равногорског покрета, који је, да би спасао свој живот, признао да му је ту објаву издао лично пуковник Тришић. Гестапо је Специјалној полицији наредио претрес његових просторија и хапшење. Ухапшен је 9. новембра изјутра и доведен код шефа Специјалне полиције, Илије Параноса. Приликом претреса његове канцеларије пронађено је још доста инкриминишућег материјала, који је несумњиво доказивао његову повезаност са Равногорским покретом. Пребачен је у логор Бањица истога дана. У књигама заточеника заведен је под бројем 1.074. У логору је испитиван, саслушаван и мучен од стране немачких истражних органа. Био је уверен да ће бити стрељан, пошто му је то и саопштено на тим саслушањима. На Бањици је остао до 16. јануара 1942. када је пребачен у затвор Окружног суда у улици Краља Александра.[12]

ЗаробљеништвоUredi

Иако је његово стрељање било извесно, генерал Милан Недић је ипак својим интервенцијама код окупаторских органа успео да му спасе живот и да издејствује његово спровођење у заробљеништво у Немачку. Из затвора је изашао 20. марта, али је истог дана стрпан у воз и упућен у Немачку. У логор Либек стигао је 17. јуна 1942. године, заједно са генералом Милутином Стефановићем, пуковником Браниславом Пантићем, капетаном Лазаром Дабетићем и потпоручником Јакшом Ђелевићем. Током боравка у заробљеништву Тришић је, по свом личном сведочењу, променио чак девет логора. Нисмо успели да утврдимо у ком је логору дочекао ослобођење, али је у мају 1945. боравио у кампу „Батхори“, како сам сведочи. У тај камп, маја 1945. долазе опуномоћеници нове југословенске власти да утичу на тек ослобођене заробљенике да се врате у Југославију. Тришић се за тај повратак пријавио, али је онда сазнао да га нове власти потражују као ратног злочинца.[13]

Одлазак у емиграцију у САДUredi

Пошто је био уверен да му суђење неће бити праведно и да би повратком у Југославију изложио себе и своју породицу прогону, Тришић одустаје од повратка и пријављује се за емигрирање у Сједињене Америчке Државе. У Немачкој је остао до септембра 1951. године, када му је одобрен одлазак у САД. Неколико година је живео у Акрону у Охају, радећи свакојаке послове. Међутим, 1964. године се разболео од рака плућа и лекари му нису давали велике шансе да ће преживети. Ипак, оперисан је и успешно се опоравио. Свој опоравак је сматрао чудотворним и након тога одлучио да се посвети вери. Две године је похађао свештеничку школу и 31. децембра 1967. добио је своју прву парохију у Галвестону у Тексасу. У јуну 1969. прешао је у Џексон да би служио као свештеник у првој српској цркви у Америци – Цркви Светог Саве. Преминуо је у Џексону 7. априла 1974. године и сахрањен је 16. априла на гробљу при Цркви Светог Саве. За време свог боравка и рада у Америци био је веома активан и у раду организације Српске народне одбране, чији је члан постао још у међуратном периоду.[14]

IzvoriUredi

  1. Милисав Секулић, Пуковник Јован П. Тришић. Ратни дневник и биографија, Београд 2014, стр. 13-14, 129-131.
  2. Милисав Секулић, Пуковник Јован П. Тришић. Ратни дневник и биографија, Београд 2014, стр. 15-27.
  3. Милисав Секулић, Пуковник Јован П. Тришић. Ратни дневник и биографија, Београд 2014, стр. 38-39.
  4. Милисав Секулић, Пуковник Јован П. Тришић. Ратни дневник и биографија, Београд 2014, стр. 42.
  5. Милисав Секулић, Пуковник Јован П. Тришић. Ратни дневник и биографија, Београд 2014, стр. 51.
  6. Милисав Секулић, Пуковник Јован П. Тришић. Ратни дневник и биографија, Београд 2014, стр. 44-50, 133-134.
  7. Милисав Секулић, Пуковник Јован П. Тришић. Ратни дневник и биографија, Београд 2014, стр. 69-71.
  8. Милисав Секулић, Пуковник Јован П. Тришић. Ратни дневник и биографија, Београд 2014, стр. 71-80.
  9. Милисав Секулић, Пуковник Јован П. Тришић. Ратни дневник и биографија, Београд 2014, стр. 83-86.
  10. Милисав Секулић, Пуковник Јован П. Тришић. Ратни дневник и биографија, Београд 2014, стр. 86-90, 94-96.
  11. Милисав Секулић, Пуковник Јован П. Тришић. Ратни дневник и биографија, Београд 2014, стр. 96-102.
  12. Милисав Секулић, Пуковник Јован П. Тришић. Ратни дневник и биографија, Београд 2014, стр. 102-105.
  13. Милисав Секулић, Пуковник Јован П. Тришић. Ратни дневник и биографија, Београд 2014, стр. 105-108.
  14. Милисав Секулић, Пуковник Јован П. Тришић. Ратни дневник и биографија, Београд 2014, стр. 109-128.